Reci mi kako koristiš internet – reći ću ti da li si depresivan

Hajde da, svako za sebe, razmotrimo dva pitanja. Prvo: Ko sam? Šta je to što me čini drukčijom u odnosu na druge ljude, u smislu stvari koje kupujem ili nikada ne bih kupila, odeće koju biram da nosim ili koju nikada ne bih obukla, destinacija na koje putujem ili koje nemam želju da ikada posetim? Osim toga, šta je to što me čini jedinstvenom sa aspekta mog psihološkog sklopa – onog dela mene koji čini da mislim to što mislim, osećam to što osećam, govorim to što govorim, ponašam se na način na koji se ponašam?

Drugo pitanje glasi: Kako koristim internet?

Mada ova dva pitanja mogu izgledati sasvim nepovezana, nije tako. Nesumnjivo, sadržinski aspekt nečije upotrebe interneta govori o psihološkim karakteristikama te osobe. Neko ko čitavu noć provodi igrajući poker onlajn vrlo verovatno spada u ljude sklone preuzmanju rizika. Osoba koja na You Tubeu objavljuje sopstvene karaoke ludorije najverovatnije je ekstrovertna. Upotreba interneta, međutim, ima i apstraktniji, mehanički apsekt: Koliko često šaljem mejlove? Da li četujem? Imam li u svakom trenutku po nekoliko otvorenih tabova i da li često idem iz jednog „prozora“ u drugi?

Mešovita grupa istraživača, koju su činili inženjeri, kompjuterski stručnjaci i psiholozi, pokušala je nedavno da istraži da li ovaj ne-sadržinski aspekt korišćenja interneta govori nešto o psihološkim karakteristikama korisnika. Došli su do iznenađujućeg rezultata (pdf): analizom mehaničkih karakteristika internet navika moguće je predvideti važan aspekt ličnosti: podložnost depresiji.

Od dobrovoljnih učesnika u istraživanju – njih 200 – traženo je da popune detaljan upitnik o svojim skorašnjim emocionalnim iskustvima. Istraživači subjektima nisu rekli da su u upitnik umetnuta i kamuflirana pitanja koja čine poznatu skalu za merenje prisustva simptoma depresije, CES-D.  Pre toga, prikupili su podatke o internet navikama svakog od učesnika u studiji: koju količinu podataka šalju i primaju putem interneta, koje programe i aplikacije koriste kada su online, da li su nasumični u pogledu izvora iz kojih primaju i kojima šalju sadržaje itd.

Važno je imati na umu da istraživači nisu znali čemu, odnosno kojim sadržajima učesnici u studiji pristupaju na internetu; nisu im bile poznate web stranice koje posećuju. Isto tako, nisu imali uvid u sadržaj njihovih mejlova, četova i materijala koji skidaju s interneta, kao ni u karakter odnosa između učesnika u studiji i njihovih internet kontakta. Rečju, znali su samo kako subjekti koriste internet.

Ukrštanjem skorova učesnika u studiji na skali za detektovanje prisustva simptoma depresije sa trendovima koji karakterišu njihovo ponašanje na internetu, istraživači su utvrdili da postoji veoma specifična matrica onlajn navika, koja stoji u visokoj korelaciji s depresivnim tendencijama. Preciznije, osobe koje šalju veliki broj mejlova, ekstenzivno četuju i neprekidno „šaraju“ s jednog sajta na drugi, često preuzimanjući sadržaje s njih, sklonije su da iskuse depresivna stanja.

Istraživači u studiji ne nude odgovor na pitanje zašto su ovi parametri u korelaciji i otkud to da opisane internet navike svedoče o prisustvu simptoma depresije. Rezultati do kojih su došli mogu se, međutim, povezati s nekim od poznatih aspekata depresije. Veliki broj poslatih mejlova i ekstenzivni onlajn razgovori mogu se tumačiti kao nedostatak interpersonalnih kontakata u realnom životu i pokušaj da se on prevaziđe obimnijom komunikacijom s prijateljima koji žive daleko ili osobama koje neko i ne poznaje drugačije osim kao internet kontakte. Isto tako, neprekidno „švrljanje“ sa sajta na sajt može se tumačiti kao znak anhedonije – umanjene sposobnosti za emocionalni doživljaj – koja prati depresiju, tj. kao pokušaj da se dođe do izvora emocionalne stimulacije.

U čemu se ogleda značaj ovog istraživanja, odnosno rezultata do kojih su istraživači došli?

Procenjuje se da između 15 i 20 odsto odrasle populacije industrijski razvijenih zemalja barem jednom tokom života iskusi ozbiljna depresivna stanja, dok oko deset odsto odraslih pati od kliničke depresije, čiji simptomi uključuju poremećaje ishrane i spavanja, umanjenu koncentraciju, pomankanje interesovanja za dnevne životne aktivnosti, sniženi libido, razdražljivost, generalno negativan pogled na svet, nisko samopouzdanje. Osim toga, ima indicija da depresija postaje posebno prevalentna u mlađoj populaciji. Prema izveštaju Američke studentske zdravstvene organizacije za 2011. godinu (pdf), trećina studenata se tokom godine nađe u tako depresivnom stanju da, prema sopstvenim rečima, nisu u stanju da normalno funkcionišu.

Osim što je rasprostranjena, depresija po posledicama može biti veoma opasna. U krajnjoj instanci, može da rezultira samoubistvom.

Preciznih podataka nema, ali se osnovano pretpostavlja da je više od polovine samoubistava povezano s poremećajima raspoloženja, pre svega s depresijom. Prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, svake godine oko miliona ljudi oduzme sebi život; na svakih 40 sekundi, negde u svetu desi se jedno samoubistvo. Slikovitije rečeno, godišnje u svetu više ljudi strada od sopstvene ruke nego od ubistva i pogibije u ratu zajedno (sa 19 samoubistava na 100.000 stanovnika, Srbija je na 13. mestu i svrstava se u zemlje srednjeg rizika).

Uprkos rasprostranjenosti i ozbiljnim negativnim posledicama, depresija spada u mentalne poremećaje koje je teško dijagnostifikovati. Stručnjaci za mentalno zdravlje barataju podatkom da je tek trećina onih koji imaju simptome depresije svesna toga i dobija odgovarajuću pomoć. Među dve trećine nedijagnostifikovanih, koji žive s depresijom, ima ljudi koji i ne znaju da za svoje simptome mogu da potraže i dobiju pomoć, ali i ne mali procenat onih koji izbegavajući dijagnozu – izbegavaju moguću stigmu.

Depresivan muškarac – tabu

Verovatnoća da će ljudi prepoznati depresiju kod muškarca daleko je manja, čak i kada manifestuje iste simptome kao osoba ženskog pola, pokazuje skorašnja studija psihologa sa Univerziteta Vestminster.

Dvema grupama od po 600 ispitanika istraživači su pročitali kratku priču o osobi čiji opis odgovara pacijentu sa simptomima kliničke depresije. Jednoj grupi priča predstavljena kao da govori o osobi ženskog pola (Kejt), a drugoj kao da je reč o muškarcu (Džon).

Više od polovine subjekata iz obe grupe prepoznaje da centralna figura u priči ima mentalnih problema (57%, odnosno 52% ispitanika). Postotak onih koji smatraju da osoba iz priče nema psihološki problem znatno se razlikuje u zavisnosti od pola aktera: dok samo 10 odsto subjekata smatra da je sa Kejt sve u redu, kod Džona problem ne prepoznaje čak 25 odsto subjekata. Još interesantniji je podatak da su za Džonov problem posebno „slepi“ muškarci, dok u slučaju Kejt među onima koji ne prepoznaju mentalne poteškoće ima podjednako muškaraca i žena.

Stereotip o muškarcu, objašnjavaju istraživači svoje nalaze, uključuje čvrstinu, snagu, otpornost na bol – fizičku i duševnu. Osim što muškarcima otežava odluku da se obrate kada kod sebe prepoznaju simptome depresije, stereotip i ljude iz njihove okoline ne dozvoljava da ih uvide i eventualno reaguju.

Detektovanje sklonosti ka depresiji još je teže nego dijagnostifikovanje poremećaja raspoloženja kada se ono već razvije. Svaki takav test, bilo da ga subjekt radi sam ili se putem struktuiranog intervjua odvija uz pomoć stručnjaka, ipak počiva na samoizveštavanju, što znači da nosi opasnost da će subjekt govoriti kako želi da se oseća, a ne kako se stvarno oseća.

Ukoliko bi nalazi opisane studije bili replikovani, a veza između internet navika i crta ličnosti pojašnjena, istraživači se nadaju da bi se otvorila mogućnost za dizajniranje instrumenata za ranu detekciju depresivnih simptoma koji ne bi zavisili od iskrenosti subjekta.

Advertisements

6 comments

  1. Дирк Џентли

    Zanimljiva metoda. Nekako mislim da može svašta nešto još da se otkrije s’ njom.

    Sviđa mi se

  2. sanja

    „Prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, svake godine oko milion ljudi oduzme sebi život; na svakih 40 sekundi, negde u svetu desi se jedno samoubistvo. Slikovitije rečeno, godišnje u svetu više ljudi strada od sopstvene ruke nego od ubistva i pogibije u ratu zajedno “

    Oho. Ovo je vrlo zanimljiv podatak.
    Vrlo, vrlo zanimljiv 🙂

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Fejsbuk ili Tviter: Šta izbor društvene mreže govori o nama? « Mind Readings

  4. Povratni ping: Zavisnost od Fejsbuka – mit ili realnost? « Mind Readings

  5. Povratni ping: Кад математика заболи « Био-блог

  6. Ginalaura

    Volim da gledam slike na netu i da catujem

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: