Niče ili kako filozofirati čekićem

„Za vreme tridesetogodišnje vladavine Bordžija, Italija je imala ratove, teror, ubistva i krvoproliće, ali su Italijani proizveli Mikelanđela, Leonarda i renesansu. Švajcarska je uživala u bratskoj ljubavi; Švajcarci su imali petsto godina demokratije i mira i… Šta su proizveli? Sat iz kojeg izleće kukavica.“

Legendarni Orson Vels izgovara ove reči u Trećem čoveku, remek delu Karola Rida, iz 1949. godine. Vels tumači lik Harija, švercera koji se u posleratnom Beču obogatio na smrti i bedi, kradući penicilin po bečkim bolnicama i prodajući ga, razblaženog, na crnom tržištu. Repliku izgovara kako bi svom starom prijatelju, s kojim se nije sreo od izbijanja rata, objasnio da u svojim postupcima ne vidi ništa nemoralno. To su moral i psihologija novog čoveka, nešto o čemu je Niče pisao nekoliko decenija ranije.

Niče je po obrazovanju bio filolog i njegovo pismo ne liči na tradicionalnu nemačku filozofiju. Ono nije rigorozno i precizno poput Kantovog, ali ni nerazumljivo poput Hegelovog i Hajdegerovog. Niče piše strastveno, aforistično; često fragmentarno, poetično; uvek provokativno. Svoj rad nije svrstavao ni u filozofiju ni u književnost; o svojim delima govori kao o „objavama rata“.

Pomalo megaloman, u nešto većoj meri fanatik, sebe nije smatrao ni piscem ni filozofom, već ratnikom u bici za dušu Evrope. Jedan od poslednjih tekstova koje je napisao i objavio, „Sumrak idola“, nosi podnaslov „Kako filozofirati čekićem“. Taj podnaslov, to je Niče.

Ironija je htela da Niče najširoj javnosti bude poznat po nečemu što nije autentično njegova proklamacija. Vest da je bog mrtav prvi je obznanio Maks Štirner (njegovo pravo ime je Johan Kaspar Šmit), 1848, u knjizi provokativnog naslova: „Ego i njegovo vlasništvo“. Svejedno, Niče je s pravom ostao upamćen kao neko ko se uhvatio u koštac s „činjenicom“ da je bog mrtav i njenim moralnim implikacijama, nihilizmom kao nužnom posledicom moralnog vakuma.

Niče je doživeo sudbinu svih velikih mislilaca koji nisu bili ni „čisti“ filozofi, ni „pravi“ psiholozi, ni realpolitičari, ni pisci političkih pamfleta, a opet jesu od svega toga po malo. O njemu, Sartru, Fromu, Frojdu, Marksu, Fukou, pa i neologizmima nabijenom Hajdegeru – svi sve „znaju“, mada ih je retko ko pažljivo pročitao.

Uvodni paragrafi Volje za moć liče na Dostojevskog: tradicionalne vrednosti su obesmišljene, filozofija je u krizi i ne zna kako da se suoči sa univerzumom koji je inherentno besmislen, najviše vrednosti su devalvirale, nema cilja, a pitanje zašto ostaje bez odgovora. Odatle se putevi dvojice razilaze.

Dostojevski regresira na nivo uplašenog romantika, sklonog pamfletskom sentimentalizmu: „U svetu bez boga, sve je dozvoljeno.“ Niče se sa iste pozicije uzdiže do ingenioznosti u koju se morate zaljubiti: zapravo je religija, hrišćanstvo na prvom mestu, uništila moral.

Hrišćanstvo je, po Ničeu, u središtu moderne bolesti. Moralna devalvacija sveta koji nastanjujemo nužno proističe iz verovanja da izvan i posle njega postoji bolji.

„Odlazak“ boga otvorio je neverovatne mogućnosti čovečanstvu, ali ga je suočio i sa ozbiljnim novim izazovima.

Ljudi ne umeju da postoje ukoliko ne mogu da daju smisao svom postojanju. Dva milenijuma, čovek je smisao svoje egzistencije crpeo iz individualnog odnosa prema bogu. I dok je Evropa drhtala od straha što tog odnosa više nema, Niče je glavni problem uočio u činjenici da to što je bog možda mrtav, ne znači da smo s njim i raskrstili.

Dakle, bog je možda mrtav, ali njegova senka postoji svuda oko nas: moderne ideje o moralu, od Kantovog načela dužnosti do ideala sreće utilitarista, kao i savremene političke ideje, od demokratije liberala do jednakosti socijalista – sve su oni prerađeni oblici hrišćanske eshatologije. Niče je u tome video opasnost: nije dovoljno naprosto ubiti boga, treba pokoriti i njegovu senku.

U osnovi, moralna bolest modernog sveta, smatra Niče, proističe iz trijumfa hrišćanstva nad antičkom Grčkom. Zašto je to tako, objašnjava u Genealogiji morala, svojevrsnom pregledu zapadne moralne misli, u kojoj Ničeova ingenioznost u preplitanju filozofije, psihologije i filologije dolazi do punog izražaja.

Niče primećuje da mi o dobrom govorimo kao o altruističnom ili pravednom, a o lošem ili zlu – kao o okrutnom ili nepravednom. Moralno je dobro štiti slabije, pomoći siromašnima, uvažavati druge. Moralno je loše biti okrenut samo ličnom interesu, biti okrutan prema manje moćnima, namerno nanositi štetu ili povređivati drugoga. To nisu izvorna značenja pojmova dobro i zlo. Starim Grcima, dobro je bilo plemenito – hrabro, snažno i ponosno; loše je gomila – vulgarnost, neistinoljubivost i kukavičluk. To su termini Ahilovog, Agamemnonovog, Hektorovog i Odisejevog sveta.

Slavljenje plemenitosti, po Ničeu, jeste započelo još unutar same grčke kulture. Niče-psiholog podseća da su Grci shvatali psihu u dihotomiji Dionis (iracionalno, strastveno, divlje, ali i puno života) – Apolon (disciplinovano, harmonično). Trijumf grčke kulture dogodio se u momentu kada je među njima uspostavljena harmonija – kada je razum Apolona počeo da kanališe sirovu energiju Dionisa u kreativno, inventivno, estetsko. Oduzimanje sirovosti, brutalnosti, strasti mora voditi odumiranju kreativnosti.

Početak truljenja Niče identifikuje sa Sokratom. Sokrata nisu vodile ni sile Dionisa, ni harmonija Apolona, već razum i dijalektika. Sokratovski razum mora da okuje strast i u tome pobeđuje. Po koju cenu? Po cenu nestanka antičke drame, umetnosti generalno i konačno, po cenu dezintegracije grčke kulture kao takve.

Zašto je pobeda razuma uvod u trulež?

Niče je, početkom prošlog veka, došao do nečega što kognitivna psihologija laboratorijski precizno počinje da dokazuje početkom ovog milenijuma: razum je površan, tako podložan greškama, da je prava ludost sve karte položiti na njega. Sklon preterivanju, Niče jeste izašao s tezom koju ne bi potpisali savremeni psiholozi – da sve dobro potiče od instinkta, a sve pogrešno nastaje iz njegove dezintegracije. No, ako „Ničeov“ instinkt, razumemo kao nešto što je u psihologiji najpre preimenovano u motiv, a danas u nesvesna obrada informacija, lako ćemo se dogovoriti da ništa dobro neće proisteći ako čoveka dezintegrišete, veštački odvajajući ono što prelazi prag svesti od onoga što mozak radi u pozadini. Mi nismo u stanju da uočimo da nam se zenice šire kada ugledamo osobu koja nam se sviđa, ali koliko koristi imamo od toga što nam razum nalaže da zagledamo i kvalitet cipela koje nosi?

Zašto je tako važno priznati fragilnu prirodu razuma i njegovu nepouzdanost? Zašto bi bilo bitno da su psiholozi ozbiljnije čitali Ničea?

Danas živimo u svetu koji grca pod teretom ekonomske krize iz koje ne uspeva da se izvuče od 2008. Neko će to otvoreno priznati, neko će prećutati, ali svi znaju da je, 2008, jednom zauvek pala u vodu ideja o slobodnom tržištu shvaćenom u terminima neoliberalne teorije. U njenom središtu je pojedinac, racionalni pojedinac koji razumno sagledava sopstveni položaj, nepogrešivo definiše položaj kojem teži i tako definisan cilj razlaže na niz koraka kojima će do njega stići. Da li?

Polemika s centralnom premisom neoliberalizma čak ne mora da bude visokoparna nauka ili filozofija; pitajte ženu koja je kupila pet pari obuće za jednu sezonu! Da li je ona racionalna? Generalno, jeste. Zašto je to uradila? Zato što nije samo razumna.

Svet, razume se, nije doživeo ekonomski kolaps zato što žene vole cipele i tašne. Propadanje je posledica glorifikacije razuma. U ekonomiji, ona je omogućila državi da se povuče sa finansijskog sektora pre svega. Racionalnom pojedincu, onom za kojeg je skrojena neoliberalna doktrina, nije potreban staratelj u vidu države. Izgleda da jeste. Osim što smo racionalni, mi smo pohlepni. Za početak.

Dvojica izraelsko-američkih kognitivnih psihologa, Danijel Kaneman (Daniel Kahneman) i Amos Tverski (Amos Tversky), pažljivo su čitali Ničea. Eksperimentom koji su izveli 1983. godine, otvorili su polje istraživanja koje bismo mogli nazvati: „Koliko normalan, zdrav čovek može biti iracionalan?“ Ne radi se o iracionalnosti u pežorativnoj konotaciji; radi se o nemogućnosti da u svakodnevnom životu primenjujemo sokratovska pravila zaključivanja, pravila formalne logike, tipa „ako p, onda q; p; stoga q.“

Kaneman i Tverski napisali su kratak opis nepostojeće Linde. Hipotetička Linda ima 31 godinu, neudata je, komunikativna i veoma inteligentna. Ima master iz filozofije. Dok je studirala, bila je posebno zainteresovana za probleme diskriminacije i pravde. Redovno je učestvovala na demonstracijama protiv gomilanja nuklearnog naoružanja.

Ovako kratak opis dvojica psihologa podelili su hiljadama ljudi: kolegama sa Berklija, studentima, stanovnicima San Franciska… Uz opis, ispitanici je trebalo da se izjasne koja je od dve ponuđene alternative verovatnija:

  1. Linda je bankarska službenica.
  2. Linda je bankarska službenica i aktivna je u feminističkom pokretu.

Rezultat: 85 odsto ispitanika bira opciju pod 2. Problem je u tome što je ona logički nemoguća, ukoliko ispred nje stoji prva. Nemoguće je biti „bankarska službenica i aktivna feministkinja“, a ne biti i „bankarska službenica“. Uopšte nije reč o alternativama, što 85 odsto ljudi, u uzorku koji ima više akademski obrazovanih nego opšta populacija, ne primećuje.

Niče sokratovski razum vidi kao tačku kojom je započelo odustajanje od ideja plemenitosti. Ipak, moralne vrednosti povezane s plemenitošću nestaće tek s monoteističkim religijama, koje načelo samoafirmacije zamenjuju sluganstvom. Hrišćanstvo slavi slabost, skromnost, siromaštvo, opresiju. Tek s njim dobro i loše postaće dobro i zlo, i to kao karakterne osobine i ponašanja, pri čemu se stroga zabrana ovih drugih podrazumeva. Hrišćansto, zamera Niče, polazi od premise da čovek ne zna i ne može znati šta je za njega dobro ili loše. Treba da veruje bogu, on će to znati u njegovo ime.

Mada to sam verovatno ne bi priznao, Niče nije bio nov u svemu. Njegova teza da hrišćanstvo ne počiva na ljubavi prema slabima, već na želji ka uništenju jakih tipična je za njegov način mišljenja, ali i za vreme i okruženje u kojem je intelektualno sazrevao. On jeste bio oštar kritičar većine tendencija svoga vremena, bilo da su one napredne ili reakcionarne: imperijalizam, nacionalizam, antisemitizam, liberalizam, socijalizam, Kant, utilitarizam. S druge strane, to jeste bilo okruženje u kojem je hrišćanstvo dovedeno u pitanje, ali i vreme krize razuma, u smislu da je opadao entuzijazam karakterističan za prosvetiteljstvo, rastao pesimizam u pogledu progresa i bujala sumnja u koncept istine. A to jesu Ničeove teme. Istina, Niče im je prilazio na nov način. Napasti hrišćanstvo sa pozicije koja nije „čist razum“, u vreme kada ideje prosvetiteljstva još nisu ozbiljno dovedene u pitanje, jeste bila zadivljujuća intelektualna hrabrost.

*Tekst izvorno objavljen 31. marta 2012.

Advertisements

2 comments

  1. OD LUTERA, KANTA, HEGELA DO HITLERA!!!
    „Niče je po obrazovanju bio filolog i njegovo pismo ne liči na tradicionalnu nemačku filozofiju. Ono nije rigorozno i precizno poput Kantovog,“

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: