Abortus, infanticid, sloboda govora…

Postoji li moralna razlika između ubistva novorođenčeta i abortusa? Da li je akademski rad koji naizgled zagovara ono prvo smeo biti objavljen?

Ova dva pitanja nalaze se u središtu kontroverze koja akademske krugove potresa od kraja februara, kada je u međunarodnom stručnom časopisu za medicinsku etiku, Journal of Medical Ethics, objavljen članak pod naslovom „Abortus-po-rođenju: Zašto beba treba da živi?

Dvoje australijskih naučnika, Alberto Đubilini (Alberto Giubilini) i Frančeska Minerva (Francesca Minerva), tvrde u navedenom radu da je moralni status novorođenčeta identičan moralnom statusu fetusa. Imajući u vidu da je abortus moralno prihvatljiv većini ljudi, kaže se u radu, nema razloga da se i infanticid ne smatra moralno prihvatljivim, „čak i u slučajevima kada novorođenče ima potencijal za (minimalno) prihvatljiv život, ali je dobrobit porodice ugrožen.“ Doduše, dvoje naučnika odbacuju termin infanticid i predlažu da se zameni sintagmom postporođajni abortus.

Članak koji bi uobičajeno pročitalo tek tuce moralnih filozofa i još toliko eksperata u oblasti bioetike dospeo je do njuzmagazina, dnevnih novina i njihovih elektronskih izdanja, proizvodeći šok i nevericu u javnosti. „Koljite novorođenu decu, kažu naučnici„, glasio je naslov u britanskom tabloidu. Australijski komentatori i voditelji najgledanijih TV pričaonica na američkim televizijama prepoznali su potencijal za senzaciju, priključili su se i katolički biskupi – s tvrdnjom da je infanticid logična posledica liberalnih pogleda na abortus. Đubilini i Minerva kažu da su dobili i pretnje smrću.

Utilitarni moral

Prokaženi naučni rad, ako ćemo pravo, donosi malo toga novog. Piter Singer (Peter Singer), filozof i najpoznatiji bioetičar na planeti, već tri decenije iznosi slične stavove. Ljudska bića, po njemu, nemaju intrinzično pravo na život. Interesi jedinke, uključujući njeno pravo na život, počivaju na njenim kognitivnim sposobnostima:

Činjenica da je jedinka ljudsko biće, u smislu da je pripadnik vrste Homo sapiens, ne čini njeno ubistvo pogrešnim; takvim ga čine osobine, kao što su racionalnost, autonomija i svest o sebi. Novorođenčad nemaju ove osobine. Ubiti novorođenče, stoga, ne može biti isto što i ubiti normalno ljudsko biće ili bilo koje drugo samosvesno biće.

Imajući u vidu da novorođenče, za razliku od odrasle osobe, nije u stanju da anticipira budućnost, nema želja i planova u pogledu budućnosti, ono ne može da pati zbog lišavanja života koji ionako nije moglo ni da zamisli. Ubiti tek rođenu bebu nije isto što i ubiti osobu, tj. biće koje želi da živi.

Mada ovakvi stavovi iritiraju laičku javnost generalno, posebno užasavajuće deluju crkvama i njihovim vernicima, koji smatraju da pogled na svet poput Singerovog predstavlja logičnu posledicu neverovanja u boga. S druge strane, njegove teze, kao i argumentacija koju iznose Đubilini i Minerva, nemaju veze s činjenicom što su, moguće je ateisti. Zasnovani su na utilitarijanizmu – filozofskoj doktrini koja poriče da išta ima intrinzičnu moralnu vrednost i gleda na moral iz ugla sreće, koju pak posmatra kroz zadovoljstvo, odsustvo patnje i mogućnost zadovoljenja ličnih preferencija. Reč je o okviru koji jeste logički koherentan, ali teško da se može smatrati racionalnim u svetlu realnog života ljudi.

Ljudi su moralna bića zato što žive u mreži moralnih, recipročnih prava i obaveza. U stanju smo da razlikujemo dobro od zla, da prihvatimo odgovornost i krivicu, na način na koji druge životinje ne mogu. Na tome se može bazirati ne-religijska posebnost ljudskog bića kao moralnog bića.

Tačno je da novorođenčad, pa čak i starija deca, ne mogu da deluju kao moralni agenti i da ih ne smatramo moralno odgovornim za njihove postupke. Ali, deca odrastaju i postaju punopravni članovi moralne zajednice.

S druge strane, argumentacija australijskog dvojca jednako bi se mogla primeniti na mentalno retardiranu decu i odrasle, na starije ljude izgubljene u staračkoj demenciji ili teško pogođene Alchajmerovom bolešću. Konačno, ukoliko bi se utilitarijanističko shvatanje svesti primenilo na sve, bez izuzetka, nema moralnih prepreka da ubijemo sve komatozne pacijente.

Fetus i novorođenče: moralna težina

Postoji paradoks u debati koja se ovim povodom vodi među autorima spornog članka i konzervativne desnice, oslonjene na hrišćanstvo. I jedni i drugi smatraju da za fetus i novorođenče treba da važe isti kriterijumi, ali iz toga izvlače suprotne zaključke. Konzervativna desnica na tome bazira argument da abortus treba kriminalizovati, bioetičari Singerovog usmerenja – da abortus treba proširiti i na tek rođene bebe.

Da li su fetus i novorođenče jednako moralno „teški“?

Ćelija koja nastaje spajanjem jajne ćelije i spermatozoida je nužan, ali ne i dovoljan uslov za nastanak ljudskog bića. Ljudsko biće je ishod dugačkog puta koji počinje jednom, nevidljivom ćelijom, a završava se svesnim moralnim agentom. Ne postoji tačka u kojoj se događa ova promena; reč je o procesu unutar kojeg je nemoguće locirati i fiksno odrediti momenat u kojem ne-biće postaje ljudsko biće ili ne-osoba prerasta u osobu. S druge strane, postoje granice koje markiraju kvalitativne promene na putu od jednoćelijskog organizma do moralnog agenta. Jedna od njih je čin rođenja.

Fizički, fetus je deo tela žene (majke). Zbog toga govorimo o ženinom pravu na izbor u kontekstu abortusa. Abortus je, dakle, ne stvar ubistva drugog ljudskog bića, već stvar prava žene da ima kontrolu nad svojim telom. Moralni status željenog fetusa, fetusa koji majka želi da odhrani i iznese u bebu, razlikuje se od statusa neželjenog fetusa koji majka želi da abortira. Većina društava prepoznaje ovu moralnu i pravnu razliku između abortusa i ubistva.

Činom rođenja, dolazi do ključne promene. Jedna čisto fizička veza u sve većoj meri postaje društvena. Kao što je fetus fizički deo tela žene koja ga nosi, tako je novorođenče deo zajednice, čovečanstva kao takvog. Njegov moralni status više ne zavisi samo od subjektivne želje majke, već delimično proističe i iz njegovog članstva u moralnoj zajednici. U toj razlici leži i moralna razlika između fetusa i novorođenčeta i između abortusa i infanticida.

Postoji, dakle, sekularna argumentacija za tezu o moralnoj posebnosti ljudskih bića i za shvatanje čina rođenja kao inicijacije u svet moralnih bića. Drugim rečima, ne morate biti religiozni da biste poštovali moralni status ljudskog bića, niti vas ateizam mora učiniti prijemčivim za ideju infanticida.

Sloboda govora i pitanja abortusa i infanticida

Šta ćemo sa tezom da rad poput Minervinog i Đubilinijevog nije smeo ni da bude publikovan? Ili sa stavom da su argumenti izneti u njihovom radu isto što i zagovaranje masovnog ubistva i propagiranje eugeničkih ideja?

Pitanja abortusa i infanticida, definicije ljudskog bića ili osobe, moralnih uzusa i granica… To su neka od najtežih pitanja s kojima se suočavamo i po pravilu proizvode izvanredan emocionalni naboj. Upravo bi to trebalo da bude razlog za otvorenu debatu o ovim pitanjima i upravo zbog toga ih ne bi trebalo gurati pod tepih. Još manje bismo smeli učesnike u debati ućutkivati diskvalifikacijama i pretnjama.

Još jedan paradoks u debati: u meri u kojoj su njihovi kritičari ponekad prelazlii granicu dobrog ukusa, kršeći podrazumevano pravo na slobodu govora, u toj istoj meri su Minerva i Đubilini postupili neodgovorno, saopštavajući da na rad treba gledati kao na vežbu iz apstraktne logike ili misaoni eksperiment. U otvorenom pismu, nakon bure koju su izazvali svojim radom, Đubilini i Minerva izvinili su se „svima koji su se osetili povređenim“, navodeći da je njihov rad bila „vežba, tipa ako p, onda q, a ne predlog zakona.“

Imajući u vidu reakciju koju je njihov rad proizveo u javnosti, reteriranje autora je razumljivo, ali se čini neiskrenim. Kao što je izvesno da se nisu zalagali za klanicu, kako to tvrdi konzervativni britanski tabloid, izvesno je da nije bila reč o bezazlenoj vežbi u apstraktnoj logici. Njihov argument počiva na staroj filozofskoj tradiciji utilitarijanizma i platformi koju u savremenom diskursu definiše Singer, čij su argumenti u poslenje tri dekade uticali na oblikovanje politika o pravima životinja, abortusu i eutanaziji.

Moralno obrazloženje za infanticid

Đubilini i Minerva tvrde da nisu preporučili „šta bi ljudi trebalo da rade, kako da postupaju“. Izgleda da su, međutim, učinili upravo to.

U sažetku rada, oni sumiraju svoj argument i izričito sugerišu da bi abortus po rođenju „morao biti dopušten u svim slučajevima u kojima je dopušten i abortus, uključujući slučajeve hendikepiranih novorođenčadi“. U telu rada, takođe: „Kada nakon rođenja nastupe okolnosti koje su jednake onima koje bi opravdale abortus, ono što zovemo abortus-posle-rođenja trebalo bi da bude dopušteno.“ U zaključku, navode: „Ne iznosimo tvrdnju u pogledu trenutka u kojem abortus-nakon-rođenja više ne bi bio dopušten; u slučajevima u kojima bi se abortus posle rođenja izveo zbog hendikepa deteta, smatramo da lekarima ne bi bilo potrebno više od nekoliko dana da detektuju nedostatak.“

Diskusija ovog tipa važna je iz dva razloga. Prvo, ukoliko želite slobodu govora, morate prihvatiti odgovornost za ono što govorite. Bez toga, sloboda govora postaje igra i prestaje da bude politička i društvena neophodnost. Drugo, zato što je moralna filozofija važna – intelektualno, društveno i politički. Moralni filozofi, od Singera do Meri Vornok (Mary Warnock), iako to široj javnosti nije poznato, u ogromnoj meri su uticali na način na koji mislimo o pravima životinja, abortusu, eutanaziji, radu s matičnim ćelijama, doniranju organa, dobrovoljnom davalaštvu krvi, presađivanju koštane srži… Način na koji su se Minerva i Đubilini poneli nakon što su javno pozvani na moralnu odgovornost, šteti moralnoj filozofiji uopšte, bioetici posebno.

Tačno je da moralna filozofija poznaje argument sledeće forme: „Ako je A opravdano, onda i B mora biti opravdano, imajući u vidu da nema relevantnih moralnih razlika između A i B, a ja, autor, ne zauzimam poziciju u pitanju da li su A i B opravdani.“ Onaj ko izlazi s ovakvim argumentom može da tvrdi da nije odgovoran za zagovaranje ideje B. S druge strane, čak i u slučaju kada je reč o apstraktnoj akademskoj diskusiji, bez namere da se utiče na socijalnu sferu ili daju preporuke politika, naučnik ili filozof mora da prihvati „vlasništvo“ nad idejama koje argumentuje. Objašnjenje da je reč o internoj igri degradira filozofiju i nauku kao takve.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: