Pohvala Marksu

Zar ideje Karla Marksa nisu krivac za despotizam, masovna ubistva, radne logore, ekonomsku katastrofu i lišavanje miliona ljudi osnovnih prava i sloboda? Nisu li njegovi najodaniji sledbenici bili jedan paranoidni gruzijski seljak, Staljin, te jedan brutalni kineski diktator, Mao, odgovoran za smrt nekih 30 miliona ljudi?

Istina je da je Marks odgovoran za represiju komunističkih režima u meri u kojoj je Isus odgovoran za inkviziciju. Ako ništa drugo, u startu bi odbacio ideju o socijalizmu u siromašnim, hronično zaostalim društvima poput Rusije i Kine. Znao bi da to mora rezultirati onim što je i sam nazivao opštom bedom; više nisu siromašni samo siromašni, već svi.

Istine i zablude o marksizmu

Marksizam je, naime, u prvom redu teorija o tome kako bi napredna kapitalistička društva mogla da iskoriste neverovatne resurse kojima raspolažu u cilju dostizanja pravde i prosperiteta za sve svoje pripadnike. Marksovo učenje nije teorija o tome kako bi materijalno siromašna, institucionalno nerazvijena, tehnološki zaostala društva bez demokratskog nasleđa, liberalne tradicije i obučene, obrazovane radne snage mogla da se samokatapultiraju u moderno doba.

U izvesnom smislu, sve što je Marks napisao svodi se na nekoliko poražavajućih pitanja-konstatacija: Zašto se kapitalistički zapad, koji je stvorio i akumulirao nezapamćeno bogatstvo, pokazuje nemoćnim u prevazilaženju siromaštva, gladi, eksploatacije i nejednakosti? Koji su to mehanizmi usled čijeg delovanja ogromno bogatstvo manjine po pravilu ide rame uz rame sa siromaštvom i gubitkom digniteta većine? Zašto je bogatstvo, skoncentrisano u privatnim rukama, uvek u korelaciji s nestankom javnog dobra? Da li, kao što to tvrde neoliberalni teoretičari, naprosto još uvek nismo stigli da zađemo u svaki kutak civilizacije i podignemo ljude iz siromaštva, ali ćemo vremenom to postići? Ili se možda pre radi o tome da postoji nešto u prirodi samog kapitalizma što generiše deprivaciju i nejednakost?

Marks nije razmišljao jednodimenzionalno. Ne može se svesti na pojednostavljenu ocenu: „Kapitalizam je loš.“ Naprotiv, pisao je o kapitalizmu kao sistemu s revolucionarnim potencijalom bez presedana: upravo u kapitalizmu, srednja klasa u potpunosti je s lica zemlje izbrisala ostatke feudalizma; kapitalistički sistem nagomilao je materijalna i kulturna dobra, osmislio ideju ljudskih prava, emancipovao robove, zbacio autokratiju, demontirao imperije, položio temelj za istinski globalnu civilizaciju. O svemu tome Marks piše u Komunističkom manifestu.

Naravno, to je samo deo priče.

Grubo rečeno, postoje oni koji modernu istoriju posmatraju kao priču o progresu i oni koji je vide kao noćnu moru. Marks je smatrao da je reč o kombinaciji oba. Svaki civilizacijski napredak doneo je sa sobom nove mogućnosti varvarstva. Veliki slogan revolucije srednje klase – Sloboda, Jednakost, Bratstvo – pokazao se i kao njeno prokletstvo. Marks je pokušavao da odgovori na pitanje zašto ove ideje nisu mogle da se ostvare u praksi bez nasilja, siromaštva i eksploatacije.

Čovekova moć i kapaciteti razvili su se u kapitalizmu do neslućenih razmera, a on ipak nije uspeo da ljude oslobodi beznađa. Štaviše, primorao ih je da rade više nego ikada u istoriji civilizacije. To, smatrao je Marks, nije bilo posledica nedostatka resursa, već posledica kontradiktornog načina na koji kapitalistički generiše bogatstvo. Jednakost za jedne znači nejednakost za neke druge, a sloboda jednih donosi represiju i nesreću drugima.

Težnja kapitalističkog sistema ka moći i profitu pretvorila je čitave nacije u porobljene kolonije, a ljudska bića u igračke kojima rukovode ekonomske zakonitosti izvan njihove kontrole. Donela je nezapamćeno zagađenje planete, masovno gladovanje, strah i užasne ratove.

Političko pamćenje

Marksovi kritičari često ističu masovna ubistva za koja su odgovorni komunistički režimi u Rusiji i Kini. Bezmalo nikada ne govore o genocidnim posledicama kapitalizma: žrtve gladi kojom su Azija i Afrika zahvaćene krajem 19. veka nikada nisu prebrojane; na žrtve u Prvom svetskom ratu retko se gleda kao na žrtve masakra koji su imperijalne sile počinile u borbi za globalne resurse; fašizam, kada je priteran uz zid, izlaz uvek pronalazi u kapitalizmu. Na kraju krajeva, bez samopožrtvovanja Sovjetskog saveza – i ne samo njega, naravno – nacistički režim i danas bi bio realnost.

Dok su se lideri i politička klasa takozvanog slobodnog sveta zanosili lažnom dilemom o tome da li je Hitler stvarno takav kakvim ga slikaju, marksisti su upozoravali na užase fašizma. Dok današnji neomarksisti bez ustezanja odbacuju Staljin-Mao doktrinu i spremno govore o tome, brojni ne-marksisti bez ustezanja brane razaranje Drezdena i Hirošime. Moderne kapitalističke nacije su plod istorije genocida, nasilja i istrebljenja koji ni po čemu ne zaostaju za komunističkim zločinima.

Selektivnost političke memorije ume da poprimi groteskne oblike.

Na šta vas asocira sintagma „11. septembar“? Tačno 30 godina pre terorističkog napada na Bliznakinje dogodio se jedan drugi 11/9, koji je zapravo prvi. Tog 11. septembra, Amerika je pomogla nasilno obaranje demokratski izabrane čileanske vlade Salvadora Aljendea i instaliranje diktature koja je odnela daleko veći broj života od broja stradalih u napadu na Svetski trgovinski centar u Njujorku. Koliko ste često čitali i slušali o tome u medijima?

Marksov realizam

Marks je bio sve samo ne sanjar i utopista; politički je ratovao s utopistima u svom okruženju. Jednostavno je verovao da se svet može značajno poboljšati, što ga čini realistom, a ne idealistom. Idealista je onaj ko i danas veruje da će patrijarhat i pasta za zube postojati i za 4.000 godina i da je radikalna promena sistema nemoguća. Nema ničeg utopističkog u Marksovom uverenju da raspolažemo s dovoljno resursa da rešimo većinu materijalnih problema i da je Britanija, 1840ih, mogla da nahrani Irsku. Danas znamo da je tako.

Mada je postavio dijagnozu – problem je način na koji organizujemo proizvodnju i stvaramo bogatstvo – Marks nam nije ostavio „recept“ za budućnost. Dakle, nije ni prorok, što ga dodatno čini ne-utopistom. Čitava njegova misao može se sažeti u jedno jedino predviđanje i ono se ostvaruje: Ako nešto ne promenimo, budućnost će biti duboko neprijatna. Mi tu budućnost živimo.

Teoretičar Marks nije imao iluzija ni o ljudskoj prirodi. U tom smislu, socijalizam ne podrazumeva njenu prethodnu promenu. Oni koji su nekada feudalizam branili od kapitalizma u nastajanju tvrdili su da kapitalizam nikada neće uspeti jer je u suprotnosti s ljudskom prirodom. Danas, zagovornici kapitalizma  slobodnog tržišta to isto govore povodom socijalizma. Stvar je prosta – skloni smo da apsolutizujemo sopstvenu realnost.

Socijalizam ne bi doveo do nestanka rivalstva, zavisti, agresije, posesivnosti, dominacije i kompeticije. I dalje bi svet imao sasvim dovoljno nasilnika, prevaranata, džabolebaroša, slobodnih jahača i povremenih psihopata. Stvar je u tome da takmičenje ne mora za proizvod da ima bankare koji se glasno žale što su im bonusi sniženi na samo pet miliona dolara, dok milioni ljudi preživljavaju sa manje od dva dolara na dan.

Humani individualizam

U velikoj meri, Marks je bio teoretičar morala. On u Komunističkom manifestu govori o svetu u kojem je samoostvarenje svakog pojedinca uslov opšteg samoostvarenja. Govori o tome kao moralnoj ideji vodilji; ne kao o cilju koji je moguće u potpunosti ostvariti. U tom smislu, ideja pojedinca – individualizam – dominira njegovim pisanjem. No, reč je sasvim drugačijem individualizmu od onog koji je zasnovan na liberalnom tržištu.

Marksov čovek se samoostvaruje kroz druge ljude; ljudi se u njegovoj filozofiji međusobno prožimaju. Nije, dakle, reč o tome da svako radi svoj deo posla u potpunoj izolaciji od svih drugih. Mi danas vidimo da je samoaktualizaciju nemoguće postići na taj način. Zato smo nezadovoljni čak i kada samo privilegovani i bogati. Uprošćeno, ako moje samoostvarenje nije utemeljeno na samoostvarenju drugih i ne služi kao temelj samoostvarenju drugih, zapravo ga ni nema.

Ako Marksa čitate kao terotičara interpersonalnosti, on govori o ljubavi. Ako ga čitate kao teoretičara politike, onda govori o socijalizmu. Socijalizam bi se tako mogao definisati kao bilo koji skup institucija koji omogućuje da se opisani reciprocitet samoaktuelizacije ostvari u što višem stepenu. Imate, recimo, korporaciju u kojoj na hiljade ljudi radi da bi preživeli, pri tom obezbeđujući malom broju pojedinaca bonus od samo pet miliona dolara. Nasuprot tome, zamislite socijalističku kooperativu u kojoj moj doprinos projektu uvećava blagostanje svih koji su u nju uključeni, i obrnuto. Zašto uopšte neko misli da je ovo drugo moguće samo uz svetačko samoodricanje i požrtvovanje? Reč je o mehanizmu ugrađenom u instituciju.

U nešto slobodnijem tumačenju, Marksov moralni cilj je dokolica, a ne rad. Mislio je da je kapitalizam razvio proizvodne snage do tačke u kojoj je, pod drugačijim društvenim odnosima, moguće većinu ljudi spasiti od degradirajućih oblika rada. Suština je u tome da dokolica i vreme oblikovano po sopstvenoj želji bude dostupno svima.

Nužnost revolucije?!

Da li „svet po Marksu“ zahteva krvavu revoluciju? Ne nužno. On sam mislio je da bi neke nacije – na primer, Britanija, Holandija i Amerika – socijalizam mogle postići mirnim putem. U tom smislu, Marks nije ništa više od radikalnog reformiste. No, recimo da je zagovarao i revoluciju u klasičnom smislu. Šta je sporno u tome?

Protivnici „Marksove revolucije“ nisu protivnici revolucije same po sebi; samo su protiv te i takve revolucije. Zagovornici globalnog slobodnog tržišta ne protive se Američkoj revoluciji, Arapskom proleću; ne bi im smetalo eventualno Kubansko proleće.

Vi i ja smo produkt revolucija koje su izveli naši preci. Na koncu, nisu sve revolucije iste. Boljševička se dogodila bez velikog broja žrtava. Sovjetski savez koji je iz nje nastao pao je 70 godina kasnije bezmalo bez žrtava.

Marks i feminizam

Mada je Marksovo pisanje prožeto duhom viktorijanskog patrijarhata, aktuelna akademska postfeministička teorija utemeljena je na marksizmu.

Nema sumnje da su koreni ideje o slobodi i jednakosti žena kao preduslovu svih drugih oblika političkih sloboda upravo u taboru socijalista i komunista. Sama reč proleter odnosi se na žitelja antičke države koji je toliko siromašan da doprnos državi može da da jedino matericom: proles znači potomstvo. Bilo da govorimo o butiku, velnes centru, cvećari ili maloj farmi negde u trećem svetu, o proleterima možemo govoriti samo u ženskom rodu. Tužno, ali svet i danas većinski naseljavaju proleterke, samo nismo toga svesne.

Stvar slično stoji i s etničkim pitanjem. Vratimo li se u 20e i 30e godine prošlog veka, lako ćemo zaključiti da najpre komunisti govore o rasnoj jednakosti. Većina antikolonijalnih pokreta insipirisani su marksizmom.

Pa šta onda vraća Marksa na cenu i ponovo čini aktuelnim? Ženski pokret? Antikolonijalizam? Zeleni? Ideje pravde i jednakosti?

Ne. Nužnim ga čine kapitalizam i slobodno tržište. Ekonomski krah koji je zahvatio svet i koji se po posledicama može meriti jedino s genocidom globalnih razmera poziva na brisanje prašine s Marksovih ideja.

Advertisements

3 comments

  1. Isprazan pamflet, naravno

    Ne treba biti preterano upocen u ekonomiju da se zna da Marks nije bio ekonomista te da je velika vecina stvai koje je napisao bila apsolutno pogresna (sto nije ni toliko cudo jer dobar dio njih nije bio ni pronadjen i opisan prije njegovog prvog toma Kapitala – kao npr. jedna od osnovnih stvari u ekonomiji, teorija subjektivne vrijednosti, za vise – http://wiki.mises.org/wiki/Subjective_theory_of_value).
    Zasto i koliko je zapravo svaka kolektivisticka ekonomija neostvariva objasnino je jos Ludwig von Mises prije skoro stotinu godina, postavivsi izmedju ostalog „problem ekonomske kalkulacije“ kao nepremostiv, sto se na kraju i obistinilo ekonomskim kolapsom vecine socijalistickih zemalja (a ne vojnim). – http://wiki.mises.org/wiki/Socialism_(book)
    Istina je da Marks nije ostavio skoro nista o tome kako bi trebao da izgleda taj njegov buduci svijet, iz prostog razloga sto je on neizvodiv kako je gore pokazano.

    Ekonomija na stranu, svako apologetiranje najubitacnije ideje u ljudskoj istoriji mora da se zapocne sa odvajanjem od polja smrti, naravno. Cudno je to kako socijalistima niti jedan od hiljadu propalih primjera socijalizma nije bio onaj pravi i nije bio ono sto bi/jeste otac Marks zelio.
    Ako neko vec hoce da poredi ubistva „kapitalizma“ i komunizma i to je vec odradjeno, cifre su 8,5mil privatnih ubistava naspram preko 120mil. ubistava komunizma (ratovi iskljuceni iz over druge cifre)! – pogledati sta je Democid.
    Posto ce mudri pioniri doskociti kako se trebaju porediti cifre zapadnog imperijalizma (neshvatajuci kao ni otac Marks sta je to kapitalizam zapravo), odnos je 27-31mil naprema preko 120mil.
    – ovo oko neshvatanja kapitalizma je mozda i sustinsko, treba imati na umu vrijeme i okolnosti u kojima je Marks zapravo pisao.
    Dakle suludo je odvajati posledice ideje od same ideje. I drugi otac, Engels je zagovarao svojedobno genocid nad odredjenim narodima, izmedju ostalog i Srbima- https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=cr7J9ErzM6I#t=885s
    O velikom civilizacijskom skoku u buducnost, bolje ce da svjedoce njegove rijeci: https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10151498280571069&set=o.424310540962215&type=1&relevant_count=1&ref=nf

    Za kraj, pravo izrabljivanje nize klase bi bilo ono sto je tata Marks uradio svojoj sluzavki (da imao je sluzavku.. ili je i to bio Engels.. sporedno).

    Jedina pohvala koja moze biti upucena Marksu je to sto nije bio Kejnzijanac – Marry Rothbard

    Sviđa mi se

    • Kratko ću, pošto nemam vremena trenutno, ali da ne bude da ignorišem komentar. Počeću od skoro kraja.

      Pretpostavljam da misliš da Marksovu „nezakonitu“ ćerku sa služavkom. Ništa neuobičajeno u njegovo vreme, ali i u svakom drugom vremenu kada je o bogatim muškarcima reč. Izrabljivanje te vrste globalnih razmera odvija svakog dana pred očima svih nas. Štaviše, ni onda ni danas, stvar se nije ograničavala samo na služavke. Žene su, u svim sistemima, šampioni neplaćenog rada, tako da milioni žena u savremenom kapitalizmu, savremenoj državi blagostavanja, savremenom socijalizmu, gde hoćeš, jesu služavke, neplaćene za svoj rad, samo što su neke služavke svojim muževima i deci, a druge poslodavcima.

      U vezi s onim ciframa o broju ubistava, nešto mi nije jasno. Šta su ubistva kapitalizma, a šta privatna ubistva? Pretpostavljam da se u žrtve socijalizma ubrajaju domaće žrtve lokalnih diktatora. Dakle, ljudi ubijeni zarad opstanka režima. Po čemu to Staljinov ili bilo čiji režim razlikuje od Bušovog ili Blerovog, koji to isto rade samo ne u svojim zemljama? Dakle, mehanizam je potpuno isti.

      Jesi li siguran da u onih 30 miliona „upadaju“ sve žrtve kolonijalizma? Ali, hajde, neka to ostane po strani i bude pripisano mom nerazumevanju kapitalizma (btw, užasno složen koncept i jako ga je teško razumeti :D). Ako su privatna ubistva u socijalističkim zemljama posedica socijalizma, onda su privatna ubistva u kapitalističkim posledica kapitalizma. Pa hajde da vidimo kako stvar stoji u savremenom okruženju. Uporedi stopu ubistava u SAD i, na primer, skoro pa socijalističkoj Francuskoj ili Norveškoj.

      Vidiš, ja bih se složila s tvojim prigovorom da je nedopustivo zanemarivati kolaps socijalističkih ekonomija. Međutim, ima jedna zanimljiva stvar. U više razgovora na slične teme, ti si uvek sve negativne aspekte kapitalizma ili negativne pojave u kapitalističkom društvu redovno otpisivao primedbom da je to državni, protekcionistički kapitalizam. Tih pojava ne bi bilo u nekom idealnom kapitalizmu, ili bi ih bilo u daleko manjoj meri. U čemu je onda problem s odgovorom marksista da kolapsa ne bi bilo u „pravom“ komunizmu, idealnom, koji nigde nikada nije zaživeo? Po tebi, izbijanje svetske eknomske krize ni njene posledice nemaju veze s kapitalizmom kao takvim; generiše ih protekcionistički kapitalizam.

      Imam i jedno pitanje za tebe: Postoji li išta što Mises nije najbolje objasnio? Ako je model austrijske škole tako nadmoćan u odnosu na sve ostale, kako objašnjavaš da to niko nije uspeo da prepozna i primeni? Možda zato što svi sem libertarijanaca i najtvrđih marksista razumeju da ne postoji društvena ili ekonomska teorija koja može biti tako egzaktna da su posledice njene primene u potpunosti predvidive i da matematički modeli ne mogu precizno da izračunaju bihejvioralne obrasce.

      Sviđa mi se

  2. mrakonja

    „Ako su privatna ubistva u socijalističkim zemljama posedica socijalizma“

    Savo je pricao o direktnim ubistvima koja su kao posledica ideje socijalizma. Dakle kada ti kazes, svi morate da iamte isto, i neko dodje i kaze „ali ja necu da dam moju kravu drzavi“ i onda ga ta drzava ubije u ime socijalizma – to je ubistvo koje je prouzrokovano socijalizmom.

    Sa druge strane niko nije ubijen jer nije bio u skladu sa kapitalistickim prncipa. Nije drzava dosla i rekla MORAS DA SE PONASAS KAO KAPITALISTA a on reko necu pa bio ubijen.

    Zato sto kapitalizam sloboda privatne svojine. Marksizam ti brani da budes kapitalista, cak i na voluntaristickoj bazi, dok ti kapitalizam ne brani da unutar kapitalista budes marksista.

    Da li stvarno mislis da marksizam nije uzrok sto su u svakoj zemlji gde je taj marksizam proban imamo veliki broj ubijenih ljudi od onih koji marksizam sprovode?

    „Uporedi stopu ubistava u SAD i, na primer, skoro pa socijalističkoj Francuskoj ili Norveškoj.“

    Norveska i finska nisu socijalisticke. Na osnovu cega ti iznosis stav da su norveska i finska socijalistice?
    Posebno nisu marksisticko socijalisticike.

    “ Po tebi, izbijanje svetske eknomske krize ni njene posledice nemaju veze s kapitalizmom kao takvim; generiše ih protekcionistički kapitalizam.“

    Ne po njemu nego po cinjenicama. Ti dozivljavas kapitalizam – ono sto je u americi to je kapitalizam. Sto je jednostavno lazna premisa tvojih tvrdnji.

    Kapitalizam je sobodno trziste. Kada imas protekcionizam to je krsenje kapitalizma. Kada imas mesanje drzave u trziste to nije kapitalizam (to je upravo ubacanje socijalizma u kapitalizam da drzava zbog nekog drustvenog dobra mora da kontrolise neki aspekt ekonomije).

    Dakle ako pricas o nekim temama, red je da se uputis i razjasnis termine a ne da koristis „trafika“ retoriku po kojoj je u nordijskim zemljama neki veliki socijalizam, u nekim kapitalizam i po kojom je to sto drzava kontrolise nesto u ekonomiji kapitalizam samo jer je to u americi.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: