Misterija gej gena razrešena!?

Gej parovi ne mogu da imaju zajedničke biološke potomke. Ako je homoseksualnost genetski determinisana, a tvrdi se da jeste, kako se onda prenosi u novu generaciju? Drugim rečima, zašto nije nestala iz genetskog fonda?

Troje istraživača – biolog sa Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari Vilijam Rajs (William Rice), njegov kolega sa Univerziteta u Upsali Urban Friberg (Urban Friberg) i biolog-matematičar na Univerzitetu u Noksvilu Sergej Gavrilec (Segey Gavrilets) – tvrde da su rešili zagonetku koja decenijama muči evolucione biologe i genetičare. Prema rezultatima studije koju su upravo objavili (pdf), odgovor na pitanje o uzrocima homoseksualnosti ne treba tražiti u tradicionalnoj genetici, već u delovanju epigenetskih faktora – sredinskih uticaja koji su u stanju da proizvedu promene u genomu jedinke. No, krenimo redom:

• Zašto je evolucija homoseksualnosti misterija?
• Otkud među istraživačima konsenzus da je homoseksualnost biološki uslovljena?

Darvinovski paradoks

Prema teoriji evolucije, da bi neka karakteristika evoluirala, ona mora biti u pozitivnoj korelaciji s reproduktivnim uspehom jedinke koja tu karakteristiku nosi. Preciznije, mora biti u pozitivnoj korelaciji s izgledima da geni, relevantni za datu karakteristiku, budu preneti u narednu generaciju. Stoga, ako je homoseksualnost evoluirala, onda geni koji je determinišu moraju nositi reproduktivnu prednost. Tu nastaje problem: Ukoliko homoseksualci ostavljaju manje potomstvo nego heteroseksualci, a to i jeste slučaj, onda preferencija ka istom polu praktično umanjuje reproduktivni uspeh. Otud pitanje: Zašto prirodna selekcija ne defavorizuje sklonost ka istom polu?

Mada je evolucioni paradoks homoseksualnosti posebno izražen u slučaju ekskluzivnih gejeva – individua čija je preferencija usmerena isključivo na pripadnike istog pola – on važi i u slučaju biseksualnih jedinki. Naime, matematički je dokazivo da i minimalna razlika u pogledu reproduktivnog ishoda (veličine potomstva) može biti pokretač evolucijskih promena. Britanski biolog i jedan od džinova evolucione teorije Haldejn (John Burdon Sanderson Haldane) pokazao je to na jednostavnom primeru.

Zamislimo dva alternativna gena: jedan srećemo kod 99.9 odsto pripadnika hipotetičke populacije; drugi nosi tek 0.1 odsto jedinki koje je čine. Recimo da retka verzija gena svojim nosiocima donosi prednost u reprodukciji od samo jedan odsto: oni „proizvedu“ 101 potomka, dok nosioci zastupljenijeg gena u narednu generaciju prebace 100 kopija svojih gena. Kroz 4.000 generacija, što je u terminima evolucije treptaj oka, odnos između dva gena biće dijametralno suprotan: nekada retki gen biće zastupljen kod 99.9 odsto pripadnika praćene populacije.

Implikacije Haldejnovog računa su očigledne. Ako neku karakteristiku definišu geni s umanjenim šansama da budu preneti u narednu generaciju, ona bi vremenom trebalo da nestane. Homoseksualnost je, čini se, jedna od takvih karakteristika. Stopa reprodukcije muškaraca homoseksualne orijentacije doseže tek 20 odsto stope muške heteroseksualne populacije. Preciznih podataka za lezbejke nema, ali osnovano se može pretpostaviti da one rađaju manje dece od heteroseksualnih žena. Uprkos tome, homoseksualnost ostaje stabilna karakteristika u ljudskoj populaciji. Tačan procenat homoseksualno orijentisanih ljudi nije poznat i verovatno ga nije ni moguće precizno utvrditi, ali među istraživačima, na bazi relevantnih studija, postoji konsenzus da je reč o tri do pet procenata (osam odsto ako se uključe i biseksualno orijentisane osobe) globalne populacije.

Jedno od lakih rešenja ovog paradoksa bilo bi proglasiti homoseksualnost naučenim ponašanjem. Teorija o homoseksualnoj orijentaciji kao stečenoj karakteristici dugo je i preovladavala, naročito društvenim naukama, ali je pod teretom dokaza koji joj ne idu u prilog praktično u potpunosti napuštena. Naime, od kraja 80ih godina prošlog veka do danas, istraživači različitih profila isporučuju sve ozbiljnije dokaze za tezu da je homoseksualnost biološki determinisano ponašanje.

Sociokulturni determinizam kao objašnjenje homoseksualnosti uzdrman je već samom činjenicom da su etnografi i antropolozi dokumentovali primere homoseksualnog ponašanja u svim do sada otkrivenim i proučavanim kulturama, od antike do savremenog doba. Osim toga, homoseksualnost se sreće i u životinjskom svetu, gde ne može biti govora o kulturnim uticajima. Stupanje u seksualne odnose s jedinkama istog pola dokumentovano je za oko 1.500 životinjskih vrsta, uključujući nama najbliže primate, a istraživači animalne homoseksualnosti prvi su i došli na ideju da za darvinovski paradoks postoji rešenje, odnosno da se homoseksualnost može objasniti u okvirima teorije evolucije.

Kraj pretposlednje decenije prošlog veka u nauci je obeležen naglim uzletom genetike i neuronauke, tako da su se istraživanja biološke podloge čovekovog ponašanja, uključujući seksualnu orijentaciju, fokusirala upravo na ta dva aspekta ljudske biologije: na gene i mozak. Paralelno s molekularnim biolozima i genetičarima koji su tragali za gej genima, neuronaučnici krenuli su u potragu za eventualnim neurološkim razlikama između gej i strejt ljudi.

Biologija homoseksualnosti: Gej mozak

Prelomni trenutak nastupio je 1991. godine, kada je Simon Le Vaj (Simon LeVay), u to vreme neuronaučnik na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu, u časopisu Science publikovao rezultate svog istraživanja (pdf) o anatomskim razlikama između homoseksualnog i heteroseksualnog mozga.

Ne slučajno, Le Vaj se fokusirao na hipotalamus, moždanu strukturu važnu za polno-specifična ponašanja. Hipotalamička regija poznata kao polno dimorfno jezgro preoptičke regije (sexually dimorphic nucleus of the preoptic area ili SDN-POA) predstavlja deo mozga po kojem se muški i ženski mozak najviše razlikuju: SDN odraslog muškarca dvostruko je veći od ženskog. Kako ovo jezgro kontroliše sekreciju gonadotropina, „majčinski instinkt“ i seksualno ponašanje generalno, istraživači pretpostavljaju da može imati bitnu ulogu u upravljanju seksualnom orijentacijom.

Le Vajova hipoteza glasila je da će hipotalamus homoseksualnog muškarca biti sličniji hipotalamusu heteroseksualne žene nego hipotalamusu heteroseksualnog muškarca. Na osnovu post mortem analize moždanog tkiva 19 homo- i 16 heteroseksualnih muškaraca, Le Vaj je zaključio da su dva od četiri klastera neurona koja čine SDN-POA, u literaturi poznata kao  INAH-2 i INAH-3, dva do tri puta veća kod hetero- nego kod homoseksualaca. Naknadnim poređenjem sa uzorcima moždanog tkiva šest heteroseksualnih žena, Le Vajova hipoteza je potvrđena.

Le Vajova studija inicirala je na desetine sličnih potraga za anatomskim i biohemijskim razlikama između gej i strejt mozga. Mada su nekim istraživanjima njegovi rezultati tek delimično replikovani (pdf), iz nekih proizilazi da postoje i dodatne razlike između homo- i heteroseksualnog mozga (pdf).

Jedna od novijih, metodološki rigoroznijih i najčešće citiranih studija, koju su izveli istraživači stokholmskog Instituta Karolinska, Ivanka Savić i Per Lindstrom (Per Lindström), zaključuje da mozak homoseksualne osobe – po strukturama koje igraju ključnu ulogu u upravljanju emocijama, raspoloženjem, strahom i agresivnošću – više liči na mozak heteroseksualne osobe suprotnog, nego na mozak strejt osobe sopstvenog pola.

Koristeći dve savremene tehnike neurooslikavanja, magnetnu rezonancu (MRI) i pozitronsku emisionu tomografiju (PET), na uzorku od po 25 heteroseksualnih žena i muškaraca (HeW i HeM) i po 20 homoseksualnih žena i muškaraca (HoW i HoM), neuronaučnici Karolinske došli su do sledećih nalaza:

• Strejt muškarci i lezbejke imaju blago asimetričan mozak: desna hemisfera blago je uvećana u odnosu na levu. Za razliku od njih, heteroseksualne žene i gej muškarci imaju simetričan mozak: leva i desna hemisfera su jednake.
• Amigdala, skup jezgara koja generišu emocionalno reagovanje, kod strejt žena i gej muškaraca ima veoma jake konekcije s delovima mozga povezanih s fobijama, anksioznošću i depresijom, što se poklapa s podatkom da žene tri puta češće nego muškarci pate od poremećaja raspoloženja i depresije. Gej muškarci, takođe, znatno češće nego heteroseksualci pate od depresije, ali se to ne može pripisati isključivo biologiji, pošto je nemoguće isključiti faktore poput izloženosti homofobiji, neprihvatanja sopstvene prirode, pritiska usled osećaja da su „drugačiji“. U slučaju lezbejki i strejt muškaraca, amigdala jači signal šalje u region mozga zadužen za generisanje „bori se ili beži“ reakcije na sredinski stimulus, što se može dovesti u vezu s proaktivnijim i agresivnijim ponašanjem.

Dve stvari treba razjasniti u vezi s relacijom mozak-homoseksualnost. Bilo da homoseksualnost razumemo kao preferenciju, identitet ili ponašanje, mozak mora igrati ključnu ulogu budući da je generator i kontrolor preferencija, identiteta i ponašanja uopšte. To, međutim, i dalje ne daje odgovor na pitanje da li je konkretna preferencija, konkretni identitet ili određeni oblik ponašanja nasleđen, tj. genetski determinisan.

Biologija homoseksualnosti: Gej gen(i)

Otprilike u vreme kada je Simon Le Vaj objavio rezultate istraživanja koji su inicirali „lov“ na razlike između gej i strejt mozga, početkom 1990ih, genetičar Din Hejmer (Dean H. Hamer) i saradnici publikovali su studiju (pdf) koja je označila start trke za pronalaženje gej gena. Autori su, naime, obznanili da su na X hromozomu locirali specifičan alel, Xq28, odgovoran za homoseksualnu orijentaciju gej muškaraca, ali ne i lezbejki.

Naknadna istraživanja, sprovedena s ciljem replikacije Hejmerovih nalaza, dala su oprečne rezultate. Ispostavilo se da je genetska pozadina seksualne orijentacije komplikovanija, barem utoliko što u njenom definisanju učestvuju i sekvence autozomnih hromozoma (svi sem X i Y hromozoma koji određuju pol i nazivaju se seks hromozomi). Ono što je ostalo konstanta jeste zaključak Hejderove studije da muška i ženska homoseksualnost nemaju istu genetsku pozadinu.

Iako traje već pune dve decenije, potraga za konkretnim genom ili genima koji definišu seksualnu orijentaciju nije urodila plodom. S druge strane, mada sredinske uticaje niko ne isključuje iz jednačine, zaključci velikog broja studija upućuju na genetsku pozadinu homoseksualnosti.

• Udeo homoseksualne populacije po svemu sudeći je svuda isti; opire se kulturnim razlikama i stepenu tolerancije prema seksualnoj različitosti.
• Seksualna orijentacija prema istom polu, iz razloga koji nisu do kraja jasni, čini se povezanom s redosledom rođenja. Po teoriji Reja Blančarda (Ray Blanchard), istraživača sa Univerziteta Toronta (fraternal birth order effect ili FBOE), svaki sledeći muški potomak iste majke ima veće šanse da bude gej. Prema Blančardovoj hipotezi, radi se o reakciji ženinog imunog sistema koja vremenom kumulativno jača u odnosu na muške fetuse i umanjuje maskulinitet dečaka/muškaraca koji će se iz ovih fetusa razviti. Striktno govoreći, iako biološko, ovo objašnjenje homoseksualnost tumači kao posledicu prenatalnog okruženja, tj. biohemijskog stanja materice. Nije, dakle, reč o tome da se pojedinac rađa sa genom koji ga determiniše u gej ili strejt osobu.
• Ako je neka karakteristika genetski uslovljena, onda je logično očekivati da bude češća među genetski povezanim jedinkama. Familijalne studije homoseksualnosti (pdf) pokazuju upravo takvu matricu: preklapanje među braćom i sestrama istih bioloških roditelja niže je nego u slučaju blizanaca; najveće je kod jednojajčanih blizanaca, a nema ga među braćom i sestrama po usvojenju (pdf).

Kada se podvuče crta, sa sigurnošću se u pogledu homoseksualnosti može tvrditi sledeće:

1. Homoseksualnost nije naučeno ponašanje ili stvar izbora; niko ne negira da postoje slučajevi stupanja u seksualni odnos sa osobama istog pola iz radoznalosti ili usled prinude.
2. Seksualna orijentacija je biološki uslovljena.
3. Između 35 i 50 odsto varijabilnosti seksualne orijentacije u određenoj populaciji može se smatrati urođenom i/ili naslednom.
4. Ukoliko je seksualna orijentacija genetski determinisana, muškom i ženskom homoseksualnošću upravljaju različiti geni.

Zamislimo na trenutak da postoje čvrsti dokazi o genetskoj determinisanosti seksualne orijetnacije i da su čak identifikovani geni koji je kodiraju. To i dalje ne rešava zagonetku od koje smo krenuli: Ako se zna da homoseksualne osobe ostavljaju manje potomstvo, kako gej geni opstaju u genetskom fondu?

Darvinovski paradoks – drugi deo

Misterija evolucije homoseksualnosti najjednostavnije se može formulisati na sledeći način: Postoji li nešto za šta je homoseksulanost dobra? Kakvu prednost, koju ne uspevamo da vidimo, ona donosi?

Predloženo je više teorijskih odgovora na ova pitanja. Sva su obećavajuća, ali nijedno ne može do kraja da objasni empirijsku realnost seksualne orijentacije prema istom polu.

Srodnička selekcija. Niz istraživača, u pokušaju da objasni evoluciju homoseksualnosti, okrenuo se teoriji srodničke selekcije, koju je britanski biolog Vilijam Hamilton (William Hamilton), sredinom 1960ih, predložio kao objašnjenje jedne druge darvinovske zagonetke – altruizma. Po njoj, uspeh organizma, meren brojem kopija gena prenetih u narednu generaciju, može biti postignut ne samo direktnom reprodukcijom jedinke, već i pomaganjem srodnicima da se reprodukuju i/ili odgaje potomstvo, čak i ako to smanjuje broj potomaka jedinke koja se na taj način ponaša. Što je stepen srodstva veći, veća je proporcija identičnih gena i veća je inkluzivna adaptivna vrednost određene karakteristike.

Prevedeno na teren homoseksualnosti, ona bi kao karakteristika bila „opravdana“ ukoliko bi postojali dokazi da homoseksualne osobe podižu reproduktivni uspeh svojih srodnika. Postojeći empirijski nalazi ne idu u prilog ovoj tezi; nema dokaza da homoseksualci više nego heteroseksualne osobe ulažu u potomstvo svojih bliskih srodnika. To, međutim, ne mora da vodi i direktnom odbacivanju srodničke selekcije kao objašnjenja homoseksualne orijetnacije.

Istraživanja na ovu temu uglavnom su rađena anketnom metodom ili intervjuom. Ovim tehnikama moguće je dobro detektovati stavove ispitanika, ali se ti stavovi ne moraju poklapati i s manifestovanim ponašanjem. Osim toga, reč je o studijama izvedenim u modernim, industrijalizovanim društvima koja malo, ako uopšte, liče na uslove u kojima su živeli naši preci.

Društveni prestiž. Ovo objašnjenje polazi od nalaza manjih antropoloških studija čiji nalazi kažu da su homoseksualci, u preindustrijskim društvima, češće zauzimali prestižne pozicije sveštenika, šamana i plemenskih savetnika. Hipoteza je da su deo tog prestiža prenosili i na svoje srodnike, što je onda uvećavalo njihove šanse da stupe u brak u seksualnu reprodukciju. Iako interesantna, ni ova hipoteza nema empirijsku potporu.

Grupna selekcija. Mada ogromna većina biologa drži da prirodna selekcija deluje na jedinku, tj. njene gene, postoji mogućnost da je ljudska vrsta izuzetak. Ukoliko bi to bio slučaj, onda bi bilo moguće da su grupe u kojima ima i homoseksualaca bolje adaptirane i uspešnije nego grupe sačinjene isključivo od heteroseksualnih ljudi.

Antropolog Sara Herdi (Sarah B. Hrdy) najelokventniji je zastupnik objašnjenja homoseksualnosti u teorijskom okviru grupne selekcije. Zainteresovana za praksu roditeljstva tokom evolucione istorije ljudske rase, ona je prikupila obilje podataka koji opovrgavaju uvreženi stav o ancestralnoj majci kao isključivom staratelju. Štaviše, tokom najvećeg dela evolucije čoveka, briga nad decom nije bila ograničena na biološke roditelje; u staranje o najmlađima uključivali su se i ne-roditelji, najčešće genetski srodnici.

Ovakav scenario ima smisla i veoma je moguće da Homo sapiens u tom pogledu predstavlja izuzetak. Naime, ljudi na svet donose najbespomoćnije potomstvo u poređenju sa svim ostalim primatima. U ancestralnom okruženju, podizanje dece bez „uskakanja“ ne-roditelja prilično je teško zamislivo. Kada se to ima u vidu, hipotezira Hrdaj, homoseksualni pojedinci, s obzirom da najčešće nemaju svoje potomstvo, lako mogu da budu najsvesrdniji pomagači u odgajanju dece svojih srodnika.

Izbalansirani polimorfizmi. Teorijski, genetska predizpozicija ka homoseksualnosti, čak i ako smanjuje reproduktivni fitnes, može to da kompenzuje ukoliko je povezana s jednim ili više gena koji podižu adaptiranost. Takav je, na primer, slučaj sa srpastom anemijom. Gen koiji izaziva ovaj letalni poremećaj ujedno smanjuje podložnost malariji. Niko još nije predložio gene-kandidate, ali teorijski, ovakva mogućnost za objašnjenje homoseksualnosti je otvorena.

Polno antagonistička selekcija. Šta ako jedan ili više gena odgovornih za homoseksualnost, recimo, muškaraca, imaju pozitivan efekat na reproduktivni uspeh heteroseksualnih žena?

Ako bi ova teorija bila tačna, onda bi moralo da stoji sledeće predviđanje: Srodnici ženskog pola gej muškarca imaju uvećan reproduktivni fitnes. Barem jedna studija potvrđuje ovo predviđanje; na osnovu nje grupa italijanskih istraživača formulisala je genetičku teoriju muške homoseksualnosti. Kao što se iz naziva ovog teorijskog koncepta vidi, on ne stoji u pogledu ženske homoseksualnosti; drugim rečima, muški srodnici lezbejki nemaju uvećan reproduktivni fitnes, što bi se dalo očekivati na bazi polno antagonističke selekcije.

Na osnovu postojećih baza podataka, grupa italijanskih istraživača formulisala je, 2008, sledeće tvrdnje:

1. Rasprostranjenost homoseksualnosti među muškarcima slična je u različitim društvima.
2. Ženski srodnici homoseksualaca imaju višu stopu reprodukcije (veći broj dece) u odnosu na ukupnu žensku populaciju.
3. Među ženskim srodnicima gej muškaraca, uvećan reproduktivni fitnes posebno je izražen kod rođaka po ženskoj (majčinoj) liniji.
4. Homoseksualnost je češća među muškim srodnicima gej muškarca po majčinoj liniji, nego među rođacima po muškoj (očevoj) liniji.

Mogu li geni biti odgovorni za ovakve statističke matrice? Italijanski istraživački došli su do zaključka da se apsolutno uklapaju u teoriju antagonističke polne selekcije: Geni za mušku homoseksualnost opstaju u genetskom fondu jer podižu reproduktivni uspeh ženskih srodnika homoseksualaca; većim brojem dece, one ih prenose na veći broj potomaka.

Slično objašnjenje, mada ne u teorijskom okviru antagonističke selekcije, nedavno je formulisao i ekonomski matematičar, sa Univerziteta u Nju Orleansu, Edvard Miler (Edward Miller). Po njemu, nosilac homoseksualnih gena, pod uslovom da nisu izraženi u meri da ga i učine homoseksualcem, time stiče reproduktivnu prednost. Ukratko: Postoji grupa gena koja muškarca čine feminiziranim u psihološkom smislu. Muškarci koji nose dva ili tri ovakva gena i dalje su heteroseksualni, ali su u izvesnoj meri feminizarni: manje su agresivni, empatičniji su i sl. Reč je o osobinama koje su kod žena, kada biraju dugoročnog partnera, na ceni. Praktično, to što imaju izraženije “ženske karakterne crte” čini ih privlačnijim za suprotni pol i time podiže verovatnoću da će ostvariti potomstvo.

Neki testovi Milerovih hipoteza ukazuju da njegova teorija nije prazna priča. Na uzorku od više od 4.000 blizanaca Brendan Cič (Brendan P. Zietsch), istraživač sa Univerziteta u Kvinslendu, došao je do zaključka da su psihološki feminizirani muškarci i psihološki maskulinizirane žene skloniji da imaju seksualne preferencije prema istom polu. Ukoliko, međutim, uprkos psihološkom sklopu karakterističnom za suprotan pol zadrže heteroseksualnost, imaju više partnera surotnog pola (pdf). Osim toga, neke studije pokazuju da ljudi androgine karakteristike percipiraju kao privlačne.

Osim što nema gena-kandidata koje istraživači smatraju odgovornim za usmeravanje seksualne orijentacije, genetičkim teorijama nedostaje i zaokruženost, budući da uglavnom uspevaju da objasne mušku, ali ne i žensku homoseksualnost. Postoji li onda mogućnost da su istraživači sve vreme gledali u pogrešnom pravcu? Najnoviji razvoj događaja na polju istraživanja biologije homoseksualnosti sugeriše tako nešto.

Epigenetika homoseksualnosti

Do sada stečeno znanje o homoseksualnosti sugeriše da ova karakteristika ne mora biti rezultat direktnog genetskog nasleđivanja:

1. Uprkos višedecenijskim istraživanjima genoma, nije pronađen marker koji bi se nedvosmisleno mogao povezati s homoseksulanom orijentacijom.
2. Iako je i do 50 odsto varijacija u pogledu seksualne orijentacije moguće pripisati naslednom faktoru, nesporna je činjenica da jednojajčani blizanci – oni nose istovetne gene – nemaju nužno istu seksulanu orijentaciju; ako je jedan član blizanačkog para homoseksualac, verovatnoća da to bude i drugi nije veća od 20 do 25 procenata.
3. Ukoliko bi homoseksualnost bila stvar isključivo genetike, a imajući u vidu da homoseksualci ostavljaju manje potomaka od heteroseksualaca, ona bi morala nestati iz genoma.

U studiji koju su Rajs, Friberg i Gavrilec prošle nedelje objavili u časopisu The Quarterly Review of Biology, tvrdi se da homoseksualna orijentacija nije stvar delovanja gena kao takvih, već epigenetskih faktora, odnosno tzv. epi-markera.

Celokupna DNK, sadržana u nukleusu svake ćelije jednog organizma, može se zamisliti kao knjiga instrukcija za izgradnju tog organizma. Geni su delovi DNK ili pojedinačni recepti koji upravljaju sintezom pojedinačnih proteina od kojih je organizam sastavljen. Epi-markeri bi u tom slučaju bili neka vrsta dodatnih napomena, fusnota, čija je funkcija, uprošćeno rečeno, da organizam podese za okolnosti u kojima se našao; na primer, za specifične sredinske uslove.

Suštinski, epi-markeri su molekuli koji se vezuju na pojedine gene. Ne menjaju instrukcije koje ti geni sadrže, ali mogu da utiču na to kada će se, pod kojim uslovima i u kojoj meri oni ispoljiti.

Međunarodni tim istraživača – autori studije s početka teksta – hipoteziraju postojanje polno-specifičnih epi-markera, koji se formiraju u ranoj fazi fetalnog razvoja i koji su zaduženi da regulišu prenatalnu izloženost testosteronu. Oni praktično sprečavaju da ženski fetus bude preizložen testosteronu, što bi dovelo do maskulinizacije, odnosno da muški fetus bude premalo izložen testosteronu, što bi rezultiralo njegovom feminizacijom. Različiti markeri, navodi se u studiji, štite različite karakteristike organizma (polne organe, polni identitet, seksualnu orijentaciju itd.) od feminizacije/maskulinizacije.

Uobičajeno, epi-markeri se ne prenose s roditelja na decu. Bivaju izbrisani pre kopiranja DNK do koje dolazi u procesu seksualne reprodukcije. Epigenetičari, međutim, već neko vreme znaju da postoje izuzeci, odnosno slučajevi nasleđivanja ovih „anotacija“ koje prate pojedine gene. U izuzetke, objašnjava se u studiji, spadaju i polno-specifični epi-markeri.

Ukoliko se desi da epi-markeri koji kontrolišu izloženost fetusa testosteronu budu nasleđeni od roditelja suprotnog pola – ako su preneti sa oca na ćerku ili s majke na sina – oni ne obavljaju posao za koji su zaduženi. Usled toga, dolazi do maskulinizacije pojedinih karakteristika ženskog fetusa, tj. do delimične feminizacije muškog fetusa. Ako prenatalna zaštita izostane u pogledu epi-markera na genima za seksualnu orijentaciju, odrasla jedinka biće lezbejka, tj. homoseksualac.

1. Biomatematički model opisan u studiji uspešno rešava darvinovski paradoks: Polno antagonistički epi-markeri, koji štite roditelje od maskulinizacije/feminizacije, ponekad s jednog od roditelja bivaju preneti u narednu generaciju, rezultirajući homoseksualnom orijentacijom deteta suprotnog pola.
2. Široka rasprostranjenost ovih epi-markera u populaciji može se objasniti pozitivnim delovanjem na reproduktivni fitnes roditelja i tek retkim transferom na potomke, na čiji reproduktivni fitnes deluju negativno.

Studija međunarodnog tima istraživača izazvala je veliko interesovanje ne samo stručne javnosti, zbog čega je odmah u celosti objavljena na internetu. Razume se, nije izbegla ne-naučne interpretracije. Konzervativna desnica, rezultate je odmah protumačila kao dokaz da homoseksualnost nije genetski uslovljena, te samim tim „nije prirodna“. Iz suprotnog tabora odmah je stiglo „pojašnjenje“ da su epi-markeri fusnote na informaciji sadržanoj u genima, pa samim tim i deo genetskog koda. Štaviše, homoseksualnost nastaje jedino ukoliko, baš kao i „klasični geni“, budu preneti u narednu generaciju.

Stručnjaci se bave drugim aspektima epigenetičke teorije homoseksualnosti. Mada epigenetička hipoteza savršeno pokriva statistiku o frekvenciji homoseksualnosti u populaciji i uočene matrice njenog nasleđivanja, ipak se i dalje radi o netestiranoj hipotezi. Neophodna su preciznija testiranja koja će uzeti u obzir čitav raspon u kojem se može kretati čovekova seksualna orijentacija – od isključivo strejt, preko bi-, do isključivo homoseksualne. Osim toga, a možda i na prvom mestu, neka vrsta potvrde moraće da dođe iz tradicionalne genetike, imajući u vidu da su epi-markeri pojašnjenja gena.

Oznake: biologija homoseksualnosti, epigenetika homoseksualnosti, evolucija, evolucija homoseksualnosti, gej, gej gen, gej mozak, heteroseksualnost, homoseksualnost, strejt