Uspeh: Inteligencija ili motivacija?

S navršenih godinu dana počela je tečno da govori. Kada je napunila dve, mogla je da broji do 40 i crta portrete ljudi koje viđa. Između druge i treće godine, svojim sposobnostima dodala je recitovanje i čitanje na nivou sedmogodišnjeg deteta. U aprilu je napunila četiri godine i postala medijska zvezda. Britanska štampa ne prestaje da bruji o „čudu od deteta“, devojčici po imenu Hajdi (Heidi Hankins).

Hajdi je natprosečno inteligentna. Njen koeficijent inteligencije (IQ) iznosi 159 – poen manje nego Ajnštajnov (Albert Einstein) i Hokingov (Stephen Hawking). Zahvaljujući tome, postala je jedna od najmlađih članica Mense, a mediji su umesto njenog imena počeli da koriste sintagmu četvorogodišnji genije.

Nameću se dva interesantna pitanja: (i) Može li se inteligencija pouzdano izmeriti na tako mladom uzrastu? (ii) Da li natprosečno visok IQ u detinjstvu garantuje genijalnost u odraslom dobu?

Proročka moć testova inteligencije

Krajem 80ih i početkom 90ih godina prošlog veka, tim psihologa (Case Western Reserve University), predvođen Džozefom Fejganom (Joseph Fagan), testirao je selektivnu pažnju za nove vizuelne podražaje deci staroj između 6 i 12 meseci (uzorak je činilo 61 dete).

U prvom delu eksperimenta, svakom detetu je, u trajanju od samo nekoliko sekundi, prezentovana fotografija koju prvi put vidi (na primer, portret deteta). U drugom delu, ta ista fotografija prikazana je u paru s novom, koju dete ranije nije videlo. Tokom drugog dela eksperimenta, istraživači mere vreme koje će dete utrošiti na posmatranje već poznate fotografije.

Test selektivne pažnje nije isto što i test inteligencije, koji za decu na ovom uzrastu i ne postoji. Logika iza ovakvog eksperimenta je sledeća: inteligentnijoj deci brže dosade ponovljeni sadržaji, tako da će ona kraće posmatrati već viđenu fotografiju.

Ista grupa istraživača okupila je istu grupu subjekata dve decenije kasnije. Subjekti su sada imali po 21 godinu, a istraživači su bili u mogućnosti da im testiraju inteligenciju i prikupe podatke o njihovom školskom i akademskom uspehu. Najvažnije, bili su u mogućnosti da sve to uporede s rezultatima testova sprovedenih dvadesetak godina ranije.

Jednostavan test selektivne pažnje pokazao se zapanjujuće dobrim prediktorom kasnijih kognitivnih sposobnosti i akademskog dostignuća. Istraživači su izmerili značajnu korelaciju između rezultata na testu koji su subjekti radili kao bebe s rezultatom koji su na testu inteligencije postigli dvadeset godina kasnije (.34), kao i s akademskim uspehom tokom dotadašnjeg školovanja (.32).

Fejganovi subjekti radili su prvi test inteligencije na uzrastu od tri godine. Pokazalo se da IQ izmeren u trećoj godini života snažno korelira sa skorom na testu inteligencije s navršenom 21 godinom (.70). Oba su pak u jakoj korelaciji s akademskim uspehom na kraju posmatranog perioda (.60 i .70).

Relativnost koeficijenta inteligencije

Ako inteligenciju definišemo kao rezultat izmeren na testu inteligencije, tj. IQ, onda se može reći da između njega i akademskog uspeha postoji visoka korelacija. Reč je, međutim, o operacionalnoj definiciji, nastaloj usled potrebe da se inteligencija meri. Šta ova definicija suštinski znači i šta je tačno koeficijent inteligencije?

IQ nije ništa drugo do relativni položaj pojedinca (meren u odnosu na celu kohortu, tj. vršnjačku grupu) u pogledu niza kognitivnih sposobnosti. Šta to znači za Hajdi? U najkraćem, da je po kognitivnim sposobnostima nadmašila svoje vršnjake. Znači li to da je ona genije, preciznije, da će biti genije? Nije isključeno da će biti, ali daleko od toga da je tako nešto sigurno.

Njene natprosečne sposobnosti svedoče o realnom fenomenu. Njen mozak je umrežen tako da je čini mašinom za brzo učenje. Hajdi po tome nije jedinstvena. Ima puno takve dece širom sveta. Njih, međutim, karakteriše još nešto. To što su natprosečni u jednoj dimenziji, ne znači da će biti natprosečni i u aspektima koji su u većoj meri determinisani socijalnim i emocionalnim razvojem. Genijalnost, prema svemu što znamo o kognitivnim sposobnostima čoveka, zahteva natprosečnost u svim tim komponentama, plus – malo sreće.

Uspeh i od čega zavisi

Jedinstvena i opštevažeća definicija uspeha ne postoji. Psiholozi ga uglavnom shvataju kao sposobnost ostvarenja dugoročnih ciljeva. Nju pak posmatraju kroz dve dimenzije: motivaciju i volju. Obe su nužan uslov postizanja zacrtanog; samostalno, ni jedna nije dovoljan uslov za tako nešto.

Ako malo razmislite, sigurno ćete biti u stanju da se setite nekog cilja koji niste ostvarili uprkos tome što ste bili jako motivisani. Nedostajala je voljna komponenta. Pojedinac može, na primer, biti veoma motivisan da smrša, ali će za uspeh biti neophodna i snaga volje da se odupre iskušenjima ili natera da redovno vežba (samokontrola).

U kontekstu dece, njihovih kognitivnih sposobnosti i razvoja, kao jedan od prvorazrednih ciljeva nameće se školski uspeh. Kako ga postići?

Ukoliko je dete motivisano, a nedostaje mu snaga volje da istraje, stvar se može popraviti relativno jednostavnim tehnikama učenja održavanja pažnje, ignorisanja distraktora… Ali, šta ako dete nije motivisano da postigne cilj koji su definisali roditelji ili nastavnici? U tom slučaju, jaka volja nije ni od kakve pomoći. No, daleko od toga da je sve izgubljeno.

Bildovanje motivacije

Na kratak rok, podizanje motivacije čak je iznenađujuće lako postići. Razvojni psiholog Kalvin Edlund (Calvin Edlund) to je eksperimentalno dokazao još 1960ih.

Edlund i njegovi saradnici sastavili su grupu od 79 dece, starosti između pet i sedam i godina, iz nižih socijalnih slojeva. Deca su podeljena u dve grupe: eksperimentalnu i kontrolnu. Najpre su sva radila standardni Stenford-Bineov test inteligencije. Sedam nedelja kasnije, podvrgnuta su sličnom testu kognitivnih sposobnosti, ali su ovoga puta subjekti iz eksperimentalne grupe za svaki tačan odgovor dobijali po čokoladnu bombonu.

Na prvom testu, dve grupe ostvarile su podudaran prosečan IQ. Na drugom, nagrađivana grupa nadmašila je kontrolnu za 12 poena. Razlika nije zanemarljiva. Ako se ima u vidu da se prosečnim smatra IQ između 90 i 110, 12 poena puno znače.

Nekoliko godina kasnije, istraživači sa Univerziteta Južne Floride ponovili su i dodatno razradili Edlundov eksperiment. Nakon što su svi subjekti uradili standardni test inteligencije, razvrstani su u tri grupe, i to na osnovu ostvarenog rezultata. Tako su formirane Grupa visokog IQ (prosek je iznosio 119 poena), Grupa srednjeg IQ (prosek je iznosio 101 poen) i Grupa niskog IQ (prosek je iznosio 79 poena). U drugoj fazi eksperimenta, prilikom drugog testiranja kognitivnih sposobnosti, polovina dece iz svake grupe dobijala je čokoladnu bombonu za svaki tačan odgovor, dok druga polovina dece u svakoj od grupa nije nagrađivana.

Nagrađivana deca iz Grupe visokog IQ i Grupe srednjeg IQ nisu popravila rezultat prilikom drugog testiranja. Međutim, deca iz Grupe niskog IQ koja su za nagradu dobijala slatkiš, značajno su popravila skor: prosečan IQ za tu podgrupu sada je iznosio 97, što je za 18 poena više nego prilikom prvog testiranja, čime su praktično premostili jaz koji ih je delio od Grupe srednjeg IQ.

Dve enigme: inteligencija i motivacija

Opisani eksperimenti naizgled su veoma jednostavni. Rezultati koje su ispostavili, međutim, bili su i jesu revolucionarni.

Najpre, uzdrmali su sam koncept inteligencije i IQ kao njegove mere. Ako je inteligencija nešto realno i ako IQ predstavlja brojčani iskaz tog nečeg realnog, kako je moguće da nekoliko čokoladnih bombona može da ima tako snažan efekat? Zatim, da li deca sa niskim IQ zaista imaju niski IQ? Naime, ako pogledamo decu iz revidiranog Edlundovog eksperimenta, iz Grupe niskog IQ, ona su na prvom testiranju ostvarila rezultat od 79, dok je na ponovljenom skor iznosio 97 poena. Koji je stvaran IQ te dece?

Da li bi problem demotivisanosti mogao da se reši ukoliko bi škole ili roditelji počeli da plaćaju deci tačne odgovore, naučene lekcije…? Osim što je ovakvo rešenje nepraktično, ispostavilo se da je i sama motivacija veoma zagonetan i složen fenomen, bezmalo kao i inteligencija.

U knjizi „Freakonomics„, nekoj vrsti kamena-temeljca bihejvioralne ekonomije ili neuroekonomije, njeni autori, Stiven Levit (Steven Levitt) i Stiven Dabner (Stephen Dubner), citiraju studiju, izvedenu 1970ih, kojom su istraživači hteli da ispitaju da li bi mala finansijska nagrada povoljno uticala na doniranje krvi. Kada im se za krv ponudi novac, pokazao je eksperiment, ljudi su manje spremni da dobrovoljno daju krv.

Novac nije uvek motivator

Sredinom 2000ih, harvardski ekonomista Roland Frajer (Roland Fryer) došao je na ideju da Edlundov eksperiment pretoči u realnost, uz znatno veća ulaganja, razume se. Čitave mreže javnih škola velikih američkih gradova uključile su se u program koji je podrazumevao bonuse za nastavnike čija odeljenja poboljšaju rezultate na testovima znanja; nagrade đacima u vidu besplatnih minuta u mobilnoj telefoniji ukoliko poboljšaju sopstvene rezultate; bonuse roditeljima đaka u vidu nižih kamata na kredite ukoliko njihova deca postignu bolje rezultate u školi…

Ako se izuzme Dalas, gde su deca poboljšala sposobnost čitanja zahvaljujući tome što su ih škole plaćale po svakoj pročitanoj knjizi (doduše, poboljšanje je zabeleženo samo kod dece koja su rođena u SAD i u čijim se porodicama govori isključivo engleski), Frajerov program bio je veliki promašaj. Poslednji u nizu neuspeha proglašen je u proleće prošle godine, na nivou grada Njujorka, gde je na ovakav program potrošeno 75 miliona dolara.

Kako onda motivisati ljude? Zvuči poražavajuće, ali izgleda da niko ne zna odgovor na to pitanje.

Tip ličnosti i motivacija

Deo problema mogao bi se formulisati na sledeći način: različiti tipovi ličnosti različito reaguju na različite tipove motivacije. Serijom krajnje jednostavnih, a opet ingeniozno osmišljenih eksperimenata koje je sprovela tokom 2006, ovaj aspekt problema motivacije za uspeh sjajno je rasvetlila Karmit Segal (Carmit Segal), tada postdoktorant na Harvardu, a danas profesor bihejvioralne ekonomije na Univerzitetu u Cirihu.Da bi ispitala interakciju između tipova ličnosti i tipova motivacije, Segal je odabrala najjednostavniji zamisliv kognitivni test, u psihologiji poznat kao test brzine zavođenja („zavođenja“ u smislu „knjiženja“).

Test se sastoji iz dva dela:

Ispitanici najpre dobiju tabelu (slika desno) koja praktično sadrži ključ za rešenje problema koji će im biti postavljen. Na primer, reč kojoj je pridružen određeni četvorocifreni broj.

Drugi deo testa sadrži tabelu (slika ispod), obično lociranu niže na stranici na kojoj je odštampan test, u kojoj je rečima odabranim iz „ključa“ pridruženo po nekoliko četvorocifrenih brojeva, a ispitanici u što kraćem roku treba da detektuju *odgovarajući.

Segal je na raspolaganju imala ogromnu bazu podataka s rezultatima koje su na testovima brzine zavođenja i standardnim testovima kognitivnih sposobnosti postigle na hiljade mladih Amerikanaca. Jedan izvor činili su podaci prikupljeni u Nacionalnoj longitudinalnoj anketi omladine SAD; njome je, 1979. godine, započeto praćenje uzorka od 12.000 mladih. Drugi izvor činili su rezultati testova koje regruti rade prilikom odlučivanja o prijemu u vojsku.

Prilikom odabira statistike kojom će se služiti, Segal je imala na umu sledeće: dok regrutima od rezultata na testovima kognitivnih sposobnosti zavisi budući prijem u željenu profesiju, srednjoškolcima i studentima obuhvaćenim Nacionalnom anketom, koja je pri tom još i bila anonimna, od skora na testovima nije zavisilo ništa.

Poredeći rezultate dve grupe subjekata na oba testa (testu brzine zavođenja i standardnom testu kognitivnih sposobnosti), Segal je došla do sledećeg nalaza: srednjoškolci i studenti u proseku su imali bolje rezultate na testu kognitivnih sposobnosti; regruti su, međutim, bili bolji na testu brzine zavođenja.

Otkud to da regruti nadmaše studente u ovako jednostavnom zadatku? Segal se pokazala ingenioznom u tumačenju ovog intrigantnog nalaza: regruti su bili motivisaniji i uspeli su da se nateraju da posvete pažnju najdosadnijem testu na svetu. Kako je reč o jednostavnom testu, jača motivacija bila je dovoljna da po rezultatima nadmaše prosečno daleko obrazovanije vršnjake.

Koristeći činjenicu da je Nacionalna anketa longitudinalnog karaktera, Segal je otišla korak dalje. Rezultate koje su subjekti obuhvaćeni studijom postigli na testovima brzog zavođenja i kognitivnih sposobnosti, 1979. godine kada je istraživanje započeto i kada su bili studenti, uporedila je s njihovim primanjima dvadesetak godina kasnije, kada su imali punih 40 godina. Očekivano, mladi koji su bili bolji na testovima intelektualnih sposobnosti, postali su zreli ljudi koji bolje zarađuju. Ista pozitivna korelacija važila je, međutim, i u pogledu testa brzog zavođenja.

Kako to? Da li uspeh na tržištu radne snage savremene Amerike zaista zavisi od sposobnosti uparivanja reči s odgovarajućim brojem? Naravno da ne. Štaviše, Segalova nije ni verovala da su studenti koji su na ovom testu ostvarili bolji rezultat i realno bili bolji u tom zadatku; samo su se trudili više. Trud, tj. unutrašnja motivacija koja pokreće čak i kada nema spoljne nagrade, jeste ono što tržište radne snage vrednuje.

Test brzog zavođenja kognitivni i razvojni psiholozi administriraju već decenijama. Pre Segalove, odnosno pre 2006, nikome nije padalo na pamet da se ne radi o testu kognitivne sposobnosti, već o instrumentu za merenje najvažnije nekognitivne komponente uspeha – interno motivisanog truda.

(Ne)inteligentna deca

Vratimo se deci iz Grupe niske inteligencije. Subjekti iz te grupe u prvom testu ostvaruju prosečan IQ od 79. Ukoliko za tačne odgovore dobiju nagradu, IQ im raste na prosečnih 97 poena. Ponovo isto pitanje: Koji je IQ njihova prava inteligencija?

Moguće je argumentovati tezu da je njihov realni IQ 97. Test inteligencije, kao i bilo koji test kognitivne spobosnoti radi se za ograničeno vreme i jedan od faktora koji utiče na ukupni rezultat jeste motivacija da se u tom kratkom roku pokaže najbolje; drugim rečima, neophodan je trud. On izostaje kada nema motivacije. Čokoladne bombone ovu decu nisu učinile inteligentnijom, ali im jesu dale motivaciju da se potrude. Elem, realni pokazatelj njihove inteligencije je drugi test. Deca su prosečno inteligentna.

Na žalost, stvar nije tako jednostavna. Sudeći po zaključcima do kojih je Segalova došla analizom obimne statistike, prvobitni rezultat ove dece relevantniji je za njihove izglede za budućnost. To je ekvivalent testu brzog zavođenja – zadatku malih uloga, s malom nagradom. Njihov IQ možda nije nizak, ali im svakako nedostaje, šta god to bilo, faktor koji bi ih naterao da ulože fokusirani napor – trud, baš u momentu kada je to potrebno.

*Rešenje testa brzine zavođenja: 1C, 2A, 3A

Advertisements

2 comments

  1. Na ovaj članak ću se još nekoliko puta vratiti, jer je baš ono što mi treba, za čime tragam. Kako motivisati moje čedo 🙂 .

    Sviđa mi se

  2. Povratni ping: Možete li bildovati sopstvenu inteligenciju? | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: