Preskakanja uma: Kako ne treba misliti

Prodavnica radi do ponoći. Petnaest minuta je do zatvaranja; prodavac je sam u radnji. U tom momentu, ulaze tri mladića. Namršteni su, obrijanih glava, nose crne jakne i farmerke, vojničke čizme. Kupuju žvake i papirne maramice i odlaze. Prodavac shvata da su mu usta suva, dlanovi vlažni, da je uznemiren. Uplašio se. Zašto?

Prodavac iz naše priče zaključio je da bi mu mladići mogli naneti neprijatnosti. Ispostavilo se da je, posežući za mentalnom prečicom koja je u kognitivnoj psihologiji poznata kao heuristika reprezentativnosti, doneo pogrešan zaključak.

Heuristikom reprezentativnosti služimo se kada o pojedincu donosimo sud na bazi toga koliko nam reprezentativno deluje za određenu kategoriju ljudi. Postoje i druge; na primer, heuristika dostupnosti. Njome se služimo kada verovatnoću da će se nešto dogoditi procenjujemo na bazi toga koliko lako se možemo prisetiti sličnog događaja iz prošlosti. Na njoj je, recimo, baziran strah ljudi od putovanja avionom; preciznije, strah da mogu stradati u avionskoj nesreći.

Verovatnoća da neko strada u avionskoj nesreći daleko je manja od verovatnoće da pogine u automobilskoj. Ipak, takav strah gotovo da ne postoji; svakodnevno sedamo u auto, a da uopšte ne mislimo o statistici i verovatnoći. Reč je o tome da opširno i detaljno medijsko pokrivanje avionskih nesreća urezuje takve događaje u naše pamćenje, čini ih lakim za prisećanje i time nam stvara lažni utisak da se radi o redovnoj/čestoj pojavi.

Mišljenje pomoću prečica ne mora uvek da dovede do pogrešnog zaključka ili procene. Osim toga, njihovo postojanje, odnosno naša sklonost da ih koristimo, i te kako je opravdana.

Iako je u poređenju sa ostatkom životinjskog sveta čovek neprikosnoven po sofisticiranosti svog kognitivnog aparata, daleko smo od savršenstva. Pre svega, mislimo sporo. Kada se suočimo sa novom situacijom ili sa nepoznatim tipom problema, potrebno nam je vreme da ga razložimo na sitnije delove, sagledamo iz različitih uglova, razmislimo o alternativama… Tek onda smo spremni da „presečemo“, pri čemu nema garancija da ćemo i tada postupiti ispravno.

S druge strane, evoluciona istorija ljudske vrste izgleda tako da je čovek mnogo češće bio u situacijama kada odluku mora da donese na bazi nepotpune slike, nego u okolnostima koje su mu dozvoljavale da razmišlja. Brzo donošenje odluke, pa makar bila pogrešna, ponekad otklanja mogućnost znatno veće štete.

Za razliku od heuristika, koje koristimo kada zaključujemo i odlučujemo, ponekad čitav misaoni proces može biti smešten u pogrešan, najčešće sužen, okvir. Tada govorimo o pogrešnim obrascima mišljenja. Kao ni heuristika, najčešće nismo svesni da smo skloni nekoj matrici u mišljenju, a još manje smo svesni da je ona pogrešna i da šteti pre svega nama samima. Evo liste najčešćih:

1. Filtriranje: Iz opšte slike izvlačite samo negativne detalje, zatim ih preuveličate, potpuno zanemarujući pozitivne aspekte situacije.

Osobi sklonoj negativnom filtriranju dovoljno je da u relativno složenoj slici uoči jedan „crni“ detalj da bi čitavu situaciju obojila u tamno. Ne radi se o nameri. Uzmete li jedan detalj i svu kognitivnu energiju posvetite njemu, izolovali ste ga. On postaje jedino što vidite i, razumljivo, čini se važnijim i krupnijim nego što uistinu jeste.

2. Polarizacija: Polarizovano mišljenje ogleda se u insistiraju na dihotomijama; stvari su crne ili bele, dobre ili loše.

Ako ste skloni polarizovanom mišljenju, percipirate samo ekstreme, ostavljajući jako malo prostora za sve ono što se nalazi između. Mada toga često nisu svesne, osobe koje polarizovano misle, najviše štete upravo sebi. Bilo da sebe doživljavaju kao perfekte ili kao apsolutne gubitnike, šteta je manje-više ista.

3. Generaclizacija: Donošenje opšteg zaključka na bazi pojedinačnog slučaja.

Ako ste skloni generalizaciji, termini „nikad“ i „uvek“, te čuveno „znao sam“, u vašem govornom repertoaru su češći nego što je to uobičajeno i nego što bi smeli da budu. Ovakav obrazac mišljenja često redukuje, osiromašuje život. Loše iskustvo u prošlosti ne bi smelo da vas navede na to da izbegavate čitavu klasu iskustava kako se ono ne bi ponovilo.

Generalizacija se često sreće u vidu koji se u psihologiji interpersonalnih odnosa označava kao globalno etiketiranje tj. sklonost da se opšti sud o sebi ili drugima donosi na bazi uzorka od dve ili tri osobine koje mogu i ne moraju biti i najuočljivije odlike nečijeg karaktera.

4. Čitanje uma: Ako često izgovarate stvari put „ja sam rođeni psiholog“ ili „imam ja životnu školu“, onda ste verovatno skloni da unapred „znate“ šta ljudi misle i zašto nešto rade, bez da ih pitate.

Vodite računa o tome da se čitanje uma u najvećoj meri zasniva na projekciji. Ono počiva na pretpostavci da se ljudi u određenoj situaciji osećaju onako kako se vi osećate u sličnoj situaciji i da misle isto što i vi. Usled toga, ne slušate pažljivo, ne pratite gestikulaciju i mimiku, promiču vam naznake da niste u pravu, odnosno da vaši sagovornici ipak misle drugačije od vas. Čitači uma praktično prebrzo zaključuju, nesvesni da donose procene koje su tačne za njih same, ali ne i za one na koje se te procene odnose.

5. Katastrofiranje: Stalno očekujete nešto loše.

Čim čujete da se nekome dogodilo nešto loše ili je zapao u probleme, počinjete da mislite u terminima „šta ako“. „Šta ako se to isto dogodi i meni?“ Ovakav obrazac mišljenja izvire iz dubljeg problema: nemate poverenja u sebe i svoje kapacitete da se adaptirate na promene.

6. Personalizacija: Tendencija da sve što vas okružuje posmatrate u odnosu na sebe.

Ukoliko ste skloni personalizaciji, često ćete uhvatiti sebe kako mislite da sve što ljudi iz vašeg okruženja govore i rade na neki način ima veze sa vama; štaviše, da svime što govore i rade reaguju na vas.

Ljudi skloni ovom stilu razmišljanja neprekidno se upoređuju sa drugima, pokušavajući da utvrde ko je pametniji, lepši, duhovitiji, načitaniji… Pošto je za njih svaka interakcija test za to koliko vrede, za ljude koje odlikuje ovakav način razmišljanja karakteristične su česte i nagle promene slike o sebi. Ako u nekom poređenju sebe dožive kao, recimo, pametnije, to će im doneti olakšanje. Ukoliko je ishod neke interakcije suprotan, osetiće se bezvredno. I jedan i drugi sud o sebi traje, veoma kratko, do naredne interakcije, odnosno „testa“.

7. Problem determinizma: Javlja se u dva vida. Ukoliko o sebi mislite kao o bespomoćnom pojedincu ili žrtvi sudbine, pravite grešku u mišljenju koja se naziva greška spoljne kontrole. Suprotno, ukoliko za sreću ili nesreću ljudi iz vašeg bližeg okruženja krivite sebe, onda je karakteritika vašeg misaonog procesa tzv. greška interne kontrole.

Greška spoljne kontrole ukopava vas u mestu i čini vas pasivnim. Objektivnije sagledavanje stvarnosti pomoglo bi da shvatite da svakodnevno donosite niz odluka i da svaka od njih može da ima uticaja na to kakvim životom živite. Nasuprot tome, greška interne kontrole iscrpljuje vas kognitivno, emotivno, čak i fizički, jer neprekidno nastojite da udovoljite potrebama ljudi oko vas. Ukoliko u tome ne uspete, a nikada ne možete odgovoriti na sve potrebe svih ljudi koji vam znače, razdire vas osećaj krivice.

8. Svet nije fer: Osećate da zaista umete da procenite šta je u kojoj situaciji fer i veoma vam teško pada kada shvatite da se ljudi iz vaše okoline ne slažu sa vama.

Istina je, međutim, da ne postoji „univerzalno fer“. Hteli to da priznamo ili ne, svako od nas manje-više individualno definiše šta je fer, a svaka subjektivna definicija toga šta je fer podešena je tako da odgovara njenom autoru, odnosno nama samima. Insistiranje na toj ličnoj definiciji vodi u zakopanost u lični pogled na svet i jalovo kontempliranje na temu „kako bi svet bio divan, kada bi ljudi bili fer“, pri čemu je to fer – vaše fer. Ovakav način razmišljanja je krajnje neplodan budući da ogromna većina ljudi za sebe smatra da je fer; oni to i jesu – svako u okviru svoje definicije toga šta je fer.

9. Rigidnost: Imate listu pravila o tome kako i vi i drugi treba da se ponašaju i svako odstupanje od toga smatrate „smrtnim grehom“.

Iz rigidnosti proističe više problema. Dva su najočitija. Kognitivno rigidnu osobu strašno ljuti kada drugi krše pravila za koja smatra da moraju biti univerzalna i zato je u neprekidnom sukobu sa svojom okolinom. Istovremeno, pošto i sama ponekad krši tako strogo zacrtane smernice, teško se nosi sa bremenom krivice.

10. Očekivanje promena: Očekujete da će se drugi ljudi promeniti u pravcu koji vama odgovara ukoliko ih dovoljno pritisnete ili im dovoljno jasno i ubedljivo obrazložite da treba da se promene.

Neprekidno i snažno nastojanje da promenite ljude oko sebe potiče od nade da ćete tada biti zadovoljniji i srećniji. Prethodna pretpostavka na kojoj, pak, počiva ovakvo očekivanje, jeste da vaša sreća zavisi od njih. Istina je, međutim, da kontrolu možete imati jedino nad sobom i da jedino, a i to uz određene napore, možete da promenite sebe. Mada je iluzija da je svako kovač sopstvene sreće i da svi držimo život u sopstvenim rukama do najsitnijih pojedinosti, tačno je da osećaj lične sreće i zadovoljstva u velikoj meri zavisi od sitnih odluka i akcija koje svakodnevno donosimo i sprovodimo.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Anksioznost: Kad se strah i briga otmu kontroli « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: