Google postaje zao

Ako ste redovan korisnik interneta, između Nove godine i prvog marta, barem desetak puta ste naleteli na upozorenje otprilike sledeće sadržine: Obrišite svoju istoriju internet pretrage, pre nego što Gugl počne da primenjuje novu politiku privatnosti. Nepunih mesec dana od kako su nova pravila privatnosti stupila na snagu, vest glasi nešto drugačije: Silikonski džin ima problem sa svojim glavnim resursom – poverenjem korisnika njegovih usluga.

O čemu se radi? Do 1. marta, Gugl je ličnu veb istoriju – upite koje kucate u pretraživač i veb adrese internet stranica koje posećujete  – čuvao van domašaja ostalih svojih usluga i aplikacija. To nas nije štitilo od njuškanja brojnih advertajzing kompanija i velikih informatičkih igrača, ali jeste nešto što je Gugl izdvajalo po pitanju poštovanja privatnosti korisnika svojih usluga. I stvar nije nimalo naivna: naša veb istorija otkriva našu lokaciju, godine, interesovanja, zdravstvene probleme, seksualnu orijentaciju… Mi to znamo, a Gugl zna da nam se promena nimalo ne dopada: prema rezultatima istraživanja koje je, neposredno pre 1. marta, sproveo PewInternet, više od 70 odsto anketiranih izrazilo je negodovanje novom Guglovom politikom privatnosti.

Prema poznavaocima tržišta, Guglov potez je delimično iznuđen: sve više korisnika pristupa internetu na druge načine i snaga Gugla opada. U potrazi za novim rešenjima i načinom da preživi u onome što informatičari zovu post-pc ili post-web svet, kompanija je naprosto žrtvovala principe i vrednosti po kojima je bila poznata i zahvaljujući kojima je imala ugleda čak i kod teoretičara zavere. Kriza poverenja je evidentna, ali da li je Gugl postao zao?

Pretraga više nije bitna

Zamislite da se sutra ujutru probudite i da Gugla više nema. I dalje biste mogli da pretražujete net. I dalje biste mogli da šaljete mejlove. Imali biste pristup mapama, mobilnim telefonima, mogli biste da gledate video klipove, da se povezujete s prijateljima, pišete blog. Da, postojao bi period prilagođavanja – možda ne bi bio lak – ali ne biste bili s povezom preko očiju.

Nekima bi svet bez Gugla bio veći gubitak nego drugima. Gugl je alatka u masovnoj upotrebi. Uprkos činjenici da je istorija World Wide Web-a duga čak 20 godina, uprkos rasprostranjenosti ličnih računara, internet je mnogima i dalje sinonim za haos, džunglu u kojoj ne mogu da se snađu. Njima Gugl pomaže da se snađu i osmisle haos.

Evo u čemu je stvar: Kada na telefonu čujem zabrinuti glas svoje babe, koji kaže „nema mi Gugla“ ili „ne mogu na Gugl“, znam da je izgubila internet signal i da verovatno treba samo da resetuje računar ili modem. Naprosto, u njenom rečniku, Gugl je sinonim za internet. Ona nije usamljen slučaj. Mnogo ljudi odlazi na Fejsbuk tako što ukuca „Facebook“, a potom pritisne „Search“. Bez Gugla, oni bi bili prilično dezorijentisani.

Naravno da Gugl nije puka alatka i naravno da pretraživač nije njegov jedini proizvod. Ali jeste glavni razlog što svi znamo za Gugl i što svakodnevno odlazimo na njega. Kompanija ne samo da je novom politikom povredila naše pravo na privatnost, već je, u pokušaju da nam isporuči personalizovane rezultate pretrage (rezultate koji su bazirani na ličnoj istoriji pretraga), stranicu opteretila brojnim inferiornim proizvodima, kao što su Google+ umesto Tvitera i Google Places umesto Yelp-a. Istovremeno, superiornije konkurente prinudno smešta niže na listi rezultata.

Meni, laiku, bilo je neshvatljivo da je Gugl dopustio sebi da iskvari svoj najbolji proizvod. Pokušavajući da dođem do odgovora na pitanje zašto se to dogodilo, na forumima koji okupljaju znalce došla sam do zapanjujuće jednostavnog odgovora: pretraga više nije glavni Guglov proizvod. Guglov osnovni proizvod je sada sam Gugl.

Više se ne radi o gmejlu, pretraživaču, androidu, hromu, mapama ili Plusu. To su sve sluge glavnom gospodaru, delići ogromnog Gugla. Poznavaoci su me uputili na nedavne reči Larija Pejdža (Larry Page) koje se, u osnovi, svode na to da Google postaje jedan, ujedinjeni proizvod. Objašnjeno mi je, naime, da pretraga uopšte nije ono što Gugl najbolje radi, da je to to samo u glavama masa.

Od upita ka odgovorima

Gugl, uslovno rečeno, poseduje veb, ali nije njegov tvorac i nema monopol. Naše potrebe i navike se menjaju i postoje igrači koji su od temelja izgrađeni da im udovolje. Mi smo danas na Forskveru, Netfliksu, Fejsbuku, Tviteru i Skajpu. Tamo gradimo odnose i veze, iskazujemo preferencije i otkrivamo toliko toga o sebi. Tamo stupamo u interakciju u realnom vremenu, a informacije koje ostavljamo nisu pogodne za indeksiranje – teško ih je kategorisati kao knjige u biblioteci. Samim tim, Gugl ne može da zna šta se događa na takvim mestima: šta i koga volimo ili ne volimo. To se ne može tagovati, a ako neku informaciju ne možete da čuvate tako da bude dostupna kad vam zatreba, ne možete je prodati onome kome je ona potrebna. Prodavac vas ne može uslužiti ako ne zna ima li proizvod koji tražite i gde se on nalazi ukoliko ga ima.

Elem, Gugl svoju budućnost vidi na polju neindeksiranih informacija. Pretraga se svodi na izvlačenje na svetlost dana informacije koja je nekada negde zabeležena i sačuvana. Gugl to odlično radi. Sada hoće da ponudi odgovore i na daleko subjektivnija pitanja, a da bi to mogao, mora da zna gde smo, ko su nam prijatelji, šta su nam interesovanja, šta volimo, šta ne volimo…

Recimo da odlazite u Budimpeštu na nekoliko dana i da želite da znate barem jedan restoran u kojem je moguće pristojno jesti za razumnu količinu novca. Recimo da pitate Gugl za savet. Reč je o ekstremno složenom upitu, a Gugl želi da može da odgovori na njega. Šta treba da zna da bi ponudio zadovoljavajući odgovor? Na primer, odakle ste. Zatim, koja suma novca je za vas razuma. Dalje, kakvu hranu zapravo volite. Ne bi bilo loše da ima informaciju o tome jeste li dijabetičar, jeste li možda alergični na kikiriki, jagode i sl. Pre svega toga, niste li možda vegetarijanac. Ne može vam dati dobar odgovor ako nema informacije o tome kakve restorane inače posećujete, a kakve volite da posetite kada napustite stalno mesto boravka. Koliko trošite kada otputujete? Pomoglo bi mu da zna da li ste posećivali internet strane s receptima i koje ste recepte odatle preuzeli. Bezbroj pitanja na koje Gugl ne može da nam odgovori, jer informacije koje su mu za to neophodne mi ostavljamo na mestima koje ne kontroliše, na primer, na Fejsbuku. Na ruku mu ne ide ni činjenica da smo do skora bili u stanju da svaku od Guglovih usluga tretiramo izolovano i da one međusobno nisu razmenjivale informacije.

Šta sad?

Gugl je postao kralj internet pretrage zato što je imao uvid u to šta koliko vrednujemo. Kada odemo na određenu internet stranicu, Gugl ne čita samo njen sadržaj. Algoritmi u pozadini čitaju i povezane stranice, vreme zadržavanja, copy-paste poteze. Konačan rezultat je rangirana pretraga: najrelevantniji odgovori su na vrhu liste odgovora na pretragu.

Poznanik koji u komšiluku džina iz San Franciska radi na polju veštačke inteligencije kaže mi da se Gugl uspavao na lovorikama. Promaklo mu je da su naši upiti od faktografskih prerasli u lično obojene. Drugi su to uočili i unovčili.

Fejsbuk je, u osnovi, pretraživač ljudi. Kao što je Gugl na osnovu stranica koje otvaramo povezano utvrđivao njihovu relevantnost, Fejsbuk na bazi veza koje uspostavljamo s drugim ljudima određuje relevantnost potencijalnih kontakata. Ako ukucate neko uobičajeno ime u Guglov pretraživač, izlistaće vam gomilu rezultata; na vrhu će se naći eventualno poznate ličnosti s tim imenom itd. Ako isto uradite na Fejsbuku, odmah će vas uputiti na nekoga ko je studirao isto što i vi ili radi u firmi u kojoj vi radite. Zato Fejsbuk od nas traži da već na prvom koraku otkrijemo neke društveno relevantne činjeniceo o sebi. Suština: Gugl nema pojma koga poznajem, s kim imam zajedničke fotografije, koje stranice na Fejsbuku pratim. Štaviše, Guglovi algoritmi te informacije ne mogu da čitaju; ne mogu da ih kategorizuju.

Istovremeno, postali smo mobilniji nego ikada. Neprekidno smo u pokretu, a internet nosimo sa sobom kud god da krenemo. U tom smislu, sve manje nam je bitno ono što je relevantno oduvek i zauvek, sve više hoćemo da znamo šta je relevantno ovde i sada. Zato su nam „dali“ Tviter. On čak i nije društvena mreža u pravom smislu te reči; više je mreža informacija u realnom vremenu. Da, na Tviteru se povezujemo s ljudima, ali ne s prijateljima iz privatnog života ili onima koji su s nama išli u osnovnu školu; povezujemo se na bazi trenutnih interesovanja ili trenutnog, privremenog, boravišta.

Gugl jeste pronašao rešenje. Gugl+ ima sve: aspekt realnog vremena kao Tviter, povezivanje s ljudima kao Fejsbuk, video razgovor kao Skajp. Stručnjaci kažu da je reč o fantastičnom projektu. Postoji samo jedan problem – ljudi ga slabo koriste. Ne napuštaju im se profili koje su već napravili na raznim platformama.

Očajan, Gugl je počeo da se ponaša kao nasilnik iz kraja. Jednostavno je odlučio da svaki novi trag koji za osobom ostavimo spoji s već postojećim tragovima. Your World nisu samo tvoji prijatelji. Kad mu se doda i Your Search Plus, to si ti. I Gugl će te imati.

Pitanje nije da li će Gugl moći da ostvari svoje namere. Moći će. Ne mora da ponudi nove, bolje proizvode, samo treba da se potrudi da nas ubedi da koristimo postojeće. Zamislite da neprestano brišete istoriju pretrage. Vrlo brzo umoriće vas to što stalno morate nešto da ukucavate ili to što vam se irelevantne stvari pojavljuju na vrhu liste.

Ključno pitanje glasi: Hoćemo li dopustiti?

Dakle, da li je Gugl zao?

Ne u klasičnom smislu te reči. Ne onako kako je koristimo za velike zagađivače, proizvođače genetski modifikovane hrane, kompanije koje zapošljavaju decu kao manualne radnike ili šta već smatramo zlim. Gugl je zao po svojim standardima. Na stotine psihologa zaposlenih u ovoj kompaniji nepogrešivo su znali šta želimo i to su formulisali u glavni Guglov slogan: „Verujte nam.“ I mi smo im verovali. Sada je Gugl odlučio da to unovči.

Čak i danas, na njihovoj about stranici stoji da proizvod ne sme biti prioritet u odnosu na korisnika. Evo zašto Gugl misli da se i dalje tako ponaša: osmislio je nešto što se zove Google’s Data Liberation Policy, a što nam omogućuje da, ukoliko želimo da odemo s Gugla, ponesemo sve svoje podatke sa sobom. Šta mislite, koliko ljudi koji nisu inženjeri informatičkih tehnologija to mogu da urade i znaju šta dalje s tim da čine? No, čak i da svi tako nešto možemo da uradimo, što po teoriji i možemo, ostaje glavno pitanje: Ako je Gugl bio spreman da odustane od svog osnovnog principa – „verujte nam, sa nama su vaše lične stvari na sigurnom“ – koliko će proći do narednog takvog koraka i koliko dugo će važiti velikodušna Liberation Data Policy?

Ovih dana mediji objavljuju informacije da je Gugl, upravo zbog promene politike zaštite privatnosti i oglušivanja o njihove savete, napustila grupa eminentnih psihologa sa Berklija i Harvarda koji su je savetovali kako da postupa sa osetljivim ličnim podacima i da bude otvoren u pogledu onoga što može zaštititi, kao i u pogledu onoga nad čim nema kontrolu. Harvardski bloger, jedan od insajdera, tzv. Guglera, piše juče da Gugl raspolaže nezamislivo raznovrsnim ličnim podacima svojih korisnika. Ono što kompanija zaboravlja, kaže dalje, jeste da je do tih podataka došla, i bila u mogućnosti da dođe, zato što smo verovali da ih neće zloupotrebiti.

*Tekst izvorno objavljen 27. marta 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: