Muškarci izumiru – živeli muškarci!

Sredinom prve decenije novog milenijuma, demografi su konstatovali  novu sliku industrijski razvijenih zemalja. Po prvi put od kako se sistematski vodi populaciona statistika, žene su brojčano nadmašile muškarce u ukupnoj radnoj snazi. Istovremeno, na evropskim i američkim univerzitetima više je brucoškinja nego brucoša, devojke u proseku postižu bolji akademski uspeh od mladića, a od petoro diplomiranih stručnjaka – tri su ženskog pola. Zastupljenost žena u tradicionalno uglednim profesijama, kao što su lekari, zubari, učitelji, nastavno osoblje generalno, premašila je polovinu; u Americi, žene su postale zastupljenije čak i na menadžerskim pozicijama.

Na demografsku, nadovezala se ništa manje interesantna zdravstvena statistika. U industrijski najrazvijenijim zemljama, parovi koji se podvrgavaju veštačkoj oplodnji, kada mogu da biraju, natpolovično biraju žensko potomstvo.

Mada je reč o sociodemografskim trendovima, najinteresantnije tumačenje njihove pozadine stiglo je od genetičara i molekularnih biologa. Naime, negde 2009. godine, u periodici i stručnim časopisima iz domena life sciences, svetlost dana ugledao je čitav niz radova u prilog tzv. teoriji Y truljenja.

U osnovi, reč je o tezi da se Y hromozom, odgovoran za muške polne karakteristike, doslovce razlaže. Od 1438 gena koje je prvobitno nosio, tokom 300 miliona godina evolucije, izgubio je njih 1393. Ukoliko bi se „propadanje“ nastavilo istim tempom, Y hromozom bi se u potpunosti razložio za pet do deset miliona godina, što je u razmerama evolucije brzina svetlosti.

Nakon što je, 2009, na jednom naučnom skupu, biološkinja sa australijskog Univerziteta La Trob Dženifer Grejvz (Jennifer Graves) održala predavanje Propadanje i nestanak Y hromozoma i budućnost muškaraca, teorija Y truljenja postala je deo mejnstrim diskursa.

Rečnikom biologije, ljudi su diploidni organizmi; ćelije od kojih je sačinjeno naše telo u svom jedru sadrže po dva hromozoma, od kojih jedan dobijamo od majke, a drugi od oca. Sam hromozom je molekul dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) u obličku dugačkog lanca. Po dužini, on je izdeljen na segmente – delove DNK, odnosno gene. Prostije rečeno, duž hromozoma raspoređeni su geni.

Od 23 para hromozoma, koliko sadrži ljudska somatska ćelija, 22 su autozomi – čine ih isti, mada ne i identični geni. U kom smislu? Duž hromozoma koji čine par, raspoređeni su geni za istu karakteristiku organizma (boju očiju, na primer), ali proizvode različite oblike te karakteristike (gen za boju očiju na jednom hromozomu daje plavu, dok taj isti gen na hromozomu-partneru daje smeđu boju očiju).

Za razliku od 22 autozoma, tzv. seks hromozomi, odnosno hromozomi koji određuju biološki pol organizma, postoje u dve varijante: X i Y. Žene imaju dva X hromozoma (XX), a muškarci po jedan od obe vrste (XY).

Isto tako, za razliku od somatskih ćelija, naše polne ćelije (jajne ćelije i spermatozoidi) nisu diploidne, već haploidne – sadrže po jedan hromozom. Njihovim spajanjem, do kojeg dolazi kada spermatozoid oplodi jajnu ćeliju, nastaje zigot (zametak) iz kojeg će se razviti novi organizam. Kako žena ima dva X hromozoma, sve jajne ćelije koje proizvede sadrže po jedan X hromozom. S muškarcima, pošto imaju jedan X i jedan Y hromozom, stvar stoji drugačije: teorijski, polovina spermatozoida koje muškarac proizvede tokom svog života sadrži X, a druga polovina Y hromozom. Dakle, ukoliko jajnu ćeliju oplodi spermatozoid koji nosi X hromozom, nastaće XX embrion, tj. organizam ženskog pola; ukoliko je oplodi spermatozoid koji je nosilac Y hromozoma, nastaće muški, XY embrion. Koji će spermatozoid prvi doplivati do jajne ćelije i oploditi je, stvar je slučajnosti, teorije verovatnoće.

Kako je počelo

1970ih, teksaški biolog Ronald Erikson (Ronald Ericsson) pronašao je metod koji omogućuje da se iz ejakulata izdvoje i razvrstaju spermatozoidi koji nose X od spermatozoida koji nose Y hromozom. Krajem 1970ih, on je svoj patent prodao klinikama širom SAD. Feministkinje, ali i deo naučne javnosti generalno, dočekali su ovakav njegov potez na nož. Naime, sociološka istraživanja oduvek upućuju na univerzalnu preferenciju prema muškim potomcima. Na osnovu toga se prognoziralo da će Eriksonova metoda u praksi imati nesagledive posledice, uključujući veliki populacioni disbalans po polu.

Apokaliptična predviđanja nisu se obistinila. Najpre, ova tehnika je rutinska stvar samo u slučaju veštačke oplodnje. Parovi koji se odlučuju na roditeljstvo, a nije im neophodna veštačka oplodnja, takođe, mogu da koriste uslugu poznatu kao selekcija spermatozoida, ali se u praksi to događa veoma retko. S druge strane, kada se i dogodi, stvar teče u pravcu suprotnom od onog koji bi se mogao predvideti na bazi socioloških istraživanja; većina budućih roditelja, kada može da upravlja polom svog potomstva, opredeljuje se za ćerke. U nekim klinikama, po istraživanju samog Eriksona, odnos je dva prema jedan u korist devojčica. U ovom trenutku, privodi se kraju kliničko testiranje nove metode selekcije spermatozoida, poznate kao MicroSort. Prema podacima laboratorije u čije ime se kliničko testiranje izvodi, 75 odsto parova koji učestvuju u projektu tražili su žensko potomstvo.

Zašto ćerke?

U istorijskom smislu ne tako davno, Simon de Bovuar (Simone de Beauvoir) pisala je u „Drugom polu“ (1949) o „nepodnošljivoj ženskoj egzistenciji“; osećajući tu nepodnošljivost na sopstvenoj koži, „žene na svoje žensko potomstvo gledaju s gađenjem.“

Otkud onda ovakva promena i pomeranje preferencije ka ćerkama?

Ekonomske i kulturne promene često idu ruku pod ruku, međusobno se ojačavajući. Kada hoće da ilustruju kakve to efekte ima na naše stavove i preferencije, socijalni psiholozi često ističu primer Južne Koreje. Koliko 1970, ova zemlja važila je za jedno od najpatrijarhalnijih društava u svetu. Žene koje nisu uspevale da rode sina legitimno su pretvarane u kućnu poslugu, a u hramovima su postojale molitve duhovima da odvedu žensku decu i unučiće. Sredinom 1970ih, južnokorejska vlada odlučila je da zemlju usmeri putem industrijske revolucije. Htele ili ne, usled potrebe za radnom snagom, žene su ušle na tržište rada. Iz sela su prešle u grad, pretvarajući se iz poljoprivrednica u manuelne radnice. U gradu su im postale dostupne škole i koledži, tako da su ubrzo dominirale pozicijama sekretarica, medicinskih sestara, vaspitačica, da bi im se, s diplomom koledža u ruci, otvorila i mesta koja ih direktno svrstavaju u klasu belih okovratnika. Već 1990, ženama je garantovano pravo na razvod, starateljstvo nad decom nakon razvoda i mogućnost da naslede imovinu. 2005. godine, južnokorejski parlament izglasao je zakon koji ženama daje pravo da svoju decu registruju pod svojim prezimenom i da, ukoliko to ne žele, u rodni list deteta uopšte ne unose podatke o ocu.

Do ove tačke, razlozi za opisana pomeranja su jasni. Ekonomska snaga i poslovni uspeh počivaju na što pametnijem korišćenju resursa, uključujući ljudski potencijal. U tom smislu, za očekivati je da ekonomski uspešnija budu ona društva koja koriste talente celokupne populacije, a ne samo njene muške polovine. Društva koja se tome još uvek opiru imaju dve opcije na raspolaganju: da se priključe trendu ili da naprednijima gledaju u leđa.

Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), korelacija između uključenosti žena u sistem donošenja odluka i ekonomskog uspeha države je neupitna. 2006, OECD je formirala Bazu podataka Rod, institucije i razvoj (ona je javno dostupna na zvaničnoj veb stranici Organizacije), koja meri ekonomsku i političku moć žena u 126 zemalja. Uz par izuzetaka, ekonomski najmoćnije zemlje su ujedno zemlje u kojima žene imaju jednaku moć kao i muškarci.

Ipak, stvar i dalje nije jasna. Jedno je konstatovati da je život ženama postao lakši usled ekonomskog razvoja i da su im se, usled potrebe za daljim rastom, otvorila vrata koja su im ranije bila zatvorena; nešto sasvim drugo je potrebno da bi mladi ljudi, kada sebe zamišljaju kao roditelje, na prvom mestu imali sliku roditelja devojčice, a ne dečaka. Šta je dovelo do toga?

Svet surov prema muškom polu?!

Pre biologa, u objašnjenje pozadine demografskih trendova koji idu na ruku ženama uključili su se evolucioni psiholozi.

Evolucioni psiholozi čovekove mentalne, intelektualne, psihološke i bihejvioralne karakteristike – sve ono što bismo podveli pod ljudski um – posmatraju kao proizvod evolucije. Po veoma uprošćenoj slici, muškarac je evolucijom oblikovan kao fizički snažniji, brži, sa boljom sposobnošću orijentacije u prostoru. Ženu je, pak, evolucija oblikovala kao nežniju, saosećajniju, sa boljim njuhom za udruživanje i partnerstvo, komunikativniju. Na nivou stereotipova, muškarac bi bio snažan, okretan, agresivan ratnik, što jesu neke od osobina neophodne za poslovni uspeh. Žena bi bila nežnija, spremnija da se žrtvuje (za decu ako ne više od toga), manje agresivna, manje pokretna, ali više okrenuta komunikaciji. To je čini boljim starateljem, ali, po nekima, možda i bolje prilagođenom za novo, postindustrijsko društvo.

Jedna od ključnih teza evolucione psihologije jeste da je čovek (nezavisno od pola) znatno brže menjao svoje okruženje nego što je evolucija uspela da menja njega. Otuda se bojimo zmija i paukova, iako nam, naročito u urbanim sredinama, od njih ne preti nikakva opasnost. Istovremeno, nemamo takav strah od automobila ili šarenih pilula, iako nam odatle preti opasnost. Isto tako, bolujemo od gojaznosti. Evolucioni psiholozi to objašnjavaju činjenicom da su naši receptori za ukus evoluirali u vreme kada je slatka, slana i masna hrana bila prava retkost, a ujedno neophodna za preživljavanje. Problem je u tome što su receptori ostali isti – nama se ti ukusi i dalje jako dopadaju – iako danas tu vrstu hrane imamo u izobilju.

Dakle, evolucionim psiholozima je postavljeno pitanje – da li je moguće da je postindustrijsko društvo, iako to nije bila ničija namera, naprosto gostoljubivija sredina za žene? Drugim rečima – šta ako su žene jednostavno bolje adaptirane na savremene uslove života?

Imajući u vidu osetljive implikacije odgovora da žene jesu prirodno bolje opremljene za život u savremenom okruženju, evolucioni psiholozi se nerado izjašnjavaju. Oni koji su spremni da „zagrizu metak“ izlaze sa veoma smelim analizama. Na primer, sve velike ekonomske krize 20. veka bez posla su ostavljale pre svega muškarce, zato što su najteže pogađale tipično muške industrijske grane, kao što su građevinarstvo, teška industrija, transport. Osim toga, vešt psiholog bi poslednju globalnu finansijsku krizu, čije posledice još uvek svi osećamo, mogao da objasni dominacijom muškaraca u finansijskom sektoru, odnosno tipično muškim osobinama, kao što su agresivnost, nesaosećajnost, potreba za dominacijom putem ostvarivanja dobre zarade…

Stav da ženski rakurs donosi bolji svet već je praktično primenjen. Plejada akademski moćnih ljudi iz EU i SAD pomogla je da u Somaliji i Liberiji, zemljama rastrzanim ratovima i genocidom, na vodeće političke funkcije dođu žene, i to na platformi da se ta drutšva ne mogu oporaviti pre nego što se ukine tipično muški način mišljenja i rukovođenja. Nakon praktičnog bankrota koji je njihovu zemlju zadesio usled globalne finansijske krize, Islanđani su na premijersko mesto doveli prvu javno deklarisanu lezbejku na takvoj funkciji; njena izborna platforma bila je „kraj eri testosterona koja je uništila bankarski sistem naše domovine.“

Ako je srž teorije evolucione psihologije tačna, onda iz nje direktno proizilazi da su žene evoluirale tako da su sposobnije za život u današnjim postindustrijskim uslovima. Štaviše, svet koji stari, u kojem oba roditelja rade, a poslovni uspeh u velikoj meri zavisi od sposobnosti za dobru komunikaciju, takav svet traži tipično ženske osobine: brižnost, empatičnost i komunikativnost. Ironičnim spletom okolnosti, stvorili smo svet u kojem se otvara mogućnost da žene profitiraju od stereotipova koji im se vekovima pripisuju, a protiv kojih se barem dva veka otvoreno bore.

Priroda će dokrajčiti muškarce?!

Korak od evolucione psihologije do biologije možda i nije tako veliki, ali su tvrdnje o ljudskoj prirodi i društvenosti, zasnovane isključivo na biologiji, daleko „teže“. To nas vraća na teoriju o odumiranju Y hromozoma.

Ona polazi od nepobitno tačne činjenice: Y hromozom je tokom duge evolucione istorije sisara ostao bez većine svojih gena. Prosto rečeno, smanjio se. Posmatran pod mikroskopom, ona zaista jeste daleko manji od, na primer, X hromozoma. Ono što je od njega ostalo igra nimalo nevažnu ulogu: određuje polne i sa njima povezane bihejvioralne karakteristike muškaraca. Nasuprot njemu, X hromozom sadrži gene koji nam omogućavaju vid u boji, proizvodnju zubne gleđi, koji nas štite od nekoliko letalnih bolesti i, da stvar bude zanimljivija, na njemu se nalazi gen odgovoran za mušku ćelavost.

Zašto se Y hromozom smanjio?

Naučnici veruju da je Y hromozom sklon propadanju zato što nema partnera s kojim bi činio par.

Stvar je u sledećem. Naše telesne ćelije su diploidne; sadrže po 23 para hromozoma. Rast i razvoj svakog organizma, pa i ljudskog, podrazumeva masivnu ćelijsku deobu. Deoba humanih somatskih ćelija, mitoza, u osnovi je prosta deoba: majka ćelija se deli na dve identične ćerke ćelije, klonove, od kojih svaka sadrži celokupan genetički materijal originalne ćelije. Dakle, ćelije nastale mitozom sadrže po 23 para hromozoma koji su kopije 23 hromozomska para koje je sadržala ćelija od koje su nastale.

Proizvodnja polnih ćelija odvija se u nešto složenijem procesu, koji se naziva mejoza. On podrazumeva dva kruga ćelijske deobe i rezultira haploidnim ćelijama – ćelijama koje sadrže 23 pojedinačna, neuparena hromozoma, odnosno po polovinu genetičkog materijala ćelije koja je prošla deobu.

Ključna stvar u proizvodnji polnih ćelija odvija se neposredno pred drugi krug deobe. Reč je o procesu koji se naziva rekombinacija: hromozomi koji čine par međusobno razmenjuju odgovarajuće delove DNK. Tek nakon ove razmene genetičkog materijala dolazi do deobe na haploidne ćelije. Zahvaljujući rekombinaciji, svaki od 23 pojedinačna hromozoma smeštena u jedru haploidne ćelije, sadrži mešavinu gena hromozomskog para od kojeg nastao. Praktično, moja jajna ćelija sadrži 23 neuparena hromozoma. Oni su, međutim, mešavina gena prvobitnih 46 hromozoma raspoređenih u 23 para.

Proces rekombinacije jedan je od glavnih izvora varijabilnosti ljudske populacije. Da nema njega, teorijski, moja jajna ćelija nosila bi ili hromozom koji sam nasledila od oca ili hromozom koji sam nasledila od majke. Usled rekombinacije, moja DNK sadrži koktel njihovih DNK.

Y hromozom je jedini koji nema par i koji nema s kim da razmeni DNK. Zašto ga to čini sklonim propadanju?

Rekombinacijom nastaju varijacije koje našu vrstu čine raznolikom, ali to nije njena jedina posledica. Druga, u ovom kontekstu važnija, ogleda se u sledećem: razmena genetskog materijala između dva hromozoma koji čine par odvija se tako da dovodi do „popravljanja“ oštećenih delova DNK, do reparacije „pokvarenih“ gena. Kako Y hromozom nema partnera s kojim će ući u rekombinaciju, nema ni ove reparacije. Za razliku od njega, X hromozom, barem kod polovine populacije (kod žena), ima mogućnost rekombinacije sa drugim X hromozomom.

Zašto je priroda ovo pravo uskratila jedino Y hromozomu? Odgovor je jednostavan: ukoliko bi se rekombinovao sa X hromozomom, nastao bi rizik da se u jednom te istom organizmu izmešaju polne karakteristike oba pola.

Ipak, dobre vesti

Tek objavljena studija (Nature) sugeriše da je „hlapljenje“ Y hromozoma odavno zaustavljeno. Dugogodišnjim proučavanjem ovog hromozoma kod muškaraca i rezus majmuna, stručnjaci Instituta za biomedicinska istraživanja Vajthed (Whitead), u Kembridžu, zaključili su da je Homo sapiens izgubio samo jedan gen na Y hromozomu u poslednjih 25 miliona godina. „Mislim da bi ovo konačno trebalo da stavi tačku na spekulaciju o odumiranju Y hromozoma“, izjavila je Dženifer Hjuz (Jennifer Hughes), genetičarka koja je bila deo Vajthedovog tima, pred objavljivanje studije.

Sa druge strane, na čisto teorijskom nivou, iščezavanje hromozoma Y, ne bi moralo da znači nestanak muškog pola. Niko ne može, naime, da tvrdi da njegovo odumiranje ne bi pratio nastanak gena koji daje muške karakteristike i rukovodi proizvodnjom spermatozoida, samo na nekom drugom hromozomu. Upravo to dogodilo se jednoj drugoj vrsti sisara, takozvanim bodljikavim pacovima (Rattus praetor).

Dejvid Pejdž (David C. Page), biolog i direktor Instituta Vajthed, završio je, pre godinu dana, istraživanje čiji rezultati ukazuju na to da Y hromozom ima rešenje i za nedostatak partnera s kojim bi mogao da razmeni genetski materijal u cilju popravljanja oštećenih delova. Naime, Y hromozom je sačinjen od jednog molekula DNK – lanca koji čini 51 milion gradivnih jedinica (nukleotida). Unutar lanca, Pejdž je otkrio osam ogromnih palindroma – delova koji imaju identičan niz nukleotida. Oni međusobno mogu da stupaju u rekombinaciju na nančin na koji to čine upareni hromozomi.

2010, Hjuzova i Pejdž objavili su zajedničku studiju po kojoj se moglo naslutiti da jesu na putu da obore teoriju Y odumiranja. Njihova istraživanja pokazala su da je Y hromozom naprosto hromozom koji najbrže evoluira. Čak i da izgubi sve gene osim jednog, poznatog kao SRY (sex-determining region of Y), odnosno kao sekvenca Y hromozoma (gen) koja je odgovorna za razvoj testisa i proizvodnju spermatozoida, on je i dalje važan i priroda nema razloga da ga se odrekne.

Jedno je za sada sigurno. Ako je suditi po ponašanju hromozoma Y, muškarci evoluiraju, i to brže od žena. Samo po sebi, to nema vrednosnih konotacija – vreme će pokazati u kom pravcu će ta evolucija teći. Izvesno je da neće nestati ni sa univerziteta, ni sa menadžerskih pozicija, niti će prestati da igraju ulogu provajdera spermatozoida zarad produžetka vrste.

*Tekst izvorno objavljen 30. marta 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: