IQ nam opada: Da li postajemo gluplji?

Turkezi, narod malog plemena u Južnom Pacifiku, redovno svojim drvenim čamcima plove po otvorenom okeanu, udaljavajući se i po nekoliko stotina milja od obale. Nepogrešivo stižu do cilja, čak i kada je u pitanju majušno ostrvce površine ispod jedne milje. Odatle se nepogrešivo vraćaju na mesto s kojeg su pošli. Pri tom, Turkezi ne koriste nijedno pomoćno sredstvo za navigaciju, čak ni najprimitivnije kompase za koje znamo.

Ako ih pitate kako to rade, reći će vam da prate položaj zvezda, osluškuju zvuk vode koja udara u ivice čamca. Drugim rečima, neće reći ništa na osnovu čega bi neko ko pripada zapadnoj civilizaciji mogao da konstruiše nekakvu teoriju navigacije. I još nešto: Turkezi će ispasti ozbiljno mentalno retardirani na svakom od naših standardizovanih testova inteligencije.

Pripadnici jednog drugog malog plemena, nastanjenog u dubini brazilskih prašuma, nikada nisu videli ravnicu; nikada nisu bili u tački s koje puca pogled do horizonta. Kada im istraživači sa zapada, uglavnom psihoantropolozi, pokažu novine, fotografije, crteže, reprodukcije slika – ubrzo dolaze do zaključka da ne opažaju perspektivu. Za drvo koje je na crtežu prikazano u daljini, misle da je naprosto malo drvo ili nisko rastinje.

U sredini u kojoj žive, oni su uspešna zajednica. Love, hrane se, odevaju, stvaraju potomstvo, sahranjuju mrtve, ponekad trguju. Ipak, po rezultatima koje bi postigli na našim testovima inteligencije, dospeli bi u grupu ljudi koji ne umeju i ne mogu da se staraju o sebi.

O čemu onda govorimo kada govorimo o inteligenciji? Da li Turkezi i Amazonci raskrinkavaju besmislenost tog pojma? Ne baš. S druge strane, nema njegove precizne definicije.

U psihologiji, inteligencija je isprva koncipirana kao opšta kognitivna sposobnost. Napravljene su skale za njeno merenje, testovi inteligencije, ali je ubrzo postalo jasno da oni ne mere ništa univerzalno; ništa što je imuno na sociokulturne, ekonomske i druge razlike. Izlaz je potražen u usitnjavanju koncepta inteligencija na niz posebnih sposobnosti. Iskrsao je još ozbiljniji problem: kako i na osnovu čega odabrati koje specifične sposobnosti čine inteligenciju? Potom su se kao važne zasebne celine izdvojile socijalna i emocionalna inteligencija. Njihova manjkavost ogleda se u činjenici da biti socijalno inteligentan zavisi od konteksta; ne podrazumeva istu stvar u Beogradu ili Tokiju, Singapuru, Dubaiju. Na kraju, postignut je konsenzus oko definicije koja će vam najverovatnije delovati smešno: „Inteligencija je ono što se meri testovima inteligencije“, tj. koeficijent inteligencije (IQ).

Šta nam govori nečiji IQ?

Ako ne umemo da je definišemo, ako to kako je shvatamo nije univerzalno i varira od kulture do kulture, zašto je i dalje merimo? Zašto svakoga od nas, barem ponekad, zanima kako bi se pokazao na testu inteligencije?

U najkraćem, zato što je rezultat na testu inteligencije, kako u psihometriji to vole da kažu, visoko prediktivan u zapadnoj kulturi. Drugim rečima, na osnovu nečijeg IQ, može se predvideti koliko će neko biti uspešan (po parametrima uspešnosti koji važe u našoj kulturi) na poljima na kojima težimo uspehu.

Predvidivost nije stopostotna i nije zakonomerna. Dakle, to što neko ima IQ znatno iznad proseka (115+) ne znači da će biti uspešan poslovan čovek; da će napraviti karijeru u nauci; biti kreativan umetnik; još manje znači da će biti dobar partner ili roditelj; ne znači ni da će biti srećan ili se tako osećati. Ali, to znači da će imati potencijala da ostvari većinu od navedenog. Osim toga, predviđanja izvedena na bazi IQ, u slučajevima kada je on znatno niži od proseka, jesu zakonomerna: šestogodišnje dete koje na testu dobije rezultat 85-, neće moći da sustigne svoje vršnjake u školskom uspehu i imaće jako sužen izbor zanimanja kojima će u životu moći da se bavi.

Postaju li zapadnjaci gluplji?

Zapadna civilizacija opsednuta je pojmom inteligencija i njenim merenjem. Sve industrijski razvijene zemlje imaju načina i sredstava da redovno testiraju adekvatan uzorak svojih populacija, primenjujući isti ili par sličnih standardizovanih testova, što im obezbeđuje uporedive rezultate. Do skoro, razvijene nacije mogle su se pohvaliti Flinovim efektom – trendom konstantnog blagog rasta prosečnog IQ stanovnika razvijenog sveta.

Izgleda da se Flinov efekat topi, a u nekim zemljama, kao što su Britanija, Danska i Norveška, istraživači čak beleže suprotan, negativan trend u kretanju IQ. Osnovano se može pretpostaviti da istim putem stvar teče i u drugim zapadnoevropskim zemljama i SAD, samo što još nema podataka o tome.

Vlade pomenute tri zemlje su zabrinute. Ne tek tako.

Redovnim ekstenzivnim testiranjem i podrobnom analizom rezultata, razvijene zemlje odavno su utvrdile pozitivnu korelaciju između takozvanog „nacionalnog IQ“, s jedne, i ekonomskog prosperiteta i opšteg zdravlja nacije, s druge strane.

Znak za uzbunu dat je 2009. godine. Novozelandski istraživač Džejms Flin (James Flynn), po kome je Flinov efekat dobio ime, objavio je u časopisu Economics and Human Biology podatak da je, između dva masovna testiranja, 1980. i 2008, prosečan IQ britanskih tinejdžera opao za tri poena. Interesantno, veći pad zabeležen je u populaciji inteligentnijih; ukoliko se poređenje izvrši samo na uzorku onih koji su se na testiranjima svrstali među natprosečne, on iznosi šest poena.

Flinovo istraživanje dalo je težinu studiji koju je grupa danskih psihologa objavila 2005. godine. Oni su analizirali rezultate koje su na testovima inteligencije mladi Danci muškog pola pokazali na uzastopnim testiranjima u periodu od 1959. do 2004. godine. Reč je o više od pola miliona mladića, tako da je uzorak više nego obuhvatan. Analiza je pokazala da je prosečan IQ iz godine u godine pokazivao blagi rast. A onda se, na samom kraju 1990ih, desio pad na nivo iz 1991.

2002, psiholog Richard Lin (Richard Lynn) i politikolog Tatu Vanhanen (Tatu Vahnanen) objavili su studiju „IQ i bogatstvo nacija“ („IQ and the Wealth of Nations“), a 2006. i njenu dopunu, „IQ i globalna nejednakost“ („IQ and Global Inequality“), iznoseći zapažanje da je ekonomski uspeh nacije u snažnoj korelaciji s njenim prosečnim koeficijentom inteligencije. Prema matematičkom modelu koji su razvili, pad IQ od šest poena jednak je padu bruto domaćeg proizvoda od 0.3 odsto.

Lažna uzbuna!?

Pilot studija departmana za psihologiju Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), čiji su rezultati objavljeni krajem prošle godine, podriva ne samo Flinove rezultate, nego merenje inteligencije uopšte. Istraživanje je urađeno na uzorku od samo 33 tinejdžera, ali se njegovi rezultati ne mogu zanemariti.

Grupa tinejdžera prvi put je testirana 2004. godine, kada su bili na uzrastu od 12 godina. Ponovo su testirani četiri godine kasnije. Prosečan IQ na nivou uzorka ostao je isti, ali su individualne fluktuacije dosezale čak 21 poen. Drugim rečima, neko čiji je IQ na prvom testu bio 100, a na drugom porastao na 121, za četiri godine je iz prosečno inteligentnog tinejdžera prešao u grupu genijalaca.

Istraživači UCLA uradili su još jednu stvar zbog koje je ova studija, iako urađena na nereprezentativnom uzorku, revolucionarno važna. Oba puta kada su ih testirali, tinejdžerima su uradili opsežno skeniranje mozga magnetnom rezonancom (MRI). MRI snimci pokazuju da se promene u IQ mogu dovesti u vezu s promenama na mozgu, uključujući gustinu nervnih vlakana.

Kako se može objasniti nalaz da za samo četiri godine, u periodu kada je mozak bezmalo u potpunosti formiran, može doći do ovako uočljivih promena neuralnog tkiva?

Autori studije, neuronačnici i psiholozi, smatraju da je reč o epigenetskim promenama, odnosno o rezultatu interakcije između gena i sredinskih faktora. Naime, ako bavljenje sportom u detinjstvu i periodu razvoja može dovesti do trajnih promena telesnih karakteristika, kao što su visina, mišićna masa i sl, što su sve genetski determinisane osobine, nema razloga da se odbaci mogućnost da je to isto moguće s molekularno-fiziološkim aspektima mozga.

Treba imati u vidu da epigenetičari ne tvrde da je spoljnim, sredinskim uticajima moguće preobraziti gene, odnosno preokrenuti njihovo ispoljavanje. U osnovi, epigenetika sugeriše da sredinski faktori mogu da modifikuju gensku ekspresiju. Analogija je sledeća: ako su dirke klavira geni, pijanista je epigenetičar koji određuje koju će dirku pritisnuti, kojom snagom, da li pri njenom kraju ili pri korenu, što će sve uticati na to kako će zvučati melodija (analogno – kakav će biti nečiji fenotip).

U suštini, tvrdnje epigenetičara nisu nimalo kontroverzne. Svode na to da nam geni određuju donju i gornju granicu nekog psihološkog kapaciteta, ali da od okruženja zavisi gde ćemo se unutar tog raspona zaustaviti. Niko, na primer, ne dovodi u pitanje nalaz da petogodišnje dete, koje je od rođenja u domu za nezbrinutu decu, ima slabije verbalne sposobnosti od deteta koje je odrastalo u socijalno, emocionalno i intelektualno podsticajnijoj sredini. Isto tako, niko ne osporava tvrdnju da mišić koji se ne koristi može da atrofira. Tako posmatrano, mozak, organ kao i svaki drugi, ne može biti imun na inpute iz spoljnog okruženja.

*Tekst izvorno objavljen 3. aprila 2012.

Advertisements

2 comments

  1. Povratni ping: Mozak: Veličina je, ipak, bitna « Mind Readings

  2. Povratni ping: Inteligencija – od genetike do politike | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: