Da li se rađamo strejt, gej…?

Ako ovo pitanje postavite psihologu, zamoliće vas da prvo definišete pojmove strejt i gej.

Na najosnovnijem nivou, kada govorimo o strejt osobama, zapravo govorimo o telima koja seksualno uzbuđuju tela suprotnog pola. Laboratorijske studije, poput onih koje poslednjih godina izvode psiholozi Michael Bailey sa Nortvestern Univerziteta i Meredith Chivers sa Univerziteta Kvins, sugerišu zaključke koji se u istraživanjima psihologije seksualnosti ponavljaju još od Alfreda Kineseya:

  1. Mada isključivo strejt pojedinci nedvosmisleno postoje, nije nimalo neuobičajeno da one koji se identifikuju kao strejt barem intrigira ideja o seksualnoom odnosu sa osobom istog pola.
  2. Žene su fleksibilnije u pogledu seksualnog identiteta i sklonije da ga tokom svog života menjaju u jednom ili drugom pravcu.

Zanemarimo studije i recimo da su svi koji se samoidentifikuju kao strejt – „idealno“ strejt. Ako sada razvojnom psihologu ili bihejvioralnom genetičaru postavite pitanje da li su oni rođeni takvi, dobićete otprilike sledeći odgovor: bebu ne može seksualno da uzbudi specifičan scenario; drugim rečima, nema načina da utvrdimo da li je biće koje je upravo došlo na svet strejt ili gej.

Šta je svaki gej oduvek znao?

Ok, da li, u tom slučaju, postoje oblici ponašanja koje dete ispoljava od najranijih dana, a na osnovu kojih je moguće relativno pouzdano predvideti njegovu seksualnu orijentaciju kao odrasle osobe? Da li nam deca signaliziraju hoće li ih, kada odrastu, privlačiti osobe suprotnog, istog ili oba pola? Odgovor je – da, u izvesnoj meri. Zato odrasle gej osobe oba pola često govore da su od najranijeg detinjstva znale, da su tako rođene. Većina strejt ljudi mogli bi da učine to isto, mada nije uobičajeno da strejt osobu neko pita kada je shvatila da je strejt. Sve u svemu, matrice ponašanja iz ranog detinjstva jesu u korelaciji sa seksualnom orijentacijom u odraslom dobu.

Melissa Hines, psihološkinja sa Kembridža, prikupila je dokaze ove vrste, baveći se devojčicama sa uređenom adrenalnom hiperplazijom (CAH). CAH uzrokuje povišen nivo androgena – „maskulinizirajućih“ hormona. Životne istorije žena s ovim poremećajem svedoče o tome da su kao devojčice ispoljavale interes za tipično muške igre i aktivnosti. Istovremeno, lezbejki i biseksualki u populaciji ovih žena procentualno ima znatno više nego u opštoj ženskoj populaciji.

Važna napomena: to što vaš sinčić, odrastajući uz stariju sestru ili omiljenu drugaricu iz komšiluka, pokazuje interesovanje za njene lutke i „kuhinjski pribor“, samo po sebi ne znači ništa, odnosno ne može biti osnov za izvlačenje dalekosežnih zaključaka. Ako malo bolje razmislite, odluka šta su muške, a šta ženske igračke isključivo je kulturološki uslovljena. U krajnjoj liniji, figure supermena, spajdermena, svemirskih i drugih ratnika koje kupujemo muškoj deci i jesu lutke (često im je moguće menjati šlemove, opasače, ogrtače, čizme, odnosno presvlačiti ih); stvar je našeg dogovora da ovakve lutke nazivamo akcionim junacima, a ne lutkama.

Vratimo se naučnim istraživanjima psihologije seksualnosti. Jedan od ključnih problema psiholoških i uopšte istraživanja u društvenim naukama tiče se njihove ekološke validnosti. Ova rogobatna sintagma, ekološka validnost, jeste pitanje u kojoj meri se rezultati neke studije mogu generalizovati; na primer, da li rezultati dobijeni na uzorku žena sa urođenom adrenalnom hiperplazijom mogu da se preslikaju na opštu populaciju; da li ankete u kojima ispitanike pitamo da sami odrede svoju seksualnu orijentaciju, ako su izvedene među studentima, mogu da se interpretiraju kao da važe za čitavu populaciju, itd. Odgovor je – ne.

Kulturno modelovanje

Psihologija seksualnosti je tipično zapadni istraživački program, u smislu da je ovo tema kojom se bave istraživači iz industrijski razvijenih zemalja, istražujući populacije zemalja u kojima žive i rade. Poslednjih godina, sa razvojem psihološke antropologije, raste broj studija koje pokušavaju da obuhvate i druge kulture. Na osnovu njih, za sada se pouzdano može reći da se ponašanja koja smatramo karakterističnim za jedan ili drugi rod, bezmalo univerzalno, odnosno u nizu različitih kultura, smatraju povezanim sa seksualnom orijentacijom.

Neke kulture su čak razvile kategorije trećeg roda kako bi „normalizovale“ homoseksualno orijentisane pripadnike. Na primer, na Samoi, dečake koji su od malih nogu feminizirani, okolina smatra sudbinski predodređenim za homoseksualnu orijentaciju. Samoanci ih ne nazivaju dečacima; za njih koriste reč „fa’afafine“, koju je nemoguće prevesti  na evropske jezike koji ne poznaju treći rod, ali bi u slobodnom prevodu mogla da znači „na ženski način“. Ovakvi dečaci bivaju odgajani kao devojčice, a kada odrastu žive kao žene – njhovi seksualni partneri su strejt muškarci. U psihologiji, ova pojava naziva se homoseksualna transrodnost – feminizarni homoseksualac biva odgajan kao devojičica i živi kao žena, odnosno preuzima rodnu ulogu žene, ali bez promene pola. Za razliku od samoanske, iranska kultura na istu pojavu reaguje sasvim drugačije: feminizirani homoseksualac može da bira između promene pola (transseksualnost) i smrtne kazne.

Samoa i Iran su ekstremi. Ogromni međuprostor naseljavaju kulture u kojima su pojedinci izloženi manjem ili većem pritisku da izgledaju i ponašaju se strejt. Lisa Diamond, razvojna psihološkinja sa Univerziteta Jute (University of Utah) pita se u tom kontekstu u jednom od svojih radova: „Ako je biti strejt tako prirodna stvar, zašto zahteva toliki nadzor?“

Ipak, biologija

Uprkos kulturološkim specifičnostima i uprkos činjenici da biti gej, odnosno biti strejt, u izvesnoj meri jeste stvar koja ni izbliza nije crno-bela, čini se da postoje dokazi za biološku uslovljenost seksualne orijentacije. Ray Blanchard, istraživač sa Univerziteta Toronta ima teoriju koja se bazira na redosledu rođenja muških potomaka (fraternal birth order effect ili FBOE). Po njoj, svaki naredni muški potomak iste majke ima veće šanse da bude gej. Zašto? Ukratko, hipoteza je da reakcija ženinog imunog sistema vremenom kumulativno jača u odnosu na muške fetuse i umanjuje maskulinitet muškaraca koji će se iz ovih fetusa razviti. Reč je, ipak, samo o teorijskom objašnjenju fenomena koji je statistički istinit – gej muškarci su češće treći ili četvrti muški potomak. Sa druge strane, iako biološko, ovo objašnjenje homoseksualnost tumači kao posledicu prenatalnog okruženja, tj. biohemijskog stanja materice. Nije, dakle, reč o tome da se pojedinac rađa sa genom koji ga determiniše u gej ili strejt osobu.

U potrazi za strejt genom, razvojni psiholozi i bihejvioralni genetičari sproveli su niz metodološki rigoroznih studija sa monozigotnim (jednojajčanim) i dizigotnim (dvojajčanim) blizancima. Najpouzdanije što se na osnovu njih može reći jeste – geni igraju izvesnu ulogu. Naime, verovatnoća da oba jednojajčana blizanca (oni imaju identični genetski kod) budu strejt, odnosno gej, veća je nego za dvojajčane blizance, ali je procenat izuzetaka dovoljno veliki da bi se mogao izvesti jednoznačan zaključak. Činjenica da nema stoprocentnog poklapanja u seksualnoj orijentaciji jednojajčanih blizanaca samo delimično se može objasniti time što, zavisno od toga kada se oplođena jajna ćelija podelila na dve identične, dvojac jednojajčanog para ne mora imati istu placentu. Ako bi ovo bilo jedino objašnjenje, onda opet nije stvar u genima, nego u intrauterinom okruženju.

Da seksualna orijentacija ipak ima urođenu komponentu svedoče podaci prikupljeni na relativno malom uzorku dečaka koji su, usled povreda ili zato što su rođeni bez penisa, u ranom detinjstvu hormonskom terapijom i odgovarajućim hirurškim zahvatima transformisani u devojčice. Njih u odraslom dobu seksualno privlače žene. Ovaj nalaz ima veoma duboke implikacije. Između ostalog, on glasno odgovara na pitanje zašto obrasci vaspitanja ili bihejvioralne terapije nemaju učinka u „pretvaranju“ gej pojedinaca u strejt osobe. Verovatno stvar ne bi funkcionisala ni u suprotnom smeru, ali to još niko nije pokušavao.

Dokaze za istu tezu, ali iz drugog ugla, prikupio je Raymond Hames, kulturni antropolog sa Univerziteta Nebraske, sa svojim studentima. Oni su dokumentovali mnogo veći broj kultura nego što bismo mogli da pretpostavimo, u kojima su homoseksualna „druženja“ između odraslih muškaraca i dečaka redovna, uobičajena stvar. Većina dečaka nije deo takvih igara svojom voljom, već to čini pod pritiskom okoline – zato što tako treba. Podatak relevantan za ovu temu: homoseksualnost, definisana onako kako se definiše u zapadnoj kulturi, u kulturama kojima su se bavili Hejmz i njegov tim nije ništa raširenija. Drugim rečima, homoseksualno iskustvo, pa čak i ako je ponovoljeno, pa čak i ako se stiče u detinjstvu, neće izvesno oblikovati gej odraslu osobu. Osim toga, nasuprot široko rasprostranjenom uverenju, tvrdnje da deca žrtve seksualnog nasilja češće odrastaju u homoseksualne osobe ne mogu da prođu stroge metodološke kriterijume današnje nauke.

Zašto gej geni nisu izumrli?

Kada se posmatra kao biološki sistem, čovek je mašina za reprodukciju. Našu biološku osnovu ne zanima ništa drugo do da svoje gene perpetuiramo u narednu generaciju. Kako se u to uklapa postojanje „gej gena“, imajući u vidu da seksualni odnos između dve osobe istog pola ne može da rezultira potomstvom? Drugim rečima, posedovanje takvih gena šteti „prirodnom cilju“ reprodukcije i postavlja se pitanje zašto ih prirodna selekcija nije eliminisala iz našeg genoma.

Ma kako imalo anti-gej prizvuk, pitanje je sasvim na mestu. Izvesne ograde su, međutim, neophodne. Na primer, to što gej parovi ne mogu da „proizvedu“ zajedničku decu ne znači da gej pojedinci ne mogu imati dece. Često ih i imaju; lezbejke putem veštačke oplodnje, a homoseksualci putem doniranja sperme. No, takvih slučajeva svakako nema dovoljno da bi se time moglo objasniti postojanje maladaptivnih gena. Isto tako, gej osobe koje imaju potomke, u proseku imaju manje dece nego heteroseksualni ljudi, što ih, dugoročno posmatrano, čini slabije adaptiranim.

Simon LeVay, neuronaučnik sa Instituta Salk pri Univerzitetu u San Dijegu, jedan je od najupućenijih u ovaj paradoks. U svojoj knjizi, Gay, Straight, and the Reason Why: The Science of Sexual Orientation, nudi nekoliko interesantnih mogućih objašnjenja.

Da bi se razumelo zašto i kako maladaptivni geni mogu da „prežive“, u konkretnom slučaju treba imati u vidu da gej osoba nije jedini nosilac takozvanih gej gena. Njih, naime, poseduje i deo njihovih bioloških srodnika. Na primer, sestre gej muškarca mogu biti nosioci istih gej gena. No, pošto različiti geni upravljaju muškom i ženskom homoseksualnošću, njih ti geni neće pretvoriti u lezbejke. Ako gej muškarac na bilo koji način pomogne svojim sestrama da podignu više dece nego što bi to bile u stanju bez njegove pomoći, on time može da nadoknadi „minus“ nastao time što nema svoje potomstvo.

Jedno objašnjenje je neohodno da bi se shvatila logika LeVayovog argumenta, koja počiva na biološkom pojmu srodničke selekcije. Sa biološkog aspekta, „prirodni cilj“ je prebacivanje gena u narednu generaciju. Centralna figura, dakle, nije pojedinac, nego njegovi geni. Imajući u vidu da rođene braća i sestre nose gene istih roditelja, odnosno imaju visok procenat istih gena, ne moraju sva braća i sestre imati sopstvenu decu da bi se dati geni preneli u narednu generaciju.

Da li gej muškarci pomažu svojim sestrama u podizanju potomstva? Mada jesu raspoloživiji u tom pogledu u odnosu na strejt braću, studije pokazuju da ta pomoć nije dovoljna da bi se opstanak gej gena mogao objasniti kroz srodničku selekciju.

Druga zanimljiva hipoteza sugeriše da muški gej geni kod ženskih nosilaca direktno pozitivno deluju na reprodukciju: sestre i ženski srodnici gej muškarca, zahvaljujući time što nose gej gene, imaju veći broj dece nego što bi imale. Naime, ako na gene za mušku homoseksualnost gledamo kao na gene koji kod muškarca generišu seksualnu privlačnost prema muškarcima, onda ima logike da ti isti geni, kada ih nose žene, kod njih generišu jaču seksualnu privlačnost prema muškarcima. Konsekventno, to podiže verovatnoću da će imati veći broj dece. Ista logika bi važila i u obrnutom smeru: „lezbejski geni“, kada ih poseduje muškarac, čine njegovu seksualnu privlačnost prema ženama jačom.

Sam LeVay navodi da postoje protivrečni rezultati testiranja ove hipoteze; ima studija koje je potvrđuju, ali i onih koje je obaraju.

Prema nešto drugačijoj ideji, muški heteroseksualni rođaci gej muškarca imaju reproduktivnu prednost zahvaljujući tome što su nosioci „neizraženih“ gej gena. Autor ove hipoteze je ekonomski matematičar, sa Univerziteta u Nju Orleansu, Ed Miller. Evo kako izgleda njegovo teorijsko objašnjenje:

Postoji grupa gena koja muškarca čini feminiziranim u psihološkom smislu. Muškarci koji nose dva ili tri ovakva gena i dalje su heteroseksualni, ali su u izvesnoj meri feminizarni: manje su agresivni, empatičniji su i sl. Reč je o osobinama koje su kod žena, kada biraju dugoročnog partnera, na ceni. Praktično, to što imaju izraženije „ženske karakterne crte“ čini ih privlačnijim za suprotni pol i time podiže verovatnoću da će ostvariti potomstvo.

***

Pitanje da li se rađamo strejt, odnosno gej, i dalje je otvoreno. Znamo da dobrovoljnim ili nametnutim trudom ne možemo nekoga oblikovati u jedno ili drugo. Znamo, takođe, da biologija ima svoje mesto u determinaciji seksualne orijentacije, ali da je suviše uprošćeno govoriti o gej genima i strejt genima.

Ton raspravama na ovu temu često daju konzervativni krugovi. Jedna od njihovih ključnih teza je da je homoseksualnost neprirodna i da se gejevi ne rađaju kao takvi, te da se, uz božju pomoć, mogu „preobratiti“. To im je, ujedno, jedan od najjačih argumenata za zgražavanje nad i protivljenje ideji gej brakova. Postoji jedan ozbiljan problem u njihovom načinu rezonovanja: ako se pozivaju na to da nema konkluzivnih dokaza da se ljudi rađaju kao gej orijentisani, onda moraju prihvatiti i drugi deo tog nalaza – da nema konkluzivnih dokaza da se ljudi rađaju kao strejt orijentisani. Da li to znači da treba zabraniti i strejt brakove? Ako, pak, uprkos konzervativizmu i okrenutosti religiji, prihvate tezu da je čovek, kao i sav ostali živi svet, proizvod evolucije i da evolucija očigledno favorizuje strejt ponašanje, opet moraju prihvatiti i neprijatan dodatak – ta ista evolucija, odnosno prirodna selekcija, iz nekog razloga očigledno čuva i homoseksualnost.

*Tekst izvorno objavljen 24. marta 2012.

Advertisements

2 comments

  1. Povratni ping: Misterija gej gena razrešena!? | CKS

  2. Povratni ping: Biseksualci: Postoji li najugroženija seksualna manjina? « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: