Smrt: Kako znamo da je nastupila

Verovatno bismo se lako složili da su Tutankamon i ostali mumificirani drevni Egipćani mrtvi, a da smo vi i ja živi. Negde između ova dva stanja leži trenutak smrti. Gde?

Po starom i ne tako lošem standardu, smrt nastupa u momentu kada srce prestane da radi. To, međutim, nije ireverzibilan događaj. Ponekad, srce samo od sebe počne ponovo da pumpa krv; može da oživi u telu, izvan njega, čak i u drugom telu. Kome ovaj poslednji scenario zvuči neverovatno, neka gugluje ime Kristijan Bernard (Christian Bernard).

Druga opcija – da smrt nastupa moždanom smrću – gotovo da je komična imajući u vidu kontradokaze.

Suština: nauka i dalje nema odgovor na pitanje kada je uputno nekoga proglasiti mrtvim; to što se u praksi ova proklamacija obavlja rutinski, stvar je zakonske, pravne prirode.

Gregori Sorensen (Gregory Sorensen), lekar Opšte bolnice u Bostonu, nadao se da će magnetnom rezonancom (MRI) uspeti da zabeleži momenat smrti. Razume se, dobrovoljce za ovu vrstu istraživanja nije moguće naći, ali je eksperiment moguće izvesti i na laboratorijskim životinjama. Sorensen je za svoju studiju odabrao mačke. Ubrizgavao im je injekcije kalijumhlorida, jedinjenja koje se koristi prilikom izvršenja smrtnih kazni, a zatim, putem MRI, posmatrao njihov mozak dok umiru. Nije bio puno „pametniji“ nakon ovih eksperimenata.

Stvar je u tome da uslov ireverzibilnosti čini određenje smrti problematičnim samo po sebi. Ono što je, na primer, pre 20 godina bilo nepovratno, danas nije.

Uzmimo za primer moždni udar. U prvim decenijama prošlog veka, oštećenje mozga nastalo usled moždanog udara po pravilu je bilo nepovratno i često sa smrtnim posledicama. 1980ih, pacijenti koji bi usled šloga izgubili pokretljivost dela tela ili sposobnost govora, redovno bi uspevali da povrate barem deo izgubljenih kapaciteta. Sredinom 1990ih, u upotrebu su ušli razlagači ugrušaka (plazminogeni aktivatori tkiva). Prva generacija „razbijača“ bila je u stanju da popravi štetu od šloga ukoliko se pacijentu ubrizga u roku od sat vremena od pojave prvih simptoma. Današnji su u stanju da mozak pogođen udarom vrate na stanje u kojem je bio tri sata pre ispoljavanja prvih simptoma. Drugim rečima, pre 1996. godine, MRI snimci načinjeni sat vremena nakon što je osoba doživela moždani udar, bili bi zapravo snimci mrtvog čoveka. Danas, snimke možete nastaviti da pravite barem još dva sata i i dalje ne možete biti sigurni da posmatrate mozak mrtve osobe. Kvaka je u sledećem: ne postoji definisana tačka u kojoj se može reći da je mozak definitivno, nepovratno mrtav.

Patolozi imaju nešto drugačiju definiciju smrti. Posmatraju je na ćelijskom nivou: čovek je živ sve dok su živi/celoviti zidovi ćelija od kojih je sačinjen.

I ovde postoji problem. Ćelijska smrt nije trenutna; to je proces koji traje oko 24 časa. Pacijent čiji je mozak mrtav, a koji se u životu održava pomoću aparata, uredno snabdeva svoje somatske ćelije krvlju i kiseonikom; dakle, one žive. Tek pošto srce i pluća prestanu da rade, počinje njihovo odumiranje. Zaustavljanje krvotoka dovodi do slivanja krvi iz krvnih sudova gornjih delova tela naniže i rezultira prepoznatljivim bledilom lica i torzoa, nasuprot modrim donjim ekstremitetima – livor mortis.

Čak i u tom trenutku, većina ćelija su i dalje žive. Moždane ćelije umiru nekoliko minuta nakon što je srce prestalo da radi. Ćelije mišića mogu da nastave da žive još nekoliko sati, a ćelije kože i kostiju mogu da žive još nekoliko dana.

Kada krv prestane da cirkuliše, ćelije sa aerobne (zasnovane na kiseoniku) prelaze na anaerobnu respiraciju. Kao nusproizvod nastaje mlečna kiselina (njeno dejstvo poznato nam je kao upala mišića). Usled zaustavljanja krvotoka, dolazi do nagomilavanja mlečne kiseline i nastupa rigor mortis (mrtvačka ukočenost). Ovo stanje počinje tri sata nakon prestanka srčanih otkucaja i traje u narednih 36 sati. Zavisno od vremenskih i drugih uslova, telo će umirati, u fazama, u narednih godinu dana. Negde unutar tog perioda krije se trenutak smrti. Gde, odnosno kada tačno, možda nije ni moguće utvrditi.

Da stvar bude komplikovanija, nije svaka ćelijska smrt nepoželjna. Ova koja je važna za kontekst proglašenja konačne smrti naziva se nekroza. Pored nje, postoji apoptoza – genetski programirano ćelijsko samoubistvo. Zahvaljujući apoptozi u stanju smo da sviramo klavir ili gitaru, upiremo prstom, pokazujemo srednji prst, čačkamo nos, da podignutim palcem iskažemo odobravanje. Naime, dok smo embrioni, naši prsti na nogama i rukama su spojeni tankim slojem tkiva. Tokom embrionalnog razvoja, ćelije koje čine ovo vezivno tkivo među prstima dobijaju biohemijski signal da su višak i da bi bilo najbolje da izvrše samoubistvo. Osim u retkim slučajevima, one to i čine.

Na nivou mozga, apoptoza je još uočljivija i još intrigantnija. Beba dolazi na svet s više neurona (moždanih ćelija) nego što će ih imati kada odraste u tinejdžera i adolescenta. Paradoksalno, ali razvoj fine motorike, viših kognitivnih funkcija i ovladavanje finesama u korišćenju jezičkog aparata počiva na odumiranju viška neurona, a ne na generisanju novih. Nasuprot ovome, ćelije kancera uspevaju da umaknu apoptozi, usled čega se nekontrolisano gomilaju.

Otkud onda konsenzus da je moždana smrt konačna smrt, smrt kao takva?

Rezon je otprilike sledeći. Čovek je više od puke skupine ćelija. Koliko i telo, čini ga njegova ličnost. Ličnost, u osnovi, nije ništa drugo do svest – o sebi, drugima i spoljnom okruženju. Moždanom smrću, čovek trajno gubi ličnost; gubi svest o sebi, drugima i svojoj okolini. Kako time prestaje da bude ono što ga čini čovekom, nema moralnih ili drugih prepreka da bude proglašen mrtvim.

Sredinom 1990ih, u neuronauci su se začuli prvi glasovi negodovanja ovim povodom. Jedan broj neuronaučnika ne slaže se s opisanim shvatanjem čoveka – sa idejom da ga čovekom čine kognitivni kapaciteti smešteni u mozgu. Obrazloženje je otprilike sledeće: više od tri stotine različitih molekula, odnosno jedinjenja prisutnih u mozgu, identifikovani su tokom protekle decenije i u ćelijama imunog sistema i koštane srži; drugim rečima, biohemija na kojoj počiva naša svest nije ograničena samo na mozak. Svest je, proizilazi, atribut čitavog tela; nije vezana samo za mozak.

Opisana dilema stara je vekovima i još uvek joj se ne nazire razrešenje. Napravite mali misaoni eksperiment i probajte da je razrešite sami za sebe. Recimo, zamislite da ovog trena imate mogućnost da mozak Majkl Džordana prebacite u telo/lobanju Vudija Alena; može i obrnuto. Mislite li da bi se ono što Džordana čini Džordanom razvilo i u telu Vudija Alena? Šta god i kako god da odgovorite, morate priznati da je vaš odgovor intuitivan. Nema načina da konkluzivno presudite.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Lazarov sindrom: U čemu je tajna spontanog “uskrsnuća”? « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: