Umeće postavljanja pitanja

„Uzmite papir i olovku i, u narednih sat vremena, postavite što više pitanja možete! Nemojte odgovarati ni na jedno od njih! Odgovori od vas neće biti traženi ni naknadno, tako da se ne morate ustručavati da postavljate pitanja na koja sami ne biste umeli da odgovorite!“

Tinejdžeri jednog koledža u sastavu Kembridža nisu mogli da veruju svojim ušima kada su dobili ovakvu instrukciju od svog profesora književnosti. Očekivali su raspravu o egzistencijalizmu kroz prizmu Kamijeve „Kuge“.

Po isteku sat vremena, ispostavilo se da je postavljeno stotinak različitih pitanja: „Zašto se svi ponašaju kao da se ništa ne događa, a ljudi svuda naokolo umiru?“ „Da li su lekari svesni obima opasnosti?“ „Ima li kuga dobrih strana? Može li biti korisna na neki način?“

Zahvalnost za „izgubljen“ čas učenici duguju Denu Rotštajnu (Dan Rothstein), harvardskom psihologu i osnivaču Instituta Pravo pitanje (Right Question Institute). U njemu je angažovana grupa psihologa i stručnjaka drugih profila, ujedinjenih u uverenju da postavljanje pitanja predstavlja veštinu čijeg značaja nismo svesni. Smatraju da bi podučavanje ovoj veštini trebalo da stoji rame uz rame sa učenjem pisanja, čitanja i računanja.

Prema istraživanjima koja su do sada sproveli, strateška upotreba pitanja čoveka čini pametnijim, boljim u poslu kojim se bavi i manje sklonim da bude „zaveden“ – u susretu s birokratijom i lekarima, na primer. Pokušavaju da otkriju šta se događa u mozgu dok formulišemo i postavljamo pitanje; da li postavljanje pitanja može biti motivacija za učenje; koja je veza između „zapitkivanja“ i kognitivnog razvoja deteta; kakvu ulogu pitanja imaju u kreativnosti…

Nauka o pitanjima?!

Ako se ima u vidu način na koji međusobno komuniciramo – „Kako si?“ „Jel ima nečeg novog?“ „Hoćeš pojesti taj kolač?“ „Šta planiraš povodom letovanja?“ – čak je i neshvatljivo da ne postoji naučni pristup postavljanju pitanja. To počinje da se menja.

Mada nije pisana popularnim jezikom, knjiga Pola Harisa (Paul Harris), profesora razvojne psihologije na Harvardu, upečatljivog naslova Veruj kako ti se kaže (Trust What You’re Told), dospela je na bestseler liste na engleskom govornom području. Harisova osnovna teza je da pitanja i njihovo postavljanje imaju centralnu ulogu u kognitivnom razvoju deteta. Nasuprot preovlađujućem shvatanju u psihologiji i zdravorazumskom doživljaju deteta kao „malog naučnika“ koji posmatra i eksperimentiše s okruženjem, Haris tvrdi da deca uče o svetu – postavljajući pitanja i slušajući odgovore starijih.

Njegova kanadska koleginica, Mišel Šuinar (Michèle Chouinard), sprovela je, 2007, jednu malu, ali veoma zanimljivu studiju. U periodu od 200 sati pratila je interakciju četvoro dece sa svojim vaspitačicama. U proseku, izračunala je, deca su postavljala jedno do tri pitanja u minuti. Ekstrapolacijom se dobija podatak da bi ovo četvoro dece, u periodu između druge i pete godine, postavili odraslima oko 40.000 pitanja. Nalik Harisu, Šuinar smatra da jedna tako masivna aktivnost naprosto sama po sebi mora imati nekakvu ulogu u kognitivnom razvoju.

Šta previđamo?

Razmislite malo o tome šta dete prethodno mora da uradi da bi postavilo pitanje. Na prvom mestu, ono mora da zaključi da nešto ne zna. Zatim, mora da mu bude jasno da bi neko iz okruženja mogao znati to što ono ne zna. Dalje, mora imati svest o tome da su jezik i pitanje dobar način da dobije informaciju koja mu je potrebna…

Mi odrasli pitanja doživljavamo kao prirodnu stvar i previđamo pomenute korake. S druge strane, i sami se ponekad suočimo s tim da nije uvek jednostavno formulisati pitanje na način koji vodi do informacije koju želimo da dobijemo. Ako pitanje upućujemo drugoj osobi, to podrazumeva da moramo znati šta bi ta osoba mogla znati i da procenimo koliko bi nam mogla biti od pomoći. Ako osobu ne poznajemo, pa time njen eventualni odgovor predstavlja i neku vrstu usluge, verovatno ćemo se malo pozabaviti i izborom reči koji ćemo upotrebiti u pitanju, kao i time kako ćemo ga formulisati. Stvar je još teža ukoliko bi formulisanje pitanja zahtevalo da svoje mišljenje organizujemo oko nečega što psiholozi nazivaju kognitivna praznina, odnosno oko teme o kojoj baš ništa ne znamo. Zamislite da ste odslušali predavanje kvantnog fizičara o raspadanju čestica nuklearnog otpada…Koliko smislenih pitanja biste mogli da postavite?

Kako starimo, postajemo ubeđeniji da bolje poznajemo svet oko sebe i vrlo često gubimo iz vida stvari koje ne znamo. Drugim rečima, manje pitamo. Tačno je da odrastanjem i starenjem uvećavamo lično znanje, ali je isto tako tačno da gubljenjem interesovanja da postavljamo pitanja postajemo manje inventivni, kreativni… Kumulativni efekat može biti umanjivanje kapaciteta za lični razvoj i profesionalno napredovanje. Paradoksalno, ali ovo u većoj meri važi za obrazovanije ljude. Obrazovanje je struktuirano tako da profesionalce uglavnom priprema da odgovaraju na pitanja drugih; znatno manje pažnje se poklanja postavljanju pitanja. Ako se ima u vidu da nauka, odnosno njen napredak, počiva na ispravno formulisanim pitanjima, onda značaj te veštine i cena njenog zapostavljanja nipošto nisu male. Sva velika naučna otkrića došla su zahvaljujući tome što je neko uspeo da postavi zanimljivo pitanje na koje je moguće odgovoriti. To nije nimalo lako.

Širi značaj pitanja

Ambicije Instituta Pravo pitanje ne zaustavljaju se na naučnom pristupu postavljanju pitanja. Stručnjaci okupljeni u njemu smatraju da ona imaju i znatno širi značaj:

Većina nas se povremeno nađe u situaciji da je neko drugi doneo odluku koja nas se direktno tiče. Postaviti pravo pitanje na pravi način, u takvoj situaciji, može predstavljati delimično preuzimanje kontrole nad situacijom. Na primer, ljudi odlaze kod lekara; lekar im saopštava dijagnozu; odlučuje o tome kako će se lečiti, koje lekove će uzimati. Pacijenti eventualno postavljaju pitanja o ishodima. Zamislite kada bi od lekara tražili da dobiju informaciju o procesu – o tome kako je došao do zaključka do kojeg je došao, da li je i koliko siguran u dijagnozu, postoje li drugi načini da se tretira isti problem; da li bi mogao da preporuči kolegu iste specijalnosti radi pribavljanja još jednog kompetentnog mišljenja…

„Pitanja su ključ demokratije“, glasi naslov jednog rada koji su nedavno objavili Rotštajn i njegova koleginica Luz Santana.

*Tekst izvorno objavljen 4. juna 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: