Politički um: Mračne tajne ljudskog mozga

Uzmimo da imate jasno izgrađena politička uverenja. Uzmimo još i da imate prijatelja ili kolegu sa bitno drugačijim, jednako jasnim i čvrstim političkim uverenjima. Koliko puta vam se dogodilo da vas optuži da ste iracionalni i pristrasni; da drugima zamerate ono što kod „svojih“ ne primećujete? I obrnuto; koliko puta ste vi na nečiji račun uputili takvu primedbu?

Politika bi po definiciji trebalo da bude umetnost mogućeg, samim tim – realm racionalnog. Uprkos tome, čini se da smo na terenu politike često iracionalni. Da li je zaista tako? Ako jeste, zašto je tako?

Dobra vest je da nauka počinje da formuliše odgovore na ova i slična pitanja. Manje optimistična vest glasi da je pristrasnost u obradi informacija fundamentalna karakteristika ljudskog uma, a iz nje proistekla iracionalnost na polju političkog opredeljivanja – neizbežna. Naš mentalni sklop je takav da kod drugih veoma brzo i lako prepoznajemo pogrešno i emocijama obojeno mišljenje i zaključivanje. Istvoremeno, veoma smo loši detektivi kada smo u pitanju mi sami. Kognitivni psiholozi o ovakvoj neobjektivnosti  čovekovog uma govore kao o motivisanom rezonovanju – urođenoj sklonosti da svet vidimo u terminima „mi“ i „drugi“.

To nisam ja – to je moj mozak

Pristrasni um/mozakMozak je organ. Kao i druge organe, oblikovala ga je evolucija. On je, biološkim rečnikom, adaptacija – svojstvo koje nam je kroz dugu istoriju evolucije pospešivalo izglede da preživimo i reprodukujemo se. Izuzetno je složen. Funkcionalno, daleko je složeniji od svega što srećemo u prirodi, ali i od svakog artefakta koji smo do sada uspeli da ostavimo iza sebe. Tako složen, ljudski mozak nije nastao preko noći. Zapravo, ispravnije bi bilo reći da je on skupina adaptacija – proizvod jako dugog kumulativnog procesa, tokom kojeg je prirodna selekcija dodavala, modifikovala, ponešto i odstranjivala.

Psiholozi i neuronaučnici o čovekovom mozgu govore kao o konfederaciji sistema, različitih po starosti i nameni.

Evolucija mozga tekla je tako da svako od nas ispod lobanje nosi, grubo rečeno, dva sistema: evoluciono stariji limbički sistem i znatno mlađi korteks. Oni su međusobno povezani i deluju koordinisano.

Stariji, subkortikalni limbički sistem prvenstveno je uključen u produkciju i kontrolu emocionalnih, automatskih reakcija. Te su reakcije bazirane na binarnom kodu:  „ili…ili“. Pošto bira između samo dve opcije, limbički sistem radi veoma brzo.

Evolutivno mlađi deo čovekovog mozga, korteks, nadležan je za kognitivno složenije procese: percepciju, govor, apstraktno mišljenje, svesno i usmereno delovanje. Operiše sa enormnom količinom ulaznih informacija (input), obrađuje ih, nakon čega generiše svesno ponašanje (autput). Kako mu kapaciteti nisu neograničeni, radi znatno sporije.

Mada su novije strukture čovekovog mozga odgovorne za najveća dostignuća naše vrste, glavna reč ne pripada uvek njima. A zašto bi priroda urdila tako „glupu“ stvar i odrekla apsolutni primat „pametnijem“ delu našeg mozga?

Evolucioni psiholozi veruju da za to postoje ubedljivi razlozi. Ima okolnosti u kojima ne bi bilo isplativo da budemo prepušteni kognitivno najnaprednijem prefronatlnom kortekstu (delu korteksa najbližem čeonoj kosti), koji voli da eksperimentiše s idejama. U situaciji kada smo suočeni sa životnom opasnošću, daleko je isplativije da brzi, crno-beli limbički sistem generiše buru emocija i pokrene autonomni nervni sistem koji nas brzinom munje priprema za borbu ili begstvo.

Činjenica da stariji delovi mozga rade brže od mlađih ponekad ima zanimljivu posledicu. Ponašanje koje generiše limbički sistem može da utiče, pa i da preduhitri ponašanje koje generiše inteligentni korteks.

Ideja motivisanog rezonovanja u psihologiji nije nova. Nekada se govorilo o primarnosti afekta – premoći emocija nad svesnim mišljenjem. Danas naučnici govore o uslovnoj podeli na emocionani mozak i racionalni mozak. Ovaj drugi je napredniji, u smislu da nam omogućuje da radimo stvari koje nas definišu kao ljude. Svejedno, on nije zatvoren za uticaje „primitivnog“ mozga. Štaviše, emocionalni mozak često pokreće onaj racionalni. Pre nego što postanemo svesni da o nečemu intenzivno razmišljamo, grabeći ka određenom zaključku, emocionalni mozak je već odradio svoje i kreirao ambijent u kojem će se odvijati svesno rezonovanje. To se događa znatno češće nego što mislimo i najčešće u pogledu stvari do kojih držimo.

Ah, to pamćenje

Izuzetno smo ponosni na svoju memoriju, pogotovo ako nas dobro služi. Kada bismo stalno bili svesni čemu sve ona služi i šta sve bez nje ne bismo mogli, možda bismo joj se klanjali i dublje. Zahvaljujući učenju i pamćenju, mi umemo da odemo na posao i vratimo se s posla; niz kognitivnih operacija krije se iza poteza kao što je stavljanje ključa u bravu ili iskjučivanje fena; ne opečemo se zato što smo naučili i pamtimo da na tuš bateriji postoje odvojeni ventili za toplu i hladnu vodu… Ipak, izgleda da je memorija primarni mehanizam preko kojeg primitivni mozak uspeva da prevari napredni. Preciznije, ne toliko sama memorija koliko prisećanje, odnosno povlačenje informacije iz dugoročne memorije.

Naučnici još ne znaju kako tačno izgleda memorija, odnosno kako je naša sposobnost pamćenja implementirana na nivou moždanog tkiva. Jedan od uspešnih modela memorije, poznat kao konekcionistički, koncipira memorju kao skup tačaka, jedinica, od kojih svaka predstavlja pojedinačnu upamćenu informaciju. Među jedinicama postoje brojne veze; čitava mreža konekcija. Ne stoje, međutim, sve jedinice u direktnoj međusobnoj vezi, niti su sve veze jednake snage. Na primer, ako ste zubar, jedinica za pojam „koren“ aktiviraće veze sa jedinicama „zub“, „karijes“ itd; ako ste prevodilac, isti pojam biće snažnije povezan sa pojmovima „morfema“, „sufiks“, „padež“ itd; ako ste agronom, aktivacija će se s pojma „koren“ širiti na pojmove „biljka“, „zemlja“, „pesticidi“… Naime, svaka ponovljena aktivacija određene mreže jedinica dodatno ojačava veze među njima. Posledično, u svakom ponovljenom susretu s pojmom „koren“, potrebno je manje vremena da se aktiviraju s njim povezani pojmovi.

Vratimo se sada na teren politike. Recimo da grupa ljudi razgovara o politici i da je neko pomenuo pojam „Koštunica“. Kod osobe A, koja ima povoljno mišljenje o njemu, aktiviraće se pomovi „različak“, „staložena osoba“, „pristojan čovek“… Kod osobe B, koja ima veoma negativno mišljenje o njemu, aktiviraće se jedinice „nesposoban političar“, „radikalni konzervativac“, „lenjivac“, „populista“…

Zamislite sada da su osobe A i B, tokom razgovora, bile „prikačene“ na niz aparata koji mere puls, znojenje, položaj dlačica na ruci, promer zenica, metaboličke procese u mozgu. Analiza ovih parametara pokazala bi da ono što smo u primeru nazivali pozitivnim, odnosno negativnim mišljenjem o Koštunici nije ništa drugo do pozitivna, odnosno negativna emocija prema njemu. Dok, s jedne strane, nema spora da hipotetičke osobe A i B imaju mišljenje o Koštunici kakvo imaju, s druge, nema sumnje u vezi s tim da emocionalne reakcije, u osnovi fiziološke, vremenski prethode svesnim, promišljenim reakcijama. Što je više puta u prošlosti ova ista matrica bila aktivirana, to se ona brže aktivira na pomen istog početnog pojma. Istovremeno, time se umanjuje mogućnost da se nove informacije, kontradiktorne upamćenim, probiju do odgovarajućih centara u korteksu i budu uzete u razmatranje.

Neizbežno pristrasni

Ako je motivisano rezonovanje urođena sklonost, onda bi trebalo da je manifestna na relativno ranom uzrastu i ne bi trebalo da joj prethodi učenje. Američki psiholog Pol Klačinski (Paul Klaczyinski), profesor razvojne psihologije na Univerzitetu Severnog Kolorada, proveravao je ovu postavku na adolescentima i pitanjima koja su njima značajna.

Za uzorak je odabrao srednjoškolce, učenike devetog i dvanestog razreda. Namera mu je bila da ispita njihov kapacitet za racionalno, razložno mišljenje o vezi između muzike i nekih vrsta društveno nepoželjnih ponašanja, kao što su droge i samoubistvo. Stoga, polovinu učesnika u studiji činili su ljubitelji hevi metala, a drugu polovinu – zaljubljenici u kantri muziku. I jedini i drugi dobili su tekstove na temu bihejvioralnih posledica pripadnosti određenoj muzičkoj subkulturi. Eseji su namerno bili krcati predrasudama, a od subjekata je traženo da se izjasne o tome koliko su argumenti izneti u tekstu validni, da procene njihovu snagu i da opišu kako bi po njima mogao da izgleda eksperiment kojim bi se navedeni argumenti testirali.

Očekivano, ispitanici su pokazali pristrasnost u skladu sa sopstvenim muzičkim ukusom. Ljubitelji kantrija smatrali su da je pro-kantri argumentacija u tekstu veoma solidna i zasnovana, dok su kontra-kantri argumente ocenili labavim. Istu pristrasnost iskazali su i metalci, u pravcu hevi metala. Zanimljivo, stepen pristrasnosti bio je jednak nezavisno od uzrasta. Još zanimljivije, niko nije predložio eksperiment kojim bi se ispitala veza između agresivnosti i sklonosti ka nasilju i drogama, s jedne, te preferencije prema jednom ili drugom muzičkom žanru, s druge strane.

Pristrasnost čuva Self

Kognitivna pristrasnost očituje se u interpretaciji novih informacija i činjenica u skladu s već postojećim stavovima. To ima svoje prednosti. Ako bismo svaku novu informaciju morali da vagamo i zagledamo sa svih strana pre nego što je interpretiramo, rasipali bismo ograničene kognitivne resurse kojima raspolažemo. Sem toga, takva strategija bi nas učinila sporima, ostavljajući nas s veoma malo kognitivne energije za druge aktivnosti. To je neke psihologe navelo da o kognitivnoj pristrasnosti govore kao o kogniciji u službi odbrane identiteta, ali se ovkva koncepcija ubrzo pokazala tek delimično tačnom.

Motivi koji nas uvode u pristrasno mišljenje ne moraju biti sebični. Naš identitet određen je i socijalnim vezama koje stvaramo – porodicom, širim okruženjem, profesionalnom pripadnošću, sportskim timom za koji navijamo. Grupama. U tom kontekstu, napad na grupu ili stav o njoj može da se tumači i kao napad na self. To je tačka u kojoj politika stupa na scenu.

Naša politička, ideološka i religiozna ubeđenja su deo našeg identiteta. Ona nas povezuju s grupama koje nam osnažuju identitet i pomažu da osmislimo sebe. Otuda njihova uloga okidača za motivisano rezonovanje i moć da nas učine slepima za činjenice, logiku i razum.

Ako se setimo gore opisanog modela memorije, pristrasnost postaje samorazumljiva. Iz te perspektive, ubeđenja su delovi moždanog tkiva – bilo u vidu pojedinačnog neurona, bilo kao grupe međusobno povezanih nervnih ćelija. Aktivacija jednog dovodi do širenja aktivacije na ostale povezane neurone. Veze među nervnim ćelijama koje se često aktiviraju zajedno ili istovremeno, vremenom postaju sve jače. Osobe A i B iz prethodnih paragrafa, uprošćeno rečeno, vremenom su postale predisponirane da nove informacije o Koštunici uklapaju u postojeći pozitivan, odnosno negativan okvir.

Imajući u vidu izloženo, neki psiholozi i neuronaučnici zastupaju veoma interesantnu hipotezu o ljudskom razumu: Čovek nije obdaren razumom da bi spoznao apsolutnu istinu, već da bi odbranio svoju poziciju u socijalnom kontekstu. Imajući u vidu da smo društvene životinje, odbrana socijalne pozicije je važna za opstanak koliko i zadovoljenje nekih bazičnih potreba.

U društvenom kontekstu, nečija sposobnost da navede druge da ga saslušaju i potom deluju u skladu s onim što su čuli nesporno predstavlja adaptivnu prednost. Iz ugla slušaoca, takvu prednost donosi sposobnost procene verodostojnosti i validnosti izgovorenog. Na individualnom planu, reklo bi se, razum nam donosi više koristi ukoliko nas učini ubedljivim retoričarima, nego dobrim logičarima. Mi i jesmo takvi.

Zahvaljujući motivisanom rezonovanju, sjajni smo u tome da „pokupimo“ argument koji se uklapa u ono što već mislimo. Ali tom istom sposobnošću obdareni su i naši „protivnici“. Elem, stvar rezultira teorijom argumentativnog rezonovanja, prema kojoj upravo grupe i njihov diverzitet ograničavaju moguće negativne posledice beskonačnog motivisanog rezonovanja. Otuda, gledano u proseku, demokratska društva bolje zadovoljavaju interese svojih građana od autokratskih. Iz istog razloga, iznova se pokazuje superiornost naučnog rezonovanja u odnosu na zdravorazumsko ili religijsko; ono je zasnovano na izazovima koji dolaze iz „suprotstavljenih“ istraživačkih tabora i ne dozvoljavaju da se utone u motivisano rezonovanje.

Dakle, biologizacija uverenja, pa i političkih, i ukazivanje na to da nesvesne operacije u mozgu često idu ispred svesnih i utiču na njih, nikako ne znači da nesvesno sedi za volanom, a svest na suvozačkom mestu. Čak i da jeste tako, naša društvenost i izazovi koje ona postavlja su veoma jak korektivni faktor. Dovoljno snažan da se između ja i moj mozak, ipak, ne može staviti znak jednakosti; more than brain in a vat.

Advertisements

2 comments

  1. bojan

    cao, super txt.
    verovatno znas za ovu knjigu: http://www.amazon.com/The-Political-Brain-Emotion-Deciding/dp/1586485733/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1363641685&sr=8-1&keywords=political+brain

    interesantno bi bilo razumeti mehanizam promene misljenja, kao i hijerarhiju koja je postavljana pri tome. i onda, kada recimo velika kolicina promene raznih misljenja, kao nekog skupa, dovede do promene chitavog lichnog sistema vrednosti.

    Sviđa mi se

    • Hvala, Bojane.
      Poznata mi je knjiga, ali sam čitala samo delove.
      Što se promene stavova tiče, ono u vezi s čim se svi slažu – jeste da je veoma težak poduhvat. Pre smo u stanju da „modifikujemo“ činjenice kako bismo sačuvali mišljenje koje već imamo o nečemu, nego da ga revidiramo. Iako nam uverenja nisu monolitna i mogu biti u međusobnoj koliziji u izvesnom stepenu, generalno, sva tvore sistem, tako da „napuštanje“ određenog stava ponekad može da ugrozi čitav set stavova. Zato se nekada grčevito držimo sopstvenog mišljenja i relativno teško menjamo pogled na svet.
      Pozdrav.

      Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: