Psihologija suza: Zašto plačemo i kada smo srećni i kada smo tužni?

Ovo pitanje je zagonetka i psiholozima, uključujući stručnjake za emocije i emocionalno ponašanje. Problem je između ostalog u tome što psihologija ne raspolaže teorijom emocija koja bi po zaokruženosti, testabilnosti i potkrepljenosti stala rame uz rame s teorijama percepcije, pažnje, pamćenja i zaboravljanja…

Mada su emocije bitne čak i za opstanak čoveka kao vrste, o njima znamo jako malo.

Naš svakodnevni govor o emocionalnom reagovanju obojen je kulturološki ukorenjenim, mada biološki sasvim apsurdnim modelom pretis lonca. Po njemu, emocije su neka vrsta uskladištene energije; ta energija, poput pare, ukoliko joj se ne daje oduška, eruptivno izbija na površinu. O tome svedoči i jezik koji upotrebljavamo kada govorimo o emocijama: „preplavljen“, „proključao“, „eksplodirao“, „isceđen“…

Na istom fonu je i Frojdova teorija katarze, kao i niz ekspresivnih terapijskih postupaka, kao što su psihodrama, primalni krik, Geštalt gerapija, ali i savremeni pristupi regulaciji, oslobađanju od stresa ili kontroli ispoljavanja besa.

Zašto plačemo kad smo srećni?

Iz ugla psihofiziologije, emocionalne suze nastaju usled brzog, naglog prenosa aktivnosti sa simpatičkog na parasimpatički nervni sistem – iz stanja visoke tenzije u stanje mirovanja. Zavisno od okolnosti, taj trenutak opisujemo kao „davanje oduška“, „izbacivanje iz sebe“, „prepuštanje“. Mada usled ove biofizičke promene ništa ne biva uistinu izbačeno, nivo adrenalina naglo opada, a telo se opušta.

Ovo pomeranje iz stanja visoke pobuđenosti i napetosti u stanje „mirovanja“ za okidač uvek ima neki psihološki značajan događaj. Na primer, dete koje se izgubi u hipermarketu ne plače u trenutku kada shvati da roditelji nisu u njegovom vidokrugu. Isprva, čak i ako je ukopano u mestu, pogledom i gestovima nedvosmisleno ukazuje na to da ih traži. Briznuće u plač tek kada ih ponovo ugleda. Drugim rečima, suze nastaju u drugoj, parasimpatičkoj fazi ciklusa emocionalnog reagovanja.

Reakcija zbunjuje i roditelje: „Tu smo, sve je u redu, zašto sada plačeš?“ Još gore od toga: „Što sad plačeš? Nemoj da ti dam stvarni razlog za plakanje!“ U suštini, fiziološki uslovljena reakcija deteta je sasvim primerena, a roditelji bi mogli da budu zadovoljni – dete im pokazuje da se umirilo, da je utešeno njihovim prisustvom.

Iako fiziološka, reakcija nije uniformna. Neka će deca biti utešena i ljubaznim pristupom nekog od osoblja hipermarketa: „Hajde da zajedno potražimo mamu i tatu. Sve će biti u redu.“ S druge strane, neka dece će briznuti u plač i pre nego što ponovo ugledaju svoje roditelje – u trenutku kada procene da je potraga završena bezuspešno. Iz ugla evolucije, ovaj vid reagovanja je više nego opravdan i koristan. Naime, pod normalnim okolnostima, u okruženju deteta uvek postoji neko ko je odrastao i dovoljno blizu da čuje plač.

Slično je i u svetu odraslih. Ni mi ne plačemo kada je kriza na vrhuncu, u prisustvu „neprijatelja“ ili u situacijama u kojima je „nedopušteno“ ispoljiti tugu. Pre će nas u plač naterati prijateljski gest, iskaz saosećanja, poznato lice s jasno izraženom empatijom ili neki drugi znak sigurnosti. Odrasla osoba koja na putu primi vest o smrtnom slučaju neće plakati u autobusu ili avionu (pravilo nije bez izuzetaka), ali će to sigurno učiniti čim ugleda lica članova porodice. Ma kako čudno zvučalo, plač je i ovde znak opuštanja i utešnog, sigurnog okruženja.

Plač kao odustajanje

Ovo su situacije u kojima se suze pojavljuju u trenutku kada je problem manje-više rešen i kada je logično da simpatički sistem može na zasluženi odmor. Deca i odrasli, međutim, često plaču i u vezi s problemima koji još nisu rešeni, pa i u vezi s onima za koje smatraju da nikada neće biti rešeni. U tim okolnostima, suze su indikator da se osoba, barem privremeno, predaje.

Razumevanje sopstvenih emocija i prirode emocionalnih reakcija može da nam pomogne da to odista i bude privremena predaja: sistem je umoran, dajemo mu mogućnost da predahne pre nego što bude spreman da ponovo napadne problem; nešto poput matematičkog zadatka koji ostavljamo na stranu nakon više bezuspešnih pokušaja da ga rešimo, ali s namerom da mu se, osveženi i odmorni, ponovo vratimo.

Plač odraslih

I dok smo evolucijom programirani da budemo odgajivači dece, pa samim tim i da vrlo brzo i lako naučimo šta koji plač znači i kako da optimalno reagujemo na njega, stvar sa plačom odraslih je nešto drugačija. Često smo zbunjeni i ne znamo šta bi bila adekvatna reakcija u prisustvu odrasle osobe koja plače. S obzirom da su sva vidljiva ponašanja i kulturno oblikovana, ova nelagodnost je i veća ukoliko se radi o odrasloj muškoj osobi.

Ako je za utehu, ovo nerazumevanje nije karakteristika samo laika. Kada se obučavaju u tehnikama psihoterapije, psiholozi obično prolaze posebnu obuku za postupanje s klijentom koji brizne u plač. Neki od tih saveta, prilagođeni „za svakodnevnu upotrebu“, mogli bi da glase:

Nemojte zatrpavati osobu koja plače tepanjem i zagrljajima. Ako se prisetite situacije u kojoj ste vi plakali, biće vam jasno da vam je tada najmanje bilo potrebno da vas neko isključuje iz doživljaja kroz koji ste imali potrebu da prođete.

Osoba koja plače to ne radi da bi bila u centru pažnje. Imajte na umu da se plač u vašem prisustvu dogodio zato što vas osoba koja plače doživljava kao sigurno okruženje i u vas ima poverenja. Vaše prisustvo je dovoljan izraz podrške i nema potrebe da svojom burnom intervencijom eventualno skrećete pažnju drugima da se u vašoj blizini događa „čudna“ reakcija.

Pitanja „zašto plačeš?“ ili „šta nije u redu?“ ne treba postavljati dok osoba plače. Biće vremena za diskusiju i racionalno pretresanje situacije.

Imajte na umu sledeće: To što osoba plače ili je znak da je neka vrsta opasnosti prošla i sledi opuštanje, ili je reč o privremenoj predaji. Ukoliko ste procenili da je reč o ovom drugom, razgovor, ali tek nakon što se bura stiša, bio bi poželjan.

Odolite prirodnom porivu da uplakanu osobu odmah obaspete pažnjom, zaspete pitanjima ili „pametujete“ da tu nema ničeg vrednog suza. Nemojte pružati ni lažnu, generalnu utehu tipa „sve će biti ok“. Za početak, ukoliko ste fizički blizu, dovoljno je da osoba koja plače na svojoj ruci oseti vaš dodir – to će je podsetiti da ste prisutni i da razumete. Dodajte joj papirnu maramicu i to će biti dovoljno da je podsetite da je na sigurnom.

Mada je u svakodnevnim, životnim situacijama neprimenljivo, imajte na umu da psihoterapeuti klijenta koji se rasplakao ne pitaju zašto plače, već šta mu je pomoglo da se rasplače.

*Tekst izvorno objavljen 26. maja 2012.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: