Samokontrola bitnija od inteligencije?!

Otkriće je bilo jedno od onih koja se dese srećnim sticajem okolnosti. Voltera Mičela (Walter Mischel), profesora psihologije na Stenfordu, zanimala je postojanost crta ličnosti; time se bavio. Kasnih 1960ih, međutim, inspirisan svojim ćerkama, rešio je da napravi izlet u novu temu i da se posveti istraživanju individualneih razlika u sposobnosti dece da odlažu zadovoljstvo.

Mičelove ćerke bile su u to vreme predškolskog uzrasta, tako da je odlučio da dizajnira studiju koju će izvesti sa njihovom predškolskom grupom. Osmislio je veoma jednostavnu eksperimentalnu situaciju: četvorogodišnje dete dobilo bi kolač, uz napomenu da ga može pojesti odmah ili malo pričekati; ukoliko uspe da odloži uživanje u poslastici, za nagradu će dobiti još jedan slatkiš.

Ispostavilo se da je izazov bio ekstremno težak za decu na ovom uzrastu, ali su postojale značajne individualne razlike: neka deca pojela bi kolač čim eksperimentator okrene leđa; druga su uspevala da se strpe i po 15 do 20 minuta.

Mičel i njegove kolege otišli su i korak dalje. Radeći sa decom na eksperimentu, pokušali su da utvrde da li ih je moguće naučiti strpljenju, tj. odlaganju gratifikacije. Ispostavilo se da se jednostavnim tehnikama deca relativno lako mogu naučiti da osnaže samokontrolu. U nekim slučajevima, bilo je dovoljno uputiti ih da zamisle da je slatkiš zapravo lego kocka. Naknadni razgovori s decom koja su pokazivala jaču samokontrolu otkrili su istraživačima da ona spontano koriste upravo takve tehnike; na primer, ponavljaju sebi da je to predmet koji prvo treba samo da se posmatra ili da je to nešto što se ne jede.

Samokontrola i školski uspeh

Deset godina kasnije, slušajući ćerke kako razgovaraju o svojim prijateljima i njihovom (ne)uspehu u školi, Mičelu je sinulo da bi podbačaj u školi mogao biti povezan s nemogućnošću da se odloži zadovoljstvo, odnosno sa slabom samokontrolom uopšte. Odlučio je da osmisli nastavak studije.

Od 653 deteta, koliko je učestvovalo u prvobitnoj studiji, pošlo mu je za rukom da pronađe njih 185; u tom trenutku imali su između 15 i 18 godina. Ispostavilo se da postoji snažna korelacija između sposobnosti samokontrole na predškolskom uzrastu i kasnijeg uspeha u školi; jača samokontrola u detinjstvu, bolji uspeh u školi u tinejdžerskom dobu. S druge strane, slaba samokontrola na uzrastu od pet do sedam godina mogla je predvideti „problematičnog“ tinejdžera koji se teško bori sa stresom.

Šta je samokontrola i zašto je važna

Ono što vam može reći svaki roditelj ili bilo ko ko radi sa decom jeste da je samokontrola jedna od sposobnosti koju dete razvija relativno teško i relativno kasno. Ono što vam može reći kognitivni psiholog jeste da je sposobnost samokontrole vredna čekanja i uloženog napora: istraživanja u kognitivnoj psihologiji i neuronauci pokazuju da svaka od veština na kojima počiva samokontrola snažno utiče na to kako ćemo i koliko iskoristiti ostale kognitivne kapacitete.

Samokontrolu čini nekoliko umeća: kognitivna fleksibilnost, tj. sposobnost da se promeni strategija ukoliko prethodna ne daje rezultate; fokusiranost, tj. sposobnost da se apstrahuju nebitni podražaji, a pažnja održi usmerenom na ono što je bitno; dobra kontrola impulsa. Šire posmatrano, reč je o veštinama na kojima počiva naš kapacitet da svoje ponašanje organizujemo u skladu s postavljenim ciljevima.

Samokontrola kao mišić

Na bazičnom nivou, samokontrola je kapacitet mozga. S obzirom da je mozak organ kao i svaki drugi, individualne razlike u pogledu samokontrole su barem delimično nasleđene, tj. genetski determinisane. Da li to znači da je sve izgubljeno i da se ne može puno toga uraditi? Pouzdano se zna da nije tako.

Zasluga za rasvetljavanje fenomena samokontrole pripada profesoru psihologije na Univerzitetu Floride u Talahasiju Roju Baumajsteru (Roy Baumeister) i njegovim saradnicima. Krajem 1990ih, oni su izveli seriju eksperimenata čiji su rezultati uobličili savremeno shvatanje samokontrole po analogiji s mišićem. Samokontrola je, dakle, ograničenog kapaciteta, tj. sklona zamoru, ali se redovnim korišćenjem i treningom može značajno ojačati.

Zašto je treba jačati

Razvojni i školski psiholozi danas savetuju roditeljima da ne ulažu posebne napore u razvoj inteligencije svoje dece, nego da sa njima pokušavaju da rade na razumevanju i jačanju mehanizama samokontrole, tj. volje. Ogromna većina dece danas, naime, živi u okruženju koje im obezbeđuje dovoljno kognitivne stimulacije za razvoj inteligencije do granice ličnih potencijala. Prosto rečeno, na polju jačanja inteligencije se ne može mnogo postići dodatnim naporima, ali zato na planu jačanja volje ima prostora za „doradu“.

Par novozelandskih psihologa, Teri Mofit (Terri Moffitt) i Avšalom Kaspi (Avshalom Caspi), pokazali su longitudinalnom studijom da jaka samokontrola i te kako ima povoljne ishode. Oni su svoju studiju započeli 1970ih, sa hiljadu dece starosti između tri i 11 godina. U redovnim razmacima kontaktirali su, pratili i testirali svoje ispitanike, sve dok nisu navršili 30 do 35 godina.

Učesnici u studiji koji su na početnim testiranjima pokazali visok stepen samokontrole ređe su imali problema s maloletničkom trudnoćom, ređe su postajali samohrani roditelji, imali su manju stopu razvoda, viši samoprocenjeni osećaj zadovoljstva životom, bolje opšte fizičko zdravlje i vidljivo manji rizik od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.

***

Kao i većina psiholoških istraživačkih programa koji nose praktične implikacije, i istraživanja samokontrole često su na udaru politički intoniranih kritika. Konkretno, Baumajsteru i čitavom nizu anglosaksonskih kognitivnih psihologa koji se bave ovom temom, prigovara se psihoinženjering – s ciljem stvaranja superčoveka za eru liberalnog kapitalizma. Mada je ovako formulisana kritika prejaka, činjenica je da u merenju životnog uspeha istraživači polaze od vladajuće definicije uspešnosti, prilagođene kontekstu tržišne ekonomije. S druge strane, njihova istraživanja isto tako pokazuju da se preporuka da se radi na jačanju samokontrole može tumačiti i kao preporuka da se jačaju kognitivni kapaciteti generalno, pa čak i kao recept za život s umanjenim rizikom od autodestruktivnih ponašanja.

Interesantno, ali sam pojam samokontrole, u nauci i van nje, nikada nije bio nekontroverzan. Reč je o viktorijanskom izumu, mada je u toj epohi samokontrola shvatana znatno drugačije nego danas i pre svega se odnosila na odolevanje seksualnim zadovoljstvima. Google Books Ngram Viewer uistinu svedoči da je pojam bio ekstremno popularan tokom 19. veka, da bi 20ih godina 20. veka njegova popularnost počela da opada. 1960ih, kada ste pre mogli biti optuženi da ste suviše zakopčani, neurotični, opsesivno-kompulzivni ili fiksirani u analnoj fazi psihoseksualnog razvoja, nego da ste suviše ležerni i hedonistički nastrojeni, pojam samokontrole potpuno je iščezao iz naučnih publikacija. U život ga je vratio Volter Mičel. Današnju popularnost duguje i neurokognitivnom zaokretu koji je psihologija načinila krajem 1980ih, usled čega se otvorila potreba da se nekim od večnih tema u psihološkoj nauci pristupi iz novog ugla.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Psihologija novogodišnjih rezolucija II: Zamke samokontrole | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: