Slobodna volja: Postoji li uopšte?

Hejnza (John Dylan-Haynes), neuropsihologa i istraživača u Centru za kognitivnu neuronauku Bernštajn u Berlinu, zanimao je odgovor na naizgled jednostavno pitanje: Šta se događa u mozgu čoveka u trenutku kada donosi svesnu odluku o nečemu? 2007, osmislio je eksperiment kojim će to ispitati, a rezultati do kojih je došao zauvek su promenili njegov pogled na svet.

Dobrovoljni učesnici u eksperimentu zapravo su prolazli kroz standardnu proceduru skenera mozga. Modifikacija se sastojala jedino u tome što su ispitanici, dok funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI) prati metabolizam njihovog mozga, pratili nasumične nizove slova engleskog alfabeta, emitovane na monitoru koji je u skener ubačen za potrebe eksperimenta. Sve što se od subjekta očekivalo bilo je da, u trenutku u kojem to želi, levim ili desnim kažiprstom pritisne taster i upamti slovo koje je tog momenta bilo prezentovano na ekranu.

Jednostavan eksperimentalni dizajn generisao je nesvakidašnji rezultat: na osnovu moždane aktivnosti, odluka ispitanika mogla se predvideti sedam sekundi pre nego što on sam postane svestan svog izbora, odnosno pre nego što odista i pritisne taster.

Hejnzov eksperiment, a nije reč o unikatu, zapravo dovodi u pitanje koncept slobodne volje, tj. naše uverenje da smo svesni kontrolori sopstvenih odluka. Niz istraživanja u neuronauci, odnosno njihovi rezultati, upućuju na zaključak da je ono što zovemo svesnom odlukom samo prateći produkt biohemijskih procesa u mozgu i da, sama po sebi, svesna odluka nema nikakvog uticaja na naše akcije. Drugim rečima, slobodna volja je iluzija.

Filozofi, u čijoj disciplini debata o slobodnoj volji traje vekovima, upozoravaju neuronaučnike i kognitiviste da se ne zaleću. Oni, naime, nisu ubeđeni da se skenerima može demolirati pojam kao što je slobodna volja. Između ostalog, dovode u pitanje rezultate Hejnzove i sličnih studija, tvrdeći da naučnici često i ne razumeju pojam za koji tvrde da je predmet istraživanja. Uredništvo američkog Nejčera (Nature) zaključuje prošlomesečni specijal posvećen naučnom istraživanju slobodne volje rečenicom da su neuronaučnici i filozofi u mimohodu, da ne čuju i ne razumeju jedni druge.

Generalno, kritičari Hejnzovog i sličnih eksperimenata pozivaju se na činjenicu da je praćenjem moždane aktivnosti nemoguće stoprocentno predvideti nečiju svesnu odluku. Postotak s kojim se to može jeste znatno veći od onoga što bi se po teoriji verovatnoće smatralo slučajnošću, ali je i dalje reč o korelaciji. Drugim rečima, veza između fizičkih procesa u mozgu i svesne odluke postoji, ali nije dovoljno snažna da bi se olako moglo zaključiti da je reč o uzročno-posledičnom odnosu.

Ne izostaju ni kritike na račun eksperimentalnog dizajna ovakvih studija. Neurokognitivnim naučnicima se najčešće prigovara da svoja istraživanja izvode u situacijama koje imaju veoma malo sličnosti s realnim životom; osporava se, ekološka validnost, tako dobijenih rezultata. Naime, odluka da li taster pritisnuti levim ili desnim kažiprstom uistinu je karikatura u odnosu na najjednostavnije izbore koje pravimo u svakodnevnom životu; na primer, da li popiti kafu ili čaj.

Hejnz nije ostao gluv na kritike. Od 2008, nekoliko puta je replicirao studiju i svaki put usložnjavao zadatak za svoje ispitanike. Što je odluka pred koju stavlja subjekte složenija, to je vreme koje protekne između moždane aktivnosti i odgovarajuće svesne akcije kraće. Razume se, to ne obara prvobitno tumačenje rezultata eksperimenata; i dalje je na osnovu moždane aktivnosti moguće predvideti šta će ispitanik uraditi.

Neki istraživači su bukvalno zašli dublje u mozak. Jicak Frid (Itzhak Fried), neuronaučnik i hirurg na Unverzitetu Kalifornije u Los Anđelesu i Medicinskom centru Tel Aviv u Izraelu, radi s pacijentima obolelim od epilepsije. Operativni zahvat koji izvodi u cilju smanjenja intenziteta epileptičnih napada podrazumeva ugradnju elektroda u mozak pacijenta. Pomoću njih, Frid je u stanju da prati aktivnost pojedinačnih neurona, što je znatno preciznija slika od one koju pruža funkcionalno neurooslikavanje. Njegova istraživanja su pokazala da neuralna aktivnost u specifičnim moždanim regijama nastaje sekund do sekund i po pre svesne odluke.

Filozofi nauka ponekad kao problematične ističu pretpostavke na kojima počivaju ovakve interpretacije. Naime, opisani rezultati i njihovo tumačenje ugrožavaju koncept slobodne volje samo ukoliko se podrazumeva da ona mora imati veze s nečim spiritualnim, nematerijalnim. Većina današnjih filozofa su materijalisti, nešto ređe fizikalisti, te nemaju nikakav problem s tim da sve, pa i donošenje odluka i čovekovo delanje na osnovu njih, mora imati osnovu u materijalnom svetu; u ovom slučaju – neuralnu osnovu.

U savremenoj filozofiji, o nauci da ne govorimo, postoji konsenzus o tome da je unverzum determinisan fizičkim zakonima. Isto tako, manje-više postoji konsenzus da je čovek, u tom i takvom univerzumu, sposoban da donosi racionalne, svesne odluke. Prostor za debatu otvara se na temu odnosa determinizma i slobode.

Ako vam se čini da je pitanje slobodne volje ništa više do zabava filzofa i naučnika, razmislite o eventualnim posledicama njenog proglašenja za iluziju. Biološki determinizam ne prolazi na sudu. Čitav pravni poredak savremenog sveta baziran je na pojmu lične odgovornosti za postupke, osim u izuzetnim okolnostima.

Ponekad i sama ideja da bi biološki determinizam mogao biti istinit utiče na ponašanje ljudi. 2008, Ketlin Vohs (Kathleen Vohs), socijalni psiholog na Univerzitetu Minesote u Mineapolisu i njen kolega Džonatan Skuler (Jonathan Schooler), psiholog sa Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, objavili su studiju upravo na tu temu. Oni su svojim ispitanicima dali da pročitaju dva teksta: u jednom je čovekovo ponašanje objašnjeno kao posledica isključivo genetskih ili isključivo sredinskih faktora – kao nešto nad čim osoba ne može imati kontrolu; drugi tekst je bio neutralan po pitanju determinizma ponašanja. Ispitanici su zatim rešavali nekoliko matematičkih problema na kompjuteru. Pred sam test, rečeno im je da je došlo do poremećaja u informacionom sistemu i da se može desiti da kompjuter slučajno izbaci rešenje. Instruirani su da kliknu na bilo koju tačku na desktopu kako bi uklonili rešenje s monitora i da daju sve od sebe da ne zadrže pogled na njemu. Ispostavilo se da su ispitanici koji su prethodno čitali deterministički tekst bili mnogo skloniji varanju na testu; uverenje u predodređenost ponašanja očigledno im je olakšalo upuštanje u socijalno neprihvatljivo ponašanje.

*Tekst izvorno objavljen 17. marta 2012.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Mentalni poremećaji i odgovornost: To nisam ja – to je moj mozak « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: