Emocionalni stilovi: Mislim, dakle, osećam

Interakcija emocija i intelekta

Zdravorazumska psihologija nas uči da bezmalo svi ljudi bezmalo identično reaguju na slične životne situacije: kada patimo, postoji manje-više isti sled faza kroz koje prolazimo; naša zaljubljivanja imaju predvidiv tok; naša reakcija na saznanje da nas partner vara, takođe… Decenije istraživanja u oblasti neurobiologije emocija pokazuju, međutim, da ovakve pretpostavke nisu tačne. Ljudi, slični po mnogim karakteristikama, uključujući socioekonomske, demografske, obrazovne, često dramatično različito reaguju na ista iskustva.

Kako je moguće da neko razvod preboli u hodu, a neko drugi ostane zaglavljen u samopreispitivanju, borbi sa oscećajem krivice i očaju? Otkud to da nečije samopouzdanje ostane neokrznuto gubitkom posla, dok je nekom potrebno i više godina da prevaziđe osećaj bezvrednosti izazvan otpuštanjem?

Emocionalni otisak prsta

Odgovor na ova i slična pitanja leži u onome što se u savremenoj psihologiji naziva emocionalni stil – konstelacija emocionalnih reakcija i odgovora na životne događaje.

Kao što svako ima jedinstven otisak prsta i unikatno lice, svaku jedinku odlikuje karakterističan emocionalni stil ili profil. Na prvu loptu, ovakva tvrdnja zvuči očigledno, gotovo trivijalno. Nalikuje tvrdnji da svako ima jedinstvenu ličnost. Postoji, međutim, nimalo trivijalna razlika.

Ličnost, po svemu sudeći, ne postoji kao neuralni entitet; nikome nije pošlo za rukom da određeni karakterni profil poveže sa specifičnom moždanom aktivnošću. Emocije su druga priča.

Zaslugu za otkriće da, pored odgovarajuće fiziološke matrice, specifične emocije karakteriše i distinktivna neuralna aktivnost dugujemo profesoru psihologije na Univerzitetu Viskonsina Ričardu Dejvidsonu (Richard J. Davidson). Praćenjem električne aktivnosti mozga i tehnikama neurooslikavanja, on je uspeo da emocionalni stil, odnosno šest komponenti koje ga po njegovoj teoriji čine, poveže s karakterističnim obrascem moždane aktivnosti.

Po Dejvidsonu, sledećih šest komponenti čine emocionalni stil: rezilijentnost – kapacitet za brzu adaptaciju, odnosno brzina kojom se osoba oporavlja od nepoželjnih situacija; outlook – opšti pogled na sopstveni život, u smislu optimizma i pesimizma; osetljivost na kontekst – način na koji osoba modeluje sopstveno ponašanje i emocionalno reagovanje, u zavisnosti od okruženja i osobe s kojom je u interakciji; socijalna intuicija – sposobnost razumevanja socijalnih signala, kao što su govor tela, izrazi lica…; samosvest – sposobnost osobe da prepozna i protumači signale koje dobija od sopstvenog tela i uma; pažnja – sposobnost koncentracije (test za određivanje emocionalnog stila).

Emocije i intelekt – 2 u 1

Nalazi na kojima Dejvidson temelji teoriju emocionalnih stilova ne samo da potkopavaju zdravorazumsku psihologiju, već su svojevremeno uzdrmali i ortodoksno shvatanje psihologa i neuronaučnika o strogoj podvojenosti emocija i kognicija (mentalnih procesa povezanih s mišljenjem).

Sasvim opravdano, psiholozi i neuronaučnici smatraju čovekove kognitivne sposobnosti njegovim najdelikatnijim kapacitetom; onim koji ga izdvaja i razlikuje od ostalog životinjskog sveta. Ove funkcije udomljuje prefrontalni korteks – deo kore velikog mozga najbliži čeonoj kosti. To je evolutivno najmlađi deo mozga, značajno manje razvijen i kod nama najbližih primata. Nasuprot tome, smatralo se, emocije kontroliše limbički sistem/korteks, evolutivno znatno starija moždana struktura, smeštena ispod moždane kore, prisutna kod svih sisara. Otuda se žargonski govorilo o kognitivnom ili naprednom mozgu i emocionalnom, tj. animalnom i zastarelom mozgu.

Dejvidsonovo otkriće da su za emocionalne stilove odgovorne moždane regije koje se tradicionalno dovode u vezu s kogitnivnim funkcijama ne samo da je izmenilo naučni diskurs, nego je i vratilo emocije na mapu psiholoških istraživanja. Pre toga, a reč je o ne tako davnim 1980im, u skladu sa shvatanjem da je sedište emocija u animalnom mozgu, istraživači su se njima bavili gotovo isljučivo na laboratorijskim životinjama.

Emocije i intelekt: interakcija

Rad na neurobiologiji emocija Dejvidson je započeo 1980ih, u kontekstu depresije. U nizu eksperimenata, pomoću elektroda je pratio moždanu aktivnost svojih ispitanika, koje je izlagao zastrašujućim, uznemirujućim ili prijatnim video zapisima i fotografijama. Došao je do zaključka da sposobnost povratka na normalan emocionalni ton nema nikakve veze s moždanim centrima koje je nauka identifikovala kao izvorišta i kontrolore emocija. Uspeh u oslobađanju od tuge, besa ili drugih negativnih emocija, pokazali su njegovi eksperimenti, posledica je aktivnosti prefrontalnog korteksa. Preciznije, ispostavilo se da emocionalna fleksibilnost počiva na aktivaciji prefrontalnog kortkesa leve hemisfere. Kod osoba koje se brzo i lako oslobađaju negativnih emocija ona može biti čak i 30 puta jača u poređenju s ljudima kojima ova vrsta fleksibilnosti nedostaje.

U trenutku kada je Dejvidson došao do opisanih nalaza, već se dosta znalo o specifičnoj ulozi prefrontalnog korteksa u vezi sa planiranjem, zaključivanjem i ostalim višim kognitivnim funkcijama. Šta tačno prefrontalni korteks radi kada je reč o emocijama niko nije ni pitao, jer ovaj deo mozga do tada niko nije ni povezivao s emocionalnim životom. Imajući u vidu da je prefrontalni korteks brojnim nervnim vlaknima povezan s delom limbičkog korteksa koji se zove amigdala, za koju je već bilo poznato da ima važnu ulogu u negativnim emocijama, Dejvidson i njegov tim testirali su hipotezu da prefrontalni korteks, preko ovih veza, inhibira amigdalu i time olakšava izalazak iz negativnog emocionalnog stanja.

Grupi dobrovoljaca Dejvidson i saradnici prikazali su set od 51 fotografije. Jedna trećina fotografija imala je izrazito uznemirujući sadržaj – na primer, slika bebe sa naraslim tumorom na oku; trećina je konotirala sreću – na primer, slika nasmejane majke koja grli dete; trećina je bila neutralnog karaktera – na primer, fotografija standardno nameštene dnevne sobe. Za vreme eksperimenta, moždana aktivnost ispitanika praćena je pomoću elektroda. Tokom gledanja fotografije ili neposredno nakon toga, subjekt bi čuo kratak, izrazito bučan ton, koji za posledicu ima nevoljno treptanje. Ovaj detalj uveden je jer je prethodnim eksperimentima utvrđeno da je treptanje malo snažnije u negativnom nego u neutralnom emocionalnom stanju, a znatno snažnije nego u pozitivnom emocionalnom statusu.

Istraživanje je pokazalo da ljudi sa aktivnijim levim prefrontalnim korteksom brže prevazilaze čak i najdublju uznemirenost ili bes izazvan sadržajem fotografije. Na osnovu toga, istraživači su zaključili da ovaj deo moždane kore inhibira amigdalu, umirujući je i skraćujući vreme njene aktivnosti.

Misli modifikuju emocionalni stil

Zahvaljujući magnetnoj rezonanci (MRI), danas znamo za još jedan izvor emocionalne fleksibilnosti: ona je veća kod ljudi kod kojih je veza između prefrontalnog korteksa i amigdale ostvarena većim brojem nervnih vlakana.

Kako tumačiti ovaj nalaz? Da li on sugeriše da je osoba s manjim brojem veza između prefrontalnog korteksa i amigdale osuđena da dugo biva zaglavljena u istom emocionalnom tonu? Ne.

Mada je i nauka dugo robovala predrasudi da je mozak odrasle osobe konačno i potpuno formirana struktura, u savremenoj neuronauci niko ne dovodi u pitanje neuroplastičnost – sposobnost moždanog tkiva za restruktuiranje i funkcionalnu promenu. U vrituoznog violiniste, na primer, delovi mozga zaduženi za kontrolu fine motorike prstiju razvijaju se i u odraslom dobu. Slično se događa s mozgom londonskog taksiste, u delu zaduženom za spacijalnu orijentaciju i memoriju ( reč je o hipokampusu).

Isto tako, mozak se menja i na iznutra generisane podražaje – misli i namere. Ubedljive dokaze za to da je mišljenjem moguće modifikovati moždanu strukturu i funkcionalnu mapu pružio je harvardski profesor Alvaro Leone (Alvaro Pascual-Leone). On je grupi dobrovoljaca dao zadatak da samo u mislima vežbaju izvođenje jednostavne melodije na klavijaturi, upotrebom prstiju desne ruke. Nakon samo nedelju dana uporne mentalne vežbe, snimci motoričkog korteksa ispitanika pokazali su uvećanje oblasti zadužene za kontrolu prstiju desne ruke. Šta to praktično znači? Hipotetički, ukoliko biste na jednoj ruci u dužem vremenoskm periodu nosili rukavicu, deo senzornog korteksa koji prima i obrađuje čulne informacije sa te ruke, delimično bi atrofirao.

Mentalni trening čisto fizičke manipulacije danas je sastavni deo mejnstrim sportske psihologije. Nema, na primer, ozbiljnog fudbalskog tima čiji golman deo treninga ne provodi u zamišljanju različitih odbrambenih strategija ili čiji igrači, specijalizovani za izvođenje penala, mentalno ne treniraju takve situacije.

Ovakve nalaze ne treba preuveličavati i generalizovati. Oni se ne mogu čitati kao mogućnost potpunog preoblikovanja mozga ili drastične promene karakterističnog emocionalnog stila. Neuralna plastičnost jeste neupitna, ali je neupitno i to da nije bezgranična. Saznanja o tome u kojoj je meri moguća, postoje li aspekti i funkcije mozga koji su nepromenljivi, još uvek nisu konkluzivna.

*Tekst izvorno objavljen 10. marta 2012.

Advertisements

2 comments

  1. Dragan

    Odličan tekst. Hvala

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: