Fejsbuk: Smrt na društvenim mrežama

Razmislite na trenutak o svojoj online personi. Razmislite o tome koliko je ona lična, nezavisno od toga da li odražava vašu realnu personu ili je projekcija onoga što biste hteli da budete.

Sada zamislite da ste umrli. Šta se događa s našom online personom nakon što umremo?

Postoje ljudi koji se spremaju za takvu eventualnost, iako je ne priželjkuju, iako nemaju objektivnih, na primer, medicinskih razloga za to: sastavljaju testamente, poruke najbližima o tome koliko su ih voleli, molbe da ne budu ucveljeni. Čak i da to ne uradimo, neke stvari koje ostavimo iza sebe rutinski će se urediti manje ili više u skladu s onim kako bismo želeli. Ali, šta se događa s našim blogovima, nalozima na Fejsbuku, Tviteru, Flikeru, Guglu…? Na kraju krajeva, dobar broj nas, kada umre, neće za sobom ostaviti mnogo ličnih artefakata: klasične foto-albume, kutije od cipela pune pisama razmenjivanih s prijateljima za života, blokčiće s ispisanim omiljenim citatima. Naprotiv, mi na dnevnoj bazi proizvodimo elektronske tragove života: šet milijardi fotografija na Flikeru (broj se dnevno uvećava), stotine hiljada novih upload-a na You Tube-u dnevno; tone sadržaja na nalozima više od 20 miliona blogera u svetu i više od pola milijarde korisnika Fejsbuka.

Profil u znak sećanja na…

Ljudi umiru svakog dana. U protekla 24 časa umrlo je oko 400.000 vlasnika naloga na Fejsbuku; stvar će se ponoviti i u naredna 24 sata i u danu koji usledi… Neki od ovih ljudi nemaju porodicu, neki u live verziji nisu uspeli da naprave prijateljstva i imaju ih jedino u sajber prostoru. Čak i oni koji imaju i jedno i drugo, retko s nekim dele šifre za pristup nalozima internet usluga koje koriste. Tema nije bizarna: filozofi su počeli da se bave pitanjima online života i smrti, online ličnosti i sličnim; psiholozi pokušavaju da se bave prirodom tuge koju osećamo nakon što saznamo da je preminuo neko koga smo znali samo preko interneta, interkonekcijama naše svakodnevne i online ličnosti i povezanim pitanjima; ljudi iz društvenih medija pitaju se može li cela stvar imati pravnih implikacija; preduzetnici već vide novu poslovnu priliku i ona ima svoje ime – digital afterlife management; Evan Carroll i John Romano, eksperti u oblasti interaktivnog dizajna, postavili su na sajtu TheDigitalBeyond.com planer pod nazivom Your Digital Afterlife i savet da bi ljudi koji drže do svog online života trebalo da imenuju izvršioca svoje digitalne zaostavštine; Legacy Locker tvrdi da ima više od 10.000 korisnika za koje čuva lozinke i uputstva o tome kako postupati s njihovim digitalnim nasleđem, a njihov rival DataInherit nudi uslugu DSwiss, koju reklamira kao „švajcarsku banku za informacionu imovinu“.

Fejsbuk nam već omogućuje da na njemu žalimo svoje prijatelje ili da „memoralizujemo“ njihove profile. Ovi u-sećanje-na-profili postaju novi prostor ožaljivanja, mesto na kojem se mogu uputiti i primiti saučešća i, interesantnije, gde je moguće upamtiti distinktivnu verziju nečijeg ja. Budući da ljudi mogu ostaviti postove na profilu čiji je vlasnik umro, što i čine, digitalna persona na neki način nastavlja da živi. Da li to znači da bi ispravnije bilo govoriti o večnom životu, a ne o smrti u doba Fejsbuka?

Večni život na Fejsu

Australijski filozof sa Univerziteta Dikin, Patrick Stokes, objavio je nedavno rad čije je centralno pitanje da li mrtvi mogu da nastave da žive na Fejsbuku, odnosno kroz njega.

Stokes polazi od uvida da postoje tačke preplitanja između online života i offline smrti. Ako pogledate šta se događa kada umre neko slavan, biće vam jasno o čemu govori. Na vest o smrti slavne osobe milioni ljudi rutinski posežu za Tviterom, gde ostavljaju komentare ili šire vest i Fejsbukom, na kojem menjaju statuse, postavljaju fotografije i video snimke preminulog. Isto tako, na hiljade blogova pišu ljudi koji boluju od letalnih bolesti: bloguju o borbi s bolešću, iskustvima na tom putu; okupljaju oko sebe ljude koji pate od istih problema i razmenjuju savete na tu temu; osvajaju simpatije i podršku slučajnih „prolaznika“. Onda dođe dan kada blog zaćuti, kada novi tvitovi prestanu da pristižu, dok se ne pojavi informacija tipa „ja sam brat/suprug/devojka tog i tog, koji nas je, na žalost, prekjuče tiho napustio“. Tada taj sitni fragment sajber prostora postaje neka vrsta virtuelnog groba ili kapele za one koji su poznavali ili barem mislili da poznaju preminulog.

Bizaran detalj: na internetu je zabeleženo nekoliko slučajeva samoubistva pred web kamerom, uz prisustvo žive publike koja ili nije uspevala da interveniše dovoljno brzo, ili to naprosto nije ni htela; bilo je i slučajeva „navijanja“ i ohrabrivanja, požurivanja da se sam čin izvede. Tu se vidi da je internet novi medij – nešto na šta ljudska čula i um tek treba da se priviknu i nauče da rukuju njime. S jedne strane, on pruža intiman doživljaj: moguće je direktno posmatrati osobu udaljenu hiljadama kilometara, omogućuje direktnu interakciju. S druge strane, daje nam mogućnost da pobegnemo, jer osoba zapravo nije direktno prisutna, što će reći da nam internet istovremeno stvara utisak distance koje u direktnoj komunikaciji nema.

Fejs groblje

Jedna od stvari koje u redovnom životu radimo kada neko umre jeste da odmah počinjemo da pričamo priče o tome kakva je ta osoba, šta je volela, koji su naši zajednički doživljaji. Time zapravo pokušavamo sačuvamo mrtve, da o njima sačuvamo sliku osoba koje je bilo lako i lepo voleti. U psihološkom smislu, nečiji online profil može biti od pomoći onima koji su u žalosti. Ne u smislu podsećanja, jer bi u suprotnom zaboravili na umrlog, već kao izvor prustovski živog sećanja.

Britanska psihološkinja Elaine Kasket analizirala je online diskurs koji ljudi koriste kada govore o mrtvima. Došla je do zaključka da koristimo veoma ličan jezik, i to na način koji implicira da nas preminuli može čuti. Mada kritikovan za suštinski otuđujući način komunikacije, smatra ona, internet uvodi ljude u post mortem rituale nalik onima koje upražnjavamo u realnom životu.

Koliko nam je bitno da naša online persona nastavi da živi i nakon što umremo? Ako bih te sada pitala da li bi voleo/volela da nastaviš da živiš kroz svoj Fejsbuk profil, gotovo sigurno bih dobila odgovor da se to ipak ne računa u preživljavanje. Paradoksalno, Fejsbuk nam pruža mogućnost da i posle smrti nastavimo da živimo, ali za sve druge osim za nas same. Stvar nalik onoj koju je genijalni Woody Allen, pre masovne upotrebe interneta, komentarisao ovako: „Ne želim da nastavim da živim u srcima poštovalaca mog rada, želim da nastavim da živim u svom stanu. Neću besmrtnost kroz moje delo, hoću da budem besmrtan tako što neću umreti.“

Ličnu želju za besmrtnošću ne možemo da zadovoljimo. Kognitivni psiholozi i informatički magovi uključeni u istraživanje veštačke inteligencije rade, međutim, na tome da nam omoguće život posle smrti za one kojima je do nas stalo, pa čak i za one koji u trenutku naše smrti još nisu ni rođeni. Sajt Virtual Eternity pruža mogućnost da pohranite sopstvenu fotografiju, popunite upitnik, a inteligentan program će, na osnovu odgovora, sačiniti avatar. Ukoliko ga za života redovno dopunjujete, avatar će, nakon vaše smrti, zainteresovanima moći da odgovara na pitanja na način na koji biste pravi vi odgovorili.

Filozofi i futurolozi smatraju da će virtuelna večnost vremenom zaživeti. Psiholozi, uključujući Kasket, objašnjavaju da će se trend razvijati sporije nego što bi se moglo očekivati. Njena analiza online ponašanja prema umrlima, odnosno stava prema njihovim profilima, navodi na zaključak da staru praksu zapravo samo prenosimo u nov medij, ne usvajajući nove, distinktivne manire. Ljudi, naime, s vremena na vreme dolaze na profil preminulog, baš kao što u „civilnom“ životu povremeno odlaze na grob. Posebne postove ostavljaju im na dan kada su rođeni ili umrli. U međuvremenu, prepričavaju im razvoj događaja nakon njihove smrti, izveštavaju ih o tome šta rade ljudi za čije su whereabouts i interesovanja bili zainteresovani dok su bili živi. U tome nema bitne razlike u odnosu na praksu ljudi da, otišavši na groblje, šapatom ili naglas razgovaraju s preminulom dragom osobom, na način koji bi se nekome bez sličnog iskustva mogao učiniti bizarnim, čak morbidnim.

*Tekst izvorno objavljen 20. marta 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: