Psihologija ideologije: Geni ili narativ?

Evo jednostavne definicije ideologije: Skup stavova ili uverenja o tome kako treba urediti društvo i načinima na koje je to moguće postići.

Evo osnovnog ideološkog pitanja: Da li treba sačuvati postojeći poredak ili ga treba menjati?

Počev od Marksa, teoretičari društva i politike polazili su od pretpostavke da se ideološki opredeljujemo u skladu sa sopstvenim interesima: bogati i moćni hoće da sačuvaju, odnosno konzerviraju postojeće stanje; seljaci i radnici hoće da ga menjaju. Doduše, klasični marksizam je tvrdio da bi niži društveni slojevi težili promeni poretka ukoliko bi bili dovoljno osvešćeni da ispravno sagledaju svoj položaj i interese.

I dok je klasni položaj nekada zaista bio dobar pokazatelj političkog ili ideološkog opredeljenja, moderno doba pokidalo je tu vezu. I bogatih i siromašnih ima i na levom i na desnom kraku ideološkog spektra: evropsku i severnoameričku konzervativnu desnicu čine klasični industrijalci i ruralna sirotinja, dok se za leve ideologije opredeljuju milijarderi nastali u sferi novih tehnologija (softver, internet i biotehnologije) i gradska sirotinja. Rečju, lični interes nije dobar indikator političkog opredeljenja.

Do pred kraj 20. veka, političkom teorijom i društvenim naukama uopšte dominirala je tzv. tabula rasa dogma: Politički stavovi prenose se s roditelja na decu, uz jači ili slabiji uticaj medija. Sredinom 1980ih, međutim, psihologiju je zahvatila moda istraživanja baziranih na jednojajčanim blizancima kao subjektima. Jednojajčani blizanci imaju identične gene, odgajaju ih isti roditelji, pohađaju iste škole, pripadaju istoj vršnjačkoj grupi. Stoga se sličnost u njihovom političkim opredeljenju može tumačiti i kao posledica istog biološkog nasleđa i kao rezultat odrastanja u istom okruženju.

Paradigma tabula rasa priznavala je uticaj gena na biološke karakteristike, kao što su visina, boja očiju, kose itd. Kada je reč o psihološkim karakteristikama, stavovima pogotovo, apsolutni primat davala je uticaju sredine.

Postoje, međutim, slučajevi jednojajčanih blizanaca, koji su iz ovih ili onih razloga razdvojeni odmah po rođenju, a zatim usvojeni od različitih porodica. Oni, dakle, imaju isto genetičko nasleđe, ali odrastaju u različitim sredinama. Istraživanja sa ovakvim uzorkom pokazuju da su po karakternim crtama, ali i ideološkim pogledima na svet, daleko sličniji međusobno nego što liče na svoje usvojitelje. Dakle, geni imaju uticaja na sve aspekte ličnosti, uključujući ideološko opredeljenje.

Da li ovo znači da su politička opredeljenja urođena? Uz veliku ogradu – delimično jesu.

U psihologiji, termin urođeno znači prisutno na rođenju – nešto što će postojati bez potrebe da bude naučeno. Kada psiholozi kažu da je neka osobina ili mentalna sposobnost urođena, oni zapravo tvrde da će se ta osobina/sposobnost ispoljiti. U kakvom će se tačno vidu manifestovati i koliko će biti vidljiva, u velikoj meri zavisi od sredine i iskustva stečenog u detinjstvu i kasnije.

Uzmimo jezik. Beba dolazi na svet sa sposobnošću da govori, ali zavisno od toga gde je rođena i kom jeziku će biti izložena u primarnoj sredini, ona će progovoriti srpski, engleski, kineski… Kako ovaj princip izgleda preslikan politička ili ideološka opredeljenja?

Grupa naučnika sa Univerziteta Pensilvanije, predvođena Piterom Hatemijem (Peter K. Hatemi), analizirala je DNK 13.000 Australijanaca i pronašla nekoliko gena koji se mogu dovesti u vezu s podelom na liberale i konzervativce. Većina ovih gena rukovodi sintezom i funkcionisanjem neurotransmitera – hemijskih supstanci pomoću kojih neuroni međusobno komuniciraju. Geni identifikovani kao značajni za ideološko opredeljenje posebno su povezani s dva neurotransmitera – glutamatom i serotoninom.

Skupine neurona koji proizvode ova dva neurotransmitera veoma su aktivne kada reagujemo na preteće nadražaje i u generisanju reakcije straha. Na prvi pogled, moglo bi izgledati kao da to ni na koji način nije povezano s političkim opredeljenjem. Ipak, nalazi ove studije, objavljene prošlog oktobra u časopisu The Journal of Politics, sasvim se dobro uklapaju u rezultate sociopsiholoških istraživanja, prema kojima desničari znatno jače nego levičari reaguju na potencijalnu opasnost.

Raspon stimulusa na koji konzervativci imaju pojačanu reakciju je zaista veliki: pre nego levičari će se osećati ugroženim zbog vojnog ili ekonomskog jačanja susednih država; globalizaciji će se opirati zato što je vide kao pretnju kulturnom i nacionalnom identitetu; skloni su da čak i iracionalno strahuju od mogućnosti da se nečim zaraze itd.

Isto tako, diferencijacija na liniji konzervativac-liberal dovodi se u vezu s genima koji rukovode funkcionisanjem receptora za dopamin – još jednog neurotransmitera, kolokvijalno poznatog kao „hormon zadovoljstva“. Odavno uočena veza između dopamina i potrage za novim iskustvima i uzbuđenjima u korelaciji je s karakternim crtama liberala, koji su po pravilu otvoreniji za novo i drugačije.

Mada je efekat pojedinačnog gena izuzetno mali, najčešće zanemarljiv, kolektivno i u međusobnoj interakciji, geni formiraju mozak manje ili više osetljiv na pretnju, odnosno mozak koji proizvodi manji ili veći stepen zadovoljstva u susretu s nečim novim. Tako posmatrano, genski definisan podstrek ideološkom zauzimanju strane nije zanemarljiv.

Zamislimo brata i sestru – dvojajčane blizance. Tokom devet meseci koje zajedno provode u majčinoj utrobi, njihovi geni 24 sasta dnevno rade na njihovom oblikovanju. Zamislimo da ti geni mozak dečaka učine nešto osetljivijim na naznake pretnje, a receptore dopamina u mozgu devojčice – nešto osetljivijim na izloženost novim iskustvima. Suptilne razlike u njihovim karakterima, već od najranijih dana drugačije će delovati na svet odraslih. Drugim rečima, odrasli će ih drugačije percipirati i drugačije će se postavljati prema njima. To kako ih drugi vide uticaće na izbore koji će im biti ponuđeni i verovatno dodatno ojačati inicijalno ne tako drastične razlike.

2006. godine, u časopisu Journal of Research in Personality, objavljena je interesantna studija, u kojoj su istraživači odrasle ljude koji se izjašnjavaju kao liberali ili konzervativci povezali s periodom jaslica i predškolskih dana. Prema sačuvanim beleškama negovateljica i vaspitačica, odrasli liberali su kao deca bili radoznaliji, samostalniji, elokventniji, ali i svadljiviji i verbalno agresivniji. Pretpostavljam da vam nije teško da zamislite različite pristupe na koje je mali liberal, nesvestan da to jeste, mogao naići: vaspitačica ga može gledati kao radoznalog borca, ali i kao svadljivo blebetalo. Sigurna sam da vam nije teško da zamislite da bi jedan ili drugi stav drugačije delovali na formiranje detetove ličnosti, barem u socijalnom kontekstu.

Dosad pominjane osobine ličnosti spadaju u ono što se u savremenoj psihologiji naziva karakterne dispozicije. One čine osnovni sloj ličnosti. Na narednom nivou, nailazimo na karakterne adaptacije. To su osobine koje razvijamo tokom odrastanja, a adaptacije su utoliko što ih izgrađujemo kao odgovor na izazove s kojima nas suočava pretežno socijalno okruženje.

Zamislimo sada „naše“ blizance kao adolescente i recimo da pohađaju prilično strogo ustrojenu srednju školu. Brat se uklapa sjajno, ali je sestra u konstantnom ratu s profesorima. Postaje besna na svet oko sebe i društveno se izoluje. To su njene karakterne adaptacije. One postaju deo njene ličnosti, mada se uopšte ne bi ispoljile da je pohađala progresivniju srednju školu.

U vreme kada biraju čime će se u životu baviti, hipotetički brat i sestra blizanci već pripadaju različitim socijalnim grupama; drugačije vide lične i opšte društvene prioritete. Sestra je odabrala studije, na primer, sociologije ili lingvistike; možda prava, ali sa idejom da se bavi zaštitom ljudskih prava i marginalnim grupama. U toj nameri će i istrajati. Posao u nevladinom sektoru će je još više okružiti liberalima levih shvatanja i učvrstiti njen pogled na svet kroz prizmu psihologije brige i saosećanja.

Njen brat je krenuo drugačijim putem. Odabrao je studije ekonomije, s prevashodnom namerom da nastavi i proširi porodični biznis koji je započeo njegov otac. Ukoliko se roditelji s tim slože, možda će se, nakon što diplomira, ipak oprobati u bankarstvu, finansijama uopšte. On nije debelokožac; trudi se da razume sestrin izbor, ali položaj marginalizovanih ne može da posmatra izvan ideja o ličnoj odgovornosti.

Junaci naše priče mogli su biti i junaci drugačijeg scenarija. Suština je u tome da su im blago različiti geni dali blago različite prvobitne „grube verzije“ uma; različiti mentalni sklopovi uputili su ih na različita životna iskustva i različite moralne svetonazore. Rečju, tek je interakcija gena sa svim uticajima sredine kojima su bili izloženi napravila od njih ličnosti, pa i političke ličnosti kakve su postali. Dakle, urođeno ne mora da znači i sudbinski predodređeno.

Mada o svom umu, odnosno mozgu, volimo da mislimo kao o logičkoj mašini, kognitivna psihologija nas uči da takva slika nije potpuno tačna. Naš um, ako bismo koristili analogiju s digitalnim kompjuterom, čak nije ni word processor, pre je story processor/story teller.

Pričama smo izloženi od detinjstva, od vremena kada ih i ne razumemo i ne umemo da ih ponovimo, ali svakako najbolje poznajemo priču o sebi – životni narativ iliti treći nivo ličnosti.

Prvi i drugi nivo ličnosti psiholozi mere raznim psihometrijskim alatima i to im omogućuje kvantifikaciju nečeg neopipljivog kao što su karakterne crte. Treći zahteva kvalitativnu analizu, tj. razumevanje životnih narativa.

Moj životni narativ je priča o tome ko sam ja, kako izgleda moj život, zašto je takav kakav jeste… Ona ne mora biti istinita. Štaviše, ona je po pravilu selektivna rekonstrukcija prošlosti, najčešće povezana s idealizovanom vizijom budućnosti. U tom smislu, moj životni narativ je post hoc, ali ispostavlja se da utiče na to kako se ponašam, kakve odnose gradim s ljudima i kakve ljude biram za te odnose…

Karakteristika ličnih narativa je da su zasićeni moralom i da kao takvi predstavljaju most između adolescentskog Ja i političkog identiteta odrasle osobe.

Evo kako Kit Ričards, gitarista Roling Stonsa, opisuje prekretnicu u svom životu. U nedavno objavljenoj autobiografiji, Ričards pripoveda o tome kako je pevao u školskom horu, koji je na takmičenjima redovno pobeđivao druge škole. Zahvaljujući tome mogao je da propušta časove, a izostanke bi mu pravdao vođa hora. U pubertetu, kada je njegov glas počeo da mutira, izbačen je iz hora. Istovremeno je obavešten da će morati da ponavlja razred kako bi nadoknadio izgubljene časove.

„U trenutku kad se to desilo, Spajk, Teri i ja postali smo teroristi. Bio sam toliko ljut da sam goreo od želje za osvetom. Imao sam razloga da rušim sve što ima veze s ovom zemljom i sve do čega drži. Naredne tri godine proveo sam pokušavajući da ih sjebem. Tako se izgrađuju pobunjenici, tako sam počeo da gledam na svet drugim očima, a ne njihovim očima. Tako je zapaljen fitilj. Ta vatra još uvek gori.“

Ričards je verovatno imao predispozicija da bude liberal, ali njegove politike nisu bile unapred određene. Da su ga profesori drugačije tretirali, ili da je naprosto drugačije interpretirao događaje o kojima piše kao o životnoj prekretnici, moglo se desiti da odabere konvencionalnije zanimanje i način života. Njegov lični narativ zaista se već na prvi pogled savršeno uklapa u priču koju svaka leva partija priča na ovaj ili onaj način.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: