Da li duša stvarno teži 21 gram?

Ovaj mit, ojačan istoimenim Inarituovim filmom iz 2003. godine, često se fizikalistima – onima koji negiraju da postoji išta izvan i iznad materije – baca u lice kao dokaz da nisu u pravu, i to po sopstvenim fizikalističkim parametrima. Znate li gde je njegov izvor?

Cela priča temelji se na jednoj jedinoj, odavno diskreditovanoj studiji. Nju je, 1907. godine, sproveo američki lekar po imenu Dankan MekDugal (Duncan MacDougall). Etički standardi tog vremena bili su takvi da je mogao da izvede sledeći eksperiment: umirućeg pacijenta stavio bi na krevet opremljen mernim instrumentima i čekao da „ispusti dušu“.

MekDugal je svoje istraživanje sproveo na uzorku od šest umirućih pacijenata, a u članku koji je potom objavio u časopisu American Medicine, obznanio je sledeći rezultat: u momentu smrti, pacijent na težini gubi 3/4 unce.

MekDugal je naknadno sličan eksperiment izveo sa psima (nije poznato da li su umirali prirodnom smrću ili ih je trovao za potrebe istraživanja). Ovoga puta, njegova merenja nisu pokazala promene u težini, na osnovu čega je zaključio da psi nemaju dušu.

Ubrzo nakon eksperimenta, MekDugal je u istom časopisu objavio beleške koje je pravio tokom eksperimenta. Iz njih se vidi da su dva merenja „kontaminirana“ i da se ne mogu uzeti u obzir; kod dva pacijenta je sukcesivnim merenjem zabeležen dodatni gubitak težine (možda je duša postepeno napuštala telo); jedan pacijent je povratio težinu, a potom je opet izgubio (njegova duša, izgleda, nije mogla da odluči da li da napusti telo ili da se vrati nazad). Kad se svede račun, mit o duši koja teži 21 gram izgrađen je na jednom jedinom slučaju.

Eksperiment nikada nije ponovljen; to nije učinio ni sam MekDugal. On, međutim, nije razmotrio ni jednu daleko razumniju hipotezu – da gubitak težine, pod uslovom da do njega uopšte dolazi, može biti posledica isparenja.

Kada čovek umre, usled zaustavljenog krvotoka i prestanka rada pluća, vazduh više ne hladi krv i dolazi do trenutnog skoka telesne temperature. Time bi se ujedno moglo objasniti i zašto kod pasa ne dolazi do pada telesne težine: za razliku od nas, oni se ne rashlađuju znojenjem; isplaze jezik i ubrzano dišu.

No, ne mora se biti naučnik da bi se uvidelo da je MekDugalov eksperiment i zaključak koji je iz njega izveo pseudonauka. Ono što je meni interesantno jeste sama ideja da duša može da se izmeri, pa da još to bude argument protiv fizikalizma.

Čitava poenta s dualizmom – verovanjem u odvojenost duha i tela – od Platona, preko Dekarta, pa sve do danas,  temelji se na ideji da je za razliku od materijalnog tela, duša nekakva nematerijalna supstanca (zanemarićemo da je sintagma nematerijalna supstanca oksimoron po sebi). Merenje nematerijalnog?!

*Tekst izvorno objavljen 31. marta 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: