Inteligencija – od genetike do politike

Legendarni biolog Džejms Votson (James Watson) bio je primoran, krajem prošle godine, da se penzioniše. On jeste u odmaklim godinama i jeste u tom trenutku brojao 40 godina na čelu Cold Spring Harbor laboratorije, ali jeste prinudno otišao iz nje. Deo njegovih kolega, nebrojeno psihologa, Federacija američkih naučnika, telo Stejt departmenta nadležno za superviziju genetičkih istraživanja, kolumnisti Njujork Tajmsa… složili su se da je njegova teza da su Afrikanci manje inteligentni od belaca – rasistička i nepotkrepljena dokazima.

Ostavimo, za sada, optužbu za rasizam po strani. Da li su Votsonovi kritičari u pravu kada tvrde da je njegova izjava nepotkrepljena dokazima? Nisu.

Decenijama, testovi inteligencije mere niži koeficijent inteligencije (IQ) Afrikancima nego Evropljanima, ali i Evropljanima u odnosu na Azijce. Ekonomske i kulturološke teorije nisu uspele da objasne ovakvu matricu, a hipoteza da je ona barem delimično genetski zasnovana dobija sve jaču potporu.

Šta pokazuju testiranja?

Amerika, iz koje Votson dolazi, predstavlja sjajno okruženje za testiranje međurasnih razlika u pogledu inteligencije. Različite etničke grupe na teritoriji SAD, ako je verovati testovima, imaju ovakav raspored prosečnog IQ: Amerikanci evropskog porekla – 103; Amerikanci azijskog porekla – 106; američki Jevreji – 113; Latinoamerikanci –  89; Afroamerikanci – 85.

Slična distribucija važi i na globalnom nivou. Kada se u obzir uzmu merenja rađena širom sveta, dobija se sledeća slika: belci – 100; stanovnici Istočne Azije – 106; Afrikanci podsaharske oblasti – 70. Prosečan IQ za Hong Kong iznosi 113; za Japan – 110, Britaniju – 100. Do istih rezultata dolazi se već gotovo jedan vek. (PDF jedne od komparativnih metaanaliza možete preuzeti ovde.)

Da ne bude zabune, citirani podaci su prosečne vrednosti pojedinih etničkih grupa. Vrednost pojedinačnog pripadnika grupe ne može se direktno izvesti iz ovih podataka. Štaviše, ako neko nekad proba da o vašoj inteligenciji sudi na bazi etničke pripadnosti, barem ste sigurni da ste inteligentniji od njega.

Genetika inteligencije

Generalno, nismo oduševljeni idejom da je inteligencija genetski determinisana. S druge strane, studije s jednojajčanim blizancima i braćom i sestrama koji potiču od istih roditelja, ali nisu blizanci, pokazuju da je barem 50 odsto varijacija u inteligenciji genetski uslovljeno.

Sredinom 90ih godina prošlog veka, Američko udruženje psihologa oformilo je specijalnu radnu grupu koja se bavila upravo ovom temom. Prema izveštaju koji su objavili, ovaj postotak bi mogao biti i veći.

Preciznosti radi, u izveštaju nigde ne stoji da se etničke razlike u IQ mogu objasniti genetskim faktorom, ali analiza nedvosmileno pokazuje da se najveće razlike ispoljavaju upravo na onim testovima inteligencije koji su konstruisani tako da pre svega mere one parametre opšte kognitivne sposobnosti za koje se zna da su dominantno genetski određeni.

Kako geni mogu uticati na inteligenciju?

Upućenijima u temu će se podići kosa na glavi, ali jedna od najkraćih putanja bila bi – veličina glave, odnosno lobanje. Stvar asocira na davno diskvalifikovanu frenologiju, no, u ovom slučaju, ideja potiče iz sasvim drugog, daleko ozbiljnijeg kampa. Zasnovana je na rezultatima snimaka načinjenih magnetnom rezonancom (MRI).

U proseku, američka deca azijskog porekla imaju veću lobanju od sunarodnika evropskog porekla, a ovi pak veću od sunarodnika afričkog porekla; poredak u pogledu zapremine mozga ostaje isti i u zrelom dobu i starosti, što potvrđuju post mortem merenja. Podatak je posebno uočljiv kada se u obzir uzme činjenica da opšti telesni parametri imaju suprotan redosled.

Ideja da je, kada je o inteligenciji reč, veličina bitna, nije nova. Biolozi, primatolozi i psiholozi odavno razbijaju glavu pitanjem zašto je čovekov mozak tako veliki. Naime, ako se ljudski mozak stavi u proporciju s telom, pa se to isto učini za druge primate, a onda napravi poređenje, dolazi se do podatka da ljudska vrsta ima disproporcionalno veliki mozak. Najveći deo ove disproporcije duguje se kod čoveka veoma razvijenom neokorteksu, delu mozga koji je odgovoran za najviše kognitivne funkcije – one koje se mere testovima inteligencije.

Naučnici su već identifikovali gene koji utiču na veličinu mozga i utvrdili da variraju od kontinenta do kontinenta. Da li oni direktno utiču na inteligenciju i mogu li objasniti međuetničke razlike u IQ, za sada je nemoguće reći.

Postoji generalna pritužba testovima inteligencije kao takvima koju je nemoguće zaobići. IQ je relativna vrednost, u smislu da je on mera sposobnosti/adaptiranosti za život u industrijski razvijenom društvu. Psiholog Robert Sternberg (Robert Sternberg) to slikovito objašnjava na sledeći način: „U zajednicama lovaca-sakupljača, IQ bi bio važan, ali ako lovac nije precizan, visoki koeficijent inteligencije mu neće doneti hranu na sto.“

Sternbergov argument napada ideju da je inteligencija značajno genetski determinisana. On se, međutim, može čitati i kao podrška upravo takvoj tvrdnji: ako je priroda selektovala različite gene u slučaju Afrikanaca, Azijaca i Evropljana, razlog bi mogao biti taj što različiti geni odgovaraju različitim okruženjima.

Zapravo bi se moglo reći da postoji obilje dokaza za takozvanu diferencijalnu evoluciju – ideju da u svakoj populaciji postoji balans karakteristika koje, u zavisnosti od okolnosti, mogu biti prednost i prepreka opstanku i prokreaciji.

U poređenju s belcima, crnci brže prenatalno sazrevaju; rađaju se ranije; ranije dobijaju zube; ranije počinju da sede, puze, hodaju i samostalno se oblače; ranije dosežu seksualnu zrelost i imaju bolji vid. Na svakom od ovih parametara, istočnoazijci kasne u odnosu na belce i crnce, ali zato duže žive i imaju veći mozak.

Nema konkluzivnog odgovora na pitanje kako su ove razlike nastale, ali se i najžešći kritičari takozvane IQ genetike slažu da su različita okruženja mogla uticati na razvijanje različitih sposobnosti. U tom smislu, sasvim je moguće da su kognitivne sposobnosti bile ključne u nekim okruženjima, ali manje bitne u nekim drugim. Tamo su, na primer, bitniji dobar vid, bolja pokretljivost, veća fizička izdržljivost.

Da li su testovi inteligencije rasistički?

U kojoj meri je teza o genetski determinisanim razlikama u inteligenciji – pa još u kontekstu etniciteta – zapaljiva, možda najbolje ilustruje polemika koja se u akademskim krugovima zahuktala nakon publikovanja rada s početka teksta (studija, reakcija1, reakcija2, reakcija3, odgovor na kritike).

Opšta primedba je da su testovi inteligencije rasno pristrasni, u smislu da defavorizuju populacije afričkog porekla. Koliko je ovakva primedba snažna i utemeljena u velikoj meri zavisi od ugla gledanja.

Ako bismo pošli od pretpostavke da deca afričkog i azijskog porekla nose različite gene, selektovane za različita okruženja, onda primedba za rasizam stoji. Testovi inteligencije su zaista konstruisani tako da veći fokus stavljaju na elemente kognitivnih sposobnosti u kojima azijska deca imaju prednost. Ako pak testove inteligencije shvatimo kao instrument koji meri adaptiranost na život u modernom okruženju, karakterističnom za industrijski razvijene zemlje, a IQ kao brojčani izraz te adaptiranosti, onda im se ne može uputiti nijedna ozbiljna primedba.

Posmatrano u granicama industrijski razvijenog dela sveta, testovi inteligencije, odnosno rezultat na njima, odlično predviđaju niz ishoda testiranog pojedinca. Dobar su pokazatelj školskog uspeha, na primer, ali i niza ličnih i društvenih parametara koji na prvi pogled ne moraju biti povezani s inteligencijom: ljudi s boljim IQ će lakše zadržati radno mesto i profesionalno napredovati; manje su šanse da će zapasti u siromaštvo; manja je verovatnoća da će deo života provesti u zatvoru…

Pažljive analize masovnih testiranja pokazuju, međutim, da testovi inteligencije ne favorizuju uvek većinsku, „vladajuću“ grupu: u Maleziji, na primer, na testovima se redovno bolje pokazuju manjinski Kinezi i Indijci; Afroamerikanci, kao manjinska grupa, u SAD imaju bolje rezultate na testovima inteligencije nego njihovi vršnjaci u zemljama porekla, gde pripadaju etničkoj većini.

Još jedna generalna primedba jeste da je sam pojam rase maglovit.

Iz čisto biološkog ugla (ironija je htela da to znamo između ostalog i zahvaljujući radu Votsona na otkrivanju strukture DNK), nema previše smisla govoriti o rasama i nacijama. Postoji samo jedna – ljudska rasa. Izvan biološkog konteksta, međutim, pa i kada je o inteligenciji reč, pojam rasa je veoma zgodna i plodna konstrukt-heuristika.

Iz ugla IQ, Amerikanci afričkog porekla smeštaju se negde između Afrikanaca na matičnom kontinentu, koje nadmašuju po koeficijentu, i Amerikanaca evropskog porekla, u odnosu na koje su u zaostatku. Stvar, međutim, nije crno-bela. Afroamerikanci s juga SAD bliži su u pogledu rezultata na testovima inteligencije Afrikancima, dok su Afroamerikanci sa Istočne obale bliži sunarodnicima evropskog porekla nego Afrikancima. Jedno od mogućih, ali ne i jedino tumačenje ovakvih rezultata je sledeće: jug SAD odlikuje se niskom stopom etnički i rasno mešovitih brakova, pa samim tim gotovo da nema mešanja afričkih i evropskih gena; na Istočnoj obali, trendovi su drugačiji.

Uticaj sredinskih faktora na IQ

Da bi izbegli biologizaciju inteligencije i genetski determinizam, psiholozi su dugo pribegavali sledećem objašnjenju: Crna deca imaju slabiji skor na testovima inteligencije zato što, u proseku, potiču iz manje intelektualno podsticajnog okruženja u odnosu na bele vršnjake. Poslednjih godina, međutim, to objašnjenje suočeno je s preprekama koje teško može da prevaziđe. Naime, sve češća praksa evropskih i američkih parova da usvajaju decu s drugih kontinenata omogućila je istraživačima da u studijama inteligencije razdvoje genetske od kulturnih i socioekonomskih faktora. Istraživanja rađena u Americi pokazuju da usvojena deca, poreklom iz jugoistočne Azije, po IQ u proseku nadmašuju svoje bele vršnjake.

Ni ovo, međutim, ne znači da su geni sve. Deca se iz regiona jugoistočne Azije usvajaju na veoma mladom uzrastu, a prva sistematična testiranja obično se obavljaju na školskom uzrastu i u tinejdžerskom dobu. Usvojitelji su pak uglavnom porodice više srednje klase koje po pravilu mogu da obezbede kognitivno stimulativno okruženje. Sredinski faktor, dakle, nije u potpunosti izolovan.

Važnost primarne sredine detektovana je i u nekoliko metodološki ozbiljnih studija, fokusiranih upravo na decu afričkog porekla. Kada takva deca putem usvajanja u ranom uzrastu dospeju u intelektualno izazovno okruženje, umanjuje se ili nestaje razlika između njhovog IQ i koeficijenta izmerenog kod njihovih vršnjaka evropskog porekla.

Da li promena sredine može da utiče na nečiji IQ i u kom periodu transfer u intelektualno bogatu sredinu treba da se desi da bi imao pozitivan efekat na intelektualni razvoj? Dok se na drugi deo pitanja može manje-više nedvosmisleno odgovoriti zdravorazumski – što ranije to bolje, na njegov prvi deo nema jasnog odgovora. (Primere oprečnih nalaza možete preuzeti ovde i ovde.)

I geni i sredina

Psiholozi inteligenciju mere već sto godina. Jednako dugo traje osporavanje testova inteligencije, pa i stav uz koji pristaje ne mali broj stručnjaka – da od testova imamo više štete nego koristi. Kad se sve sabere i oduzme, moglo bi se reći da nam nauka, posle sto godina istraživačkih napora, govori ono što intuitivno ionako već znamo: na IQ utiču i geni i uslovi sredine.

Genetika napreduje neverovatnom brzinom i na momente nam se čini da smo, gledano iz ugla pojedinca, apsolutno u rukama gena i da nema puno toga što možemo da uradimo sami za sebe/na sebi. To i jeste tačno za neke anatomsko-fiziološke karakteristike čoveka, ali zaista nije slučaj s psihološkim crtama, pa čak ni onima koje direktno proističu iz fiziologije.

Nasledni metabolički poremećaj fenilketonurija to odlično ilustruje. U slučaju fenilketonurije, nasleđena genska mutacija dovodi do nedostatka enzima fenilalanin hidroksilaza koji aminokiselinu fenilalanin metaboliše u tirozin. Usled nedostatka ovog enzima, fenilalanin se ne razgrađuje i nagomilava se u krvi. Ovo pak ometa, tj. sprečava mijelinizaciju nervnih ćelija. Kako aksoni – izdanci putem kojih neuroni prenose poruke jedni drugima – mijelinski omotač u najvećoj meri dobijaju postnatalno, kada beba s ovakvom genskom mutacijom počne da uzima hranu koja sadrži fenilalanin, njen mozak počinje da se razvija abnormalno. Krajnji ishod je ozbiljna mentalna retardacija; šestogodišnje dete s fenilketonurijom ima IQ 20. Ovako ozbiljne posledice mogu se, međutim izbeći relativno lako – jednostavnim prilagođavanjem ishrane, tj. izbacivanjem iz ishrane odojčeta namirnica koje sadrže fenilalanin.

Dojenje, s druge strane, predstavlja odličan primer ponekad „čudne“ interakcije genetskog i sredinskog.

Niz studija, urađenih u poslednih pet do deset godina, pokazuje da čak sedam poena na testu inteligencije dobijamo pukom činjenicom da nas je majka dojila. Nije poznato zašto postoji korelacija između dojenja i koeficijenta inteligencije, ali je reč o veoma čvrstoj i uočljivoj vezi.

Prema američkoj zdravstvenoj statistici, belkinje ćešće i duže doje svoju decu. Elem, deo razlike u IQ između dece afričkog i dece evropskog porekla može se objasniti dojenjem.

Neka deca, međutim, nemaju uslova za ostvarivanje prednosti koju donosi dojenje, jer im nedostaje ključni gen. Prema dosadašnjim rezultatima Internacionalnog HapMap Projekta, 2.2 odsto kineske i japanske populacije, po 5 odsto Evropljana i Amerikanaca evropskog porekla, te čak deset odsto Nigerijaca nema ovaj gen. Kada se pogleda globalna mapa rasporeda vrednosti IQ, ona se u priličnoj meri poklapa s podacima HapMap-a: deca azijskog porekla imaju najviši IQ, slede ih Evropljani, potom Afrikanci.

IQ, rasa, politika

Šta je oteralo Votsona? Isto što je, 1976, nakon što je objavio Sociobiologiju, Edvarda Vilsona (Edward O. Wilson) umalo oteralo s Harvarda, a izložilo ga čak i pretnjama smrću. Naprosto, teško pristajemo na ideju da smo već na rođenju nejednaki, i to po parametrima koji ozbiljno utiču na to kakav ćemo život biti u mogućnosti da vodimo.

Barem delimično, ovo nepristajanje nastaje iz neznanja. Hipoteza da se iz rase može predvideti nečiji IQ je samo empirijska pretpostavka. To znači da je nju moguće empirijski testirati, verifikovati ili odbaciti. Čak i kada bi bila potvrđena, ne znači da bi je trebalo pretočiti u rasistički zakon ili praksu.

Ni akademski krugovi i polemike unutar njih nisu imune na politiku. Razmena argumenta koja se vodila povodom istorije istraživanja inteligencije u psihologiji (linkovi za izvode iz rasprave iznad) završila se više političkim, nego naučnim argumentima.

Koautor jedne od gornjih studija, kanadski psiholog Filip Rašton (John Philippe Rushton), istovremeno je predsednik organizacije Pioneer Fond – fondacije koja je posvećena „naučnom proučavanju naslednih činilaca različitosti među ljudima“. Za vreme njegovog upravljanja ovom organizacijom, Fond je dobio 70.000 dolara New Century Foundation. Rasizam zaodenut u kvazi nauku je najblaže što se može reći o ovoj fondaciji; na primer, izdaje publikaciju „American Renaissance“ koja otvoreno propagira segregaciju. Veza profesora Raštona s fondacijom svakako dovodi u pitanje njegov kredibilitet, ali je otvoreno pitanje može li se njegova studija odbaciti samo na bazi toga, bez naučno zasnovane argumentacije koja bi je dovela u pitanje.

*Tekst izvorno objavljen 26. aprila 2012.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Mozak: Veličina je, ipak, bitna « Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: