Zašto lažemo i varamo?

„Prošle nedelje, došao sam na službu biciklom,“ žali se vernik rabinu. „Bio sam toliko rasejan da sam potpuno zaboravio na njega i vratio sam se kući pešice. Sutradan, došao sam po bicikl, ali ga nije bilo u dvorištu sinagoge.“

„Ne brini,“ savetuje ga rabin. „Sada ću na službi govoriti o zapovestima. Sedi u prvi red, a kad ja pomenem onu Ne kradi, osvrni se oko sebe. Koji od vernika naglo skrene pogled od tebe, taj je tvoj čovek.“

Nakon službe, rabin će nestrpljivo: „Je li uspelo?“ „Kako da ne,“ odgovara vernik. „Čim ste pomenuli onu Ne čini preljubu, setio sam se gde sam zapravo ostavio bicikl.“

Pitanje za šest miliona dolara, kada je o lažima i prevarama reč, moglo bi da glasi: Da li brava služi da nas zaštiti od provalnika ili da bi ogromna većina ljudi bila pošteđena iskušenja i ostala poštena? Drugim rečima, da li je na krađu i prevaru spreman samo mali broj pojedinaca ili je stvar u tome da većina nas nikada ni ne dođe u priliku da počini prevaru?

Ko je spreman da vara?

Najčešće mislimo da su ljudi ili pošteni ili nepošteni. Osim toga, većina smatra da je većina ok, da se ponaša pošteno, ali da u svakom džaku mora postojati po neka trula jabuka. Da li je baš tako?

Psihološka istraživanja upućuju na drugačije zaključke:

1. Biti pošten ili biti sklon prevari je stvar stepena; daleko od ili…ili…
2. Poštenje ili nepoštenje nisu stabilne, generalne karakteristike čak ni na nivou pojedinca: osoba koja nikada ništa nije ukrala, može biti sklona preljubi; bankar može potkradati banku u kojoj radi, a da privatno nikada nikog nije izneverio…
3. Laganje, varanje i slična ponašanja nisu rezultat, kako se najčešće misli, strogo racionalnog izbora i promišljanja. Ljudi ne lažu i ne varaju zato što su prethodno dobro izvagali potencijalnu korist i moguću štetu, u slučaju budu razotkriveni.

Puno toga što se u psihologiji zna o ponašanju koje uključuje laganje i varanje pribavljeno je na bazi jednostavnih, sada već klasičnih eksperimentalnih procedura, poznatih kao matriks.

Ispitanici dobiju tabele, poput prikazane na slici, i zadatak da, u periodu od pet minuta, otkriju što više parova brojeva čiji zbir daje „10“. Za svaki uspešno identifikovan par dobijaju određenu sumu novca.

U narednoj etapi eksperimenta, subjektima se daje slična matrica, ali su uputstva koja dobiju od istraživača nešto drugačija. Naime, subjekti, po isteku vremena za rešavanje zadatka, sami izveštavaju istraživače koliko su parova brojeva pronašli, a papir na kojem su radili test uništavaju na za to namenjenoj kancelarijskoj mašini.

U modifikovanoj verziji eksperimenta, ispitanici najednom postaju bolji matematičari. Za isto vreme, u proseku pronađu šest parova, odnosno dva više nego u inicijalnoj eksperimentalnoj situaciji.

Analiza rezultata, međutim, daje još interesantnije uvide. Do uvećanja prosečnog skora ne dolazi zato što mali broj pojedinaca tvrdi da je rešio jako veliki broj zadataka, već zato što veliki broj pojedinaca malo „dotera“ svoje rezultate.

Faktor koristi

Ispitanici u matriksu dobijaju novac za svaki uspešno rešen zadatak. Da li bi povećanje nagrade i mogućnost da varaju subjekte naveli da varaju još više?

U jednom od eksperimenata, istraživači su iznos nagrade varirali u rasponu od 50 centi do 10 dolara. Ispostavilo se da veća nagrada ne znači i više laganja. Štaviše, kako se bliži sumi od deset dolara, sklonost varanju opada! Zašto?

Grubo gledano, ponašanje svakog pojedinca teži da „pomiri“ dve suprotstavljene sile, odnosno dve protivrečne motivacije. S jedne strane, težimo da iz svega što radimo izvučemo maksimalnu dobit. Ne radi se o sebičluku; u ovo spada i težnja da to što radimo obavimo perfektno. S druge strane, radeći sve čime se u životu bavimo, nastojimo da održimo sopstvenu sliku o sebi, a ona najčešće podrazumeva da o sebi mislimo kao o poštenim, manje-više uzornim pojedincima. Stoga, malo laganja koje nikome ne šteti, a nama donosi neku dobit (nešto novca, na primer) i dalje ne narušava predstavu koju smo izgradili o sebi. Ukoliko bismo povećali ulog – bez obzira što i dalje nikome direktno ne štetimo – self  bi bilo narušeno.

Ispitanici u ovakvim eksperimentima znaju da nagradu ne isplaćuju istraživači iz svog džepa, što im verovatno omogućuje da olakšaju savest. Istovremeno, pokazuju naknadni intervjui, neki od subjekata pravdaju svoje ponašanje činjenicom da ionako zaslužuju nekakvu nagradu za to što su volontirali u istraživanju.

Pitanje savesti navelo je psihologe da ispitaju kako bi na ponašanje subjekata delovalo ukoliko bi eksperiment bio dizajniran tako da korist koju imaju od varanja, u psihološkom smislu, postane dalja i otuđenija. Tako su ispitanici, u jednoj od verzija, nagrađivani žetonima koje su tek naknadno mogli da menjaju za novac, na improvizovanoj blagajni u sastavu kampusa Univerziteta Berkli. Laganje se znatno uvećalo. Po svemu sudeći, prevaru koja nam direktno donosi novac smatramo nemoralnijom nego prevaru kojom dobit stičemo etapno.

Svi to rade

Osećaj da neko ko laže ili vara nije u tome usamljen najveći je podsticaj takvom ponašanju.

Jedna od varijacija opisanih eksperimenata podrazumevala je podmetanje lažnog subjekta. On bi varao tako da većina drugih učesnika u eksperimentu može to da registruje. U ovoj varijaciji, subjekti masovno varaju i to čine u većem stepenu nego u drugim verzijama.

U prilog tezi da laganje i varanje nisu ponašanja koja nastaju usled racionalnog i pažljivog sagledavanja situacije, pa ni isključivo zarad lične koristi, govore rezultati grupnog matriksa. U ovoj verziji eksperimenta, subjekti i dalje pojedinačno rešavaju zadatke, ali su prethodno nasumice podeljeni u grupe i rečeno im je da će konačni rezultat biti prosek po grupama. Varanje i u ovoj verziji eksperimenta raste. Naknadni intervjui sa učesnicima u eksperimentu otkrivaju da oni masivno varanje samima sebi pravdaju višim ciljem – u ovom slučaju, boljim performansama grupe.

Faktor morala

Znati šta je moralno i postupati u skladu s moralom su dve sasvim odvojene stvari. Ipak, psihologe je interesovalo da li podsećanje na moral, i to u trenutku kada se otvara mogućnost za prevaru, može uticati na ishod.

U jednoj od verzija matriksa, ispitanici su podeljeni u dve grupe. Neposredno pre eksperimenta, obe grupe radile su lažni test opšte kulture. U testu koji je radila jedna grupa, veći broj pitanja odnosio se na bibliju, hrišćanstvo… Jednim od pitanja, na primer, traženo je da se navedu neke od biblijskih zapovesti. Test za drugu grupu sadržao je pitanja o kaznenoj politici za krivična dela, definiciju altruizma, navođenje imena humanitarnih organizacija…

Rezultati su pokazali da su ispitanici u obe grupe varali manje od proseka. Interesantno, u jednom od ponovljenih eksperimenata, istraživači su od ispitanika-ateista zahtevali da se s rukom na bibliji zakunu da neće varati. Nisu varali. Rezultati su bili u granicama proseka, iako je eksperiment bio dizajniran tako da su subjekti verovali da ih niko neće naknadno proveravati.

Ovakvi rezultati ukazuju na važnost konteksta. Sredina u kojoj je varanje raširena pojava i gde niko, odnosno ništa ne podseća na to da je varanje loše i da neko zbog toga uvek biva oštećen, ne samo da deluje podsticajno na prevarante, već lako u prevaru uvlači i one koji se sami u tako nešto ne bi upustili. Kad se stvar dovede do krajnjih konsekvenci – kada svi varaju po malo, ne samo da imaju osećaj da ne rade ništa loše, nego i ostaju neprimećeni.

Oznake: laganje, laž, obmana, prevara, varanje