Mentalni poremećaji i odgovornost: To nisam ja – to je moj mozak

Dogodilo se svirepo ubistvo. Osumnjičeni je ubrzo uhvaćen i izveden pred sud. Tužilaštvo je iznelo ubedljive materijalne dokaze, a zločin predstavilo kao hladnokrvno ubistvo iz koristoljublja. Okrivljeni je i policiji i sudu priznao delo koje mu se stavlja na teret i izjavio da se ne kaje. Odbrana je pak tražila da sud uzme u obzir sledeće: još dok je bio tinejdžer, optuženom je dijagnostifikovan antisocijalni poremećaj ličnosti; za vreme pritvora, na standardnoj skali za merenje prisustva psihopatskih karakternih osobina, od mogućih 40 imao je 36 bodova. U nastavku suđenja, odbrana planira da pozove eksperte koji će svedočiti da je psihopatija biološki uslovljena.

Kako sud treba da se postavi prilikom određivanja kazne? Da li je ubica-psihopata manje odgovoran za zločin ukoliko je njegovo ponašanje posledica abnormalnosti mozga i genetskog faktora ili mu baš iz tog razloga treba izreći strožu kaznu, imajući u vidu da nema kontrolu nad svojim ponašanjem i da to onda uvećava rizik od ponavljanja istog ili sličnog krivičnog dela?

Neuronauka na sudu – mač sa dve oštrice

Na informaciju da je počinilac krivičnog dela ubistva psihopata, sudije reaguju tendencijom ka izricanju strožih kazni. Ukoliko im se, međutim, predstave mišljenja eksperata – da je psihopatsko ponašanje posledica biološkog faktora – skloni su da izreknu blaže kazne. Ipak, i u jednom i u drugom slučaju, prosečna dužina izrečene kazne je veća nego za krivično delo iste težine, kada počinilac nije psihopata. To su rezultati studije (sažetak) koju su, početkom godine, objavili istraživači sa Univerziteta Jute, predvođeni psihologom Lizom Espinvol (Lisa Aspinwall).

Reprezentativnom uzorku sudija istraživači su predstavili hipotetički slučaj psihopate kojem se sudi za oružanu pljačku i nanošenje teških telesnih povreda – udarcima pištoljem u glavu – vlasniku opljačkane radnje. Opis slučaja, koji su sudije dobile u pisanoj formi, sadržao je dodatak u kojem se objašnjava da psihopatija nije deo zvanično prihvaćene klasifikacije mentalnih poremećaja, ali da je prema kliničkoj definiciji reč o trajnom poremećaju ličnosti, za koji ne postoji odgovarajući tretman, sa sledećim simptomima: impulsivnost; neodgovornost; plitke emocije; nedostatak empatije, osećaja krivice i kajanja; patološko laganje; manipulativnost; površni šarm; perzistentno kršenje društvenih normi. Osim toga, sudije su detaljno upoznate sa standardnom procedurom utvrđivanja prisustva psihopatskih crta ličnosti.

Polovina sudija dobila je još jedan aneks – naučne dokaze o genetskim i neurobiološkim uzrocima psihopatije.

Po polovini sudija iz obe grupe, naučna objašnjenja psihopatije, odnosno njenih bioloških korena, predstavljena su kao dokument kojim odbrana potkrepljuje zahtev za blažom kaznom za svog klijenta. Potpuno iste podatke druga polovina sudija dobila je u formi dokumenta kojim tužilaštvo traži izricanje strože kazne za okrivljenog.

Sudije kojima su u vidu navodnog ekspertskog svedočenja predstavljeni dokazi o biološkoj uslovljenosti psihopatije izrekle su zatvorsku kaznu u prosečnom trajanju od 12.83 godine, što je za oko godinu dana kraće u odnosu na sudije koji su dobili samo svedočenje o psihopatiji kao takvoj; kazna koju su oni izrekli iznosila je u proseku 13.93 godiine. Čak i umanjena, ona je duža od kazne koju sudije izriču za isto krivično delo, u slučajevima kada počinilac nije psihopata; tada ona u proseku iznosi devet godina.

Istraživači su neke od sudija koje su učestvovale u istraživanju intervjuisali lično, dok su neki dostavili opširna pisana obrazloženja donete „presude“. Na osnovu toga, eksperimentatori su došli do zanimljivih uvida u pogledu procesa mišljenja sudija kada donose odluku. Pokazalo se, na primer da sve sudije psihopatiju smatraju otežavajućim faktorom po okrivljenog. Međutim, kada tužilaštvo kao dodatni otežavajući faktor navede biološku uslovljenost poremećaja, sudije to ne uzimaju u obir. Štaviše, na liniji s odbranom, procenjuju da se biološka priroda psihopatije može uzeti za olakšavajuću okolnost.

Hipotetički slučaj iz prethodne studije baziran je na realnom događaju i sudskom procesu. 1991, Stiven Mobli opljačkao je pizza shop i tom prilikom ubio menadžera restorana. Njegovi advokati pokušali su da baziraju odbranu na činjenici da Mobli nosi tzv. ratnički gen – mutaciju MAOA gena koja se povezuje s nasilničkim ponašanjem. Sud u Džordžiji nije prihvatio dokaz i nad Moblijem je, 2005, izvršena smrtna kazna.

U vreme suđenja Mobliju tek se ponešto znalo o ovom genu i njegovoj povezanosti s nasilničkom agresijom. Danas je, međutim, sasvim izvesno da MAOA nosioca čini sklonim nasilju, doduše, ukoliko je u detinjstvu bio žrtva zlostavljanja. Upravo ti nalazi korišćeni su kao navodno ekspertsko svedočenje u studiji psihologa sa Univerziteta Jute.

Baš u godini kada je nad Moblijem izvršena smrtna kazna, neuronauka odigrala je važnu ulogu u američkom pravosuđu. Na osnovu sve masivnijih dokaza da mozak tinejdžera nije u potpunosti formiran, te da upravo u tom periodu prolazi kroz robustne promene, Vrhovni sud SAD proglasio je neustavnom smrtnu kaznu za maloletnike.

Mozak ekskulpira?!

Važnost studije Espinvolove i saradnika ogleda se u činjenici da su subjekti u njoj bile sudije – ljudi koji u realnom životu donose odluke o visini kazne za određeno krivično delo. U anglosaksonskom pravu, međutim, sudskoj odluci prethodi odluka porote o krivici generalno; porota je ta koja procenjuje da li je okrivljeni odgovoran za zločin koji mu se pripisuje. U tom smislu, zanimljivije su psihološke studije u kojima istraživači nastoje da otkriju na koji način obični ljudi razumeju krivičnu odgovornost i vezu između počinjenog krivičnog dela i mentalnog statusa počinioca.

Studija trojice psihologa, Monterosa (John Monterosso), Rojzmana (Edward B. Royzman) i Švarca (Barry Schwartz), objavljena 2005. u časopisu Ethics & Behavior, pokazuje da ljudi neuronaučne dokaze često smatraju oslobađajućim od odgovornosti za učinjeno.

Subjektima u njihovoj studiji predstavljeni su različiti scenariji od kojih je svaki uključivao nasilnog pojedinca i manju ili veću štetu proisteklu iz njegovog nasilničkog ponašanja. Deo subjekata dobio je opis slučaja u kojem se nasilno ponašanje dovodi u vezu s psihološkim faktorom – na primer, navedeno je da je protagonista bio teško zlostavljan u detinjstvu. Drugom delu ispitanika, mogući uzroci nasilničkog ponašanja predstavljeni su u terminima neuronauke – na primer, navedene su disfunkcije mozga usled disbalansa neurotransmitera. Osim toga, istraživači su varirali i sugerisanu snagu veze između mentalnog statusa protagoniste i njegovog ponašanja: svako/poneko zlostavljan u detinjstvu postaje odrasla osoba sklona nasilju; svako/poneko s tom i tom disfunkcijom mozga završava kao nasilnik.

Rezultati su pomalo iznenađujući. Oštećenje mozga za koje je sugerisana slaba veza s agresivnim ponašanjem dalo je jači ekskulpirajući efekat nego psihološki faktor za koji je sugerisana snažna veza s istim bihejvioralnim autputom.

Ponašanje pojedinca s blagim oštećenjem mozga subjekti doživljavaju kao automatsko, nemotivisano i smatraju da ono nema veze s „pravim“ karakterom protagoniste. Ukratko, ponašanje je izazvano, a ne nameravano. Nasuprot tome, iako saosećaju s traumama protagoniste iz detinjstva, smatraju ga u potpunosti odgovornim za ponašanje kao odrasle osobe. Rezonuju, naime, da je sam akter izmenjen teškim detinjstvom, a ne samo njegov mozak. Reč je, dakle, o njegovom „pravom“ karakteru.

Kognitivni psiholozi ovakav misaoni tok nazivaju naivni dualizam – verovanje da ponašanje proizilazi ili iz namere ili je posledica fizičkih zakona po kojima funkcioniše mozak. Drugim rečima, naivni dualizam počiva na lažnoj dihotomiji međusobno isključivih psiholoških i bioloških uzroka ponašanja. Ako određeno ponašanje ima psihološke uzroke, onda je pojedinac za njega odgovoran; ako je reč o biološkim uzrocima, onda on nema kontrolu nad svojim ponašanjem i ne može se držati odgovornim.

Stvari ovde postaju i zamršene i zanimljive. Ako pretpostavimo dalji razvoj neuronauke, nije teško zamisliti budućnost u kojoj će celokupna ili gotovo celokupna psihologija čoveka biti objašnjena u terminima neurona, anatomije i biohemije mozga. Da li to znači da više niko neće moći da bude pozvan na odgovornost za svoje ponašanje? Drugim rečima, da li neurokognitivno objašnjenje ljudskog ponašanja negira slobodnu volju?

Odgovornost i slobodna volja

Pojam krivice počiva na odgovornosti. Ona je pak moguća jedino ukoliko prethodno prihvatimo pretpostavku da čovek poseduje slobodnu volju – kapacitet da svesno i slobodno bira između alternativnih načina delovanja. Imajući u vidu snagu svakodnevnog iskustva slobodne volje (Ako želim da podignem ruku, ja to učinim; Kada hoću da promenim TV kanal, pritisnem dugme na daljinskom upravljaču), mi tu pretpostavku prihvatamo zdravo za gotovo. U filozofiji i nauci, međutim, ona je sve samo ne nediskutabilna.

Škola mišljenja poznata kao determinizam drži da je svako stanje stvari, uključujući svaki ljudski akt, nužna posledica prethodnih stanja stvari. Ako bismo, idealno-tipski posmatrano, bili u stanju da celovito opišemo tačku A u prošlosti (da odredimo preciznu lokaciju i momentum svakog atoma u univerzumu), primenom prirodnih zakona, bili bismo u stanju da predvidimo (jedinu moguću) budućnost u tački B. Kako čovekovo ponašanje posmatraju kao u potpunosti određeno zakonima prirode, deterministi odbacuju slobodnu volju.

Neurokognitivno objašnjenje ljudskog ponašanja na liniji je s determinizmom. Ponašanje je produkt mozga, čija su struktura i funkcije definisane faktorima nad kojima nemamo kontrolu – genima i uslovima sredine. Sredinska komponenta jeste delimično stvar izbora, ali su zato naši izbori unapred determinisani fizičkim zakonima.

Brejvikova slobodna volja

Zamislite da ste rođeni s Brejvikovim genima, da ste odrasli u okruženju identičnom njegovom, da ste prošli kroz potpuno ista iskustva kao on… U tom slučaju, 22. jula 2011, probudili biste se s Brejvikovim mozgom i počinili masakar koji je počinio on. U krajnjoj liniji, vi biste tada bili Anders Brejvik.

Ovo je jedan od primera koje američki neuronaučnik Sem Haris (Sam Harris) koristi u svojoj knjizi „Free Will“ kada iznosi „slučaj“ protiv slobodne volje.

Ako ga posmatramo kao deterministi, Brejvik nije ništa drugo do nužna posledica svog mozga. Nastupajući sa aspekta neurodeterminizma, Haris sugeriše da je to način na koji se može posmatrati svaki ubica.

Autor poziva čitaoce da zamisle dvadesetpetogodišnjeg mladića, kojeg su odgojili divni roditelji i koji „iz čiste zabave“ ubija nedužnu mladu ženu. Šta se događa ukoliko magnetna rezonanca pokaže da mladić ima tumor u središnjem delu prefrontalnog korteksa – moždanoj regiji bitnoj za kontrolu emocija i impulsivnog ponašanja?

Automatski počinjemo da ga posmatramo drugačijim očima. Čini nam se da ga tumor mozga čini nešto manje odgovornim za ubistvo. Ali, poentira Haris, čak i bez tumora, ponašanje mladića u potpunosti je determinisano fizičkim karakteristikama njegovog mozga, na koje nije imao nikakvog uticaja.

Drugi pristup slobodnoj volji poznat je kao libertarijanizam. Libertarijanci veruju da postoji deo mozga koji nije potčinjen zakonima prirode; taj nedeterminisani deo mozga predstavlja sedište čovekove slobodne volje.

Lebdeća slobodna volja

Konfuzna libertarijanska pozicija ovako je predstavljena u jednom od dijaloga između dvojice strip junaka, Dolberta i njegovog psa Dogberta. Dijalog počinje pitanjem upućenom svom vlasniku:

–          Veruješ li da hemija mozga određuje ponašanje ljudi?

–          Naravno.

–          Kako onda možemo da krivimo ljude za nešto što urade?

–          Ljudi imaju slobodnu volju da biraju kako će se ponašati.

–          Hoćeš da kažeš da „slobodna volja“ nije deo mozga?

–          Naravno da jeste, ali je to deo mozga koji je na neki način slobodan.

–          A da li je on prikačen za ostatak mozga ili lebdi okolo?

Stavljen pod lupu, libertarijanizam zaista deluje komično. Nema, naime, nijednog naučnog dokaza koji bi se mogao tumačiti u korist ideje da postoji deo ljudskog mozga koji je izuzet od fizičkih zakona. S druge strane, na desetine psiholoških eksperimenata potvrđuje da su ljudi intuitivni libertarijanci (ili naivni dualisti). Drugim rečima, kao da smo prirodno predisponirani da verujemo da između „um“ i „mozak“ ne može stajati znak jednakosti i da se radi o nekoliko različitih entiteta. Tako nam se, u Brejvikovom slučaju, sama od sebe nameće ideja da bi sve bilo drugačije da njegov um nije bio pervertiran tom i tom ideologijom. Ili, da nije prihvatio tu i tu ideologiju on ili ne bi imao poriv da ubije ili bi se tom impulsu mogao odupreti.

Stanovište koje, po tvrdnjama svojih zastupnika, dopušta postojanje slobodne volje, a pri tom nije u sukobu s naučnim principima, poznato je kao kompatibilizam. Kompatibilisti smatraju da determinizam i slobodna volja nisu međusobno isključivi. Dokle god smo u stanju da postupamo u skladu sa svojim preferencijama, dotle se može reći da imamo slobodnu bolju.

Problem s kompatibilizmom ogleda se u činjenici da suštinski nemamo kontrolu nad sopstvenim preferencijama. Uzmimo banalan primer. Tačno je da svako od nas može da bira da li će, na primer, doručkovati tost ili kroasan. Ali, može li osoba X da izmeni svoje preferencije tako da je tost zasićuje više i bolje nego kroasan ili kajgana? Suočeni s ovakvim argumentom, kompatibilisti obično odgovaraju da „biti primoran na izbor koji želiš“ i dalje predstavlja slobodnu volju. No, to u svakom slučaju nije slobodna volja kakvu zamišljamo.

Mr. Puppet i odgovornost

Pred sam kraj Drugog svetskog rata, grupa nemačkih nacista uspela je da pobegne u Južnu Ameriku. Nakon nekog vremena, odlučili su da rekreiraju Adolfa Hitlera. Pomoću Hitlerove DNK, čije su uzorke poneli sa sobom u izbeglištvo, uspeli su da „proizvedu“ genetsku kopiju nacističkog lidera. Pošlo im je za rukom da novom Hitleru kreiraju životne uslove i iskustva identične originalnom. Na primer, Hitler je izgubio oca još dok je bio dečak; odbegli nacisti uredili su da surogat otac Hitlerovog „klona“ bude ubijen u adekvatnom momentu.

Kada je odrastao, Hitler iz epruvete počinio je nasilan zločin. Izveden je pred sud. Da li je on odgovoran za zločin?

Ovu priču, u literaturi poznatu pod naslovima Mr. Puppet ili Problem brazilskih dečaka, osmislili su psiholozi Grin (Joshua Greene) i Koen (Jonathan Cohen). Na stotine ispitanika imalo je priliku da je pročita u nekoj od verzija i odgovori na gore postavljeno pitanje: Da li je Mr. Puppet odgovoran za zločin?

Očekivano, dominantna većina ispitanika smatra da činjenica da je reč o dizajniranoj kopiji s njega skida barem deo odgovornosti. Ali, u čemu to protagonistu priče razlikuje od bilo kog drugog pojedinca i počinioca zločina? Svi smo proizvod gena – sila izvan naše kontrole. Da li su te sile produkt nečije namere ili prirodne sasvim je svejedno sa aspekta moralne ili krivične odgovornosti.

Grin i Koen izvlače dalekosežne zaključke iz rezultata eksperimenata zasnovanim na Mr. Puppet scenariju i sličnim. U prvom redu, smatraju da će daljim razvojem nauke, u konkretnom slučaju genetike i neuronauke, ljudi početi da razvijaju drugačije moralne intuicije od postojećih. Kao što danas bezmalo automatski podrazumevamo slobodnu volju, svestan izbor između različitih načina delovanja, tako ćemo vremenom razviti novu koncepciju odgovornosti koja podrazumeva niz ograda. Da li studija sa sudijama, s početka teksta, ukazuje na to da već formiramo novu viziju odgovornosti i kazne?

Mandelbaum (Eric Mandelbaum), Ripli (David Ripley) i De Brigard (Felipe De Brigard), psiholozi sa univerziteta Severne Karoline, izveli su niz pažljivo konstruisanih eksperimenta s namerom da utvrde da li prosečan čovek uistinu drugačije razume psihološko i neurološko. U standardnoj eksperimentalnoj proceduri, oni svojim ispitanicima predstavljaju sažet scenario koji uključuje pojedinca u moralno ili krivično osetljivom aktu. U jednoj od verzija scenarija, sugeriše se veza između spornog akta i izmišljenog psihološkog poremećaja protagoniste. U izmenjenoj verziji, ispitanici se navode da pomisle da uzročnost teče od, takođe izmišljenog, neurološkog poremećaja protagoniste ka spornom aktu.

Fred je sredovečni čovek koji ne može da se oslobodi seksualno obojenih misli o dečacima pubertetskog uzrasta. Iako ne želi da gaji ovakve misli, one su deo njegove svakodnevice. Sa jednog od prozora svoga stana Fred vidi kupatilo susednog stana. Jednog dana, pogled mu se zaustavlja na dečaku, pubertetliji, dok se tušira. Fred ostaje kraj prozora i posmatra njegovo tuširanje do kraja.

Scenario 1: Fred pati od Hubnerovog sindroma – psihološkog stanja koji karakterišu ekscesivne psihomahinacije.

Scenario 2: Fredu je dijagnostifikovana cilifbrijalna hermatozomija – neurološki poremećaj koji karakterišu dendritski hepatociti.

Na skali od 1-7, kolika je Fredova lična moralna odgovornost?

Trojica psihologa dobili su drugačije rezultate od uobičajenih u prethodnim studijama ovog tipa. Naime, ispitanici Freda smatraju približno jednako odgovornim u oba scenarija. Isprva, smatrali su da je ovakav rezultat posledica činjenice da se u njihovim scenarijima nigde ne navodi da su psihološko, odnosno neurološko stanje uzrok aktu. Do istih nalaza došli su, međutim, i kada su scenario formulisali tako da se njime izričito sugeriše da je uzrok inkriminisanom ponašanju psihološki ili neurološki poremećaj.

Sami autori sugerišu da bi se objašnjenje moglo tražiti u okviru koji nude Grin i Koen. Prema njihovoj teoriji, kada prosuđuju krivicu, a u kontekstu mentalnog stanja aktera, ljudi intuitivno prave razliku između samog aktera i njegovog mentalnog stanja. Drugim rečima, postavljaju sebi pitanje da li je nešto učinio akter ili je na to bio „nateran“ od „spoljnih“ faktora, kao što su mozak, sredinski uslovi, geni. Otud i naivni dualizam – ideja da je psihološki sklop sam akter, dok je psihološki poremećaj, ukoliko je uzrokovan abnormalnostima mozga ili genetskim mutacijama, nešto nad čim nema kontrolu. Fred, s obzirom da ga u nepoželjno ponašanje vode misli, navodi subjekte na zaključak da je reč o nečemu što može kontrolisati.

Generalno, proizilazi iz istraživanja, ljudi jesu skloni da osobu s mentalnim poremećajem, ukoliko su njegovi koreni biološki, smatraju manje odgovornom za svoje ponašanje. Kada se sagledaju nijanse rezultata eksperimenata, pokazuje se da mozak, tj. neurokognitivna psihologija, ipak ne eliminiše pojam lične odgovornosti. Sudije, setite se, nasilnika iz hipotetičkog slučaja ne puštaju na slobodu. Sugestija da je njegov akt nužno i bez ostatka proistekao iz disfunkcije mozga, koja je pak posledica genetske mutacije, dovela je do umanjenja zatvorske kazne za nekih sedam procenata. Štaviše, mentalni poremećaj koji mu je pripisan – psihopatija – uzet je od sudija kao otežavajuća okolnost.

Advertisements

9 comments

  1. Reblogged this on Max Q.

    Sviđa mi se

  2. Povratni ping: Mentalni poremećaji i odgovornost: To nisam ja – to je moj mozak « Max Q

  3. Katarina

    “Da li je ubica-psihopata manje odgovoran za zločin ukoliko je njegovo ponašanje posledica abnormalnosti mozga i genetskog faktora ili mu baš iz tog razloga treba izreći strožu kaznu, imajući u vidu da nema kontrolu nad svojim ponašanjem i da to onda uvećava rizik od ponavljanja istog ili sličnog krivičnog dela?“

    U prvom tekstu nisam dovoljno obratila paznju, da jesam videla bih ranije, po meni, kljucne reci: ‘’tesko kontrolisu svoje ponasanje’’, ‘’slaba samokontrola’’, ‘’slabija kongitivna obrada emocija’’. Po onome kako ja shvatam ove reci, oni mogu da kontrolisu svoje ponasanje, tesko ali mogu. I to je po meni kljucni momenat. U tom slucaju, odgovor na prvi deo pitanja je ‘’ne, nije manje odgovoran’’.

    Ako se ima u vidu statistika iz prvog teksta, citiram: ‘’Pouzdana statistika nam kaže da se u psihopate može svrstati najviše jedan odsto populacije. Uprkos tako niskoj zastupljenosti u opštoj populaciji, oni čine između 15 i 25 odsto zatvorske populacije. Njihov udeo u poduzorku zatvorske populacije odgovorne za krivična dela teškog nasilja ide i do više od polovine. Kada se po izdržanoj zatvorskoj kazni nađu na slobodi, 80 odsto psihopata ponovi prestup.’’, onda je logicna posledica izricanje strozijih kazni.

    Sviđa mi se

    • Upravo. 🙂 Stvar i jeste u tome da nas mentalni poremećaji, kao društvo, a onda i iz ugla pravosudnog sistema, stavljaju u veoma nezgodnu poziciju. S jedne strane, neko ko ima ograničen kapacitet samokontrole zaista se ne može u najpreciznijem smislu te reči smatrati odgovornim za svoje postupke. S druge strane, on može predstavljati opasnost po sebe i druge. U situaciji kada za takvo stanje „nema leka“ nameće se ideja o strožoj kazni. Ako to dovedemo do krajnjih konsekvenci, lako može da se sklizne u „zaključaj i baci ključ.“ E sad, sa aspekta zaštite drugih od opasnih pojedinaca, to čak može imati smisla. Sa stanovišta ljudskih prava i odbacivanja principa „oko za oko, zub za zub“, takvo postupanje je nemoralno. 🙂 I praksa i eksperimenti pokazuju da se psihopatama izriču strože kazne. Ima visoko uređenih zemalja (Engleska) u kojima se zauvek smeštaju u ustanove zatvorenog tipa (ako su počinioci teških krivičnih dela). Nova saznanja o prirodi psihopatije i drugih mentalnih poremećaja izgleda da malo menjaju i naše moralne intuicije i rezon sudija. Neće se lako doći do konsenzusa o tome kako postupati.

      Sviđa mi se

  4. Violeta

    odlično!!!

    Sviđa mi se

  5. Mislim da je pitanje na mestu, ali nekako se preskace pitanje licnih moralnih uverenja kao i ideoloskog okvira u kojem je moguce sagledati/tumaciti odredjene postupke. Brejvik je pre svega imao versko ideoloska ubedjenja, dakle odredjene „moralne“ razloge, i mislim da bi bilo dobro sagledavati stvari iz sireg ugla, recimo ako je rec o neurologiji ili psihologiji, ustanoviti koji „tip licnosti“ ili „mozga“ je sklon desnicarsko fanatickim uverenjima, jer su uverenja ono sto pokrece ljude. Motivi koji stoje iza svih drustvenih akcija su ideloske prirode, sve informacije su ideoloski obojene, i „pogled na svet“ je proizvod ideoloskih koncepata, akulturacije i sredinskih uticaja … nedostatak savremenih nauka je u parcijalizaciji i segmentaciji znanja, u specijalizacijiama koje otezavaju celovito, interdisciplinarno tumacenje pojava …

    Sviđa mi se

    • Gabi, sistemi vrednosti o kojima govoriš eventualno mogu da proizvedu rasistu ili nacistu, na primer, pa da dovedu do tzv. zločina iz mržnje, ali to je sasvim druga tema; samo je naizgled povezana s psihopatijom. Psihopata ne mrzi; pojednostavljeno, njegova jedina „emocija“ je indiferentnost. Nema ni neki posebno izgrađen sistem vrednosti jer je rukovođen ličnim interesom.

      Sviđa mi se

  6. Reblogged this on BELEŽNICA and commented:
    Drustvo dakle ne želi da preuzme odgovornost ako svojim ponašanjem utiče na poremećaje ličnosti pojedinaca koje je prouzrokovalo njegovo psihopatološko ponašanje. Mišljenje većine je da je bez obzira na loš tretman porodice, zajednice i društva prema nekom u detinjstvu, njegovaa ličnost kako god se razvila mora kasnije trpeti kaznu tok istog (devijantnog) društva, uključujući i smrtnu kaznu

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: