Epidemija deficita pažnje i hiperaktivnosti kod dece: Stvarnost ili podvala?

U martu 1902, dr. Džordž Stil (George Still) održao je predavanje pred Kraljevskim društvom lekara, u Londonu, prenevši kolegama zapažanje o deci, pretežno dečacima, koji „nemaju mira, rukovođeni su strašću i traže nevolju“. Ta deca, sumirao je, „pate od abnormalnog nedostatka moralne kontrole“.

Mada je Stilovo predavanje kontaminirano moralizatorskim tonom, ono se uzima kao prva zabeležena rasprava o hiperaktivnosti. U međuvremenu, objavljeno je na stotine stručnih radova na ovu temu, od čega većina u poslednje dve decenije. Uobičajeno počinju sa: „Hiperaktivnost je najprevalentniji bihejvioralni problem na dečjem uzrastu.“

Citirana rečenica nije netačna, ali jeste problematična.

U periodu 1997-2006, broj dečaka i devojčica školskog uzrasta, u razvijenom svetu, kojima je dijagnostifikovan deficit pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD – od Attention Defficit Hyperactivity Disorder), rastao je po stopi od tri odsto godišnje. Svežiji podaci postoje samo za SAD: u periodu 2003-2008, broj dece s dijagnozom ADHD uvećavao se po stopi od 5.5 posto godišnje.

Konstatacija da je hiperaktivnost najprevalentniji bihejvioralni problem kod dece školskog uzrasta problematična je, međutim, i s drugog aspekta, koji nije samo metodološko-etički. Ona je, naime, najčešća u medicinskim/psihijatrijskim stručnim časopisima i periodici i dolazi od psihijatara koji su istovremeno i kliničari/praktičari i istraživači. Dakle, grupa ljudi koja postavlja dijagnozu, sopstveno delovanje naknadno koristi kao dokaz da je određena dijagnoza prevalentna. U psihologiji mišljenja to se zove samoispunjavajuće proročanstvo.

Kako se postavlja dijagnoza ADHD

Kao i niz drugih psiholoških poremećaja, opis ADHD je sindromski. Dakle, reč je o skupu simptoma. U konkretnom slučaju, radi se o tri grupe simptoma:

Slaba kontrola impulsa. Dete sa ADHD okolini često izgleda kao razmaženo, bezobrazno derište koje govori i radi sve što mu padne na pamet, u trenutku kada mu padne na pamet, ma kako to bilo neprimereno kontekstu. Za ilustraciju ove kategorije simptoma možda bi najslikovitije poslužila paralela s odraslom osobom koja ima problem slabe kontrole impulsa. Nakon što se s nekim upozna, ona bi lako mogla da izgovori sledeću rečenicu: „Au, izgledaš jako matoro za svoje godine!“

Mada postoje situacije u kojima bi ova i slične rečenice bile sasvim istinite, ogromna većina ljudi ih nikada ne izgovara. Zašto? U najkraćem, zato što njihov prefrontalni korteks (čeoni režanj) funkcioniše normalno. On kontroliše bihejvioralni output tako što analizira alternativna ponašanja i, na osnovu usaglašavanja s datim kontekstom, donosi odluku koja će od opcija biti sprovedena u delo. Jedan od važnih aspekata te kontrole je zauzdavanje impulsa. Kod dece sa ADHD prefrontalni korteks kao da ne obavlja ovu funkciju – ili je ne obavlja u potpunosti – i jednako tretira sve signale koji stižu iz nižih moždanih regjja.

Fizička hiperaktivnost. Ovu grupu simptoma ne treba posebno opisivati. U najkraćem, decu sa ADHD ne drži mesto i u stanju su da neumorno idu iz aktivnosti u aktivnost.

Deficit pažnje. Simptomi iz ove grupe decu sa ADHD posebno ograničavaju u postizanju školskih rezultata. Nedostaje im takozvana fokusirana (usmerena) pažnja: dete će se usredsrediti na nešto i onda iznenada preusmeriti mentalnu energiju ka nečem što uopšte ne mora biti povezano s onim čime se do tog trenutka bavilo; i najmanji spoljni stimulus, potpuno irelevantan, može da mu preotme pažnju. Istovremeno, skloni su da odlutaju i mislima, što ume da bude iscrpljujuće za roditelje: dete kao da ih ne čuje, kao da se nakon pet minuta uopšte ne seća upravo postignutog dogovora o nečemu; gubi stvari, zaboravlja gde je šta ostavilo. U suštini, deficit pažnje manifestuje se kao mentalni pandan fizičke hiperaktivnosti.

Sve tri grupe simptoma odlikuje izostanak selekcije i izbor između bitnog i nebitnog, utvrđivanje prioriteta.

Posmatrani izolovano, ovi simptomi nisu ekskluzivitet dece sa ADHD. Po pravilu, deca ne vole da ih odrasli sputavaju, da slušaju i izvršavaju njihova naređenja; ne prija im rutina svakodnevnog pisanja domaćih zadataka i moraju da nauče da na neke probleme moraju da se usredsrede i posvete im više vremena i pažnje nego što bi želeli; često bi da izbegnu da stvari dovedu do kraja i prešli bi na bavljenje nečim što ih u datom momentu više interesuje. U slučaju ADHD, sve ovo je prenaglašeno i, važnije, sve je prisutno istovremeno. U tom smislu, prema smernicama za dijagnostifikovanje ADHD, problem mora biti izražen pre sedme godine, mora biti perzistentan u periodu od najmanje šest meseci i mora podrazumevati manifestaciju najmanje osam od 14 simptoma karakterističnih za ADHD.

Koliko je dijagnoza ADHD pouzdana

Osim što su simptomi karakteristični za ADHD u različitim fazama odrastanja, u manjoj ili većoj meri, pristuni kod svakog deteta, znak pitanja nad ovom dijagnozom nadvija se i zbog činjenice da „ne drži ga mesto“, „impulsivnost“, „nefokusirana pažnja“ mogu biti simptomi čitavog niza razvojnih psiholoških poremećaja, od kojih nijedan nije preterano zabrinjavajući.

Do 70ih godina prošlog veka, klinički psiholozi i dečji psihijatri baratali su pojmom perzistentan razvojni poremećaj, koji je obuhvatao sve pobrojane simptome i nije se tretirao kao medicinsko, psihijatrijsko oboljenje. Kako smo se približavali „dekadi mozga“ i počeli sve više da upoznajemo ovaj organ, u upotrebu je ušao kncept minimalno oštećenje mozga. Nakon što su istraživači došli do zaključka da oštećenja mozga zapravo nema, dijagnoza je dobila ime minimalna moždana disfunkcionalnost. U upotrebi je bila jako kratko i zamenjena je sintagmom hiperkinetičko reagovanje. Kako je upućivala samo na hiperaktivnost, ali ne i na nedostatak pažnje i problem s njenim usmeravanjem, pokazala se neadekvatnom, a na scenu je stupila dijagnoza poremećaj pažnje sa ili bez hiperaktivnosti. Danas se deci gotovo i ne postavlja dijagnoza deficit pažnje bez hiperaktivnosti (ADD – od Attention Deficit Disorder), ali zato, barem u razvijenom svetu, pet do sedam odsto školske dece ima dijagnozu ADHD.

Na prvi pogled može da izgleda da su ove promene lingvističke prirode, ali se iza njih zapravo krije suštinski problem – pitanje šta ove etikete zaista označavaju. Naime, ako se ima u vidu da kliničari imaju sve više iskustva u radu s hiperaktivnom decom, a istraživači raspolažu sa sve više znanja o funkcionisanju ljudskog mozga, bilo bi normalno da dijagnoze postaju preciznije i isključivije. Nasuprot tome, u slučaju ADHD, ide se od labavog ka labavijem.

Biblija mentalnih kliničara zove se Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM). On ne sadrži samo spisak i klasifikaciju mentalnih poremećaja, već i kriterijume koje neko treba da ispunjava da bi mu se postavila određena dijagnoza. Dok je DSM II („II“ ukazuje da je reč o drugom izdanju) prepoznavao hiperkinetičko reagovanje, stavljajući dakle naglasak na hiperaktivnost, DSM III, objavljen 1980, prvi put je uveo dijagnozu ADD. Očito, ADD ukazuje da je primaran akcenat na deficitu pažnje, dok hiperaktivnost može, ali i ne mora da ga prati. 1987, objavljena je poslednja revizija DSM III (DSM III-R); hiperaktivnost je ponovo vraćena kao centralni problem, i otud ADHD.

Problem, dakle, nije lingvistički, ali nije ni isključivo teorijski.

Može li dete koje je hiperaktivno da nema problem s fokusiranjem pažnje? Suvišno je odgovarati. Može li dete koje ima poremećaj pažnje da ne bude hiperaktivno? Odgovor je ponovo očigledan: „Ne“; ako detetu ili odrasloj osobi svaki spoljni stimulus jednako privlači i okupira pažnju, ono mora biti hiperaktivno.

Ispostavlja se da zapravo i ne znamo šta je osnova ADHD. Istovremeno, smernice koje kažu da problem mora postojati u periodu od šest meseci i da mora podrazumevati barem osam od 14 karakterističnih simptoma – potpuno su arbitrarne. Zašto šest, a ne četiri meseca ili puna godina? Zašto osam, a ne sedam ili dest simptoma? Zato što je osam u ovom slučaju pola plus jedan? Ne zvuči kao ubedljiv argument.

Postoji li uopšte ADHD?

Zemlje poput SAD, Kanade i skandinavskih država, gde je ADHD „nastao“, imaju bezmalo tri decenije iskustva, statistike i istraživanja na ovu temu. Kada se sve sabere i oduzme, i dalje nema jasnih kriterijuma za ADHD kao distinktivni poremećaj. Pomenute države pokušale su ovaj problem da reše time što su u dijagnostifikovanje, osim roditelja uključili i nastavno osoblje, odnosno njihove opservacije o bihejvioralnim karakteristikama deteta, ali to im nije previše pomoglo.

Kanadski istraživači Koen (Nancy J. Cohen) i Mindl (Klaus Mindle) sproveli su studiju sa predškolskim vaspitačima 2.900 dece jednog kanadskog regiona. Zatražili su od vaspitača spisak imena dece za koju misle da su hiperaktivna. Dobili su listu sa 63 imena – u startu manje od uvreženog stava da između četiri i deset odsto dece pati od ADHD. Nakon što su se detaljno bavili grupom od 63 učenika predškolskog i odbacili iz uzorka decu koja su imala sasvim druge psihološke probleme – neuhranjenost i poremećaj sna – spisak je sužen na 23 imena.

U redu, reklo bi se, vaspitači nisu ni stručni da procenjuju ovako nešto. Istraživači Univerziteta u Bazelu sproveli su, međutim, februara ove godine, istraživanje koje se vrti oko pitanja: Kako to rade stručnjaci?

Tim koji je predvodila Katrin Bruhmiler (Katrin Bruchmüller) anketirao je i intervjuisao hljadu psihoterapeuta specijalizovanih za rad sa decom i adolescentima, od kojih je 473 učestvovalo u studiji. Svakom psihoterapeutu dodeljen je po jedan od četiri moguća „slučaja“. Tačnije, radilo se o veoma detaljnim i preciznim opisima hipotetičkih pacijenata, a posao učesnika u istraživanju bio je da na osnovu tih opisa postave dijagnozu i preporuče terapiju. U tri od četiri alternativna scenarija, skup opisanih simptoma nije bio dovoljan za postavljanje dijagnoze ADHD.

Kao da nije dovoljno što je sam DSM upitan, odnosno neprecizan kada se radi o ADHD, kliničari ne poštuju ni njegove smernice. Oko 17 odsto dece čiji opisi nisu odgovarali ADHD dobili su upravo tu dijagnozu. Da stvar bude zanimljivija, greška je kod dečaka bila dvostruko češća nego u slučaju devojčica (pol deteta bila je varijabla u istraživanju). Inače, u ukupnoj populaciji dece s dijagnozom ADHD, dečaci „vode“ sa 3:1.

Ovaj poslednji podatak je veoma zanimljiv. Da li su, kojim slučajem, dečaci i devojčice „proizvod“ različitih tehnika vaspitanja? Nije li slučaj, u zapadnoj kulturi, da se dečaci vaspitavaju na način koji nagrađuje ili barem blagonaklono gleda na dozu agresivnosti, koja se kod devojčica ne podstiče? Bili laik ili stručnjak, opis nestašnog dečaka mnogo više će vam ličiti na opis onoga što pretpostavljate da podrazumeva hiperaktivno dete, nego opis nemirne devojčice. Ako vam još kažem da su šanse da vam dete dobije etiketu ADHD pet puta veće ukoliko je ono najmlađe u predškolskoj grupi, postaje mnogo jasnije da je ova dijagnoza u nedopustivo velikoj meri stvar (pogrešne) percepcije: nestašni trogodišnjak u grupi dece od četiri godine, bošće oči kao hiperaktivni nemirko čiju je pažnju nemoguće zadobiti.

U kandžama medikamenata

U vezi s poremećajem pažnje i hiperaktivnošću postoji nešto izuzetno u odnosu na sve ostale psihološke poremećaje. Gotovo da nema studija o uticajima sredinskih faktora. 70ih i 80ih godina prošlog veka, urađeno je nekoliko istraživanja koja su pokušala da dovedu ADHD u vezu s porodičnim odnosima, tehnikama vaspitanja, obrazovnim praksama… Njihov broj je jako mali, broj posmatranja i merenja nedostatan za ozbiljnije zaključke. Zašto?

Konačno uobličenje ADHD dobio je krajem 1980ih godina. To je koincidiralo s promenom paradigme koja je zahvatila psihologiju i bihejvioralne nauke uopšte. Pomeranje ka biologiji i oslanjanje na nalaze koji dolaze iz neuronauke, kao i multidisciplinarni pristup mentalnom, imali su i i dalje daju sjajne rezultate. Neželjeni efekat je, međutim, zanemarivanje humanističke dimenzije koja je psihologiju odlikovala od utemeljenja. To je za posledicu imalo zanemarivanje nemedicinskih tehnika u „korekciji“ bihejvioralnih anomalija. Konkretno, ADHD je u startu koncipiran kao bolest, kao psihijatrijski poremećaj, što je dovelo do toga da 95 odsto dece sa ovom dijagnozom svakodnevno pije lekove iz grupe psihotropnih supstanci koje spadaju u „tešku artiljeriju“. Ovaj procenat odnosi se na SAD i Kanadu. U Evropi, za koju nema ažurnih i pouzdanih statistika, taj procenat je sigurno manji, ali je isto tako izvesno da raste.

Izborni medikament u tretmanu dečjeg ADHD je Ritalin (metilfenidat) – potentni psihostimulans, antipsihotik korišćen u lečenju šizofrenije kod odraslih. Poslednjih godina, na popularnosti dobija još potentniji stimulans – Dexedrin (dekstra-amfetamin). Samo u SAD, tri miliona dece je u ovom trenutku na terapiji psihostimulansima. U Kanadi, taj broj iznosi pola miliona. U Evropi, pretpostavlja se da oko tri odsto školske populacije ima dijagnozu ADHD, od čega barem 60 odsto redovno uzima lekove. Prema dosadašnjem iskustvu, trendovi u tretmanu mentalnih poremećaja prelivaju se iz Amerike u Evropu, tako da će vremenom ovaj procenat sigurno da raste.

Ideja da bi psihostimulans mogao da deluje umirujuće zvuči paradoksalno, ali ona je zasnovana na tzv. dopaminskoj hipotezi u objašnjenju ADHD. Deca sa ADHD, kaže teorija, koriste dopamin brže nego „normalna“ deca, što ima isti efekat kao da njihov mozak ne raspolaže dovoljnom količinom ovog neurotransmitera. Kada ga nema dovoljno, postajete impulsivniji, razdražljiviji, hiperaktivniji.

Osim što terapija medikamentima roditelje udaljava od potrage za alternativnim rešenjima, postoji i daleko ozbiljniji problem: psihostimulansi ne leče ADHD, a šta su neželjeni efekti dugoročne primene ove vrste lekova na deci, nije poznato. Naime, klinička ispitivanja lekova, što je i normalno, ne traju dovoljno dugo da bi se ispratio njihov uticaj na razvoj mozga i s njim povezanih kognitivnih kapaciteta. Da paradoks bude veći, lekari roditeljima preporučuju Ritalin najčešće kada deca sa ADHD dospeju do školskog uzrasta i počnu da donose loše ili osrednje rezultate. Ono što roditeljima niko ne objasni jeste sledeće: dete sa ADHD nema niži IQ od svojih vršnjaka, njegova kognitivna sposobnost nije umanjene, niti bi, da je to slučaj, lekovi mogli da pomognu.

Da li je ADHD bolest?

Medikalizacija ADHD i njegovo koncipiranje kao bolesti počiva na pretpostavci da je reč o biološki zasnovanom poremećaju. To znači da bi ADHD morao biti povezan s jednim od tri faktora: poremećaj neurotransmisije (disbalans na nivou neurotransmitera); neurološki deficit; genetska anomalija. Postoje li dokazi za ovako nešto?

Postoji na desetine studija koje optiraju jednu, drugu ili treću varijantu, ali nijedna nije konkluzivna. Uprkos tome, terapija medikamentima cveta. Između 1996. i 2006. godine, broj recepata za psihijatrijske lekove izdatih deci (podatak se odnosi na Ameriku) uvećao se za 50 odsto, kaže statistika časopisa Health Affairs (Maj/Jun 2009). U aprilu 2008. godine, Agencija za istraživanja zdravlja SAD saopštila je da je, u 2006, na lečenje mentalnih poremećaja populacije od 0-17 godina potrošeno više novca – ukupno 8.9 milijardi dolara – nego na lečenje svih preloma, posekotina, ogrebotina i drugih fizičkih povreda kod iste populacije – 6.1 milijarda. U 2008. godini, prema istom izvoru, tržište lekova koji se koriste u tretmanu ADHD dostiglo je vrednost od 4.8 milijardi dolara.

Od pomenuta tri faktora, stručnjaci su se najpre kladili na neurološki. Dokaza nema. Postoji serija studija koje ukazuju da su pojedini lokusi u čeonom režnju kod dece sa ADHD manje razvijeni u odnosu na prosek. Postoji, međutim, i longitudinalna studija koja je, u periodu od punih 15 godina, pratila neurološki razvoj dece kojima je ADHD dijagnostifikovan u ranom detinjstvu, a čiji roditelji su odbili terapiju lekovima. Kako se dete sa ADHD bliži pubertetu, razlika između njegovog čeonog režnja i iste regije korteksa deteta koje nema simptome ADHD se topi. Paralelno, simptomi ADHD iščezavaju. Ovo je još jedna od opasnosti medikalizacije: roditelji čija deca su na lekovima zbog dijagnoze ADHD zapravo nikada neće biti u mogućnosti da saznaju da li bi simptomi hiperaktivnosti i deficita pažnje nestali sami od sebe.

Hipoteza da je ADHD posledica poremećene dopaminske transmisije živa je i danas i zahvaljujući njoj – popularnost Ritalina i Dexedrina. Mada se u suštini ne može govoriti o hijerahiji neurotransmitera po važnosti, za potrebe ovog teksta pojednostaviću stvar i reću ću vam da je dopamin esencijalan za život kao takav. Nedostatak dopamina rezultira potpunim nedostatkom motivacije. Eksperimenti s laboratorijskim miševima pokazuju da će, usled blokade proizvodnje dopamina, miš vremenom čak prestati da se hrani. On oseća glad, ali nema motivaciju da uzme hranu koja mu je dostupna.

Istraživanja sa primatima o razvoju dopaminergičkih putanja u mozgu kazuju mnogo toga. Između ostalog: ukoliko mladunče majmuna odvojite od majke ubrzo po rođenju, dopaminska neurotransmisija u njegovom mozgu biće poremećena. Ukoliko je izostanak adekvatne afektivne veze produžen, poremećaj prerasta u trajan.

Kada je reč o deci sa ADHD, nekoliko epidemioloških studija ukazuje na to da nije slučajno da je epidemija ovog poremećaja nastupila 80ih godina prošlog veka. Od 1980ih jača kultura individualizma, produženog radnog vremena, skraćenog porodiljskog odsustva, ideologija i politika koje čoveka oblikuju kao racionalnog pojedinca koji predstavlja svet za sebe i teži zadovoljenju sopstvenih interesa. Ovo ne treba čitati kao sugestiju da krivicu za ADHD snose roditelji i njihov neadekvatan pristup deci; radi se o ukazivanju na činjenicu da su sredinski faktori neopravdano isključeni iz razmatranja i istraživanja ADHD.

Ako ADHD nije povezan s dopaminom, zašto lekovi koji deluju na dopaminsku neurotransmisiju imaju povoljne efekte na decu s ovom dijagnozom?

Zapravo, efekti su privid. Naime, metodološki rigorozna istraživanja pokazuju da dete na terapiji Ritalinom ostaje hiperaktivno. Nivo njegove fizičke aktivnosti je i dalje viši u odnosu na prosek za njegovu vršnjačku grupu, ali delovanje na dopamin podiže mogućnost da se ta aktivnost drugačije kanališe: dok je na terapiji, dete je lakše usmeriti na domaći zadatak ili igru; verovatnoća da će iznenada skrenuti pažnju na nešto drugo je manja. To je, dakle, tačno, ali je tačno i nešto drugo: dok se ADHD zvao hiperkinetičko reagovanje i dok Ritalin nije bio u igri, roditelji su, zajedno s psiholozima, uspevali da nauče hiperaktivno dete da se usredsredi. Problem je u tome što učenje zahteva vreme, nema unisonog rešenja, a „skakanje“ s jednog metoda na drugi, dok se ne pronađe onaj koji radi, opravdano ume da bude zamorno i roditeljima i deci.

Jedan od nespornih efekata Ritalina jeste i to da dete na terapiji postaje manje agresivno i razdražljivo. Sa psihološkog aspekta, to je njegov najopasniji efekat – znak da konzumenta pretvara u zavisnika. Naime, dopaminske putanje u mozgu čine takozvani nagrađujući sistem – neuralni sistem odgovoran za iskustvo prijatnosti koje imamo prilikom različitih aktivnosti, uključujući susret s prijateljem, vođenje ljubavi… Suština je u tome da Ritalin ne otklanja uzrok povišene razdražljivosti deteta sa ADHD; lek je samo učinio da se ono oseća „srećnije“.

Generalni problem psihostimulanasa jeste da je njihov učinak kratkotrajan. Ritalin ublažava simptome ADHD na šest do osam sati. Nakon toga, oni se vraćaju – jednako intenzivni kao i pre terapije. Rečju, Ritalin je za farmakoindustriju rudnik zlata. Naravno, nije reč samo o kratkotrajnom efektu; radi se o tome da industrija sebi stvara tržište na koje kao potrošač ulazite sa tri, pet, sedam godina i ostajete u toj ulozi do kraja života.

U grupu generalnih zamerki spada i podatak da najmanje 25 odsto dece sa ADHD ne reaguje na terapiju stimulansima, a da 40 odsto onih koji reaguju, apsolutne iste pomake prave i kada im se Ritalin zameni šećernom vodicom (placebo).

Mada bilo koje biološko utemeljenje podrazumeva genetičku osnovu, tek nedavno, istraživači Univerziteta Rokfeler obznanili su podatak da ima indicija da je za ADHD odgovorna hiperekspresija enzima kazein kinaza (CK1δ). Čak i da se ispostavi da je CK1δ hiperekspresivni miš model za ADHD, to i dalje ne znači da je terapija lekovima jedini, pogotovo ne jedini mogući tretman. U krajnjoj liniji i funkcionisanje dopamina je genetski programirano, ali u slučaju primata, program može da bude alterniran ukidanjem afektivne veze između mladunčeta i majke.

Zamislite zdravo rođenu bebu sa svim genetskim predispozicijama da se razvija normalno. Sada zamislite pomalo morbidan scenario: bebi je, čim se rodila, na levo oko stavljen povez. Recimo da joj se taj povez ukloni sa tri godine. Njeno oko će da proradi – elektromagnetni talasi dolaziće do receptora na mrežnjači – ali neće postojati odgovarajuće veze sa primarnim vizuelnim korteksom. Obrada informacija primljenih levim okom će izostati, uprkos činjenici da geni kodiraju ispravne informacije.

Šta je alternativa lekovima?

Istraživanja alternativnih pristupa veoma teško dolaze do neophodnih sredstava i zato ih je jako malo. Uskraćivanje fondova nije, odnosno ne mora biti posledica nekakve teorije zavere. Naprosto, reč je o tome da većina istraživača danas radi u paradigmi koja je okrenuta potrazi za biološkim korenima mentalnih poremećaja i stvar počinje da podseća na čuvenu opasku Maslova: „Ako ljudima date samo čekić, oni će morati da počnu sve da tretiraju čekićem.“

Ipak, ima ozbiljnih istraživanja koja ukazuju da promene u ishrani mogu da ublaže simptome ADHD. Njih nije teško razumeti i primeniti pošto se u potpunosti poklapaju sa savetima nutricionista u pogledu zdrave ishrane: redukovan unos belog šećera i proizvoda od belog brašna, svođenje konzumiranja gaziranih pića na minimum, veća zastupljenost vlaknastih namirnica i mahunarki, voće, uključujući suvo… Obraćanje nutricionisti ovim povodom ne može da škodi.

Redovna i pojačana fizička aktivnost, ali osmišljena, takođe može da bude od pomoći. Ukoliko detetu sa ADHD roditelji osmisle neku sportsku aktivnost, po definiciji će mu oduzeti deo energije koju bi ono trošilo na nestašluk. Povećan unos kiseonika može povoljno da deluje na postizanje koncentracije i bolji kognitivni output.

Dečji ili klinički psiholog koji radi s „problematičnom“ decom i adolescentima obučen je da roditeljima sa ADHD preporuči niz tehnika kojima se vežba postizanje koncentracije i održavanje fokusirane pažnje, kao i niz trikova baziranih na veoma jednostavnom sistemu nagrađivanja. Ovladavanje njima omogućuje roditeljima da čak i sa hiperaktivnim detetom prave dogovore kojih će se obe strane pridržavati, a da se pri tom ni jedna ne oseća ucenjenom.

Na kraju, hajde da napravimo jednu vežbu. Šta se događa s nama, odraslima, kada smo umorni? Gubimo koncentraciju. Kako se ponašamo kad nam je dosadno? Listamo novine, menjamo kanale, telefoniramo, surfujemo po internetu, ali ponekad, ništa od toga nije dovoljno. Kako nam je kada nas stignu oni dani u kojima mislimo da ono čime se bavimo nema smisla? Pa, tih dana teže ustajemo za posao. Šta nam prijatelji savetuju ako se požalimo da smo uznemireni, neispavani, frustrirani, pomalo depresivni, razdražljivi…? Možda ne tim rečima, ali njihovi saveti se svode na: „predahni“, „odmori“, „naspavaj se“, „jedi zdravo“, „šetaj“, „vozi bicikl“… Jedna od osnovnih lekcija u dečijoj psihologiji glasi: Deca su odrasli ljudi, samo to vešto kriju.

Advertisements

2 comments

  1. Povratni ping: Mentalni poremećaji: Različitost ili bolesti | Mind Readings

  2. Tijana

    Hvala za divan tekst !

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: