„Čari“ kapitalizma: Da li je sve na prodaju?

Zavisno od toga gde živite, možete kupiti neke zaista bizarne „stvari“:

  • Osuđenici u kalifornijskim zatvorima, po ceni od 90 dolara za noć mogu biti prebačeni u besprekorno čistu, udobno nameštenu ćeliju, gde su im mir i tišina garantovani.
  • U nekim većim američkim gradovima, kupuje se pravo na vožnju zaustavnom trakom.
  • Evropski i američki parovi koji imaju problema sa začećem, za 8.000 dolara mogu da „kupe“ surogat majku iz Indije.
  • Za 250.000 dolara južnoafričke vlasti će vam izdati dozvolu da ubijete crnog nosoroga; crni nosorog je vrsta u izumiranju, a logika vlasti je da će prodajom prava na odstrel, uz to da deo novca odlazi vlasniku ranča na kojem je životinja ubijena, stimulisati rančere da ostavljaju hranu nosorozima i da ih ne ubijaju radi sitne zarade.
  • Američki lekari na glasu svojim pacijentima prodaju svoj broj mobilnog telefona; po ceni od 1.500 dolara godišnje, prodaju mogućnost pacijentu da ih dobije 24 sata dnevno.
  • Evropska unija ima specijalnu agenciju koja kompanijama prodaje pravo da zagađuju okolinu.
  • Ako imate 500.000 dolara, možete kupiti pravo da emigrirate u Ameriku, a ako taj novac uložite u kreiranje barem 10 radnih mesta s punim radnim vremenom, u regionu koji ima nižu stopu zaposlenosti od proseka, sleduje vam tzv. zelena karta, koja vam daje pravo na trajni boravak….

Mnogi ne mogu da priušte stvari s gornje liste, ali zato mogu da se okrenu bizarnim načinima da zarade novac:

  • Veliki broj kompanija platiće vam 10.000 dolara da na čelu uradite trajnu tetovažu njihovog loga ili nekog pripadajućeg brenda.
  • Ako pristanete da učestvujete u testiranju sigurnosti novih lekova, neke farmaceutske kompanije spremne su da vam plate 7.500 dolara (cena može biti i veća u zavisnosti od procene rizika kojem se izlažete).
  • Privatne kompanije koje rade za američku vojsku plaćaće vam 1.000 dolara na dan da se kao vojnik uputite u neku od rizičnih regija Avganistana ili Somalije.
  • Kompanije koje se bave lobiranjem plaćaju od 15 do 50 dolara na sat da dreždite u redu na Kapitol Hilu, kako biste njihovom predstavniku obezbedili mogućnost da prisustvuje saslušanju.
  • Učenici u nekim eksperimentalnim školama Amerike i Evrope, za pročitanu knjigu bivaju plaćeni oko 3 dolara…

Sve je tržište

Jedna od posledica trijumfa liberalnog kapitalizma jeste prodor logike tržišta u sfere koje su tradicionalno bile regulisane netržišnim normama i vrednostima. To se dogodilo sa školstvom i zdravstvom; postoje privatni zatvori; postoje privatne kompanije koje osmišljavaju ratne strategije, regrutuju i obučavaju ratnike; elitna naselja širom planete su zabranjena zona za legitimnu policiju – red u njima kontrolišu moćne privatne firme koje se bave obezbeđenjem imovine i lica; postoji legalno tržište spermom i jajnim ćelijama, majčinim mlekom…

Pre samo 30 godina, pre tzv. Regan-Tačer ere, bilo je potpuno nezamislivo da obrazovanje, lečenje, javna bezbednost, nacionalna bezbednost, zagađenje i zaštita okoline, rekreacija, prokreacija…da sve to postanu oblasti koje uređuje nevidljiva ruka tržišta.

Da li je sve ovo neki poseban razlog za brigu? Nisu li oni koji „kukaju“ nad poretkom stvari prosto žrtve nesposobnosti da razumeju duh vremena?

Hajde da na ova dva pitanja damo odgovor preko trećeg: Šta su glavni uzroci globalnog nezadovoljstva, odnosno koje su to pojave rezultirale pokretima Occupy Wall Street, 99%, Anonymous, piratske partije…? Na revolt ih prvenstveno navode dve stvari: nejednakost i korupcija.

Nejednakost.  U društvu u kojem je sve na prodaju, odnosno sve može da se kupi, život mora biti teži pojedincima koji raspolažu s manje sredstava. Što u većoj meri za jedno društvo važi da je sve na prodaju, to je značaj količine novca kojom pojedinac raspolaže veći. Kada bi jedina prednost bogatih bila to što mogu da poseduju jahte i luksuzne vile, te putuju svetom privatnim avionima, nejednaka preraspodela bila bi manje bitna nego što jeste. Onog trenutka kada postane moguće da se novcem kupe obrazovanje, lečenje i lična bezbednost – problem nejednake raspodele postaje ozbiljan.

Korupcija. Izvorno, termin korupcija znači – kvarenje, izopačivanje. Izopačenje o kojem je ovde reč nastaje usled sukoba tržišne logike s čovekovom psihologijom.

Logika slobodnog tržišta

Zamislite školu koja deci, đacima, plaća čitanje lektire. Bez sumnje, naša psihologija je takva da ćemo radije učestvovati u aktivnostima za koje dobijamo nagradu. Dakle, ako deci platite, najverovatnije će čitati više. Šta je, međutim, nusproizvod? Detetu ste oduzeli mogućnost da otkrije da ga čitanje zanima. Posledično, čitaće dok je nagrađivano. Kada nagrađivanje prestane, neće postojati motiv koji ljude obično goni na ovakvu aktivnost – intelektualna radoznalost. Drugim rečima, dete je u startu naučilo da je čitanje delatnost, nešto što se radi samo za novac, jer je drugačija, intrinzična motivacija nemoguća.

Prethodni scenario zapravo ne morate da zamišljate; on je isproban u praksi. Vlasti Njujorka počele su, 2007. godine, implementaciju nesvakidašnjeg plana čiji je cilj bio smanjenje jaza u školskom uspehu između dece koja pripadaju etničkim manjinama i bele većine. Program zasnovan na logici tržišta osmislio je harvardski ekonomista Roland Frajer (Roland G. Fryer) i podrazumevao je novčane nagrade đacima i njihovim roditeljima, uz uslov da svoje ponašanje modifikuju u pravcu postavljenog cilja.

Učenicima škola obuhvaćenih programom obećano je 500 dolara godišnje ukoliko redovno pohađaju nastavu, redovno prisustvuju testiranjima i poprave opšti uspeh. Uz uslov da zadrže posao s punim radnim vremenom, imaju zdravstveno osiguranje i „nateraju“ svoju decu da redovno idu u školu, roditeljima je mesečno isplaćivan podsticaj u iznosu od 200 dolara.

Prema ekonomskoj teoriji, plan je bio osuđen na uspeh. Program je zasnovan na pretpostavci da nagrade u kešu moraju dati bolje rezultate od apstraktnih sugestija da školovanje pruža daleko bolje i sigurnije izglede za lepšu budućnost. Po isteku pilot godine ispostavilo se da performanse podsticane dece nisu bile ni bolje ni gore u odnosu na decu koja nisu bila uključena u program.

Da prodor tržišne logike u sfere tradicionalno postavljene na drugačijim principima ne daje rezultate, Švajcarci su naučili i nešto ranije.

Oslonjena na nuklearnu energiju, Švajcarska se, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, suočavala s hroničnim nedostatkom lokacija za skladištenje nuklearnog otpada. 1993, kao jedna od potencijalnih lokacija identifikovano je selo Volfenšisen. Neposredno pred referendum na kojem je njegovih 2.100 stanovnika trebalo da se izjasne da li prihvataju takav plan, ekonomisti Bruno Frej (Bruno S. Frey) i Feliks Oberholcer (Felix Oberholzer-Gee) anketirali su seljane i došli do rezultata da blaga većina (51 odsto stanovnika) namerava da na referendumu zaokruži „DA“.

Anketa je pokazala još nešto. Stanovnici koji su prihvatali da u komšiluku dobiju nuklearnu deponiju, prema istraživanju, bili su svesni rizika koje takvo skladište nosi. Na podršku planu, kako su izjavljivali istraživačima, odlučili su se jer veruju stručnoj komisiji koja je procenila da je odabrana lokacija bezbedna, ali i iz osećanja građanske dužnosti, budući da žive u zemlji koja zavisi od nuklearne energije.

Jedno od pitanja u anketi glasilo je: „Da li biste prihvatili skladište nuklearnog otpada na teritoriji vašeg sela ako bi parlament doneo odluku da svakom stanovniku isplaćuje godišnje obeštećenje?“

Broj onih koji podržavaju plan pao je na 25 odsto i nije zavisio od visine hipotetičke odštete, koju su istraživači varirali i do iznosa od 8.700 dolara. Zašto?

Kako su sami objasnili istraživačima, ukoliko bi skladištenje otpada prihvatili uz novčanu nadoknadu, osećali bi se kao da prodaju svoj glas. Istovremeno, smatrali su da bi sunarodnici na njih gledali kao na podmićene.

Zašto nije sve (za) tržište?

O čemu se suštinski radi? Najprostije rečeno, nasuprot tvrdnjama zagovornika slobodnog tržišta, ono nije puka apstraktna pijaca na kojoj se odvija razmena dobara i usluga. Nije, naime, tačno da komercijalizacija, sama činjenica da se neka „stvar“ našla na tržištu, ne menja tu stvar. Ako ništa drugo, tržište je u interakciji s nama kao bićima koja poseduju psihologiju i šalje nam signal da je nešto roba i da je u redu trgovati time. Mogu li principi tržišta biti univerzalni i da li je način na koji menjaju ono što se na tržištu pojavi uvek prihvatljiv?

Uzmimo primer prijatelja. Recimo da biste voleli da ih imate više. Da li biste kupili nekolicinu? Verovatno ne. Po definiciji, prijateljstvo karakteriše dobrovoljnost i ima emocionalnu komponentu. Drugim rečima, ne želimo prijatelje koji nas nisu dobrovoljno prihvatili kao bliske, niti verujemo da ono što smatramo prijateljstvom možemo dobiti za novac.

Prijatelj bi mogao biti primer „stvari“ koja se ne može kupiti. Postoje, međutim, i stvari kojima se može trgovati, ali se čini da to ne bi bilo uputno. Na primer, deca.

Uzmimo slučaj para koji ne može da ima dece i želi da usvoji. Njihove lične istorije, rezultati psiholoških testiranja, zdravlje…sve govori u prilog tome da bi bili sjajni roditelji usvojenom detetu. I recimo da se radi o bogatom paru, koji hoće da izbegne dugotrajnu proceduru usvajanja; hoće da odmah kupi dete. Zašto da to ne dozvolimo? Ako je već reč o paru koji će svakako usvojiti dete, zašto im ne dopustiti da odmah postanu roditelji? Zato što smo kao civilizacija postigli konsenzus da ljudska bića nisu roba. Onog trenutka kada bismo im odredili cenu, to bi značilo da jesu roba, da je u redu trgovati njima i da je u redu da budu instrument za sticanje profita.

Osim što vole da prećute da tržište nije nimalo apstraktno i bez uticaja na nematerijalnu vrednost entiteta koji se na njemu nađu, zagovornici apsolutizacije tržišnih principa nerado govore o još jednoj bitnoj stvari: Slobodno tržište ponekad samo izgleda kao pijaca na kojoj akteri svojevoljno razmenjuju dobra. Evo primera iz knjige „Šta novac ne može da kupi„, harvardskog profesora političkih nauka Majkla Sandela (Michael Sandel).

Majkl Rajs, četrdesetosmogodišnji radnik američkog trgovinskog lanca Volmart, kolabirao je pomažući kupcu da televizor odnese do svog auta. Nedelju dana kasnije, umro je u bolnici. Koju nedelju kasnije, osiguravajuća kompanija isplatila je njegovo životno osiguranje u iznosu od 300.000 dolara. Kvaka je u sledećem: Novac nije otišao u ruke njegovoj porodici, već kompaniji.

Istini za volju, kompanija ga je i osigurala. Formalno, tzv. osiguranje mrtvog seljaka ugovara se uz saglasnost osiguranika, tj. zaposlenog. Polisa, nakon smrti, može biti isplaćena bilo kompaniji bilo porodici preminulog, u zavisnosti od tipa ugovora. Realno, sklapanje ugovora kojim kompanija stiče pravo na polisu u slučaju njegove smrti, predstavlja uslov za zaposlenje. Koliko je slobodna i koliko može da bira osoba koja potiče iz nižeg socijalnog sloja, slabog obrazovanja, što je prototip zaposlenog u kompanijama poput Volmarta?

Drugi primer, takođe iz Sandelove knjige: trgovina životnim osiguranjem umirućih pacijenata. Reč je o tržištu polisa životnog osiguranja ljudi koji su u terminalnim fazama bolesti. Osiguravajuća kompanija pacijentu isplaćuje sumu koja je nešto viša od iznosa koji je uplatio, ali znatno manju od one koja će novom vlasniku polise biti isplaćena nakon što pacijent umre. Opet slično pitanje: U kojoj meri se umirući pacijent, koji neretko porodicu ostavlja u dugovima na ime troškova lečenja, može smatrati slobodnim akterom?

U čemu je poenta? Najprostije rečeno, tržišna ekonomija pretvorena je u tržišno društvo; način organizacije proizvodnje pretvoren je u društvenu organizaciju – u način života koji podrazumeva da tržišni zakoni vladaju svim sferama života. Ne slučajno, debata na ovu temu nije postojala u poslednjih 30 godina. Na scenu su je vratili ekonomska kriza i antikapitalistički društveni pokreti širom sveta. Najznačajnije, na dnevnom redu nisu kozmetičke promene: Ono što se krije iza nezadovoljstva kapitalizmom i protesta protiv njega jeste nezadovoljstvo definicijom dobrog života. Po prvi put posle nekoliko decenija, moguće je javno postaviti pitanje njenog reformulisanja i dovesti u sumnju ideju da je dobar život emergentna posledica, ako ne i svojstvo slobodnog tržišta.

Advertisements

One comment

  1. Profesor Sandel cije predavanje via EDX pratim je odlican. Cak sam i knjigu “ Jutsice “ nabavio.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: