Podeljeni mozak: Dva uma ili jedan?

Upoznajte Viki!

Prvi meseci po operaciji bili su prava noćna mora. Jednostavna stvar poput kupovine namirnica svaki put bi se pretvorila u nemoguću misiju. Viki bi stala ispred rafa, ugledala proizvod koji želi da spusti u korpu, posegla desnom rukom ka njemu, ali bi se u priču samoinicijativno umešala leva ruka, sprečavajući desnu u izvršenju zadatka. Viki bi onda zastala, nekoliko puta udahnula duboko i ponovila ceo proces. Po povratku kući, shvatila bi da je u kupovini provela između dva i tri sata.

Ipak, na veoma bitan način, njeno stanje bilo je znatno bolje nego pre operacije. Više nije imala svakodnevne, razorne epileptične napade koji su joj paralisali život. Broj i intenzitet napada su vremenom rasli, tako da je, 1978, kada joj je neurolog predložio radikalnu i veoma rizičnu operaciju, odmah pristala. „Ne preduzeti ništa nije bila opcija. Čak i da je krenulo po zlu, znala sam da bi moji roditelji preuzeli brigu o mojoj ćerki“, seća se kako je razmišljala u to vreme. „Naravno da sam brinula. Kada ti razdvoje mozak na dve polovine, one ne mogu ponovo da se spoje u celinu.“

U junu 1979. godine, operativnim zahvatom koji je trajao deset sati, neurohirurzi presekli su joj corpus callosum (žuljevito telo), snop neuralnih vlakana koji povezuju dve moždane hemisfere. Ova drastična procedura prekida vezu između levog i desnog neokorteksa, sedišta jezičkih sposobnosti čoveka, svesnog mišljenja i centara za kontrolu pokreta.

Logika iza ove hirurške intervencije prilično je jednostavna. Epileptični napad nastaje usled ničim izazvane aktivacije grupe neurona u određenom delu mozga. Putem vlakana koja čine corpus callosum, ta ekscitacija prenosi se na drugu hemisferu. Iz nje, opet istim putem, ekscitatorni impulsi vraćaju se na hemisferu u kojoj je napad počeo. Na kraju, veliki deo mozga postaje pobuđen sam od sebe, proizvodeći epileptični napad.

Godinu dana nakon operacije, Viki je osetila poboljšanje. Mogla je da obavi kupovinu bez većih problema, secka povrće, igra karte, čak i da skija na vodi. Izvesno, nije mogla znati da će je operacija pretvoriti u superstara neuronauke. Ona je, naime, jedan od desetak pacijenata čiji su mozak i ponašanje bili predmet bezbroj eksperimenata, stotina naučnih radova i referenci u bukvalno svakom udžbeniku kognitivne psihologije i neuronauke u poslednjih 40 godina.

Eksperimenti u kojima su učestvovali ovi pacijenti otkrili su nam da mozak zdrave osobe nalikuje spoju dva kompjutera koji neprekidno međusobno razmenjuju informacije. Oštećenje kablova kojima su spojeni prekida ovu razmenu; informacija uneta u jedan kompjuter ostaje tajna za drugi. Naučili smo, takođe, da hemisfere ipak nisu identične jedna drugoj; na primer, leva je odgovorna za naše jezičke funkcije, govor pre svega, dok je desna specijalizovana za vizuelno-spacijalnu orijentaciju i prepoznavanje lica.

Roger Sperry, neuopsiholog na Kalifornijskom tehnološkom institutu, Michael Gazzaniga i Michael Miller, kognitivni psiholozi na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari, pioniri u radu s pacijentima podeljenog mozga, smatraju ih neprocenjivim izvorom saznanja. Svremene tehnike neurooslikovanja svakako mogu da potvrde veću aktivnost leve hemisfere u obradi jezičkih inputa, ali ni izbliza ne mogu da upute na interkonektovanost različitih moždanih regija.

Zamislite pacijenta kojem je hirurški odstranjen corpus callosum. I zamislite da sedi pred monitorom preko kojeg mu je, u desnom vidnom polju, prezentovan crtež jabuke. On ima sasvim normalan vid, normalne jezičke i druge kognitivne sposobnosti. Na pitanje šta je video na ekranu, kao iz topa će odgovoriti da nije video ništa. Vizuelni input prezentovan u levom vidnom polju odlazi u desnu hemisferu. Reč je o hemisferi koja samostalno ne može da produkuje govor. Leva, zadužena za govor, uskraćena je za vizuelnu informaciju o jabuci; otuda nemogućnost pacijenta da izvesti da je nešto bilo prikazano na ekranu. Zamislite da odmah potom, tom istom pacijentu donesete korpu s raznim vrstama voća i drugim sitnicama i da ga zamolite da odabere ono za šta misli da je bilo prikazano na ekranu. Ako mu dopustite da to učini levom rukom, nepogrešivo će odabrati jabuku. Njegov vizuelni aparat je registrovao jabuku, ta informacija je otišla u desnu hemisferu mozga, onu koja kontroliše pokrete leve strane tela (dakle, i leve ruke).

Opisani „slučaj“ može izgledati kao senzacija ili bizaran detalj iz dnevnika eksperimentalnog psihologa, ali je zapravo teško preterati u proceni važnosti njegovih dubljih implikacija. Najpre, on svedoči da čak i kada je celokupno moždano tkivo zdravo, mozak neće biti funkcionalna celina ako poremetimo neuralne putanje kojima se prenose informacije o spoljnim nadražajima. Drugo, možda i važnije, on pokazuje da naša svest stanuje u mozgu i ostavlja malo prostora za spekulacije o nematerijalnom umu, duši koja nikada ne umire. Dalje, ukazuje na to koliko naše ponašanje može biti pod uticajem informacija kojih nismo svesni, odnosno koje nismo obradili na svesnom nivou: „naš“ pacijent odabrao je jabuku iako je prethodno tvrdio da je video samo prazan ekran. Konačno, uči nas da obe hemisfere formiraju doživljaj sveta, s tom razlikom što leva može o svom iskustvu da govori, dok desna na njega može samo da ukaže, i to pokretima leve strane tela.

1980ih, kada se veći broj neuronaučnika uključio u rad sa split-brain pacijentima, došlo se do zapanjujućeg otkrića: ovi pacijenti imali su neokrnjen osećaj celovitosti svoga ja. Kako Gazaniga to formuliše u više svojih radova, „hemisfere ne nedostaju jedna drugoj.“ Potraga za razrešenjem ove misterije rezultirala je teorijom prevodioca koja je Gazanigi donela status ikone kognitivne neuronauke. U osnovi, leva hemisfera – bilo da je reč o split-brain pacijentu, vama ili meni – igra ulogu tumača; na bazi post hoc procene, ona generiše odgovor adekvatan situaciji, čak i kada nismo svesni da smo racionalno osmislili sopstvenu reakciju.

Ideju za teoriju prevodica Gazaniga je dobio radeći s jednim split-brain pacijentom, u literaturi poznatim pod inicijalima R. Y. U njegovom levom vidnom polju (informacija odlazi u desnu, neverbalnu hemisferu), Gazaniga je prezentovao reč „osmeh“. U njegovom desnom polju (informacija odlazi u levu, govornu hemisferu), prezentovao je reč „lice“. Kad ga je zamolio da nacrta šta je video, R. Y. je nacrtao ono što bismo danas nazvali smajlijem. Na pitanje zašto je nacrtao baš to, pacijent je odgovorio: „Pa kome treba tužno lice?“

Miler i Gazaniga, opet pomoću split-brain pacijenata, otvorili su, 2009, novi istraživački program – ispitivanje uloge desne hemisfere u moralnom rezonovanju, za šta se primat oduvek pripisuje levoj hemisferi. Prve studije iznose dokaze da i te kako koristimo i desnu da bismo protumačili emocije, namere i uverenja drugih ljudi, odnosno da i desna hemisfera doprinosi funkcionisanju tzv. čitača uma koji svi posedujemo.

Dvojica naučnika prezentovali su svojim pacijentima seriju priča, od kojih je svaka sadržala opis slučajno ili namerno nanete štete. Recimo da je osoba A nameravala da otruje svog šefa, ali u tome nije uspela naprosto zato što mu je, greškom, u kafu sipala šećer, a ne otrov koji na oko izgleda identično šećeru. S druge strane, osoba B je nenamerno otrovala šefa, jer mu je, greškom, u kafu sipala otrov umesto šećera. Kako split-brain pacijenti gledaju na osobe A i B sa aspekta morala?

Priče su pročitane naglas, što znači da su doprle do leve hemisfere koja bi, vođena mehanizmom prevodioca, trebalo da generiše konvencionalan odgovor – da je osoba A moralno odgovornija od osobe B. Pacijenti s podeljenim mozgom, međutim, smatraju da su obe podjednako odgovorne. Šta ovo dokazuje? Da je saradnja dve hemisfere neophodna za ovakvu vrstu zadataka.

Nekoliko studija koje su Miler i Gazaniga do sada objavili na ovu temu, otvorilo je i jedno važno pitanje. Naime, split-brain pacijenti nemaju poteškoća s moralnim rezonovanjem u svakodnevnom životu; ne šokiraju svoje sagovornike neuobičajenim moralnim rezonovanjem. Jedino objašnjenje ove zagonetke je da, u svakodnevnim situacijama, neki drugi mehanizam rezonovanja kompenzuje ovaj nedostatak.

Interesovanje za psihologiju morala, odnosno prirodu i mehanizme moralnog rezonovanja je danas jedno od najživljih oblasti kognitivne psihologije, upravo zahvaljujući prvim koracima koje su načinila ova dvojica naučnika. Danas se time bavi na desetine istraživača širom sveta koji, s obzirom na nedostatak split-brain pacijenata, polako osmišljavaju alternativne izvore.

*Tekst izvorno objavljen 19. marta 2012.

Advertisements

3 comments

  1. All singing, all dancing crap of the world

    Da li mislis da je moguce reakciju ispitanika u Gazaniginom eksperimentu protuimaciti na sledeci nacin: Njegova leva hemisfera registruje ono sto je prikazano u desnom vidnom polju, tj. rec „lice„ i to je jedino sto on vidi, dok rec „ osmeh„, koja je prikazana u levom vidnom polju i registruje se u desnoj hemisferi on uopste ne vidi, ali na zahtev da nacrta to sto je video on crta smajli i to crtanje objasnjava sa ` kome treba tuzno lice` , da li je moguce da je on osmeh licu dodao iz cisto subjektivnog osecaja da tom licu treba osmeh, tj. da bi crtez jednostavno bio lepsi kada bi na njemu bilo srecno, a ne tuzno lice, sto bi dalje rezultovalo drugacijem tumacenju , tj. da je ipak leva hemisfera ovde odigrala glavnu ulogu? Ne znam sada koliko sam uspeo da budem jasan, ali se nadam da razumes otprilike sta sam hteo da kazem. 🙂

    Sviđa mi se

    • Hm. Sviđa mi se zapažanje. Stoji opaska, zaista. Bilo bi moguće da je reč o njegovoj ličnoj preferenciji. Međutim, isti rezultati se dobijaju i s drugim pacijentima, u eksperimentima s drugim matricama. Obično, da bi se isključio faktor slučajnosti – ne znam da li je u konkretnom slučaju to rađeno – radi se veliki broj ponavljanja, menjaju se komponente eksperimenta (nije uvek lice), a najobičnija statistička obrada pokaže da li je nešto učestalije od puke verovatnoće itd.

      Sviđa mi se

  2. All singing, all dancing crap of the world

    Slazem se , i verovatno bi to bio dobar argument sa naucne strane, ali opet moramo uzeti u obzir da je ovde ipak rec o introspekciji i da jednostavno postoji sansa da ispitanici nenamerno, mozda zbog nerazumevanja pitanja i zahteva ma koliko oni bili jasno definisani ( uzmimo u obzir da je ovde rec o bolesnicima a ne „normalnim„ ljudima), a mozda i zato sto oni jednostavno intuitivno dodaju neke elemente na slicne slike u slicnim eksperimentima. Naravno, ova ideja dolazi od mene , kao totalnog laika, tako da nemoj da je shvatas napadom na eksperiment ili zakljucak istog, vec jednostavno kao slucajno zapazanje. 🙂

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: