Nepodnošljiva lakoća samovanja: Uspon i rast samačkog života

„Niko mi, kad sam bio mali, nije rekao da postoji mogućnost da ću živeti ovako. Niko mi nije rekao da ću, kada budem imao 56, znati sve gej barove u Njujorku, većinu irskih i svih drugih barova. I da ću petkom i subotom, oko 10 uveče, biti zadovoljan što znam da su ti barovi još uvek na svom mestu, puni ljudi koji zovu još jednu turu, a da ću ja želeti jedino da budem sam.

Kad sam bio mali, niko mi nikad nije rekao da će doći vreme da se ljudi procenjuju po količini i kvalitetu menija za kućnu dostavu koje drže kraj telefona. I da ću moći, bez da se s nekim dogovaram, da okrenem broj, poručim ono što mi se jede i sačekam da mi naručeno jelo ubrzo stigne na kućni prag.

I… da, tu je i muzika, kad padne noć. Mogu da pustim šta god hoću, bez da brinem o tome da ću još nekog baciti u depresiju ili razveseliti. Niko ne dovodi u pitanje moj zdrav razum ili moj muzički ukus; niko ne postavlja ono pitanje: „Ponovo to? Ooo, ne to. Zar to nismo slušali jutros?“

I svakako, da ne zaboravim sitnicu zvanu alkohol. Kad sam bio tinejdžer, niko mi nije rekao da će doći vreme kada me piće uopšte neće zanimati. Niko mi nije rekao da će doći subota veče, a da ću ja želeti da rano odem u krevet i da ću uživati da u krevet odem s knjigom koju treba da pročitam za predavanje koje držim u ponedeljak…“

(Colm Toibin, irski pisac i pripovedač i profesor engleske književnosti na Prinstonu)

Zapravo sam mogla citirati i nekoga iz svoje okoline. Recimo, prijatelja, mladog arhitektu u usponu, čija je poetika, doduše, znatno drugačija.

„Ne mogu da delim životni prostor ni sa kim, ni sa čim većim od mačke.“ „Sebičan si“, kažem mu. „Naravno, ali ako već moram da budem sebičan, bolje da budem sam. To je kao da nisam. Nema ko da oseti.“

U suštini, moj prijatelj je od čudne sorte usamljenika. Ne, nije poput Normana iz „Psiha“, ali kapiram da samački život ceni jer bi, da hoće, mogao da bude i to – čudak koji po stanu šeta u maminoj odeći.

Već tri godine je s devojkom njegovih godina. Oni su jedan od onih parova koje ljudi često pitaju: „A što vi ne živite zajedno?“ Ona u njegovom kupatilu ima i četkicu za zube i regenerator za kosu; on, i kada ona nije tu, uredno spušta dasku na WC šolji nakon korišćenja toaleta; naučila ga je tome. Kada je kod njega, češće ona nego on skuva kafu posetiocima… Ipak, ne žive zajedno.

Njen moto: „Biti solo nije uvek zabavno, ali nema ničeg težeg nego živeti s nekim koga voliš.“ Ne pitam dalje, pravim se da razumem.

Elem, oduvek nas uče da je čovek društvena životinja, a da su sva ljudska društva, današnja i ona koja više ne postoje, uvek i svuda, počivala na čovekovoj želji da živi u zajednici, a ne sam. Da li se to menja?

Brojevi nikada ne govore sve, ali u ovom slučaju jesu zapanjujući. Euromonitor International računa da se broj ljudi koji žive sami, na globalnom nivou, sa 153 miliona, koliko je iznosio 1996. godine, u 2011. popeo na 277 miliona; rast od 80 odsto u periodu od 15 godina. U Velikoj Britaniji, na primer, 34 odsto domaćinstava su samačka domaćinstva. U SAD – 27 odsto. Od 32 miliona američkih samaca, 18 miliona su žene; 16 miliona solera ima između 35 i 64 godine, ali najbrže rastuću grupaciju u samačkoj populaciji čine osobe između 18 i 34 godine – 1950. bilo ih je 500.000, a prošle godine pet miliona. Interesantno, samci uglavnom žive u gusto naseljenim centralnim četvrtima velikih evropskih i američkih gradova, obrazovaniji su od proseka i zarađuju više od nacionalnog proseka.

Trend signle životnog stila najizraženiji je na severu Evrope. U Švedskoj, 47 odsto domaćinstava ima jednog člana; u Norveškoj, taj procenat iznosi 40 posto; u Holandiji i Nemačkoj – između 35 i 40 odsto. Na drugoj strani sveta, u Japanu, koji i danas veoma drži do tradicionalnih porodičnih vrednosti, trećina domaćinstava su samačka; u urbanim oblastima taj procenat je i veći.

Zemlje u kojima se broj samačkih domaćinstava najbrže uvećava su, možda pogađate, Kina, Brazil i Indija.

Mada je život bez porodice očigledno rastući trend, nije da možemo da se pohvalimo da ga razumemo i prihvatamo. Borimo se za svoje mesto pod suncem, ali u nekom trenutku počinjemo da se pitamo da li je u redu živeti sam čak i kada nam to odgovara. Hteli to da priznamo ili ne, za ljude iz najbliže okoline priželjkujemo da nađu srodnu dušu, čak i kada nam tvrde da su svojevoljno odabrali da nemaju srodnu dušu. Trudimo se da pomognemo roditeljima kada ostare, dedama i babama, pogotovo nakon što jedno od njih ostane samo; negde nas mori osećaj krivice što ih ostavljamo same.

U svim ovim slučajevima, pojedinac ili porodica doživljava ili proživljava sasvim intimno preispitivanje, a zapravo je reč o prilično zajedničkoj situaciji.

Zašto smo sami?

Prema standardnom sociološkom objašnjenju, bum samačkog života bio je moguć zahvaljujući ekonomskom razvoju i usponu države blagostanja. Naravno, tačno je da veliki broj ljudi može da odluči da živi solo jer naprosto to sebi može da priušti. To naročito važi za žene, koje pre uključivanja u tržište rada nisu mogle ni da razmišljaju o samostalnom životu. S druge strane, zahvaljujući ekonomskom prosperitetu možemo da radimo niz stvari, pa ih ipak ne radimo. Elem, ekonomski faktor je samo jedan od faktora, nikako potpuno objašnjenje fenomena zauvek single.

Koreni trenda koji danas više nije karakteristika isključivo industrijski najrazvijenijih zemlja, već zahvata i zemlje u razvoju i takozvane rastuće ekonomije, opet delimično, može se objasniti i kulturološkim faktorima – onim što je Emil Dirkem (Émile Durkheim) nazivao kult individualnosti. Dirkem je nastanak ovog kulta objašnjavao transformacijom ruralnih zajednica u moderne industrijske centre.

Ideologija individualizma je, međutim, danas ukorenjena mnogo dublje nego što je osnivač sociologije mogao i da pretpostavi. Pre samo 30ak godina, ukoliko ste hteli da se razvedete, morali ste da obrazložite svoju odluku, a argument „brak me više ne ispunjava“ niko ne bi shvatio ozbiljno. Danas, stvar stoji sasvim suprotno; dužni ste da obrazložite zašto ostajete u braku ukoliko vas on ne ispunjava i ne doprinosi iskustvu lične sreće.

Stvari su krenule drugačijim tokom i na bazičnom nivou. Ako su ljudi prvobitno odlučivali da žive sami zato što im je ekonomski trenutak tako nešto omogućavao, a ideologija individualizma takvu odluku učinila društveno prihvatljivom, sada se u obzir mora uzeti činjenica da raširenost trenda transformiše društvo. Činjenica da tako veliki broj ljudi žive i stare sami utiče na bukvalno sve aspekte društvenog života: potrebe i potrošnja samaca su drugačije od potreba i potrošnje porodica; uslovi stanovanja, takođe; tip zdravstvene nege i socijalnih servisa, isto tako; urbana infrastruktura, uključujući arhitekturu gradova…

Psihologija single statusa

U poslednjih desetak godina, u temu se uključuju psiholozi. Single status, pretpostavka je, a ona se sve više dokazuje, menja autopercepciju, ali i razumevanje interpersonalnih odnosa, uključujući lične i intimne odnose.

Mada je odluka svakog pojedinca da se upusti u samostalan život – lično iskustvo, psiholozi otkrivaju da postoji nešto zajedničko većini slobodnih strelaca. „Hoću da budem single“ shvata se kao investicija u sebe i svoje profesionalno ja. Racionalizacija izgleda otprilike ovako: brak i radno mesto su suviše fragilni da bi čovek mogao da se na to osloni; na kraju dana, neophodno je da možeš da se osloniš samo na samog sebe.

S druge strane, ovakva životna filozofija podrazumeva dve stvari: adaptiranost na samoću, uz istovremeni napor da se ostane društven i, bez ičije pomoći sa strane, izgradi mreža prijatelja i poslovnih veza.

Iz psiholoških istraživanja životnog stila samaca saznajemo iz prve ruke da živeti sam nije isto što i biti sam. Štaviše, živeti sam uopšte ne znači biti usamljen. Naime, ključna varijabla u merenju usamljenosti je doživljaj samoće; ključno nije to da li živimo sami, nego da li osećamo da smo sami, usamljeni. Ljudi koji po sopstvenom izboru žive sami, ili su na to prvobitno naterani životnim okolnostima, a potom su „višu silu“ racionalizovali kao slobodan izbor, usamljenost i društvenost mere kvalitetom interpersonalnih odnosa, a ne brojem sati koje provode u društvu ili brojem osoba koje imaju u okruženju. U krajnjoj liniji, pitajte nekog razvedenog postoji li išta samotnije od života s pogrešnom osobom.

Treba imati u vidu sledeću činjenicu: kada govorimo o rastućoj armiji ljudi koja bira da ne živi u zajednici, govorimo o ljudima koji nikada nisu stupali u brak. To treba razlikovati od kategorije ljudi koji su sami zato što su razvedeni ili zato što im je partner umro. Psihološka istraživanja pokazuju da oni koji nikada nisu bili u braku svoj život ne procenjuju manje srećnim, manje ispunjavajućim, a stepen samoprocenjenog opšteg zadovoljstva je u toj grupi veći nego kod razvedenih i obudovelih.

Ipak nepoznanica

Jedna od najškakljivijih etapa u psihološkom i sociopsihološkom istraživanju je interpretacija rezultata. Testovi, upitnici i struktuirani intervjui omogućavaju da sijaset različitih stavova i pogleda razvrstate u nekoliko merljivih kategorija. Predviđanje na osnovu onoga što takvim merenjima dobijete je, međutim, nauka za sebe. Recimo, rast broja samačkih domaćinstava može za ishod da ima urušavanje zajedništva kakvo smo do nedavno poznavali, ali jednako je verovatno da će rezultirati jačim građanskim aktivizmom; trend za posledicu može imati samonametnutu izolaciju, ali može izroditi i nezapamćeno robustan javni život.

Za razliku od standardizovanih testova i anketa, studija slučaja i struktuirani intervju su metodi koji daju i kvalitativan uvid u ono što istražujete. Kvalitativna analiza pokazuje da „samotnjaci“ imaju napade usamljenosti, anksioznosti i preispitivanja, tipa: „Da li bi mi bilo bolje da sam odabrao/odabrala drugačiji aranžman?“ Ipak, pre nego što se uhvatite za ovo, moram vam reći da su kvalitativne studije braka i zajedničkog života odavno snimile sličnu nesigurnost: „Da li bi mi bilo bolje da nisam ušao/ušla u ovo?“

Advertisements

2 comments

  1. Katarina

    Kao prvo, dopadaju mi se tvoj prijatelj i njegova devojka, a naročito životni moto ove devojke. 🙂

    Nema tu mnogo neke filozofije, kako si i sama navela, ključno je to kako doživljavamo „samoću“. Ja sam samac u braku, odnosno, ima nas dvoje samaca u tom braku, i rekla bih da kad smo oboje došli do toga šta zapravo želimo i koliko svako od nas ceni svoju slobodu, počeli normalno da funkcionišemo.
    Meni je moja samoća, my space, neophodna da bih opstala u vezi/braku.

    Inače, jako mi se dopada tekst. Nisam ga do sada videla.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: