Kako je moć pozitivnog mišljenja postala nauka

Samo u protekloj godini, u stručnim časopisima objavljeno je par stotina radova o efektima pozitivnog mišljenja na zdravlje. Očekivanje dobrog ishoda ili dispozicioni optimizam, kako ga zovu istraživači, dovodi se u vezu s bezmalo svim aspektima života – od umanjenog subjektivnog doživljaja samoće do povećane tolerancije na bol.

Optimizam kao varijabla u naučnim istraživanjima ima jako zanimljivu istoriju. Ako bismo se vratili tri decenije unazad, našli bismo gomilu dokaza za to da istraživanje optimizma nema budućnost. A onda, 1985. godine, u časopisu Health Psychology, psiholozi Majkl Šajer (Michael F. Scheier) i Čarls Karver (Charles S. Carver) objavili su studiju „Optimism, Coping, and Health: Assessment and Implications of Generalized Outcome Expectancies„. Od tada, drugi istraživači citirali su je u svojim radovima najmanje 3.150 puta.

Tokom 1980ih, Šajer i Karver sarađivali su na istraživanjima motivacije i ciljanog (motivisanog) ponašanja. Od početka im je bilo jasno da je očekivani ishod veoma značajan aspekt takvog ponašanja i zainteresovali su se za odgovor na pitanje: Da li i koliko očekivani ishod utiče na sam ishod?

Iza ovakvog pitanja stoji naizgled jednostavan rezon. Kada postavimo neki cilj, postoji niz koraka, niz ponašanja koje treba da izvedemo da bismo do njega stigli. Reč je, dakle, o planiranom ponašanju. Ma kako dobro isplanirali put do cilja, na njemu nas očekuju manje ili veće poteškoće. Šajer i Karver hipotezirali su da ljudski um raspolaže nekom vrstom kalkulatora koji dodeljuje određene vrednosti tim poteškoća i kao rezultat izbacuje očekivani ishod – subjektivnu procenu verovatnoće da se teškoće prevaziđu i, uprkos njima, stigne do cilja. Taj rezultat, to očekivanje, pretpostavili su, igra određenu ulogu u opštem emocionalnom tonu osobe, pa i u njenom ponašanju.

Šta smo naučili o optimizmu?

Do sredine 1980ih, dvojica psihologa testirali su svoju ideju isključivo u eksperimentalnom, laboratorijskom okruženju. Sredinom 1980ih, odlučili su da istraživanja povežu s psihologijom ličnosti, što je i bila njihova primarna specijalnost, kao i da iskorače iz laboratorije i testiraju svoje hipoteze u realnim životnim okolnostima. U tu svrhu, konstruisali su pojam dispozicioni optimizam i definisali ga kao generalno očekivanje dobrog ishoda. Na nagovor Šajerove žene, specijaliste u oblasti medicinske psihologije Karen Metjuz (Karen Matthews), opredelili su se da krenu sa ispitivanjem veze između optimizma i zdravlja.

Kada je njihov rad objavljen, već su postojala svedočenja i ideje o tome da očekivanja mogu da imaju uticaj na zdravstveni status. On je, međutim, pionirski u tom smislu što su autori uz rad objavili skalu za merenje optimizma (ažuriranu PDF verziju imate ovde). Prvi put, istraživači su dobili kvantifikovani optimizam i kao takav mogli su da ga uključe u svoja istraživanja.

Nešto manje od tri decenije kasnije, nakon par hiljada istraživanja čiji je Šajer-Karverova skala bila deo, niko ne dovodi u pitanje vezu između optimizma i psihološkog zdravlja. On, odnosno njegovo odsustvo, u čvrstoj je korelaciji s depresijom, anskioznošću, opštim stresom usled teških životnih situacija, uključujući oporavak od bolesti. Znatno manji broj istraživanja bavio se vezom optimizma i fizičkog zdravlja, ali i tu postoji konsenzus: optimistima se bolesti ređe vraćaju, ređe bivaju ponovo hospitalizovani zbog iste dijagnoze, ređe imaju postoperativne komplikacije.

Manje-više uobličen je i odgovor na pitanje zašto optimistima ide bolje nego pesimistima. Istraživanja pokazuju da su optimisti proaktivni, uporno tragaju za rešenjem problema i, što nije manje značajno, lakše se prilagođavaju u situaciji kada shvate da je nešto, barem u datom trenutku i datim okolnostima, izvan njihovih moći. S obzirom da imaju takav pristup problemima, manje su izloženi psihološkom stresu. To ih čini manje sklonim pušenju, alkoholu, nezdravim ponašanjima uopšte. Kad se čitav lanac reakcija ima u vidu, ne čudi da je, na koncu, optimizam varijabla na osnovu koje se u izvesnoj meri može predvideti opšte psihofizičko zdravlje.

Šta ne znamo o optimizmu?

Za početak, ne znamo veoma važnu stvar –  ne znamo kako se optimizam i pesimizam razvijaju, odnosno zašto je neko pesimista, a neko optimista.

Studije s jednojajčanim blizancima upućuju na zaključak da su optimizam i pesimizam, možda i više nego druge karakteristike ličnosti, genetski određene. Genetika karaktera je, međutim, još uvek jako daleko od faze u kojoj bi mogla da generiše precizne odgovore. Osim što odnos gen – karakterna osobina nije odnos jedan prema jedan i što se mora uzeti u obzir međusobna interakcija gena, mora se voditi računa i o interakciji gena i sredinskih faktora.

Druga važna stvar je sledeća: psihologija ličnosti preispituje Šajer-Karverovo shvatanje optimizma. Naime, njih dvojica teorijski su osmislili optimizam i pesimizam kao dva pola jedne skale. Sada, međutim, jača gledište da nije reč o dve međusobno isključive karakterne osobine i da je reč o dvema crtama ličnosti koje su na neki način povezane. Naime, odsustvo pesimizma kao karakterne osobine ne znači automatski i prisustvo optimizma i testovima ličnosti je to moguće utvrditi i pokazati. U svetlu te činjenice, opravdano se postavlja pitanje nije li odsustvo pesimizma, a ne prisustvo optimizma kao takvog, varijabla koja utiče na ishod motivisanih ponašanja.

Promena paradigme mogla bi da ima i veoma značajne praktične implikacije.

Teorija da je optimizam važan i da doprinosi pozitivnom ishodu postala je deo popularne kulture. Mada je reč o naučnim studijama, rezultati istraživanja na ovu temu dospevaju na udarne stranice popularne štampe. Ljudima koji su u sitauciji da se bore s problemom od životne važnosti, a po svojoj prirodi, karakteru, nisu u stanju da zauzmu otvoreno optimističan stav, to stvara pritisak, stres i osećaj griže savesti da ne čine dovoljno za sebe. U kliničkoj psihologiji već ima studija slučaja s pacijentima na hemoterapiji, terapiji zračenjem, dijalizi ili odvikavanju od zavisnosti, koje beleže negativne efekte pritiska da se bude pozitivan. Najintrigantnije u svemu, najčešće uopšte nije reč o pesimistima – radi se o ljudima koji naprosto nisu u stanju da pozitivnom ishodu započetog daju šanse veće od 50 odsto. Okruženi su stručnjacima koji ih primuju na optimistično mišljenje, rodbinom koja ih ubeđuje da moraju pozitivno da misle ako hoće „da se izvuku“… To ih ostavlja s osećanjem nemoći i grižom savesti da ne rade dovoljno za sebe, u situaciji u kojoj se svi oko njih trude. U tom smislu, istraživanja koja bi pokazala da nije ključ u tome da se bude optimističan, pa makar i na silu, već da se ne neguje pesimizam, mogla bi značajno da utiču na mentalni status ovakvih ljudi.

*Tekst izvorno objavljen 2. maja 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: