Kako nokautirati ego

Psiholozi znaju kako.

Četvorica psihologa sa tri državna univerziteta Floride pozvali su studente da učestvuju u, kako im je rečeno, seriji veoma jednostavnih eksperimenata. Za potrebe istraživanja, deo laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Univerziteta u San Dijegu pretvoren je u loft. Učesnici u eksperimentu najpre su razvrstani prema polu, a potom podeljeni u grupe od po pet do sedam članova. Rečeno im je da uđu u laboratoriju i da se ponašaju kao da su na neformalnom koktelu, te da nastoje da se međusobno upoznaju. Da bi im olakšali stupanje u konverzaciju, istraživači su svakom od učesnika dali ceduljicu sa pitanjima zgodnim za otpočinjanje razgovora s neznancem: „Šta studiraš?“ „Odakle si?“ „Da imaš šansu da otputuješ gde god poželiš, koja bi bila tvoja destinacija?“… Jedini specifičan zahtev bio je da se potrude da upamte imena svojih sagovornika.

Pamćenje imena bilo je važno za drugu fazu eksperimenta: svaki ispitanik ponaosob odlazi u prostoriju u kojoj se nalaze samo radni sto i stolica i na parčetu papira zapisuje imena „saučesnika“ s kojima bi najradije pristupio narednoj etapi istraživanja.

Nakon što su svi obavili i drugi deo zadatka, istraživači su učesnike zamolili da sačekaju dok svedu rezultate, nakon čega će im saopštiti ko je kakav utisak ostavio na svoje sagovornike. Učesnici nisu znali da eksperimentatori neće ni pogledati „liste želja“. Nasumice su subjekte razvrstali u dve grupe. Članovima jedne grupe – svakom ponaosob – saopštili su: „Ti si ocenjen najpoželjnijim partnerom. Svi hoće baš sa tobom da sarađuju u narednoj etapi eksperimenta.“ Saopštenje članovima druge grupe glasilo je suprotno: „Žao nam je što moramo ovo da ti kažemo, ali niko nije izrazio želju da mu budeš partner u nastavku eksperimenta“.

Time je sve bilo spremno za treću, ključnu fazu eksperimenta.

Eksperiment je učesnicima predstavljen kao istraživanje koje je naručila korporacija koja se bavi proizvodnjom slatkiša i planira da na tržište izbaci novi proizvod. U kutiji koju svaki učesnik ima pred sobom, objašnjeno im je, nalazi se po 35 čokoladica koje treba da ocene po ukusu, mirisu i teksturi. Rečeno im je da za degustaciju i ocenjivanje imaju 10 minuta i da za to vreme mogu pojesti onoliko čokoladica koliko žele.

Istraživači su hteli da provere vezu između konzumiranja slatkiša i informacije koju su učesnici u eksperimentu dobili o sopstvenoj društvenoj poželjnosti. Rezultati su potvrdili pretpostavku da će studenti koji se osećaju odbačeno pojesti više čokoladica. U konkretnom istraživanju, pojeli su dvostruko više.

Zašto su se „odbačeni“ studenti „kljukali“ čokoladom? Zašto socijalna ekskluzija za posledicu ima gubitak samokontrole?

Odgovor ima veze s nečim što istraživači zovu urušavanje ega. Iznenadili biste se kada biste znali šta sve može da ga prouzrokuje, koliko često nam se tako nešto događa i koliko toga u našim životima zavisi od toga da li se osećamo celovito ili smrvljeno.

Šta je Ego?

Termin ego ušao je u svakodnevni govor iz psihologije Sigmunda Frojda (Sigmund Freud). Njegova troslojna geografija ljudskog uma ili psihe prepoznaje: Id, koji pripada nesvesnom i konstantno nastoji da dosegne zadovoljstvo, a izbegne neprijatnost; Ego, odnosno realistični, racionalni deo uma; Super-ego, koji na scenu stupa onda kada iracionalni id, u bici za kontrolu nad psihom, odnese pobedu nad racionalnim egom, nastojeći da „normalizuje“ stvari. Kada izgubi od ida, ego biva strogo kažnjen od super-ega, te u nastojanju da takvo kažnjavanje izbegne – razvija niz odbrambenih strategija.

Uticaj i prepoznatljivost Frojdovog teoretisanja na pop kulturu i laički diskurs o realmu mentalnog i danas je ogroman. Istini za volju, on je oduvek prevashodno bio produkt Frojdove lične i profesionalne harizme, te njegovog sjajnog spisateljskog umeća, a ne rezultat naučno validnih konfirmacija. Danas, psihologija je sasvim drugačija nauka, a istraživači pojmu ega, za koji radije koriste termin self, pristupaju na sasvim nov način. To nas vraća na opisani eksperiment, tačnije, njegovog autora Roja Baumajstera (Roy F. Baumeister), profesora socijalne psihologije na Prinstonu.

Self i samokontrola

Baumajster i tim njegovih saradnika počeli su, 90ih godina prošlog veka, eksperimentalno istraživanje samokontrole. Proučavajući samokontrolu kroz konzumiranje čokolade, odnosno kroz kapacitet da se istoj odoli, došli su do zaključka da je reč o krucijalno bitnoj komponenti ličnosti, odnosno da biti ličnost ili biti self u velikoj meri znači imati samokontrolu.

Mada je jedan od razloga što su savremeni psiholozi raskrstili s pojmom ega bio taj što ga je bilo nemoguće precizno definisati, savremena psihološka teorija nema zadovoljavajuću definiciju novoizabranog koncepta self. Većina aktivnih istraživača slaže se s konceptualizacijom selfa kao glavnog karaktera u ličnoj životnoj priči, odnosno (ne)pouzdanog naratora jednog epa koji obuhvata prošlost, sadašnjost i planove za budućnost.

Sebe – taj centralni lik u životnoj priči koju pričamo – vidimo kao distinktivni entitet, jasno razgraničen u odnosu na sve druge i sve drugo. Takav doživljaj sopstvenog Ja počiva na umeću da sebe ne shvatamo kao tek vreću molekula koja je isplivala iz okeana pre oko 530 miliona godina. Drugim rečima, počiva na ideji volje, preciznije, slobodne volje, tj. osećaju da imamo kontrolu nad sopstvneim odlukama, izborima, akcijama.

Debata o slobodnoj volji – o tome da li je ona realnost ili umišljaj – stara je koliko i filozofija. Mada bez ambicije da se u nju uključi, Baumajster, eksperimentima koje izvodi već deceniju i jače, pokazuje u kojoj meri je samokontrola podložna manipulaciji.

Sve je počelo 1998. godine. Baumajster i troje njegovih kolega (Ellen Bratlavsky, Mark Muraven i Dianne M. Tice) oformili su grupu ispitanika kojima je rečeno da će učestvovati u istraživanju percepcije ukusa. Jedan po jedan, subjekti su uvođeni u prostoriju u kojoj se nalazila pećnica, puna tek isprečenih čokoladnih, hrskavih biskvita. Pred svakim ispitanikom, nakon što zauzme svoje mesto, našle bi se dve činijie: jedna puna čokoladnih kolačića; druga puna rotkvica. Trećini ispitanika rečeno je da smeju da jedu samo rotkvice, a drugoj trećini da smeju da jedu samo čokoladni keks (trećina ispitanika nije učestvovala u ovom delu eksperimenta). Eksperimentatori potom napuštaju prostoriju. Vratiće se nakon pet minuta s upitnicima koji sadrže pitanja o raspoloženju ispitanika.

Nakon što istraživači napuste prostoriju, uključuju se skrivene kamere. Subjekti kojima je bilo dozvoljeno da konzumiraju samo rotkvice, pokazuje video zapis, uspevali su da ostanu na visini zadatka, ali ne bez napora. Neki su jeli rotkvice pogleda prikovanog na činiju s kolačima; drugi su povremeno posezali za biskvitom kako bi ga samo pomirisali.

U sledećoj fazi eksperimenta učestvovali su svi ispitanici. Imali su na raspolaganju 30 minuta za, kako im je rečeno, jednostavan kognitivni zadatak, nalik lavirintima koji se mogu naći u enigmatici. Istraživači im nisu rekli da je lavirint konstruisan tako da iz njega nema izlaza; zadatak je nerešiv.

U proseku, ispitanici su odustajali nakon 20 minuta. Subjekti iz grupe „samo rotkvice“ odustajali su, međutim, znatno ranije. Prosek za tu podgrupu iznosio je osam minuta. Samokontrola, odnosno odupiranje iskušenju, ispostavilo se, nosi psihološku cenu. Frojdovim rečnikom: što se ego više suprotstavlja idu, to plaća veću cenu; slabi, umara se, iscrpljuje.

Baumajster i kolege ubrzo su uvideli da postoji nebrojeno načina na koje ispitanike mogu da „nateraju“ da odustanu. U jednom od eksperimenata, trećina ispitanika dobila je zadatak da napiše esej u korist podizanja školarine. Druga trećina mogla je da bira hoće li pisati esej koji podržava ili kritikuje podizanje školarine. Trećina je izostavljena iz ovog dela eksperimenta i učestvovala je samo u sledećoj fazi – pogađate, tražio se izlaz iz lavirinta iz kojeg izlaza nema.

Subjekti koji su učestvovali samo u drugoj fazi eksperimenta, kao i oni koji su dobili zadatak da napišu esej u tonu s kojim se najverovatnije ne slažu pokušavali su da reše problem dvostruko duže od ispitanika koji su mogli da biraju kakav će esej pisati. Rezultati, dakle, sugerišu da izbor kao takav, a ne samo odupiranje iskušenju, privremeno oslabljuje kapacitet ega.

Baumajster i saradnici osmislili su na destine sličnih eksperimentalnih situacija. U jednoj, postojale su dve grupe ispitanika. Svim subjektima prikazani su video zapisi komičnog i potresnog sadržaja, s tim što je polovini ispitanika rečeno da ne pokazuju nikakve emocionalne reakcije tokom gledanja videa, dok je drugoj polovini bila data sloboda da biraju hoće li ispoljavati emocije ili ne. Ispostavilo se da skrivanje emocija iscrpljuje ego; ispitanici iz ove grupe odustajali su od rešavanja kognitivnog zadatka znatno ranije. U drugoj verziji, nokaut egu ispitanika izveden je uz pomoć „podmetnutih“ subjekata. Oni su, u fazi eksperimenta koji podrazumeva rešavanje nerešivog kognitivnog zadatka, napuštali prostoriju veoma rano, signalizirajući da su ga rešili. U nekim drugim varijacijama, pokazalo se da kognitivna disonanca mrvi ego; na primer, ateisti koji dobiju zadatak da pišu esej ili održe govor u prilog verovanju u boga ili protivnici abortusa koji dobiju zadatak da govore u prilog pobačaju veoma brzo odustaju u drugoj fazi eksperimenta.

Cena selfa

Ogroman deo naših misli i ponašanja proizvod je automatskih, nesvesnih procesa. Za početak, trepćemo i dišemo bez svesno uloženog napora. Veoma često, s posla se dovezemo a da uopšte ne razmišljamo o skretanjima, semaforima, usporavanjima na pešačkom. Dodirnemo li rukom vrelu ringlu, „sama“ će se izmaći. Ukoliko nas neka pesma, slika ili tekst rastužuju, emocionalne reakcije razviće se bez da ih svesno „poguramo“.

S druge strane, kontrola nad sopstvenim umom često podrazumeva nešto sasvim suprotno: pravimo izbore, donosimo odluke, odolevamo iskušenjima, potiskujemo emocije i misli, nastojimo da reagujemo u skladu s kulturnim normama sredine u kojoj živimo i/ili radimo. Da bismo u tome uspeli, ulažemo snagu volje.

Baumajsterovi eksperimenti pokazuju da snaga volje, odnosno kapacitet za samokontrolu, nije neiscrpan. Kada iscrpimo rezerve, nesvesni delovi našeg uma postaju glasniji i sve agresivnije preuzimaju kontrolu; u svakom narednom pokušaju da uspostavimo samokontrolu bivamo u tome sve manje uspešni.

Self u socijalnom kontekstu

Vratimo se eksperimentu s početka teksta. Njegova okosnica je socijalna interakcija i uticaj ishoda takve interakcije na ego.

Mada društvena životinja, čovek plaća visoku cenu za svoju socijabilnost. S jedne strane, da bi se slagao s drugima i bio prihvaćen, pojedinac često troši i poslednje atome snage volje, nastojeći da potisne ono što bi ga učinilo društveno nepoželjnim, neprihvatljivim. To iscrpljuje self. S druge strane, često se ispostavlja da sav taj napor nije dovoljan i da može da rezultira isključenjem iz socijalnih interakcija. Pogledajmo eksperiment.

U njegovom prvom delu, studenti ulažu dosta napora kako bi se dopali svojim sagovornicima i ostavili na njih pozitivan utisak. U nastavku eksperimenta, deo subjekata dočekuje informacija da se trud nije isplatio i da niko ne želi da sarađuje s njima. U redu, ali zašto oni na to reaguju „prežderavanjem“ slatkišima? Baumajster sugeriše da se kod ovih ispitanika javlja unutrašnji glas koji kaže otprilike: „Zašto da kontrolišem svoje ponašanje? Zašto da ga oblikujem ako niko ne haje?“

Ostrakizam je snažno i bolno iskustvo. Primati koriste sve raspoložive kapacitete – od statusa, preko temperamenta i umeća, do političkih saveza i seksa – kako bi sprečili da budu odbačeni i izolovani. U sredini u kojoj su živeli naši preci, preživeti u osami bilo je nemoguće. U tom smislu, sasvim je opravdano pretpostaviti da imamo urođeni mehanizam koji nam omogućuje da kod sebe prepoznamo karakteristike koje bi nas mogle učiniti odbačenima od okoline. Kad se podvuče crta, obično su to one osobine koje bi okolina mogla da tumači kao krajnje sebične. Eto objašnjenja zašto preživljavanje i reprodukcija nisu u sukobu s altruizmom.

Baumajsterova istraživanja autoregulacije zapravo su deo priče o preživljavanju socijalnih bića. Biti deo društva, deo zajednice, je neka vrste pogodbe. Kao pojedinci, obavezujemo se na samokontrolu. Za uzvrat, formiramo krug prijatelja, a u nekim slučajevima možemo da se oslonimo i na širu zajednicu. Kada prekršimo pravila, rizikujemo odbačenost.

Odbačenima u Baumajsterovim studijama događa se nešto „nepojmljivo“. Uprkos samokontroli i nesebičnosti prilikom upoznavanja, nagrada izostaje; „Niko me neće.“ Usled toga, nesvesno odlučuju da je samokontrola uzaludna i neisplativa.

Više od teorije

Kakve su praktične implikacije Baumajsterovih studija?

Zamislite da je barem određeni procenat gojaznih ljudi gojazan usled nedostatka autoregulacije. Uzmimo da je taj nedostatak proizvod loših socijalnih iskustava. Sada razmislite o tome kako jedna kultura sa užasno strogim modelima privlačnosti i poželjnosti tretira gojazne osobe. Da li im naš odnos prema njima pomaže da oporave narušeni ego i povrate samokontrolu ili činimo upravo suprotno?

Šta reći o vršnjačkom nasilju? Istraživanja pokazuju da je jedna od najpogubnijih formi vršnjačkog nasilja isključenje iz društva. Tome su naročito sklone devojčice i tinejdžerke, budući da retko primenjuju fizičko maltretiranje. Ono što je posebno zastrašujuće kod ovog fenomena jeste da je odabir žrtve često nasumičan. Uopšte se ne radi o tinejdžeru koji je sebičan, vulgaran, nasilan… Jednostavno se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, neko je izgovorio nešto ružno o njemu, sledeći je to „začinio“… stvar se otima kontroli.

U sredinama koje duže od naše kubure s problemom vršnjačkog nasilja već postoje neupitni dokazi da su deca i tinejdžeri koji su odbačeni od vršnjaka – skloniji tome da ranije napuste školovanje, češće imaju slabije rezultate od proseka, češće imaju problem s maloletničkom trudnoćom (seks može biti drugo ime za „Prihvati me!“ ili „Evo, prihvaćena sam, neko je vodio ljubav sa mnom!“).

Setite se da je jedan od zaključaka Baumajsterovih istraživanja sledeće: izmoren ego slabi sposobnost rasuđivanja, što se očituje lošim rezultatom na kognitivno zahtevnim zadacima. Implikacije ovog nalaza nisu vidljive na prvi pogled. Uočio ih je i objasnio tim psihologa sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, predvođenih Džonatanom Levalom (Jonathan Leval). Zapanjujuće su.

Leval i njegove kolege prostudirali su 1.112 sudskih odluka povodom zahteva za uslovno puštanje na slobodu. Prema dobijenim rezultatima, šansa da dobijete uslovnu slobodu, ukoliko sudija vaš zahtev razmatra neposredno posle obeda (doručka ili ručka), iznosi 60 odsto. Ako se pred sudijom nađete neposredno pre obeda, verovatnoća pada na 20 odsto. Drugim rečima, niži nivo glukoze slabi kapacitet sudije da napravi izbor i snosi odgovornost za posledice takavog izbora. Ispostavlja se, dakle, da ono što je Frojd zvao egom, a savremena psihologija češće naziva selfom, može biti pod uticajem, pa i narušeno, delovanjem bioloških mehanizama kojih uopšte nismo svesni.

Elem, oslabljen ego vodi slabijoj samokontroli. Vraćanje samokontrole, barem delimično, zahteva glukozu. Stavite se sada u poziciju Baumajsterovih ispitanika! Šta oni rade? Zatrpavajući se čokoladnim keksom, nesvesno pokušavaju da uspostave samokontrolu. Nezgodna stvar ako je cilj te samokontrole – smanjiti unos slatkiša.

Advertisements

4 comments

  1. Alisa

    Interesantan tekst.Meni se sad probudila znatiželja kako bi se definisali anoreksični ljudi u ovom eksperimentu.Da li bi odbijanje čokoladica bila njihova poodmakla apatičnost ili pak golema potreba samokontrole i samokažnjavanja?Ako biste uspeli da nađete neke podatke za ovakve slučajeve,bila bih Vam zahvalna.

    Sviđa mi se

    • Alisa, i mene ste zaintrigirali. Na žalost, ne mogu iz glave da vam dam neki odgovor; moraću da probam da nađem nešto na tu temu. Da bi se razvila anoreksija, svakako je neophodan visok stepen samokontrole. Isto tako, mada zvuči kontraintuitivno, ona može krenuti iz težnje za perfekcijom. I samokontrola i težnja ka perfekcijom mogu da se izrode u nešto destruktivno ili autodestruktivno, kao što je slučaj sa anoreksijom. U svakom slučaju, hvala što ste se javili i nastojaću da pronađem nešto o ovome.
      Pozdrav.

      Sviđa mi se

  2. Povratni ping: И живели су дуго, до краја живота « Био-блог

  3. Povratni ping: Psihologija novogodišnjih rezolucija II: Zamke samokontrole | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: