Kako je depresija postajala sve depresivnija

Kako biste reagovali ukoliko biste saznali da je kandidat za kojeg nameravate da glasate na narednim predsedničkim izborima hronično, klinički depresivan? Ok, možda vas to ne bi pokolebalo. Da li biste, ipak, preispitali svoje opredeljenje nakon što vam stručnjaci objasne da je reč o teškom mentalnom poremećaju, da je osoba koja pati od kliničke depresije pod 25 puta većim rizikom da počini samoubistvo nego neko ko nema taj problem, da se stanje depresivne osobe pogoršava kada je izložena stresu, da je njena slika sveta obojena u najmanju ruku sivo, da pati od hroničnog nedostatka mentalnog i fizičkog elana…? Depresivno, zar ne?

Nije oduvek tako. Sredinom 19. veka, depresija nije bila tako depresivna. Amerikanci su, na primer, 1861, za predsednika izabrali Abrahama Linkolna, čoveka koji nije krio da je u kandžama depresije. Štampi toga doba nije bilo nepoznato da je dominantno Linkolnovo raspoloženje – melanholija. Politička čaršija raspredala je o tome da su njegovi prijatelji, u najmanje dva navrata, organizovali „stražu“, bojeći se da će počiniti samoubistvo. Tuga o kojoj su njegovi savremenici govorili kao o preovlađujućem elementu njegovog karaktera, pokazaće kasnije biografske i političke analize, čak mu je pomogla da bude izabran za predsednika; ljudi su saosećali s njim, smatrali su da mu hronično neraspoloženje daje ljudsku crtu, čak su bili skloni da to idealizuju i tumače kao dokaz njegove grandiozne prirode.

Stotinak godina kasnije, 1972, Tomas Iglton ispao je iz trke za mesto potpresednika SAD, nakon što je javnost saznala da se lečio od depresije.

Dok se u Linkolnovo doba reč depresija nije ni upotrebljavala, 70ih godina prošlog veka uveliko je bilo poznata kao psihološki poremećaj. Doduše, ne u terminima u kojima je definisan danas; depresija je smatrana bolešću karaktera.

1980ih, termin depresija ušao je u svakodnevni govor. Čak i laici su znali da se svrstava u takozvane afektivne poremećaje, odnosno poremećaje raspoloženja (termin afekat u psihologiji je sinonim za emocija; ne upotrebljava se u značenju u kojem se koristi kolokvijalno). Svetsku politiku obeležila je osovina Tačer-Regan, neoliberalna ideologija postala je vladajuća s obe strane Atlantika, na scenu je stupila japi elita. Imperativ sticanja, produženog radnog vremena, stav „mogu sve i imam svet pod nogama“ rezultirali su kulturom koja idealizuje hiperaktivnost. U takvoj društvenoj klimi, depresija je postala mentalna lepra, a depresivnih se trebalo kloniti jednako kao i leproznih.

90te godine prošlog veka proglašene su dekadom mozga. Ogroman novac usisan je u istraživanja mozga, njegove biohemije i povezanosti s mentalnim kapacitetima i poremećajima. Elem, naučili smo da depresija nije crta ličnosti, niti bolest karaktera, niti neuhvatljiv duševni poremećaj, već defekt mozga. Klinički psiholozi, psihijatri, socijalni radnici…, svi od reda su oduševljeno prihvatili novu definiciju depresije, između ostalog se nadajući da će ona umanjiti stigmatizaciju ljudi koji od nje pate. Zaista, organska oboljenja, ma kako se manifestovala, uvek su bila manje kontroverzna od mentalnih poremećaja.

Do destigmatizacije svakako nije došlo, ali jedno drugo pitanje nameće se kao važnije: Šta ako depresija nije ni defekt karaktera ni defekt mozga i je li njena medikalizacija na bilo koji način pomogla ljudima kojima je dijagnostifikovana?

Dogma zvana „serotonin“

Poznato je da depresija može da se javi usled hipotireoze (umanjenog rada tiroidne žlezde) i anemije, na primer. Ipak, Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM) izričito navodi da se dijagnoza depresija ne može postaviti pacijentu ukoliko je ona posledica nekog opšteg zdravstvenog problema. Depresivno stanje, dakle, mora biti prepoznato kao zaseban poremećaj mozga.

Standardni udžbenici i akademska literatura već decenijama depresiju definišu kao posledicu disbalansa neurotransmitera, u prvom redu – serotonina. Testiranje serotoninske teorije depresije traje najmanje dve decenije. Koriste se različite metode: od upoređivanja metabolizma serotonina kod „normalnih“ ljudi i pacijenata kojima je dijagnostifikovana depresija, do „čišćenja“ mozga od serotonina kako bi se utvrdilo da li će to dovesti do pojave simptoma depresije. Rezultati govore da umanjena proizvodnja serotonina u najmanju ruku ne može biti jedino objašnjenje ovog poremećaja.

1998. godine, Eliot Valenstajn (Elliot Valenstein), profesor psihologije i neuronauke na Univerzitetu Mičigen, sumirao je rezultate dotadašnjih testova u knjizi „Blaming the Brain„. Zaključak: verovatnoća da ispolje simptome depresije jednaka je kod ljudi s normalnim, povišenim, ekstremno visokim, sniženim i ekstremno niskim nivoom serotonina.

Godinu dana kasnije, časopis Clinical Psychopharmacology objavio je, u članku „Antidepressants and the Brain“,  rezultate metaanalize studija depresije baziranih na „čišćenju“ mozga od tri različita neurotransmitera: dopamina, serotonina i norepinefrina (noradrenalin). Zaključak: pacijenti kojima je postavljena dijagnoza depresije, ukoliko nisu bili na terapiji medikamentima, nisu prijavili pogoršanje stanja; kod zdravih subjekata „čišćenje“ ne dovodi do pojave simptoma depresije.

Citirana metaanaliza inspirisana je člankom „The Revised Monoamine Theory of Depression: A Modulatory Role for Monoamines, Based on New Findings from Monoamine Depletion Experiments in Humans“ koji je, 1996, publikovan u časopisu Pharmacopsychiatry. Zaključak iznet u njemu glasi: eksperimentalno umanjenje nivoa dopamina, serotonina i norepinefrina kod subjekata koji ne koriste medikamente – bilo da im je dijagnostifikovana depresija ili ne – nema nikakvog efekta.

Na istu temu, 2005, u knjizi „Rethinking Psychiatric Drugs“, kliničarka Grejs Džekson (Grace Jackson), piše da upravo terapija antidepresivima mozak pacijenta čini trajno hipersenzitivnim na promene nivoa neurotransmitera. Naime, trenutni, kratkotrajni poremećaji biohemije mozga mogu da nastupe iz brojnih razloga i događaju se u našem mozgu manje-više na dnevnoj bazi. Ljudi koji depresiju leče medikamentima postaju preosetljivi na ove promene. Kod njih se simptomi depresivnog stanja javljaju ili vraćaju usled uobičajenih fluktuacija u biohemiji mozga na koje inače ne bi bili osetljivi.

Faktor stresa

Dakle, u naučnim krugovima je, još 90ih, bilo poznato da je teorija o depresiji kao posledici disbalansa biohemije mozga – na klimavim nogama. Uprkos tome, kako se navodi u studiji „Mediji i hemijska neravnoteža teorije depresije“ objavljenoj u časopisu Society, 2008. godine, preko medija, ali i uz pomoć zdravstvenih vlasti, javnosti se i dalje prezentuju informacije o tome da je depresija posledica umanjenog nivoa serotonina i da se mora lečiti antidepresivima.

„Obmanjivanje“ javnosti ide na ruku farmaceutskoj industriji. U poslednjih nekoliko decenija, naime, na tržište je izbačeno na desetine tricikličnih antidepresiva i specifičnih blokatora serotonina; prvi odlažu metabolizam (prirodnu razgradnju) serotonina i norepinefrina, produžavajući njihovo prisustvo na sinapsama, dok drugi na taj način deluju samo na serotonin.

U javnost se, na primer, nisu probile preporuke Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje SAD (NIMH), iz 2007. godine, prema kojima se depresija – i dalje koncipirana kao bolest mozga – ne može tretirati kao posledica isključivo disbalansa neurotransmitera, te da se samim tim ne može ni lečiti isključivo medikamentima koji „gađaju“ neurotransmisiju. Target na koji treba usmeriti pažnju, navodi se u izveštajima NIMH jesu tzv. hemikalije stresa, odnosno obaranje njihovog nivoa u organizmu depresivne osobe.

Stres dovodi do povećane proizvodnje, na primer, kortizola, koji može negativno da utiče i na telo i na um. Međutim, ako DSM ne dopušta postavljanje dijagnoze depresije ljudima kod kojih se ona jvalja usled smanjenog lučenja hormona tiroidne žlezde, postavlja se pitanje zašto bi tako nešto bilo moguće usled povećane proizvodnje kortizola.

Depresija kao „totalna bolest“

Depresija i drugi psihološki poremećaji, kako sugerišu rezultati istraživanja u poslednjih desetak godina, mogu se smatrati bolestima čitavog čoveka, odnosno čitavog organizma, pri čemu su karakteristična raspoloženja, tj. specifičan emocionalni ton koji ih prati i po kojem ih prepoznajemo, samo njihov najvidljiviji simptom.

Ljudi koji pate od depresije i postraumatskog stresnog poremećaja, kao i usled produženog stresa, znatno ranije razvijaju fizička oboljenja karakteristična za poznije životno doba: moždani udar, demencija, srčana oboljenja i dijabetes. Promene koje se na hromozomima događaju kao posledica starenja identične su hromozomskim deformacijama koje se javljaju kod ljudi s kliničkom depresijom i usled produžene izloženosti ozbiljnom psihološkom stresu. U svetlu ovog fenomena, poznatog kao ubrzano starenje (accelerated aging), depresija sve manje izgleda kao mentalni poremećaj, a razlozi za psihijatrizaciju depresivnog stanja, što je i osnovni izvor stigme, polako iščezavaju.

Oven Volkovic (Owen Wolkovitz), profesor psihijatrije na Univerzitetu Kalifornije u San Francisku, predvodi tim koji se smatra najautoritativnijim u oblasti ubrzanog starenja. Njihova istraživanja ukazuju na to da nema osnova da se depresija posmatra kao posledica bilo koje vrste moždanog oštećenja. Zapravo, ima dvadesetak godina od kako su istraživači sa Univerziteta Djuk utvrdili da stariji ljudi s dijagnozom depresije pokazuju veći gubitak moždanog tkiva, što je normalan pratilac starenja, nego ljudi istih godina, ali bez dijagnoze depresije. Promene na mozgu, dakle, mogu biti posledica, a ne uzrok depresije.

Šta uzrokuje ubrzano starenje?

Razlozi za ubrzano starenje ne mogu se dovesti u vezu s nezdravim stilovima života, na primer. Sve je više dokaza da do njega dolazi usled promena na telomerama – krajevima hromozoma čiji zaštitni omotač štiti hromozom od propadanja. Kako čovek stari, telomere se skraćuju. Istraživanja, međutim, pokazuju da to skraćenje počinje ranije i teče brže kod ljudi koji pate od depresije ili postraumatskog poremećaja.

Oven i njegov tim objavili su, prošle godine u časopisu Biological Psychiatry, rezultate studije u kojoj je učestvovalo 43 odraslih ljudi koji pate od postraumatskog poremećaja, prosečne starosti od 30 godina. Skraćenje telomera njihovih hromozoma, u poređenju s kontrolnom grupom koju je činilo 47 zdravih subjekata, odgovara ubrzanom starenju od četiri do pet godina. U februaru ove godine, u istom časopisu, objavljena je studija koju su izveli istraživači sa Univerziteta Umea (Švedska) i koja prijavljuje slične rezultate u pogledu pacijenata s kliničkom depresijom.

Mogu li psihološka iskustva dovesti do skraćenja telomera?

Konkluzivan odgovor na ovo pitanje ne postoji. Nepoznanica je, između ostalog, koliko bi neko psihotraumatsko iskustvo moralo biti ozbiljno da bi proizvelo takav efekat. Dok neka istraživanja sugerišu da su i dve epizode teške depresije dovoljne da izmene ćelijsku strukturu, druga zaključuju da se skraćenje povećava i ubrzava češćim ponavljanjem depresivnih epizoda, nezavisno od njihove ozbiljnosti.

Sveti gral za kojim se traga u ovoj oblasti jesu molekularni mehanizmi kojima depresija ili stres oštećuju telo. Tek onda bi se precizno mogli razdvojiti uticaji starenja od uticaja životnog iskustva.

Velika nepoznanica je i pitanje zašto svi ljudi izloženi visokom psihološkom stresu i svi koji pate od depresije nemaju skraćene telomere. Na njihovu dužinu, smatra se, utiču određeni hormoni stresa ili tzv. inflamatorni molekuli; njihova količina u organizmu je veća kada je čovek pod stresom ili depresivan. Nasuprot njima, enzim telomeraza štiti od skraćenja telomera. Po istraživanjima profesora Volkovica, neki ljudi izgleda imaju prirodno povišen nivo antioksidanasa i antiinflamatornih molekula, što njihove hromozome jače štiti od propadanja.

Istovremeno, kognitivna neuronauka raspolaže intrigantnim dokazima da lični doživljaj stresne situacije i pogled na svet mogu uticati na dužinu telomera. Na primer, neka istraživanja skraćene telomere i povećan nivo supstanci koje imuni sistem oslobađa u stresnim situacijama dovode u vezu s pesimizmom.

Posmatranje sebe i sveta kroz tamne naočare čini čoveka podložnijem stresu; preciznije, na pesimistu će stresogeno delovati događaj ili situacija koja nema taj efekat na osobu koja ima vedriji stav prema životu. Osim toga, organizam pesimiste pojačano reaguje na stres, tj. oslobađa više „hemije stresa“. Sve zajedno, pesimistu to čini podložnim depresiji. Ako je depresija uzrokovana uslovno rečeno životnom filozofijom, onda je kognitivno-bihejvioralna terapija, na primer, daleko primereniji način borbe od medikamenata koji deluju na serotonin.

Advertisements

7 comments

  1. Neki podaci u vasem postu nisu tacni:

    „Velika nepoznanica je i pitanje zašto svi ljudi izloženi visokom psihološkom stresu i svi koji pate od depresije nemaju skraćene telomere. “

    Zapravo poslednjih godina postoji mnogo studija na ovu temu, priznatih svetskih naucnika i istrazivaca koji su vise puta dokazali da stres bitno utice na skracenje telomera, narocito stres na poslu i stres pretrpljen u ranoj mladosti (maltretirana deca i slicno).

    Preprucujem vam d procitate par clanaka o tome i naucnih studija. http://www.ta65doctor.com/blog/ ovde mozete pronaci veliki broj nauccnih studija na temu telomera, a vde imate bas u ovom postu imate opsirnu studiju kao i linkove ka relevantnim naucnim istrazivanjima vezanim za skranjenje telomera kao posledica stresa: http://www.ta65doctor.com/blog/2012/11/12/stress-makes-us-age-faster/

    Inace ne samo stres, vec i depresija, anksionoznost i uopste nacin zivljenja i ishrane uticu na duzinu telomera. Tacnije sa samo 30% genetika utice na duzinu telomera, a 70% nacin zivljenja

    Pozdrav

    Sviđa mi se

    • Hvala na linkovima i komentaru.
      Žao mi je ako sam bila neprecizna, ali nije mi bila namera da tvrdim da stres ne uzrokuje skraćenje telomera. Naprotiv, samo sam htela da istaknem da ne reaguju svi ljudi isto na isti nivo stresa, pa tako kod nekih jedna epizoda ekstremnog stresa ostavi takve posledice, kod drugih ne.
      Pozdrav.

      Sviđa mi se

  2. Shvatam, nisam zeleo da oosudjujem, samo sam dao obronamernu ispravku 🙂 Iskreno ni ja nisam do skoro znao apsolutno nista o ovome, zapravo ekspanzija medicine i biogenetike na ovom podrucju traje tek 3 godine, odkako su naucnici dobili Nobelovu nagradu za svoje oddkrice u oblasti telomera. Ja se zapravo bavim sasvim drugim poslom, ali radim za 2 velike Americke kompanije koje se bave telomerima i suplementom za aktivaciju enzima telomerase, jedinog dokazanog nacina za uvecanje telomera i vracanje bioloskog sata unazad.

    Zapravo jako mi je zanimljiv post, buduci da su skoro zavrsena neka istrazivanja na polju depresije i dugovecnosti. Mozda ce vam biti zanimljiv clanak koji je relativno skoro publikovan u Americi o uticaju Anksioznosti na skracenje telomera. Znam da trenutno isti naucni tim radi na novom istrazivanju i na dobrom su putu da dokazu da su joga i meditacija izvrstan lek protiv depresije i da uz to aktivno bavljenje jogom i meditacijom, uz naravno zdrav zivotni stil, moze da znacajno uspori smanjivanje telomera.

    Hvala, pzdrav

    Sviđa mi se

    • Hvala i vama.
      Ja sam i shvatila kao dobronamernu opasku i bilo bi zaista sasvim netačno tvrditi da stres i mentalna stanja kao takva ne mogu uticati na, u ovom slučaju, skraćenje telomera. Linkovi iz prethodnog komentara su jako zanimljivi. Uopšte, interakcija bioloških i psiholoških faktora kada su u pitanju mentalni poremećaji je rudnik koji tek počinje da se kopa. Pratićemo. 😀

      Sviđa mi se

  3. Da, u pravu ste. Nauka tek pocinje da se razvija u tom smeru. Moja privatna mail adresa je: ivanjoksimovic@gmail.com pa ukoliko ste zainteresovani da procitate jos ponesto o ovoj i slicnim temama, mozete me slobodno kontaktirati, pretpostavljam da vam mogu biti od pomoci buduci da mi je veliki deo tih istrazivanja dostupan.

    Sviđa mi se

  4. delboy

    Zanimljivo

    Sviđa mi se

  5. Povratni ping: Mentalni poremećaji: Različitost ili bolesti | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: