Nekoliko lekcija o karakteru

Šta je karakter? Obično ga shvatamo kao skup trajnih osobina, trajnih dispozicija ka određenim ponašanjima koje čine celinu. Očekujemo da se tiha, povučena osoba uvek i svuda ponaša tako; ne tek ponekad i ne samo u nekim situacijama. Zato nas veoma iznenadi kada shvatimo da između različitih aspekata nečije ličnosti, različitih karakternih crta, postoji tenzija, pa i sukob. Šokantno, na primer, deluje saznanje da se Tolstoj do okrutnosti hladno i otuđeno odnosio prema svom nezakonitom sinu; naprosto, to suviše odudaara od osećajnosti i humanizma, tako karakterističnih za njegovu književnost. S druge strane, neko ko zna samo Niksona-političara bio bi veoma iznenađen saznanjem da je bio izuzetno osećajan, brižan otac i pažljiv suprug.

Filmadžije, recimo, odlično znaju kako razmišljamo o karakteru i to znanje obilato koriste da bi proizveli komičan efekat. Na primer, glavni lik – despotski menadžer od kojeg strahuju svi zaposleni, a sam ne preza ni od koga – glasom preplašenog desetogodišnjaka govori u telefonsku slušalicu: „Naravno, mama, ne brini.“ Ili, pratimo ljubaznu, šarmantnu, sofisticranu domaćicu; čim gostima vidi leđa, ona se pretvara u pobesnelog Maksa i započinje svađu sa svojim mužem.

Umetnici vole to što očekujemo uniformnost u ponašanju, jer onda puno toga mogu da urade potkrepljujući ili rušeći takva naša očekivanja. U realnom životu, izvlačenje pogrešnih zaključaka o nečijem karakteru, na bazi očekivane uniformnosti, može da ima ozbiljne posledice. Na primer, majka koja se oglušuje o upozorenja da joj se ćerka možda drogira, uverena da „ona nije takvo dete“, može na kraju zateći svoju ćerku onesvešćenu na podu zajedničkog kupatila.

Na čemu zasnivamo uverenje da su ljudski karakteri celine bez pukotina i da nečije ponašanje u jednom kontekstu mora da važi i u (svim) drugim kontekstima?

Sud o nečijem karakteru je doživljaj – stvar percepcije koja nije imuna na pristrasnost, pa čak ni na sistematske greške. To važi i na nivou čulne percepcije, iako smo često skloni da svoje tvrdnje potkrepimo iskazima tipa: „uveri(o)la sam se svojim očima“, „ču(o)la sam svojim ušima“.

Da li je naša pretpostavka o celovitom karakteru koji objedinjuje niz pojedinačnih, relativno stabilnih crta ličnosti zasnovan na pogrešnoj percepciji? Ukoliko je tako, pogrešni su i zaključci koje izvodimo polazeći od te premise – na primer, kada predviđamo kako će se neko ponašati u određenoj situaciji.

Harmano (Gilbert Harman) i Doris (John Doris), koji smatraju da psihologija jednom za svagda treba da se otrese pojma karakter („jer je nepopravljivo pogrešan“), verovatno preteruju. Ne može se, međutim, negirati da ideja o trajnosti i stabilnosti karaktera često počiva na perceptivnim greškama.

Jedna od najčešćih grešaka ovog tipa poznata je u kognitivnoj psihologiji kao privilegovana perspektiva – naša sklonost da u proceni nečijeg karaktera prednost dajemo sopstvenoj interakciji s tom osobom i osećanjima koja gajimo prema njoj. Činjenica da se neko prema nama gotovo uvek ponaša na određeni način, što u praksi najčešće i jeste slučaj, samo nas učvršćuje u stavu da je reč o njenoj trajnoj osobini. Kako bismo inače objasnili istrajnost devojke osvedočenog kriminalca u stavu da je reč o dobrom čoveku koji mrava ne bi zgazio?

Hipotetička devojka hipotetičkog kriminalca ne mora da laže; ona samo generalizuje lično iskustvo sa svojim mladićem. Nežnost koju iskazuje u ophođenju s njom, ona smatra njegovom suštinskom karakteriskom; nasilje kojem je pribegao u dvema provalnim krađama u kojima je uhvaćen doživljava kao incidente, kao nešto što suštinski nije deo njegove ličnosti. Tome smo svi skloni: ako se kolega s posla prema nama ophodi veoma ljubazno i s poštovanjem, nećemo tek tako poverovati da je u sopstvenoj kući klasični siledžija. Naravno, promenićemo stav ukoliko vidimo da njegova žena ima masnicu ispod oka, ali poenta ostaje: revizija stava kasni u odnosu na dokaze, jer smo podlegli privilegovanoj perspektivi.

Na sud o zaokruženosti karaktera navodi nas i jedno opšte ograničenje. Naime, interakcije karakteristične za svakodnevni život, pa čak i interakcije s bliskim osobama, često ne pružaju dovoljno materijala na bazi kojeg bismo mogli da znamo na šta je neko spreman i kako bi se mogao ponašati u nekom novom kontekstu. Ja, na primer, verujem da su ljudi iz mog okruženja pristojni ljudi. Recimo da vi to isto misllite o ljudima iz sopstvenog okruženja. I recimo da svi zajedno smatramo da pristojni ljudi neće bez razloga naneti bol ili povrediti druge ljude. Znate šta? Prijatelji, kolege i rodbina učesnika u Milgramovim (Stanley Milgram) i Zimbardovim (Philip Zimbardo) eksperimentima imali su o njima isto takvo mišljenje.

Istražujući poslušnost autoritetu (autoritarnost), Milgram je, 1960ih, sproveo niz eksperimenata u kojima su obični ljudi – ljudi poput vas i mene – drugim isto tako običnim ljudima, ponekad potpuno hladnokrvno, zadavali bolne, čak i po život opasne elektrošokove samo da bi udovoljili eksperimentatoru i ispoštovali autoritet naučnika u belom mantilu (preciznije, bili su navedeni da misle da to rade; u eksperimentima niko nije povređen).

Milgramov kolega Zimbardo, socijalni psiholog sa Stenforda, izveo je, 70ih godina prošlog veka, eksperiment Stenfordski zatvorenik, pokazujući da su ljudi spremni da okrutno ponižavaju druge ljude, iako su im različite, suprotstavljene uloge zatvorenika, odnosno zatvorskih čuvara, dodeljene potpuno nasumično.

Rezultati ovih eksperimenata su šokantni. I mada u psihologiji nema saglasnosti u pogledu njihove interpretacije, nema sumnje da ih mora uzeti u obzir svako ko brani ideju o karakteru kao celini i crtama ličnosti kao postojanim karakteristikama.

Kada kažu da je karakter, onakav kako ga intuitivno razumemo, ilzzija, Harman i Doris imaju na umu upravo ovakve studije. Činjenica da su spremni da drugima zadaju bol, pa i da im ugroze život, a da pri tom ne bi snosili nikakve sankcije ukoliko to ne učine, o ljudima iz Milgramovog eksperimenta ne govori baš najbolje. Prosto rečeno, oni se u toj situaciji ponašaju tako da ih teško možemo svrstati u dobre ljude. S druge strane, ne može im se kao trajna karakteristika pripisati ni okrutnost, jer su je ispoljili tek u situaciji kada su na nju isprovocirani i kada su osećali pritisak da se tako postave.

Naizgled kontradiktorni pokazatelji ne moraju da se tumače kao nepostojanje karaktera kao celine. Moguće ih je interpretirati kao pokazatelje dubljih tendencija. Otprilike u tom smeru tekla je Alportova (Gordon Allport) odbrana od napada bihejviorista.

Alport nas poziva da zamislimo poštenog dečaka koji čitavo leto provodi s nešto starijim dečacima. Puni sebe, oni mu uskraćuju poštovanje za kojim on tako čezne. Da bi ih zadivio, on će ukrasti nekoliko slatkiša iz lokalne prodavnice.

Po Alportu, dečak, iako naizgled nekonzistentan u pogledu poštenja kao crte ličnosti, jeste konzistentan u odnosu na samog sebe; naprosto, želja da pridobije uvažavanje starijih dečaka bila je jači motiv.

Da li na isti način moguće odbraniti Tolstoja? Da li je on bio konzistentan u odnosu na samog sebe?

Uzmimo da su empatija koju je imao za likove svojih romana i naglašena otuđenost s kojom se postavio prema svom nezakonitom sinu odraz jednog te istog, dubljeg motiva: perfekcionizma. Sklonost prema perfekciji očituje se u činjenici da je i po nekoliko puta prepisivao svoje romane u celosti. Pišući roman, a potom ga prepisujući nekoliko puta, Tolstoj je imao dovoljno vremena da razvije saosećanje za likove koji ne moraju iz prve biti simpatični. S druge strane, isti motiv – težnja ka perfekciji – mogao ga je učiniti nesposobnim da prihvati greške iz ličnog života. Na neki način, prema „slučajnom“ sinu poneo se kao prema neuspelom rukopisu – odbacio ga je i sakrio autorstvo nad njim.

Milgramov eksperiment, odnosno karakter njegovih učesnika ne da se odbraniti na ovaj način. Recimo da se složimo da ponašanje učesnika u eksperimentu predstavlja odraz dublje tendencije – tendencije ka poslušnosti. S jedne strane, ona se može smatrati karakternom crtom. S druge, poslušnost bi se mogla uzeti kao dokaz odsustva karaktera. Na kraju krajeva, šta tačno mislimo kada kažemo da neko nema karakter? Tako nešto najčešće govorimo za ljude za koje nam se čini da ih je lako nagovoriti na bilo šta.

Argumentacija Harmana i Dorisa svodi se na čovekovu fragmentiranost: ispoljavanje karakterne crte samo u određenim kontekstima, a izostanak te iste karakterne crte u kontekstima u kojima je imalo prostora da bude ispoljena, uzima se kao dokaz za obaranje pojma karakter i teorija ličnosti zasnovanih na njemu. Ali, ko od nas nije fragmentiran na taj način? Tipologije u psihologiji kao nauci, pa i u svakodnevnoj, tzv. folk psihologiji, često su pitanje finih razlika. Naime, mora postojati razlika između funkcionalne, svrsishodne fragmentiranosti ličnosti i one koja čoveka izbacuje iz šina. Uostalom, za ovaj drugi slučaj u psihologiji postoji pojam disocijacija identiteta. Klinički psiholozi, na primer, često kažu kako „psihoza postoji samo u kući razuma.“ U psihologiji ličnosti, analogna teza mogla bi da glasi: Fragmentiranost postoji samo u kući celovitosti.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Psihologija posmatrača: Šta povezuje Kiti Đenoveze i dvostruko ubistvo u Kraljevu? « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: