Tinejdžerski um: Šta se zbiva „unutra“?

„Gde li mu/joj je bila pamet?“

Ovo je uobičajena rečenica kojom roditelji tinejdžera iskazuju nemoć da razumeju neke od postupaka svog deteta. Uistinu, kako je moguće da osamnaestogodišnjak, koji zna sve što je potrebno znati o mogućim posledicama vožnje u pijanom stanju, bude priveden zbog iste? Zašto studentkinja prve godine medicine sebi dozvoli neželjenu trudnoću s mladićem koji joj se i ne dopada, iako veoma artikulisano može da govori o zaštiti i posledicama seksa bez zaštite? Šta se to desilo s gimnazijskim odlikašem, pa napusti fakultet već posle prve godine?

Adolescencija je oduvek bila problematična i nerazumljiva, ali postoje objektivni razlozi zbog kojih je ta tema danas prisutnija nego ranije.

Usled faktora koji nam nisu do kraja poznati, pubertet nastupa znatno ranije nego pre 50 godina. Prema jednom od razumnijih objašnjenja, to je posledica energetskog balansa: deca jedu više, a kreću se manje. Istovremeno, period adolescencije je produžen: uloge odraslih pruzimaju se kasnije nego pre 50 godina.

Šta se događa kada se u pubertet uđe rano, a u odraslost kasno? Na socijalnom i bihejvioralnom planu, produžava se period „čudne“ adolescencije. Psiholozi i neuronaučnici polako počinju da rasvetljavaju to što nazivamo čudnim, uvrnutim, ekscesnim u ponašanju adolescenata.

Pubertet mozga

Ugrubo, ideja je da su za transformaciju deteta u odraslu osobu odgovorna dva različita neuropsihološka sistema.

Prvi je povezan s emocijama i motivacijom i dominantno je određen biološkim i hemijskim promenama koje se u organizmu događaju ulaskom u pubertet. Važne promene događaju se i na nivou biohemije mozga, pri čemu su za ovu priču posebno bitne biohemijske reorganizacije moždanih regija koje čine tzv. sistem nagrađivanja. Aktivacija ovog sistema generiše osećaj zadovoljstva i, prirodno, težimo da ponovimo ponašanje koje je do takvog efekta dovelo. Upravo je taj aspekt mozga odgovoran za nemir, preteranost, emocionalnu napetost tinejdžera i njihovu neodoljivu potrebu da ostvare sve što su zamislili i iskuse sve što misle da bi bilo dobro iskusiti. Taj isti sistem odgovoran je, međutim, i za to da adolescenta uvede u stanje relativno staložene odraslosti.

Zakon zadovoljstva

Dugo se smatralo da su tinejdžeri, usled bioloških promena kroz koje prolaze, naprosto zapljusnuti hormonima i iracionalni. Istraživanja direktorke Instituta za razvojnu psihologiju Univerziteta Cornell, Bi Džej Kejsi (B.J. Cassey) menjaju pogled na ovu stvar. Sugerišu da pubertetlije nisu iracionalne i da ne potcenjuju rizičnost ponašanja u koje se upuštaju. Razlog njihovoj razuzdanosti i nemiru ogleda se u tome što precenjuju doživljaj zadovoljstva. Uprošćeno rečeno, ista količina zadovoljstva pubertetliji donosi veći lični osećaj prijatnosti nego odrasloj osobi.

Posmatranja i istraživanja metodama neuroimidžinga pokazuju da su neuralne putanje odgovorne za osećaj zadovoljstva aktivnije u mozgu tinejdžera nego u mozgu deteta ili odrasle osobe. Otud onaj „neshvatljivi“ intenzitet prve ljubavi, otud „smak sveta“ usled prvog raskida, neprospavana noć jer se sutra putuje na ekskurziju…

Zakon potvrđivanja u grupi

Jedna od protivrečnosti tinejdžerskog uma su dve suprotstavljene težnje koje svaki tinejdžer nastoji da zadovolji: da bude jedinstven i da istovremeno bude uklopljen i pripada vršnjačkoj grupi. Dok prvi motiv vodi u ekscentrično, drugi inicira konformizam.

Kompromis tipičnog tinejdžera izgleda otprilike ovako: ekscentričan je u odevanju, frizuri, ponašanju u kući, dok ponašanjem van primarnog okruženja dominira nastojanje da se dobije priznanje vršnjaka. Prihvatanje, priznanje od grupe ili omiljenost u njoj čine tzv. socialno nagrađivanje. Istraživanja pokazuju da ono ide rame uz rame s neuralnim nagradnim sistemom i ima isti efekat – osećaj zadovoljstva čijem se ponavljanju teži.

Psiholog Lorens Stajnberg (Laurence Steinberg) sa Univerziteta Templ izveo je veoma domišljato istraživanje da bi rasvetlio ovaj apsekt adolescencije.

Pomoću fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca), pratio je mozak tinejdžera dok igraju igricu koja simulira brzu, rizičnu vožnju. Očekivano, nagradni sistem u mozgu tinejdžera radi punom parom. U izmenjenom eksperimentalnom dizajnu, ispitanik obavlja isti zadatak, ali mu istraživač sugeriše da zamisli da „vozi“ u igraonici, okružen prijateljima i vršnjacima koje ne poznaje. Snimci načinjeni pomoću fMRI pokazuju eksploziju neuralnih putanja koje čine nagradni sistem.

Sistem kontrole

Evolucioni psiholozi dali su doprinos da se rezultati ovakvih i sličnih eksperimenata teorijski uobliče.

Jedna od distinktivnih karakteristika ljudske vrste jeste neuobičajeno dugo i zaštićeno detinjstvo. Mi zavisimo od roditelja mnogo duže nego ostali primati. Taj period može se posmatrati i kao vreme u kojem učimo da živimo; učimo kako se zapravo živi u spoljnom svetu. Po njegovom isteku, napuštamo roditelje i jedan od glavnih zadataka koji se postavlja pred nas jeste da primenimo to što smo naučili. Tu na scenu stupa drugi mehanizam – sistem kontrole.

Ključna komponenta sistema kontrole jeste prefrontalni korteks. Preko sinapsi kojima je povezan s drugim delovima mozga, uključujući i regije koje spadaju u sistem nagrađivanja, on inhibira impulsivno reagovanje i omogućuje racionalno odlučivanje, dugoročno planiranje i odlaganje gratifikacije.

Za razliku od moždanih regija koje generišu osećaj zadovoljstva, čineći to spontano, bez uticaja naše svesti, kontrolni sistem počiva na učenju, a ono se odvija od ranog detinjstva do, uslovno rečeno, kraja života. Na primer, vremenom učimo da bolje donosimo odluke. Ako ništa drugo, dorađujemo i šminkamo one za koje se na osnovu novostečenog iskustva ispostavi da su bile manjkave. Isto tako, dobri planeri i organizatori postajemo tako što pravimo planove, implementiramo ih, otkrivamo greške, ispravljamo ih. Stvar uistinu podseća na vic o turisti koji pita prolaznika kako da stigne do Karnegi Hola, a ovaj mu odgovara: „Vežbaj, samo vežbaj.“

Evolucija zadovoljstva i kontrole

Ako pratimo evolucionu istoriju čoveka i promene u načinu života koje su se dogodile tokom nje, videćemo da je, u daljoj prošlosti, rad sistema nagrađivanja i sistema kontrole bio sinhronizovan.

Deca u društvima sakupljača i, kasnije, farmera, imala su pregršt prilika da treniraju veštine koje će im biti neophodne kada preuzmu uloge odraslih.

Čitanje studija Barbare Rogof (Barbara Rogoff), jedne od najaktivnijih istražvača na polju kulturalne psihologije, može da deluje poput čitanja horor priča današnjim roditeljima. Živeći u plemenu gvatemalskih Indijanaca, Rogofova je dokumentovala i fotografisala desetogodišnjake, pa i mlađu decu, dok ih roditelji podučavaju upotrebi mačete. U osnovi, dobar lovac, sakupljač, kuvar… postajali ste tako što ste lovili, sakupljali, kuvali, počinjući s tim aktivnostima još u detinjstvu. One su se, naravno, odvijale u prisustvu i pod nadzorom odraslih, čiji je posao bio da upućuju i koriguju. Na nivou mozga, takva aktivnost rezultira umrežavanjem neurona prefrontalnog korteksa.

Zvuči kontraintuitivno, čak neverovatno, ali tinejdžer kamenog doba spremniji je dočekivao pubertet i jurnjavu za izazovima koji donose zadovoljstvo, koja je u tom periodu neminovna. Naprosto, trening koji je prethodno prošao, delimično mu je „naštimovao“ prefrontalni korteks za bolju procenu rizika u odnosu na ponašanje motivisano potrebom da se doživi prijatno iskustvo.

Disbalans zadovoljstva i kontrole

Kako u poređenju s opisanim izgleda savremena adolescencija?

Najpre, u pubertet se ulazi ranije i to je stvar na koju ne možemo da utičemo, a ne znamo ni da li bi trebalo da to činimo i kada bismo mogli. Osim toga, ogromnoj većini dece i tinejdžera jedina obaveza jeste školovanje. Praktično sticanje veština za odrasli život gotovo je u potpunosti nestalo iz svakodnevnog života.

Situacija u kojoj teži postizanju realnog cilja, u realnom vremenu i prostoru, nešto je sa čime se pojedinac susreće sve kasnije. Rečima razvojnog psihologa s Univerziteta Berkli Ronalda Dala (Roland E. Dahl), „kod adolescenata se razvije akcelerator dok su kočnice u povoju.“

Ovo ne znači da su današnji adolescenti gluplji. Naprotiv, stvar stoji sasvim suprotno. Ako ništa drugo, znaju mnogo više nego bila koja prethodna generacija na istom uzrastu. Štaviše, postoje relativno čvrsti dokazi da je rast IQ u pozitivnoj korelaciji s kasnijim „štimovanjem“ prefrontalnog korteksa. Radi se o paradoksu da možete znati hemijski sastav soli, sve o varenju hrane, ali i dalje možete biti užasno loš kuvar.

Mozak je kriv?!

Pojednostavljeno gledano, tinejdžer ulazi u pubertet, koji donosi pojačanu motivaciju za seksom, dokazivanjem pred vršnjačkom grupom i potrebom da vežba moć nad vršnjacima. Istovremeno, sa aspekta prefrontalnog korteksa, potpuno je nepripremljen da kontroliše impulse i stavi u odnos zadovoljstvo koje mu pruža seks sa posledicama neželjene trudnoće; zadovoljstvo koje donosi „kontrola“ nad vršnjacima sa opasnostima od skliznuća u nasilje.

Da li nauka daje alibi adolescentima, kako joj se često pripisuje?

Teško da se nova psihološka saznanja mogu tako tumačiti. Štaviše, objašnjenja koja dolaze iz evolucione psihologije zapravo dokazuju da iskustvo menja mozak. Naime, mozak jeste tako fantastičan organ upravo zbog svoje fleksibilnosti. Kao što je tačno da nam razvoj prefrontalnog korteksa omogućuje da bolje kontrolišemo impulse i kanališemo sirovu energiju, tačno je i da treniranje, odnosno iskustvo kontrole impulsa, doprinosi razvoju prefrontalnog koretksa. Međuzavisnost je nepobitna.

Mada je savremena psihologija često pod optužbom za biološki redukcionizam i genocentrizam, kritika je prilično neopravdana. Tačno je da je, pre dve decenije, nagli razvoj neurokognitivne paradigme u psihologiji usmerio istraživanja „ljudske prirode“, odnosno čovekovog psihološkog sklopa, ka genima, ali danas, upravo zahvaljujući toj paradigmi, znamo da su geni samo prvi korak u razvoju psiholoških kapaciteta.

Čitav niz interakcija organizma sa okolinom oblikuje mozak i rezultira određenom psihologijom. Na primer, u trenutku kada se rodimo, mi posedujemo gene koji koduju informaciju o nastupanju puberteta. Uzmimo da su to geni koji dovode do ispoljavanja sekundarnih polnih karakteristika – nedvosmislenih pokazatelja puberteta, kao što su promena boje glasa, maljavost, rast grudi kod devojčica… Kada će se ovi geni aktivirati? Pa, kada se za to steknu biohemijski uslovi. Tu na scenu stupaju sredinski faktori, koji dovode do toga da se sekundarne polne karakteristike danas javljaju ranije nego što je to bio slučaj pre 50 godina. Naprosto, usled promenjenog načina ishrane i života, biohemijski uslovi za aktivaciju odgovarajućih gena stiču se na ranijem uzrastu.

Istraživanja o povezanosti razvoja mozga i psihologije čoveka u popularnoj literaturi i javnom diskursu često se izvrću naglavačke. Tako je nastala slika o adolescentu koji je zapravo odrasla osoba, ali mu je neki deo mozga još uvek nerazvijen ili je „zakazao“. Otuda debate o tome kada je u redu da se stupi u seksualne odnose, kada je neko zreo za vozačku dozvolu, kada neko postaje potpuno krivično odgovoran… Stvar je u tome da nauka ne tvrdi – niti to može jer nema dokaza za tako nešto – da je mozak adolescenta nedovoljno razvijen. Tvdi da prefrontalni korteks ne prima odgovarajuće instrukcije iz okruženja. Nije „utreniran“.

U razvojnoj i školskoj psihologiji se već neko vreme zna da dodatna nastava i tone domaćih zadataka ne mogu da „ispeglaju“ zaostatak sistema kontrole u odnosu na sistem nagrađivanja. Seksualno obrazovanje je poželjno i korisno, ali baby-sitting u stanu samohrane majke ili prezauzetih roditelja pruža više informacija o odgovornostima koje rođenje deteta donosi.

Na nekoliko američkih univerziteta i u većem broju gimnazija, pod pokroviteljstvom organizacije AmeriCorps, univerzitetski i gimnazijski profesori, u nedelji rezervisanoj za program Take Your Child to Work (Povedi dete na posao), na posao dovode svoju decu. U toj nedelji, studenti i učenici, u prisustvu nastavnog osoblja, dužni su da pišu eseje, rade testove, vode rasprave, dok istovremeno nadgledaju decu, organizuju im igru, uočavaju šta su preferencije svakog deteta ponaosob… Kako učenici i studenti vide ta iskustva i generalizacije koje na osnovu njih izvode su posebno zanimljiv aspekt programa Take Your Child to Work. O tome u nekom drugom postu.

*Tekst izvorno objavljen 9. juna 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: