Pavlov u borbi protiv zavisnosti

Ako nalazi istraživača sa Nacionalnog instituta za zavisnost pri Univerzitetu Peking budu verifikovani, studija koju su, 12. aprila, objavili u časopisu Science, ući će direktno u legendu. Naime, grupa neuronaučnika sa ovog Instituta, predvođena Lin Lu, uspešno je testirala veoma jednostavan bihejvioralni metod, koji u jednom potezu ubija dve muve: zavisniku umanjuje žudnju za supstancom na koju je stekao zavisnost i, što je još važnije, sprečava ga da se vrati staroj navici. Osim toga, tehnika ne podrazumeva korišćenje medikamenata.

Neodoljiva potreba za drogom jedan je od glavnih izazova u lečenju zavisnosti. Ona nastaje iz dva razloga: (i) iz želje da se ponovi prijatno iskustvo, odnosno da se ponovo doživi prijatnost koju droga proizvodi; (ii) iz nastojanja da se izbegnu veoma neprijatni simptomi apstinencijalne krize, koji se javljaju nakon prestanka uzimanja droge.

Dok je na klinici za odvikavanje, stručnjaci su u stanju da pomognu zavisniku da kontroliše potrebu za drogom. Kada napusti kliničko okruženje, ovaj problem često ume da bude nepremostiv.

Tokom svog narkomanskog staža zavisnik nesvesno povezuje prijatne efekte droge s različitim elementima okruženja u kojem je uzimao drogu. To mogu biti predmeti koje je koristio prilikom drogiranja, ali i muzika koju je često slušao u takvim situacijama, fotelja na kojoj je najčešće sedeo… Nakon što napusti kliniku za odvikavanje i vrati se u svoje „prirodno“ okruženje, ovi „podsetnici“ počinju da deluju kao okidači želje da se ponovi ponašanje/iskustvo s kojim su povezani. Drugim rečima, oni najednom postaju stimulusi (podražaji) na koje je zavisnik naučio da reaguje uzimanjem droge.

Šta Pavlov ima s tim?

Kada se ovako posmatra, narkomanija je ništa drugo do oblik asocijativnog učenja poznatog kao klasično uslovljavanje.

Pojam klasičnog uslovljavanja, odnosno učenja putem uslovljavanja, u psihologiju je uveo ruski fiziolog Ivan Pavlov (otud termin Pavlovljevo uslovljavanje). Izučavajući salivaciju (lučenje pljuvačke) kao odgovor na hranu, Pavlov je uočio da njegovi laboratorijski psi često počinju da luče pljuvačku i pre nego što im hrana dospe u vidokrug. Prirodnu reakciju na hranu izazivao im i nagoveštaj da je obrok blizu; na primer, lučenje pljuvačke bi se pojačalo čim ugledaju Pavlovljevog asistenta koji je bio zadužen da hrani laboratorijske životinje.

Prevedeno na temu narkomanije, pogled na kašiku, gumenu vrpcu, špric, iglu ili neki drugi predmet koji narkoman vezuje za kontekst drogiranja, može kod njega da izazove snažnu potrebu za drogom. Što je period protekao od prestanka uzimanja droge kraći, to je podložnost ovom efektu veća. Drugim rečima, zavisnici su u najvećoj opasnosti odmah po napuštanju klinike za odvikavanje.

Nakon što je uočio da psi uče vezu između periferne draži (na primer, bat koraka laboratorijskog asistenta) i primarne reakcije (salivacija), Pavlov se zainteresovao i za mogućnost da se tako naučena veza pokida. Nizom eksperimenata pokazao je da je to moguće. Ukoliko ulazak asistentna u laboratoriju sa psima ne bi bio praćen hranjenjem, oni bi veoma brzo „odučili“ vezu između periferne draži i primarne rekacije. Drugim rečima, naznaka da se asistent približava više ih ne bi gonila na salivaciju.

Ovaj aspekt Pavlovljeve teorije učenja, poznat kao efekat ekstinkcije, već se koristi u terapiji odvikavanja. Zavisnik se izlaže okidačima, ali se sprečava da reaguje na uobičajeni način. U kliničkom okruženju, efekat ekstinkcije postiže se relativno brzo i lako. Problem je što on nije trajan, o čemu svedoči ogroman procenat narkomana povratnika.

Intervencije u memoriji zavisnika

Zašto jednom pokidana veza između draži i reakcije nije zauvek pokidana i može li se postići takav efekat? Ideja kineskih stručnjaka je da je za tako nešto neophodno manipulisati memorijom, tj. pamćenjem zavisnika. Zato tehnika odvikavanja koju oni predlažu podrazumeva kombinovanje terapije izlaganja okidačima sa intervencijama u procesu poznatom kao rekonsolidacija memorije.

Šta je rekonsolidacija memorije? Ona se praktično sastoji u povlačenju upamćene informacije iz dugoročne memorije u tzv. radnu memoriju. To radimo svaki put kada informaciju koja je deo našeg pamćenja ili znanja dopunjujemo novim detaljima, osvežavamo ili menjamo. Proces unekoliko podseća na obnavljanje naučenog školskog gradiva, tako da suštinski rezultira time da je prvobitna informacija sada bolje upamćena, odnosno da ćemo je se lakše prisetiti naredni put kada nam zatreba. Rečju, rekonsolidovana je.

Činjenica da je rad s informacijama koje čuvamo u dugoročnom pamćenju moguć svedoči o tome da je, barem u jednom kratkom intervalu, odmah nakon što je prevučen u radnu memoriju, određeni memorijski trag (upamćena informacija) nestabilan i podložan izmeni. Lu i njegovi saradnici pošli su od pretpostavke da, ako već postoji mogućnost ojačavanja upamćenog, mora postojati način da se upamćeno oslabi ili izbriše (ovde se ne misli na uobičajen proces zaboravljanja).

Istraživanje pekinških neuronaučnika nadovezuje se na studiju koju su, 2009, objavili Džo LeDu (Joe LeDoux) i Liz Felps (Liz Phelps), a u kojoj je pokazano da je reakciju straha (kod pacova) moguće oslabiti upravo manipulacijom u procesu rekonsolidacije pamćenja. Iduće godine, Felps je izvela sličnu studiju s ljudima i došla do sličnih rezultata.

Koristeći Pavlovljevu paradigmu klasičnog uslovljavanja, Liz Felps i njeni saradnici izveli su veoma jednostavan eksperiment. Ispitancima bi na monitoru prikazali model plave kocke, istovremeno im dajući blagi elektrošok. Nakon više ponavljanja, subjekti bi naučili vezu i ubrzo bi na samu prezentaciju plave kocke, bez elektrošoka, počeli da pokazuju fiziološke znake straha. U sledećoj fazi eksperimenta, manipulišući procesom rekonsolidacije memorije za vezu između plave kocke i bolne draži, istraživači su postigli ekstinkciju čiji su efekti trajali i u narednih godinu dana.

Pomoću veoma slične procedure, pekinški istraživači uspeli su da zavisnicima oslabe vezu između sredinskih okidača i uobičajene reakcije na njih. Prema studiji s početka teksta, zavisnici koji su bili deo njihovih eksperimenata imali su, u narednih šest meseci, znatno ređe i slabije „napade“ potrebe za drogom u susretu s „podsetnicima“.

Kinezi su svoje eksperimente izveli na pacovima i heroinskim zavisnicima u procesu detoksikacije. Ukoliko slični efekti budu postignuti i van kliničkog okruženja, njihov metod zaista bi mogao prestavljati revolucionaran proboj u borbi protiv bolesti zavisnosti.

*Tekst izvorno objavljen 27. aprila 2012. 2012.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Memorija: Kako se osloboditi traumatičnih uspomena « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: