Kome treba bog?

Evo interesantnog paradoksa: prosvetiteljstvo, sekularizacija, industrijska revolucija, genetika, postindustrijska revolucija, informatička revolucija… Na kraju niza koji bi mogao biti i duži – povratak religiji.

Stvari stoje ovako: tražiti od vernika da racionalno odbrani svoje uverenje o postojanju boga smatra se u najmanju ruku nepristojnim; tražiti od ateiste da objasni poziciju koja njegovo (božje) postojanje opovrgava smatra se u najmanju ruku poželjnim.

Tradicionalno, ateistički pogled na svet zasniva se na jednom od tri argumenta:

  1. Argument protiv nužnosti boga ili tvrdnja da postojanje boga nije neophodno da bi se objasnili materijalni svet i moralne vrednosti po kojima živimo.
  2. Argument protiv mogućnosti boga ili tvrdnja da postojanje nečeg sa atributima koji se pripisuju bogu materijalno i logički nije moguće.
  3. Argument na bazi posledica verovanja u boga – tvrdnja da verovanje u svevišnjeg nosi opasne političke i moralne posledice, te da bi svet bio bolji bez vere.

Istorijski posmatrano, debata se uglavnom vodila po pitanju mogućnosti boga: hrišćani bi nastojali da racionalno odbrane mogućnost njegovog postojanja; ateisti bi nastojali da pokažu kako je takvo uverenje nonsens. Savremena debata, pak, vrti se oko posledica religijskog verovanja. S nastankom i povećanom vidljivošću Novog ateizma (Hičens, Dokins, Hoking, Pinker, Denet, Blekmorova, itd.), ateizam napada organizovanu religiju, ali i intimno verovanje u boga, sa aspekta pogubnih društvenih posledica do kojih dovodi – od progona homoseksualaca do samoubilačkih terorističkih napada.

Mada su zastupnici Novog ateizma sve sami univerzitetski profesori i javno aktivni intelektualci, akademski ateizam je dominantno usmeren na prvi od tri argumenta, preciznije, na njegovu negaciju – tvrdnju da bog naprosto nije nužan, odnosno da nema razloga da postoji.

Hrišćanski teolozi uglavnom navode tri razloga koji postojanje boga čine nužnim:

  1. Bog je neophodan da bi se objasnio nastanak i održanje kosmosa.
  2. Bog je neophodan kao izvor moralnih vrednosti: bez njega bismo zapali u moralni nihilizam.
  3. Bez vere u boga, život postaje besmislen i nema svrhu.

Iako je hrišćanski teolozi svojataju, ideja nužnosti boga kao stvoritelja i održitelja univerzuma, tzv. kosmološki argument, vuče korene iz paganske, prehrišćanske filozofije. Najjasnije se može pripisati Aristotelu, koji je govorio o Prvom uzroku ili Uzroku univerzuma „koji sam nema svoj uzrok“.

Aristotel je, naime, verovao da je kosmos u neprekidnom kretanju i stanju promene. Svaka promena mora imati svoj uzrok, tačnije, lanac uzroka. On, pak, mora imati svoj početak; u suprotnom, nužno se zapada u beskonačnu regresiju. Taj prapočetak, Uzrok bez uzroka, to je po Aristotelu bog, ali ne bog kao entitet obožavanja, već „uzvišeno i večno živo biće“, najmoćnija i najinteligentnija kreativna snaga u kosmosu.

Formalno, kosmološki argument izgleda ovako: sve što postoji mora imati uzrok; univerzum postoji; dakle, univerzum mora imati uzrok.

A zašto univerzum mora imati uzrok i zašto je to logičnije ili prihvatljivije od beskonačne regresije? U krajnjoj liniji, kosmološki argument ne zapada u beskonačnu regresiju samo zato što arbitrarno postulira prapočetak u bogu. Vilijam Krejg (William Lane Craig), najpoznatiji savremeni zastupnik kosmološkog argumenta, poziva se na to da je beskonačna regresija naprosto kontraintuitivna i da je ljudi ne prihvataju; ne veruju joj. Ok, intuicija je bitna, naročito u filozofiji i filozofskim raspravama. S druge strane, kontraintuitivno je i da se Zemlja okreće oko Sunca; kontraintuitivno je da je svetlost istovremeno i talas i čestica. Ipak, znamo i prihvatamo da je tako.

Druga bitna slabost kosmološkog argumenta mogla bi se formulisati otprilike ovako: Ako prihvatimo tezu da Bog postoji bez uzroka, zašto ne bismo jednostavno prihvatili stav da univerzum postoji bez uzroka, pogotovo što se u ovom slučaju na postojanje boga obavezujemo samo da bismo imali uzrok za postojanje univerzuma? Dakle, kao što bog postoji, a da nema prethodni uzrok, neka jednostavno univerzum postoji bez uzroka i stvar je jednostavnija – ima jedan činilac manje.

Treće, zašto Prvi uzrok mora biti bog? Argument je da Prvi uzrok mora biti izvan vremena i prostora. Uzrokujući početak svega, on je uzrok i prostora i vremena. A biće koje je izvan prostora i vremena mora biti bog. Recimo da je to u redu. No, teisti boga vide sa atributima koji nužno ne proizilaze iz „činjenice“ da je on izvan vremena i prostora. Njihov zamišljeni bog je sveznajući, svemoćan, pun ljubavi, kažnjava, prašta… Dakle, čak i ako prihvatimo da mora postojati Prvi uzrok, to uopšte ne znači da to mora biti bog kakvog nam slikaju monoteističke religije. Na kraju krajeva, bog, barem onaj biblijski, uopšte nije izvan vremena i prostora. Ako je u bibliji išta sveprisutno, sveprisutna je njegova intervencija u vremenu i prostoru.

Argumenti ovog tipa i rasprave bazirane na njima praktično su beskorisne. To nisu argumenti nakon kojih će vernik reći: „Ah, dok ovo nisam čuo verovao sam u boga; sad sam razuveren.“ Isto tako, ne može se očekivati da ateista iz rasprave izađe s rečima: „Sad mi je jasno da je nužno da bog postoji.“

Vernici i ateisti ne spore se, naime, u vezi s tim koja od dve strane može i ume da objasni nastanak univerzuma. Spore se u vezi s tim kako žele da to objasne. Naučnik nema problem s tim da zauzme sledeći stav: „Nauka za sada nema potpuno i zaokruženo saznanje o tome kako je nastao svet.“ Štaviše, naučnik bi mogao da se pomiri i s tim da će nastanak kosmosa ostati večna tajna. Vernik na to ne pristaje. U tom smislu, razlika između ateista i vernika nije u prvom redu razlika u filozofskim načelima, već u psihološkom, mentalnom sklopu. To još jasnije dolazi do izražaja povodom argumenta da je bog nužan kao izvor moralnih vrlina, jer bi bez njega sve bilo dozvoljeno.

Raspravu o nužnosti boga kao moralnog uporišta obeležava svojevrsan paradoks. Teisti smatraju da bi svet bez boga nužno zapao u moralni nihilizam, što ih po ovom pitanju svrstava u moralne relativiste. Zanimljivo, perjanice Novog ateizma koji se u popularnoj štampi često naziva i brutalnim ateizmom, zapravo imaju jače moralno uporište. Oni tvrde da su moralne vrednosti činjenice po sebi i da su biološki zasnovane, što ih svrstava u moralne realiste.

Ako se čovek rađa kao moralno biće, bog ne samo da nije nužan, nego je i nepotreban. Filozof Patricija Čerčlend (Patricia Churchland), na primer, smatra da je dilema „bog ili moralni nihilizam“ – lažna dilema. Neuronaučne nalaze da oštećenja određenih moždanih regija dovode do deficita u moralnom rezonovanju, ona tumači kao dokaz da je moral deo čovekovog biološkog sklopa. Isto tako, razvojni psiholozi, počev od Pijažea, moralni razvoj posmatraju kao deo opšteg psihološkog razvoja deteta. Psiholingvisti su, na primer, analizom dečjeg govora utvrdili da već na uzrastu od dve godine termine dobro i loše upotrebljavamo i u značenju koje podrazumeva moralno vrednovanje. Evolucioni i kognitivni psiholozi koji istražuju takozvanu socijalnu kogniciju smatraju da čak i u životinjskom svetu, kod onih životinja koje žive u većim skupinama, ima znakova neke vrste moralnih vrednosti, altruizma i empatije.

Ovakva argumentacija, pogađate, teolozima ne zvuči ubedljivo. Reći će vam da se ljudi eventualno rađaju kao moralna bića zato što je bog to tako hteo. U redu. Recimo da prihvatimo to objašnjenje. Ali, ako nas je jednom, stvarajući svet, učinio takvima, otkud potreba da i dalje postoji i interveniše u našem svetu? Zar je sveznajući i omnipotentan bog nesiguran u svoje delo; boji se da možda posao nije obavio kako treba i moramo verovati da je i dalje tu kako bismo bili moralni?

Treći teološki argument – da je bog nužan kao izvor smisla svetu i životu – zapravo proističe iz prva dva: iz ideje da je nužan za nastanak i održanje kosmosa i za obezbeđivanje moralnog okvira našoj egzistenciji. Ako se odbace prva dva, nužno pada i treći. Postoji, međutim, šira priča u vezi s trećim argumentom.

Stav da život bez boga nema smisla, da ne znači ništa, hrišćani brane idejom da je besmisao nužna posledica ateističkog pogleda na čoveka kao na tek još jednu životinjsku vrstu. Nasuprot tome, dobar broj ateista misli da je jedino takvo, ateističko, poimanje čoveka, omogućuje da istinski budemo ljudi. Ukratko:

Religija jeste odigrala važnu ulogu u razvoju onoga što danas nazivamo civilizovani život, i to gradeći uverenje da biti čovek mora podrazumevati nešto više od biti živo biće. Da bi to učinila, podelila je našu egzistenciju na sakralno i profano. Negde na tom putu, sakralno je uzdignuto tako visoko da umanjuje, ako i ne poništava suštinu čoveka kao živog bića. Ako se čovekova egzistencija posmatra kroz potpuno profane naočare, onda, na primer, vidimo čoveka koji ima izbora i koji je odgovoran za izbore koje pravi. Sloboda izbora i odgovornost za posledice čine nas ljudima više nego išta drugo. Smisao i dignitet, u suštini, ne samo da ne potiču od prihvatanja vere, već su jedino mogući kroz borbu protiv nje, shvaćene u okvirima organizovane religije i pravila o tome „kako mora biti“.

*Tekst izvorno objavljen 13. aprila 2012.

Advertisements

24 comments

  1. Srdjan

    Oprosti im, Gospode, jer ne znaju sta cine.

    Sviđa mi se

  2. Mary

    On je Prvi uzrok i Prvi pokretac…blago Onima koji ga prepoznaju…u Svemu…
    Mary

    Sviđa mi se

  3. igor ljubin.....

    Iako je namera teksta da u najvećoj meri objektivno predstavi raspravu o religiji (sem na kraju), propušteno je da se istakne šta je to u religiji toliko privlačno, i zašto će ona, i pored svih budalaština kojima obiluje, i dalje biti toliko važna, pa i pored svih racionalnih osporavanja – sveprisutna.

    Autorka kaže:
    “Hrišćanski teolozi uglavnom navode tri razloga koji postojanje boga čine nužnim:
    1) Bog je neophodan da bi se objasnio nastanak i održanje kosmosa.
    2) Bog je neophodan kao izvor moralnih vrednosti: bez njega bismo zapali u moralni nihilizam.
    3) Bez vere u boga, život postaje besmislen i nema svrhu.“

    Od ova tri razloga, samo je treći razlog pravi kandidat za objašnjenje značaja religije. Autorka greši kada kaže da iz prva dva razloga sledi treći – zapravo, potpuno je nepotrebno isticati koji razlog iz koga sledi, to nije ni važno.
    Prvi razlog je vrlo lako odbaciti – tvrdi se da je bog stvorio Univerzum. A ko je stvorio boga? Boga niko nije stvorio, on je večno biće. Ali tada sasvim koherentno možemo tvrditi da je i Univerzum večan, i da ga niko nije stvorio.
    Drugi razlog je malo teže odbaciti – tvrdi se da je bog izvor naših moralnih vrednosti, on nam, preko ‘svetih’ knjiga, kaže šta je dobro (‘dobro’ u etičkom smislu). Ne treba isticati da postoje mnogi nereligiozni ljudi koji su moralni, treba se setiti Platona, koji je pre više od dva milenijuma odbacio ovakav argument – pitanje je vrlo prosto: da li je nešto dobro zato što ga bog odobrava, ili ga bog odobrava zato što je to dobro? Ako je u pitanju druga alternativa, tada je činjenica da je nešto dobro ‘starija’ od boga, i razlog zašto je nešto dobro (npr. neki postupak) nema veze sa bogom – bog konstatuje da je nešto dobro, i zato to i odobrava. Prva alternativa je takođe pogrešna zato što uvodi arbitrarnost – ubistvo je moralno rđavo zato što ga bog ne odobrava (to što ga bog ne odobrava ga čini moralno rđavim), ali bi bilo dobro da ga bog odobrava. Prosto, bog je mogao da se naljuti na ljude, i da odjednom odobri ubistvo, i to bi ubistvo činilo moralno ispravnim – ovim moral zavisi isključivo od božje volje, koja bi poput svake volje mogla biti promenljiva, i time se uvodi arbitrarnost i relativnost. Teisti odgovaraju – bog nikad ne bi odobrio ubistvo, jer je bog dobar! Ali setimo se šta u ovoj alternativi znači da je nešto dobro – da ga bog odobrava! Šta onda znači izraz da je bog dobar, i da nikad ne bi dopustio ubistvo – da bog odobrava samog sebe?! Dakle, ovo se svodi na apsurd.
    I druga razlog je odbačen.
    Ostaje treći – činjenica da je čovek smrtno biće jeste glavni, tačnije jedini razlog za veru u boga, i to će biti dokle god je čovek smrtno biće (uzgred, ja čvrsto verujem da će doći dan kada više nećemo biti smrtni, zahvaljujući istraživanjima u genetici i biohemiji)! I zapitajmo se – neka smo od ovog trenutka svi nekim čudom postali besmrtni (možda božjim čudom) – možemo biti gladni, ali ne možemo umreti od gladi (ili, ceteris paribus, bolesni, siromašni, ranjeni, i tako dalje): da li bi i dalje imalo mesta za boga? Koju bi ulogu religija tada igrala? Da li bismo rekli: besmrtni smo, ali bog ipak mora postojati jer inače ne možemo da objasnimo početak Univerzuma?! Ne, razlog za verovanje u boga nije to što nas muči otkud Univerzum, razlog je što nas muči to što postoji smrt: ako posle smrti nema nekakvog novog života, sve naše nade, strahovi, i sve što smo u životu postigli – postaje potpuno besmisleno.

    Naravno, ja mislim da boga nema, ali da život svakako ima smisao. Činjenica da znam da ću umreti (i da posle toga neće biti ništa), a da ujedno ipak živim, radujem se ili tugujem – to najbolje dokazuje…

    Sviđa mi se

  4. Bosko

    sveto o profano postoje mnogo pre nego organizovane religije. imaš baš knjigu od Mirčeta Elijade, sveto i profano, pa pogledaj. odbacivanje svetog vodi u mnoge probleme, i mnogi filozofi i psiholozi su to pominjali, da samo navedem Junga
    iako ima dokaza i za i protiv Boga, ja moram da se složim sa Kjerkegorom da je to bespredmetna i nepotrebna rasprava. Bog je ljubav i obecanje vjecne ljubavi i nema niceg sto je poredivo sa tim. tu istinu ateista nikad ne može da pojmi i da uživa u njoj.
    upravo je Bog i vjera u Boga, vjera u najboljeg mogućeg čovjeka jer taj čovjek ima najviše moguće ljubavi za drugog čovjeka, a ta ljubav je ono što nas čini ljudima.

    Sviđa mi se

    • Ne osporavam ničije pravo da veruje u bilo koje i čije obećanje.

      Sviđa mi se

    • igor ljubin.....

      A u kakve to probleme vodi odbacivanje svetog? I koji to ‘mnogi filozofi i psiholozi’ pominju?
      Evo ja odbacujem sveto, ateista sam, i vrlo sam moralan, moral je zasnovan na racionalnim osnovama (bilo kao deontološka etika, ili utilitarizam, nije važno), i smatram da bi svet bio mnogo bolje mesto za život da su svi u ovom pogledu nalik meni. Da jesu, do kakvih bi problema to dovelo?! Kakvi problemi postoje u svetu koji čine vrlo moralni ateisti?!
      To što ti možda imaš na umu nije nikakav moral, nego banalni egoizam – tvrdi se da religija zauzima važno mesto u svetu, jer pričom o paklu koji čeka sve one koji se nisu pridržavali religijskih pravila (to su u ovom slučaju moralna pravila) plašimo one koji bi bez toga ubijali, krali, i tako dalje (nešto slično je mislio i Dostojevski, kroz frazu – ako boga nema, sve je dozvoljeno). To je ili glupost, ili obična laž, jer ako je bog sveznajući kao što sve religije tvrde, on će dobro znati da se neko moralno ponaša samo zato što se nada nagradi na ‘onom’ svetu, tačnije odlasku u raj – kao kada bismo nekog pitali zašto ne ubija, a on nam kaže da je to zato što će ići u zatvor, a ne zato što ubijanje smatra moralno pogrešnim. Kao što je u ovom slučaju strah od kazne to što dovodi do moralnog ponašanja, to isto važi i u slučaju religije, uz važan izuzetak – ako si moralan, ići ćeš u raj!
      Međutim, ako je sve ovo tačno, pogotovo teza o božijem sveznanju, onda ćemo ići u raj baš mi koji smo moralni bez ikakvog straha od boga, i bez ikakve nade u nekakvu nagradu! Bog bi u tom slučaju cenio upravo to, a ne ‘moralno’ ponašanje nekog vernika, koji za to očekuje nagradu.
      Zašto je rasprava o bogu ‘bespredmetna i nepotrebna’?! Samo zato što to kaže Kjerkegor, ili postoji dublji razlog? Evo kako u grubim crtama izgleda filozofska rasprava: tvrdimo da bog ima odredjene atribute kao što su svemoć, sveznanje, beskrajna dobrota, i tako dalje (ili, kao u poznatom ontološkom dokazu – on je biće od koga se veće ne može zamisliti; ne naravno fizički veće). Ali šta svaki od ovih atributa tačno znači?
      Svemoć je jasna sama po sebi – bog može da uradi bilo šta! Ali, da li to podrazumeva i da krši pravila logike? Tačnije, podsetimo se starog, i nadam se svima poznatog primera – da li bog može da stvori onoliko težak kamen da ne može da ga podigne? Ako može, nije svemoćan jer ne može da ga podigne; ako ne može, nije svemoćan jer nešto ne može. Šta religija kaže za ovaj prost primer?
      Bog je sveznajući, on sve zna! Ali ako je ovo tačno, kako onda da objasnimo naše religijske prakse – zašto se molimo bogu ako je on sveznajući, on već zna ono što je predmet naše molitve?! Kako objasniti religijske prakse ljudi ako je bog sveznajući? Zašto postoje crkve?
      Bog je beskrajno dobar! Ali ako je to tačno, otkud zlo na svetu?! Ne samo zlo koje čine ljudi, mnogo više ‘zla’ nanose prirodne katastrofe – u cunamiju 2004. godine poginulo je oko 250000 ljudi, od toga mnogo dece – zašto svemoćan i beskrajno dobar bog ovo dopušta?!
      Sve je ovo dobro poznato.
      Zašto je ovakva rasprava ‘bespredmetna i nepotrebna’?!
      I šta znači prazna, komična fraza ‘bog je ljubav i obećanje večne ljubavi’? Kakva ljubav?! Jesu li cunami, zemljotresi, kolera, tifus, rak, strašne patnje i bolovi – izrazi ljubavi?!

      Sviđa mi se

  5. Vermillion Doll

    Kao srednjoškolac bila sam jedan od onih pravoslavaca koje ljudi nazivaju fanaticima, međutim, ubrzo se broj pitanja koje sam postavljala sveštenicima, a na koja nisu imali odgovore, povećavao. Kroz narednih 6 godina školovanja na Medicinskom fakultetu u Beogradu videla sam brojne primere psiholoških promena kod osoba sa različitim oštećenjima moždanog parenhima, većina njih uključuje i narušavanje moralnih sposobnosti čoveka (često su i članovi porodica tih pacijenata govorili da „njihove duše više nisu iste“). Što sam više upoznavala različite naučne mehanizme tokom školovanja, i što sam više kontakata imala sa pacijentima i njihovim nesrećama, češće sam postavljala nova pitanja u vezi sa postojanjem Boga i donosila zaključke. Sada sebi priznajem da ne verujem u Boga, ali me diskusije na ovu temu i dalje jako interesuju. Tako me je privukao Vaš tekst i moram priznati da sam zapanjena: čini mi se kao da su zaključci do kojih sam sama dolazila ispisani i detaljno objašnjeni upravo u ovom tekstu. Pružili ste mi neverovatnu potvrdu da sam bila na pravom putu i izuzetno mi je drago što konačno i u literaturi mogu da pronađem uporište za svoje stavove.

    Sviđa mi se

    • Hvala puno na komentaru. Ne zbog vas, jer pretpostavljam da vam je jasno, ipak moram da kažem da stavovi i argumentacije iznete u testu nisu rezultat isključivo mojih promišljanja. Ona su oblikovana literaturom koju sam čitala i onim na šta sam u njoj nailazila, ponešto usvajajući. Nastojala sam da to uobiličim na način razumljiv i možda zanimljivi i ljudima kojima ova tema nije preterano bliska i ne razmišljaju puno o ovakvim pitanjima.
      Pozdravljam vas.

      Sviđa mi se

  6. Povratni ping: Kakva je logika “dokaza“ da bog postoji? « Mind Readings

  7. Citiram vas: „ateizam napada organizovanu religiju, ali i intimno verovanje u boga, sa aspekta pogubnih društvenih posledica do kojih dovodi – od progona homoseksualaca do samoubilačkih terorističkih napada“.
    Da li mislite da progona homoseksualaca i samoubilačkih terorističkih napada nebi bilo pod pretpostavkom da nema uzroka ovim nesrećnim posledicama, a to je po ateistima religija? Mislim da bi bilo. Mislim da je to samo izgovor za napad na religiju onih koji su nereligiozni.

    Sviđa mi se

    • Ovo se, doduše, odnosi na novoateistički pokret. Do njegovog nastanka, ateizam formalno nije podrazumevao atak na ličnu veru. Verujem da bi bilo i jednog i drugog i bez religije, ali to ne briše činjenicu da su i jedna i druga pojava često religijski motivisane. Što se napada na religiju kao takvu tiče, ne znam zašto bi bio potreban izgovor za tako nešto. Religija je vidljiva, važan je društveni i ekonomski faktor – ne postoji ni jedan razlog da bude zaštićena od skrutinizacije, pa i napada.

      Sviđa mi se

  8. Navodim vaš navod: „Na kraju krajeva, bog, barem onaj biblijski, uopšte nije izvan vremena i prostora. Ako je u bibliji išta sveprisutno, sveprisutna je njegova intervencija u vremenu i prostoru“.
    Setite se prvih stihova iz Biblije, iz Starog Zaveta, iz prve Knjige koja se zove Postanje: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“. Da li vam nije logično iz ovog stiha da je Tvorac postojao i pre početka koji Biblija navodi?
    Slažem se sa vama da je Božija, kako navodite intervencija sveprisutna u vremenu i prostoru, ali dozvolićete mi, samo u uskim granicama ljudskog poimanja.

    Sviđa mi se

    • Vi meni morate dozvoliti „uske granice ljudskog poimanja“. Ne mogu da pojmim izvan njih jer sam samo čovek. Ali ima još jedan problem s vašim komentarom: Kako odlučujete šta iz biblije može da se tumači u granicama ljudskog poimanja i na šta važe logički zakoni koji važe za vas i mene, a za šta je potrebna „veća širina“. „Pre“ i „posle“, „uzrok“ i „posledica“ su logičke kategorije – deo logičkog sistema koji mi poznajemo. U njemu nema mesta za neke „događaje“ iz biblije i neke od božjih karakteristika.

      Sviđa mi se

  9. Slažem se sa vašim mišljenjem koje glasi: „Argumenti ovog tipa i rasprave bazirane na njima praktično su beskorisne. To nisu argumenti nakon kojih će vernik reći: “Ah, dok ovo nisam čuo verovao sam u boga; sad sam razuveren.” Isto tako, ne može se očekivati da ateista iz rasprave izađe s rečima: “Sad mi je jasno da je nužno da bog postoji“.
    Boga bi trebalo sami da prihvatimo osim ako se ne desi čudo da nekog prizove k sebi za života Duhom Svetim.
    On nam se neprestano za života svima nudi ali ga nažalost malo nas prihvati. Iz ličnog iskustva vam pišem, najvažnije je u toj borbi koju vodimo u sebi, a koju vodi naše ateističko „ja“ protiv prihvatanja Boga, odnosno protiv našeg teističkog „ja“, pobediti svoje ateističko „ja“ i krenuti jedinim ispravnim putem kroz život jer je mnogo stranputica.

    Sviđa mi se

  10. Vi pišete: „Reći će vam da se ljudi eventualno rađaju kao moralna bića zato što je bog to tako hteo. U redu. Recimo da prihvatimo to objašnjenje. Ali, ako nas je jednom, stvarajući svet, učinio takvima, otkud potreba da i dalje postoji i interveniše u našem svetu? Zar je sveznajući i omnipotentan bog nesiguran u svoje delo; boji se da možda posao nije obavio kako treba i moramo verovati da je i dalje tu kako bismo bili moralni“?
    Zašto sumnja prvo u Božiju svemoć? Zašto na pitanje o potrebi neprestane Božije prisutnosti prvo ne potražiti odgovor u ljudskoj izobličenosti i podložnosti grehu nastaloj prvim grehom naših zajedničkih praroditelja Adama i Eve te otuda Božija briga za Njegovo remek delo i vrhunac Njegovog stvaranja – čoveka.

    Sviđa mi se

    • „Zašto sumnja prvo u Božiju svemoć?“
      Izvinite, a zašto vera u nju? Kako to da je za dobra dela na zemlji – preživeli u avionskoj nesreći – zaslužan bog, ali za pogibiju onih koji nisu preživeli tragamo za crnom kutijom i, recimo, okrivimo pilota koji je zadremao?

      Sviđa mi se

      • Ako sam vas dobro razumeo, vi mislite da je Bog zaslužan i za dobro i za zlo koje se dogadja na zemlji?
        Ukoliko tako mislite, onda mislimo isto. Za dobro nema dileme. Za zlo koje se čoveku dogadja, odgovoran je čovek. Geneza zla na zemlji počinje sa prvim praroditeljskim grehom i njegova evolucija će trajati do svršetka čovečanstva. Plata za greh je smrt. Ta smrt može biti telesna ili duhovna. O duhovnoj smrti bi trebalo vazda da brinemo i stražarimo jer Gospod kaže: „Stražite draga braćo i sestre, jer evo ću doći opet kad mi se najmanje nadate, kao lupež u sred noći“. Posrnuli čovek nosi svoj krst u svom zemaljskom životu suočen sa većim ili manjim zlom koje ga prati. Život je borba, Zlo koje se na zemlji dogadja Otac nebeski nije dao, On ga samo dozvoljava.

        Sviđa mi se

  11. Na kraju: „Smisao i dignitet, u suštini, ne samo da ne potiču od prihvatanja vere, već su jedino mogući kroz borbu protiv nje, shvaćene u okvirima organizovane religije i pravila o tome “kako mora biti”.
    Ne bi trebalo smisao i dignitet tražiti u borbi protiv religije, kada kažem religije mislim na njen mali deo koji se zove Pravoslavno hrišćanstvo, već isti taj smisao i dignitet potražiti u njoj.

    Sviđa mi se

    • Ja, kada kažem „religija“, mislim na bilo koju. Kao sistem uverenja se one međusobno ne razlikuju. Loše ste razumeli. Nisam sugerisala da smisao i dignitet treba tražiti u borbi protiv religije, nego da ga ne treba tražiti u religiji. Borba protiv nje je preduslov, jer dokle god neupitno prihvatate naredbu neprikosnovenog autoritreta, koji će vam reći šta je smisao i gde je, potrage i nema.

      Sviđa mi se

  12. Povratni ping: Komentari na članak “Kome treba bog?” | O svemu i svacemu

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: