Šta su emocije i zašto ih ne treba silovati

On. Naginje se napred. Prigušeno, napeto: „Ideja da se obratimo bračnom terapeutu nije bila moja. Koliko sam razumeo, ova terapija se vrti oko emocija. E pa, to znači da mi ovde nije mesto. Prvo, nemam emocije onako kako ih ima ona…“ Rukom pokazuje ka svojoj ženi. Ona ljutito zuri u pod. „Drugo, ja ne želim da ih imam i da govorim o njima. Identifikujem problem i rešavam ga sivim ćelijama.“

Kažiprstom se lupka po slepoočnici dok govori. Usne su mu stisnute. „Recite mi šta je naš problem – zašto je ona sve vreme uznemirena – i ja ću ga rešiti. Recite mi šta treba da kažem i reći ću upravo to… Sve je bilo u redu, a onda su došla deca i ona je počela neprestano da se žali. Ne znam odakle joj više dolaze te emocije, ali znam da samo pogoršavaju stvari.“

Uspravlja se. Leđa uz naslon sofe, ruke prekrštene. Kao da bi dodao: „Rekao sam svoje.“

Primećujete li paradoksalnost drame? U jednom od najemocionalnijih scenarija – brak se raspada – jedan od partnera smatra da je ignorisanje emocija najbolji način da se taj raspad spreči.

Tradicionalno, emocije se smatraju delom naše primitivne, animalne prirode. Za razliku od njih, razum bi trebalo da predstavlja naše više, spiritualno ja. Teza se često potkrepljuje otkrićima neuronauke: emocijama upravlja primitivni limbički korteks (prisutan i kod nižih vrsta); sedište razuma je u prefrontalnom korteksu (kod ostalih primata je znatno manje razvijen).

Zar ne bi bilo idealno kada bismo mogli da uspavamo limbički i pustimo prefrontalni korteks da neometano vodi igru? Uostalom, emocije su simbol za haos i gubitak kontrole?!

Najpre, nemamo niti možemo imati svesnu kontrolu nad limbičkim korteksom. Povrh toga, revolucija na polju psihologije emocija, započeta negde 1990ih, danas je na vrhuncu i generiše sasvim novo shvatanje osećanja. Ono o čemu se nekada govorilo kao o „crnoj rupi čovekove psihe“ i „sedištu ludila“, polako se preoblikuje u „organizujuću snagu“, suštinski važnu za opstanak vrste, na kojoj počivaju neki od ključnih elemenata civilizovane društvenosti – moral i empatija, na primer. Emocije, ispostavlja se, oblikuju i organizuju naše iskustvo. Pripremaju nas za akciju; imaju ulogu snažnog motivatora. Potpuno u skladu s latinskim korenom (movere – kretati se, pomerati), emocije nas bukvalno pokreću da se približimo, pobegnemo, izbegnemo, delujemo…

Terapeuti su znatno pre ove revolucije shvatili da njihov zadatak ne sme da se svede na učenje klijenta kako da kontroliše svoje emocije. Odavno su imali ideju o tome da nekakvo korektivno emocionalno iskustvo nužno mora biti deo efikasne psihoterapije, ali je oduvek bilo teško definisati šta bi tačno to iskustvo trebalo da podrazumeva i kako do njega stići u radu s klijentom. U radu s parovima i porodicama, stvar je još komplikovanija, budući da zamršeni i disfunkcionalni odnosi s onima koje volimo podrazumevaju intenzivnije emocije nego konflikti s ljudima prema kojima ne gajimo dugotrajne i snažne emocionalne veze.

Uprkos onome što danas znamo o emocijama, terapeut će pre posegnuti za sigurnim rešenjem – podučavaće klijente kako da emocije vrate u kolosek. Međutim, upravo zbog onoga što danas znamo o emocijama, znamo i da to nije dovoljno. Nema naime, svrhe reći partneru „nisam ljut“, a zube držati stisnutim, ili saosećajnost komunicirati ravnim izrazom lica i tonom prezentera vesti. Čak i da uopšte to ne uoči, partner će nesvesno obraditi poruku kao laž.

Šta su emocije?

Ako čoveka razumemo kao sistem koji svesno i nesvesno teži samoodržanju, emocije bi bile podsistem koji u tome igra odlučujuće važnu ulogu. Između ostalog, emocije nam pomažu da bez posebnog svesnog napora iz mora stimulusa kojima smo izloženi izdvojimo one koji su bitni.

Radom s pacijentima s težim oštećenjima mozga naučili smo da brisanjem emocija nestaju, na primer, i preferencije – bukvalno ne znamo šta volimo, šta nam je bitno, čemu stremimo; ovo poslednje je posebno intrigantno, pošto živimo u uverenju da sve svoje ciljeve definišemo isključivo na bazi i uz pomoć razuma. Istovremeno, emocije su osnova neke vrste signalnog sistem, neverbalnog jezika kojim svoje namere komuniciramo drugima. Našem mozgu potrebno je oko 100 milisekundi da s lica sagovornika iščita i najmanju promenu emocionalnog tona. Za manje od 300 milisekundi naše telo fiziološki reaguje na iščitanu emociju, tako da se bez preterivanja može reći da osećamo emocije drugih. To čitanje namera preko facijalne ekspresije omogućuje nam da koordinišemo delovanje, što jeste jedan od uslova preživljavanja.

Šta je emocionalni doživljaj?

Mada je svaki jedinstven, emocionalni doživljaji ipak se razvijaju po uobičajenoj matrici. Najpre, postoji signal koji „hvatamo“ iz okoline. U deliću sekunde, grubo ga obrađujemo kao dobro ili loše, ugrožavajuće ili poželjno. Paralelno, ispod nivoa svesti, naše telo generiše fiziološku reakciju na taj isti znak iz okruženja. Deo informacija o fiziološkoj reakciji probija se do naše svesti. Obe informacije – tu prvobitnu, grubu sliku o signalu iz okruženja i fiziološki marker – obrađujemo na nešto višem, racionalnijem nivou. Nakon toga, spremni smo na akciju (movere). Za čitav proces, u najsloženijim okolnostima, potrebno nam je maksimalno šest sekundi!

Ako je stvar tako brza i jednostavna, zašto su emocije problematične? Pogledajmo na primeru „našeg“ para iz ordinacije bračnog terapeuta:

ON dolazi s posla. ONA ga pita kakav mu je bio dan. ON samo odmahuje rukom i žuri ka kupatilu. „Čitav je dan s dvoje hiperaktivne dece. Samo joj fale još i moji problemi s posla,“ misli u sebi.

Odmahivanje rukom je signal koji ONA, odnosno njen mozak, tumači kao loše, opasno. Nije ni svesna da joj srce već ubrzano lupa, da diše kratko i brzo, da su joj mišići zategnuti… To će se ubrzo promeniti; informacija o vlažnim dlanovima i ubrzanom disanju probiće se do svesti. „Isključen je. Nema šanse da doprem do njega.“ Stupa u akciju; kreće za njim. Povišenim tonom: „Nikada ni o čemu ne pričaš sa mnom.“

ON prepoznaje ljutnju i uznemirenost u njenom glasu. „Moram ostati hladne glave. Svađa nam je sada najmanje potrebna.“ Sada se zaista isključuje, a ONA zaista ostaje s utiskom da joj je zalupio vrata pred nosem.

Šta se zapravo događa? ONA i ON su već neko vreme u disfunkcionalnom odnosu. ONA je postala ekspert za „hvatanje“ signala koje ON šalje svesno ili ne i posebno se fokusira na sve što bi moglo da upućuje na to da je odbačena. Na svaku naznaku te vrste, događa joj se ono što se u psihologiji naziva primalna panika. Jezikom neuronauke, aktivira se neuralna putanja koja povezuje talamus i amigdalu i koja je kod sisara izrazito osetljiva na odgovore koje dobijamo od bitnih pojedinaca iz okruženja (attachment figures). Pošto se radi o informacijama od presudne važnosti za preživljavanje vrste, njihova obrada mora biti brza i ne može se odvijati na nivou „pametnog“ prefrontalnog korteksa, gde sagledavamo širu sliku, generišemo alternativne planove delovanja, odlučujemo kojem da pristupimo. Elem, ONA signal tumači kao „odbačena sam“ – „to je opasno“. Reakcija „ti nikada ne pričaš sa mnom“ samo je pokušaj da izdejstvuje demanti zaključka do kojeg je došla. ON pak to tumači kao intruzivnost, povlači se i, gledano iz njenog ugla, daje joj potvrdu da je odbačena.

Ono što nedostaje u ovoj slici je da ONA pokušava da reguliše emocije. Regulacija treba da nastupi negde od trenutka kada inicijalno protumačimo signal iz okruženja i da se potom odvija ad hoc, dok se emocionalni doživljaj odvija u realnom vremenu. Tu nastaju „greške“ i to emocije čini problematičnim.

Prvobitna reakcija partnerke iz našeg primera je strah da je odbačena. Neadekvatna intervencija transformisaće je u ljutnju što je odbačena. ONA uopšte ne uočava strah, izmiče joj i „krivi“ hladnoću svog partnera.

Zašto nam izmiče ova prvobitna emocija? Ako su emocije neophodne da bismo preživeli, kako to da ne umemo da ih „uhvatimo“? Stvar je u nečemu što psiholozi zovu refleksivne emocije – emocije koje imamo o sopstvenim emocijama. Njih drugi sisari nemaju. Nemaju ih ni viši primati. One su proizvod društvenosti i kulture: pola, roda, klase, obrazovanja… „Ako prepoznam i obznanim strah, svi će znati da sam slaba i nepouzdana, da lako iskliznem iz šina.“

U čemu grešimo s emocijama?

Kada smo u stanju da pristupimo svojim emocijama, da ih regulišemo i integrišemo, one su vodič kroz život. Kao i sve drugo, emocije mogu da skrenu u pogrešnom pravcu. Čuveni stenfordski psiholog Džejms Gros (James Gross) definisao je svojevremeno emocije kao približna nagađanja o tome kako bismo mogli postupiti u određenoj situaciji; ni u kojem slučaju nije reč o sigurnim, gotovim rešenjima. U tom smislu, demistifikacija emocija i grešaka kojima smo skloni kada su one u pitanju, mogla bi nam biti od velike pomoći.

A u čemu ON greši? Zapravo je sličnost s mehanizmima i kratkim spojevima koje ONA pravi u tumačenju signala i interpretaciji svojih i njegovih reakcija frapantna. Kada ON „pobegne“ u kupatilo i zalupi vrata, suočen s njenom konstatacijom „nikada ne pričaš sa mnom“, ne čini to iz altruističnog pokušaja da ne doliva ulje na vatru. Odnosno, ne čini samo to. Reč je o racionalizaciji kojom sebe štedi identifikacije sopstvenog straha – da će situacija eskalirati i da će morati da se „dogovore“ da ne mogu više ništa da urade. Kao što ONA ne prepoznaje sopstveni strah od odbačenosti i pretvara ga u ljutnju zbog odbačenosti, tako ON ne može sebi da predstavi sopstveni strah od kraja veze i pretvara ga u kontrolu nad mogućim krajem.

Šta se može naučiti o emocijama?

Podložnost pogrešnom tumačenju sopstvenih i tuđih emocija i ponašanja zasnovanog na njima je univerzalna. Emocije, pogotovo intenzivne, sužavaju opseg pažnje, navode nas na pristranost – težnju da primećujemo samo signale koji se uklapaju u sliku koju smo konstruisali, pa čak i da nasilno u nju uklapamo signale koji upućuju na sasvim suprotno. Mozak je, kako često govore neuronaučnici, surovi kapitalista. Neprestano teži da sa što manje resursa produkuje što više ponašanja. Taj restriktivni budžet, nastojanje da se ne prekorači, ima svoju cenu. Što su emocije intenzivnije, ova restriktivnost je opasnija. Iz tog ugla, ništa čudno da su ljubavni odnosi, obeleženi intenzivnim emocijama, najkomplikovaniji i da tu najčešće pravimo greške.

Ono što je važno razumeti u vezi s emocijama je da nam se one ne događaju, u smislu da su nam nametnute višom silom i da je naša uloga samo receptivna. U velikoj meri ih konstruišemo, čime barem delimično oblikujemo i emocionalni odgovor onih prema kojima su naše emocije usmerene.

Vratimo se primeru. Zamislite situaciju u kojoj ON izlazi iz kupatila, seda pored nje, tihim glasom, govoreći nešto sporije nego obično (emocije su brze i dobro je stvoriti im kontrapunkt svesnim trudom da se govori sporije): „Znam da te isključujem. Ne umem drugačije. Kad počnemo da se svađamo osećam se izgubljeno, konfuzno. Bojim se da ćeš mi reći da više i ne znaš zašto si me volela…“ „…Razumem tvoje razloge za ljutnju i bes, ne mislim da treba da ih kriješ, ali ne umem da se nosim s tvojim stalnim izlivima besa. Neću da se osećaš kao da si sama, želim da veruješ i da znaš da sam tu, ali ja to ne umem. Jedini način je da mi pomogneš u tome, a izlivi besa mi ne pomažu…“

Od krucijalne važnosti je da neko načini prvi korak. Čovekovo ponašanje, pogotovo interpersonalno, ako ga malo dublje analizirate, u osnovi je recipročno: ne otvarate se nekom ko vam nikada ne poverava ništa o sebi; obrnuto, neprijatno vam je da ništa ne poverite osobi koja u vas ima poverenja i otvara se pred vama.

ONA je i dalje ljuta – tačnije, uplašena – ali njegov nastup je razoružavajući. Njen strah od odbačenosti nije bezličan i generalan – on je u velikoj meri strah da će je ON odbaciti. To značajno podiže verovatnoću da njegovo otvaranje neće naići na indiferentnost i ostati neuzvraćeno. Za to postoje i objektivni razlozi. Jasna i koherentna poruka partneru ostavlja manje prostora za slobodno tumačenje i povećava šanse za dobijanje jasnog i koherentnog odgovora. To je suština onoga što se u teoriji naziva korektivni emocionalni doživljaj.

Korekciju, razume se, ne treba shvatiti kao čudo koje se događa u jednom zamahu. Sva prethodna negativna emocionalna iskustva su i dalje tu. Nisu izbrisana, niti je to moguće učiniti. Pre se radi o nekoj vrsti zaveta da se ima novi pristup. „Ako i pobegne u kupatilo i zalupi vrata, to ne znači da hoće da me nema. To znači da u datom trenutku ne ume bolje.“

Njegovim otvaranjem njen bes je na trenutak dobio legitimitet. „On shvata kako sam se osećala i ‘priznaje’ da sam bila u pravu.“ Važnije od toga, nju to približava spoznaji da „od sutra“ ne može i ne treba olako da poseže za tim, upravo zato što je izdejstvovala „priznanje“. Lopta je na neki način u njenom dvorištu i s obzirom da je njegova rekacija stvorila uslove da se oseća sigurno, šanse za to da i ona istupi su značajne. „Ja se bojim da ćeš me ostaviti, to me prestravljuje i pobesnim.“ Možda ovo nije izjava koja će nastupiti odmah, ali je položen temelj da do toga dođe.

Paralela s fobijama može biti od koristi u ovom kontekstu. Osoba koja stalno leti avionom i pri tom uporno ima pojačan strah od letenja, pokazuje rad s ovakvim klijentima, zapravo je fiksirana u svom prvom letu tokom kojeg je iskusila strah. U potpunosti se zatvorila za nov doživljaj letenja. Ne seća se nijednog detalja skorašnjih letova, jer ulazak u avion za nju znači taj „prvobitni let“. U trenutku kada terapijom postane spremna da svaki let doživljava kao izolovano, pojedinačno iskustvo, strah se u velikoj meri umanjuje.

U našem primeru, ako ONA barem na trenutak prihvati da zalupljena vrata nisu znak za „suvišna si, neću te“, stvorena je mogućnost da sledeći put taj znak ne pročita tako i da proba da ga tumači na nov način. Ako ON svaki njen povišen ton ne tumači kao „spremna sam da odem“, impuls da se da u beg će oslabiti.

Ako vam se čini da je ovako sročena priča o emocijama rekla-kazala, upućujem vas na rad Džima Koana (Jim Coan). On je, naime, autor nekoliko ingenioznih studija na bazi neuroimidžinga o delovanju emocionalne sigurnosti na percepciju pretnje, straha, ugrožavajućih stimulusa. Snimci načinjeni fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca) pokazuju da mozak drugačije obrađuje elektrošok ukoliko ga, u laboratorijskim uslovima, primi samostalno ili držeći za ruku osobu s kojom je emocionalno povezana. Preneto u „našu“ situaciju, podsećanje na to da emocionalna veza postoji stvara mogućnost da se stimulus koji se doživljava kao pretnja po opstanak veze – doživi kao pretnja manjeg intenziteta.

*Tekst izvorno objavljen 3. juna 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: