Rajh: Seksualna revolucija iliti portret psihoanalitičara u mladosti

„Lepe žene me opsedaju, proganjaju. To je zato što sam sjajan ljubavnik, a to sam postao redovno vežbajući sam kod kuće.“

(Woody Allen)

Jeste li imali seks – jutros, sinoć, danas popodne, kad god? Da li se zemlja pomerila? A nebo otvorilo? Ok. A da li vam je palo na pamet da ste doživevši orgazam izveli revolucionarni akt? Verovatno nije. E pa, sve je počelo time – idejom da orgazam krije potencijal za revoluciju.

Centralna Evropa s kraja 19. i početka 20. veka je neponovljiv milje. Intelektualna elita kao da se bavila samo seksom: nudistički klubovi nicali su kao pečurke posle kiše, a ugledni lekari i naučnici obogatili su medicinsku taksonomiju novom stavkom – solarni tretman požude;  Ebingova (Richard Krafft-Ebing) „Psychopathia Sexualis“ (1886) čitala se kao vikend-ljubić, mada su osetljivi delovi štampani na latinskom, kako bi se čitanje onemogućilo laičkoj publici; Vedekindovo (Frank Wedekind) „Buđenje proleća“ (1891) otvoreno se bavilo pubertetskim mukama; Šniclerova (Arthur Schnitzler) „Vrteška“ (1897) za temu ima veze za jednu noć (Kjubrik je po njegovoj „Noveli o snu“ (1926) snimio „Širom zatvorenih očiju“); delo „Seks i karakter“ (1903) Ota Vajningera (Otto Weininger) jednako je intrigiralo Hitlera i Vitgenštajna (Ludwig Wittgenstein), i užasavalo Frojda (Sigmund Freud) – tezom da podela kulturnog rada počiva na seksualnom uzdržavanju muškarca. Za žene je smatrao da nisu u stanju da se odupru svom seksualnom porivu: „Muškarac ima penis, a vagina ima ženu.“

1900, kada je objavio „Tumačenje snova“, Frojd je već držao mesto univerzitetskog profesora i mogao je nesmetano da širi svoje ideje, dajući podstrek seksualnoj revoluciji koja je u tom trenutku bila u začetku. Dvadeset godina kasnije, njegovo Bečko psihoanalitičko društvo privlačilo je novu, posleratnu generaciju sledbenika, među kojima i mladog, besprekornog studenta iz provincije – Vilhelma Rajha (Wilhelm Reich).

Rajhova lična istorija bila je takva da bi u susretu s njom svaki psihoanalitičar istog trena izvukao beležnicu iz džepa. U svojoj autobiografiji (objavljena je nakon njegove smrti, 1957), Rajh piše o tome kako je kao petogodišnjak prisluškivao kućnu poslugu dok vode ljubav, a samo šest godina kasnije i sam imao prvo seksualno iskustvo s porodičnim kuvarom. Otac ga je silom naterao da lažnim iskazom potvrdi optužbe da je njegova majka imala ljubavnika, nakon čega je ona dva puta pokušala samoubistvo. Drugi pokušaj bio je „uspešan“.

Iako je imao samo 22 godine i još uvek bio student medicine, Rajh je primljen u Frojdov krug, gde je ubrzo zadobio reputaciju dečka koji obećava. Nije, međutim, ostao imun na politička previranja u posleratnoj Centralnoj Evropi. Priključio se austrijskoj, a potom nemačkoj Komunističkoj partiji, aktivno se uključivši u rad Nemačke asocijacije za proletersku seksualnu politiku (Sekspol), koja je psihoanalizu videla kao oruđe društvene promene. Priklonio se grupi koja nije mogla biti udaljenija od ideja njegovog učitelja, Frojda. Mentalni život je, smatrali su u Sekspolu, društveni konstrukt. Problemi mentalnog života, neuroze o kojima govore Frojd i njegov krug, nisu posledica nužno konfliktne seksualnosti, već društvene represije nad seksualnošću. I dok Frojd tvrdi da je najbolje čemu se možemo nadati kakva-takva kontrola nad tenzijama koje izrastaju iz energije libida („Nelagodnost u kulturi“), Rajh i njegovi kompanjoni pozivaju na revoluciju – stvaranje novog društva, okruženja koje će nam omogućiti, odnosno dati slobodu da prigrlimo i iživimo libido.

Kao i Frojd, Rajh će tokom čitave karijere govoriti o seksualnoj energiji. Opet nalik svom učitelju, nikada neće umeti da je precizno definiše, ali će ga to uznemiravati znatno manje nego Frojda. Na svaku prozivku da barata nenaučnim konceptima, odgovarao je isto: „Ja stvari obično najpre osećam, a tek naknadno uspem da ih razumem, pri čemu se najjače intuicije uvek ispostave kao tačne.“

Negde na putu kojim je išao u potrazi za seksualnom energijom i načinima da se ona oslobodi, Rajh kao da je prešao granicu između genijalnosti i šizofrenije, kojoj je dao ime.

Kao posvećeni čitalac i poštovalac Anrija Bergsona, nije se libio da od njega pozajmljuje. Bergsonov pojam životna energija, Rajh će najpre prekrstiti u orgastička energija, a potom u orgon. Tragajući za najjednostavnijim česticama orgona, energije za koju je smatrao da ispunjava i živi i neživi svet, Rajh je sate i sate provodio posmatrajući zgnječeno povrće ispod mikroskopa. Maratonske sesije fanatičnog mirkoskopiranja pirea od povrća „urodile su plodom“. Ubeđen da je otkrio najsitnije vidljive elemente orgona, Rajh je obznanio pronalazak biona. Ispostaviće se da je reč o organizmima za koje je uveliko postojalo ime – bacili.

Poruga koju su mu bioni doneli nije ga obeshrabrila. Teoretisao je o orgonu kao neuhvatljivoj, nemerljivoj energiji, dostižnoj samo kroz orgazam („Funkcija orgazma“, 1942). Iskustvo orgazma, objašnjavao je, stvara od nas genitalne ljude oslobođene konfliktne seksualnosti, pa samim tim i neuroza koje iz nje proističu. Glavna prepreka na putu ka dostizanju egzistencije genitalnog čoveka jeste društvo. Njime, govorio je, vlada „kuga“ seksualne represije. Živeći pod takvom represijom, svoju seksualnu energiju potiskujemo podižući somatske barijere, koje nas onda sprečavaju da osetimo orgon.

Kako se može izaći iz te represivne egzistencije? Rajh predlaže vegetativnu terapiju – kombinaciju vežbi disanja, verbalnog nasilja i često bolne masaže.

Previše komunista za svoje kolege lekare, previše frojdovac za marksiste, Rajh se našao na vetrometini: izbačen je iz obe komunističke partije, a na Konferenciji Međunarodne asocijacije psihoanalitičara, u Lucernu 1934, Ana Frojd otvoreno ga je napala, zaključujući da nema šta da traži među psihoanalitičarima. Zanimljivo, Ana je analizirala Rajhovu suprugu, Ani, sugerišući joj na seansama da živi s poremećnom osobom. Ani ga je napustila.

Krajem 1930ih, Rajh je napušten od svih: izbačen iz partije, profesionalnog udruženja, ostavljen od porodice, redom odbijen da se nastani u Norveškoj, potom u Danskoj, pa Švedskoj, Jevrejin u Nemačkoj… Utočište će potražiti u šumom obrasloj saveznoj američkoj državi Mejn.

Američka faza u životu Vilhelma Rajha možda najbolje svedoči o tome da se može biti izbeglica, da se može biti i u nametnutom i u dobrovoljnom egzilu, ali ne i pobeći od sopstvenog života.

Od drveta kojeg u Mejnu ima u izobilju i nešto metala, Rajh će u Americi napraviti artefakt koji će mu doneti besmrtnost i nepodnošljivu dozu podsmeha: Orgon-akumulator ili Orgon-kutiju. Grinvič Vilidž nije imao dilemu: maleni stanovi liberalnog Njujorka neizostavno su posedovali Rajhovu kutiju – dovoljno veliku da se u nju sedne i usisa koncentrovani orgon koji je navodno akumulirala. Mada zvuči neverovatno, Rajhu je pošlo za rukom da ubedi Ajnštajna da mere razliku u temperaturi izvan i unutar „akumulatora“, što je trebalo da bude potvrda teze da se „nešto“ akumulira unutra. Eksperimenti nisu pokazali i dokazali ništa.

Svejedno, popularnost kutije je rasla. Ugledni intelektualci onog vremena, uključujući par prominentnih harvardskih inženjera, ne samo da su se hvalili da je poseduju, već su imali puna usta hvale i za efekte boravka u njoj ili izlaganja energiji koja se tamo nagomilavala. Među popularizatorima su bili: Norman Majler, Selindžer, Džek Keruak, Alen Ginsberg, Vilijem Barouz.

Popularnost šarene laže retko ostaje nekažnjena. Rajhov akumulator zapao je za oko Američkoj agenciji za hranu i lekove (FDA), koja mu je naložila da uništi sve zalihe i prestane s proizvodnjom i distribucijom. Rajh se navodno povinovao, ali je naknadna kontrola utvrdila da nije uništio sve zalihe, zbog čega je osuđen na dvogodišnju zatvorsku kaznu. Umro je u svojoj ćeliji, od srčanog udara, ostavljajući spise iz kojih se vidi da je planirao istraživanja i eksperimente u sličnom pravcu.

Rajh je danas zaboravljen, u egzilu, možda rigoroznijem od onog u kojem je bio za života. Ne čudi. Njegov orgon, bioni, vegatativna terapija, akumulatori – sve je to čak i suviše lako ismejati. Sve u vezi s Rajhom, u jednom potezu se može „objasniti“ bizarnim detinjstvom. Ali, da li je to fer? Na kraju krajeva, da li je istinito? Da li je tačno da su iza njega ostali samo promašaji jednog ekscentrika?

Za mene je danas moguće da postavim pitanja kojima sam počela ovaj post tako direktno. Za mene je, isto tako, moguće da vam preporučim „kontroverzan“ film u jednom od poslednjih postova. Jesam li se ja borila za to pravo? Nisam. Osvojeno je pre nego što sam došla na svet. Ne, niko nam ga nije poklonio. Nama jeste palo s neba, ali nisu nam to dale ni demokratske politike, ni pomirljiva crkva. Za to se moralo boriti i u toj borbi je bilo žrtava. Ne znam da li je Rajh jedna od njih, ali nema mesta diskusiji o tome da li je toj borbi, naravno ne sam, utro put i bio na prvim linijama fronta. I ne samo to – taj front je i dalje otvoren, živ.

Verovatno više i od samog Frojda, Rajh je doprineo entuzijazmu s kojom se 1960ih ušlo u ono što se jasno i glasno nazivalo seksualna revolucija. U kojoj meri je ona inspirisana Rajhom, možda najbolje svedoči Fukoova „Istorija seksualnosti“ u kojoj ovaj genijalni Francuz piše o tome kako su, u to vreme, Rajhove ideje dobile status koji krst ima za vernike.

Teorijska suština Rajhovog poduhvata, njegova filozofija seksa ako hoćete, ogleda se u nastojanju da se Frojdovo učenje pomiri s marksizmom, da se frojdizmu da optimistična, proaktivna primesa. Frojd je tvrdio da je represija, suzbijanje seksualnog poriva neizostavni deo ljudske egzistencije. Rajhova tvrdnja glasila je da ne mora biti tako, da represija nije prirodno stanje, ali da se do prirodnog stanja ne može stići bez društvenog preobražaja. Za to je, pak, bilo neophodno izvesti revoluciju, i to revoluciju o kojoj niko pre njega nije mislio, tako da je morao da joj izmisli ime – seksualna revolucija. Njen krajnji rezultat, po Rajhovoj zamisli, ne bi bio samo seksualno oslobođen pojedinac, već i svet oslobođen od tiranije.

Projekat simbioze psihoanalize i marksizma živi i danas, dodouše na marginama akademske teorije. Nakon Lakana, Irigari i niza intelektualaca s levice i feministkinja, iz ovog šinjela izrašće neokolonijalne studije, novi feminizam, queer teorija – niz izama koji nastaju na uvidu da se beli hrišćanin srednje više klase, s mentalnim sklopom koji je proizvod njegove društvene egzistencije, ne može boriti za ukidanje represije nad čovečanstvom u celini. Sve i da hoće, ne može do kraja da razume opresiju nad homoseksualcem, samohranom Afroamerikankom iz Bronksa, još manje nad lezbijkom iz Bogote, prinudno udatom Pakistankom itd.

Rajh je odavno prognan iz akademskih programa, tako da i među obrazovanim ljudima ima onih koji misle da je savremena društvena kritika započela s Markuzeom i Adornom, frankfurtskom školom generalno. Zapravo je Rajh veoma jasno pisao o ropskom položaju čoveka u kapitalizmu, o tako surovoj egzistenciji, da ga je učinila odvojenim od sopstvene prirode – libida, ljubavi, strasti. Ukoliko biste danas prošli kroz njegovu pisanu zaostavštinu, teško da vas neke ideje ne bi asocirale na tako skorašnje fenomene, kao što su Anonimni i Okupatori.

Žao mi je što ću razočarati Orvelove fanove, ali, kada u njegovoj 1984, portparol Novog poretka govori o tome kako će seksualni instinkt biti izbrisan, a orgazam zabranjen – pa, biće da je Erik Bler (Eric Blair) čitao Rajha, ali Orvel nije bio rad da to obznani. Kad Julija objašnjava da totalitarna država ne sme da rizikuje oslobađajuće efekte seksualnog zadovoljstva, kada objašnjava da unutrašnja sreća umanjuje kapacitete pojedinca da se oduševi Velikim bratom – pa, te reči zvuče kao da im je model bio Rajh. Naime, 1930ih, Komunistička partija će ga se odreći zbog zagovaranja seksualnih sloboda za mlade ljude, a nacisti će početi da ga progone, ne kao Jevrejina, ne kao komunistu, nego kao zagovornika dekadencije.

Još jedna odlika Rajhovog rada povezuje ga sa savremenim trenutkom. On, naime, nije bio teoretičar nastanjen u kuli od slonovače. Još 1929, osnovao je Socijalističko društvo za seksualno savetovanje i istraživanja, pod čijim pokroviteljstvom je otvoreno šest besplatnih klinika u Beču. Vodio je i mobilnu kliniku koja je vikendom rasturala letke s informacijama koje se mogu podvesti pod seksualno obrazovanje, i kontracepciju. Po bečkim trgovima, parkovima i ulicama, zaustavljao je i okupljao prolaznike kojima je objašnjavao da treba da odbace inhibicije, jer će se jedino tako izdići iz mase kapitalističkih robova.

***

Da li ste čuli za priču o tri ribe u moru? Jedna je odrasla, velika. Druge dve su male. Plivaju u suprotnim smerovima. U jednom trenutku se sreću i velika riba pita male: „Kakva je voda?“ „Koja voda?“, odgovaraju one kontrapitanjem. Šta hoću da kažem? Ma kako proskribovan i marginalizovan, Rajh, odnosno njegove ideje, u toj meri je sveprisutan – u načinu na koji uz kafu razgovaramo o seksu, u načinu na koji se o tome raspravlja u TV pričaonicama, u svim tim pokretnim klinikama, seks-terapijama i terapeutima. Na žalost, vrlo je moguće da se Rajhu dogodilo ono što mu je predskazivao Markuze – žilavi kapitalizam usisao je njegove ideje, preradio ih, prodao nam ih tako sažvakane i očišćene od svake subverzivnosti. Isto tako, ostvaruje se i Fukoovo predviđanje – tolika priča o seksu izlaže ga, čini ga kulturnim proizvodom i samim tim sredstvom represije, utoliko što sopstvene diskurse i diskurzivne prakse ne definišemo sami. To najčešće umesto nas čini društvo, kao nevidljiva sila koja se iznenada pojavljuje, ali ne rešava ništa.

Advertisements

7 comments

  1. AsAdCoTw

    Da li je moguce da zivotna/sejsualna energija ljudi, biljaka i zivotilja iliti celog zivog svega , o kojoj je Rajh govorio u stvari takozvani `duhovni molekul` iliti DMT? Iako mnogima poznata samo kao psihoaktivna halucionogena droga, DMT je u stvari nesto sto postoji svuda oko nas i u nama, u najosnovnijem on je jezik biljaka, nesto sto pokrece u stvari sve. Da li postoji blaga sansa da je o tome Rajh pricao? http://www.youtube.com/watch?v=NfvBIPHg-hA

    Sviđa mi se

    • O čemu god da je pričao, nije bio u pravu. Da je nešto u nama, nije argument. Naš organizam sam proizvodi i opijate. Zato u mozgu imamo receptore za opioide. To i dalje ne čini heroin ili morfijum poželjnim supstancama za svakodnevnu upotrebu.

      Sviđa mi se

  2. AsAdCoTw

    Ali uzmimo u obzir da ovo nije samo neka supstanca koju samo nas mozak proizvodi i ima receptore za istu, ovo je nesto sto se nalazi u bukvalno svemu oko nas, i omogucuje, na osnovnom nivou, komunikaciju biljaka, sto u osnovi predstavlja nesto bez cega nista drugo ne bi postojalo. Vecina naucnika (koji su probali DMT) govore o njemu kao najispravnijoj stvari, upravo kao energiji koja ih je podstakla da dalje rade i stvaraju. Heroin i morfijum su nesto skroz drugo od ovoga o cemu ja govorim.

    Sviđa mi se

  3. Heroin i morfijum su nešto radikalno drugačije. Oni postoje. „Nešto bez čega ništa drugo ne bi postojalo“, a za šta zna samo par odabranih „naučnika“, pa su još i probali tu supsancu…? Realno kao flogiston. 😀

    Sviđa mi se

  4. AsAdCoTw

    Znaju svi, a vecina ( glavna odlika te vecine je da su probali dmt) prihvata, ovaj ostatak jednostavno nije spreman ili ne zeli da prihvati da nesto sto je boo hoo,droga,smrt,ilegalno,strasno,meni mama rekla da to ne smem da radim. ,moze da bude u stvari esencija svega. Klip ciji sam link okacio govori o svemu, u njemu ne govore laici , vec `poznati` svetski naucnici.Ne zelim da te ubedim u bilo sta, just try to thing outside the box, it wont do u anny harm. 🙂

    Sviđa mi se

  5. AsAdCoTw

    any*

    Sviđa mi se

    • Ako thinking outside the box shvatš kao veruj nečemu što u klipu na You Tube-u tvrde ljudi bez naučnih referenci, šteta je ogromna.
      Nauka je veoma inventivna i pomera granice, ali to postiže zahvaljujući dosta konzervativnom putu naučnog saznja. Dakle, formulišeš hipotezu, testiraš je, a o rezultatima izvestiš u stručnom časopisu. Time omogućiš drugim naučnicima da ponovo eksperiment i da i oni testiraju tvoju hipotezu. Tako se proverava tačnost nalaza. To je i osnova kritičkog mišljenja; u suprotnom, svi bi verovali u sve što im se kaže. Ali, ni ja ne bih tebe ubeđivala ni u šta. Nemam nikakav problem s tim da ljudi veruju da živi svet na zemlji zavisi od „nečega“ što je svuda oko nas, ali ne može da se opiše ni fizički, ni hemijski. Uprkos tome što se ne zna šta je, „naučnici“ znaju da na njemu počiva život. 😀

      Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: