Govor tela – istine i zablude

Neverbalna komunikacija

Dva Jevrejina i Englez putuju prekookeanskim brodom. Uglađeni Englez izlazi na palubu i zatiče ih u raspravi o tome da li bi, s obzirom da ne umeju da plivaju, preživeli eventualni brodolom. Dok se svađaju, njih dvojica toliko žustro gestikuliraju da se Englez sklanja kako bi izbegao povredu. Iznenada, brod zaista počinje da tone. Obuzeti raspravom, uopšte ne primećuju da ostali putnici skaču s palube. Nakon dugog, iscrpljujućeg plivanja, Englez dospeva do obale. Među prvima ugleda dvojicu Jevreja. U čudu, pita ih kako su dospeli na kopno. „Nemamo pojma“, odgovara jedan od njih. „I u vodi smo se samo svađali.“

U ovoj verziji, vic se pojavljuje 1941. godine, u disertaciji Davida Efrona (David Efron), jednog od poslednjih studenata čuvenog američkog antropologa Franca Boasa (Franz Boas). Boas i čitava plejada njegovih sledbenika bili su poznati po tvrdnji da su kultura i okruženje, a ne biološki zasnovana rasa, faktori kojima se mogu objasniti karakteristične razlike u ponašanju pripadnika različitih grupa. Efronova studija onoga što bismo savremenim rečnikom nazvali govor tela imala je za cilj da podrije rasistička objašnjenja gestikulacije. Tvrdilo se, na primer, da se Jevreji, čak i kada usled mešanja rasa izgube sve fizičke karakteristike „jevrejstva“, mogu prepoznati po gestikulaciji.

Sam Efron odrastao je u Argentini, u porodici ortodoksnih Jevreja. U Njujork je stigao 1930ih, na studije, primetivši ubrzo da se njegova gestikulacija razlikuje u zavisnosti od toga da li govori španski ili jidiš. Nakon nekoliko godina života u Americi, shvatio je da generalno manje gestikulira…

Interesantno, Efronova studija završila je kao impresionistički prikaz opaženog u sopstvenom ponašanju i ponašanju pripadnika različitih subkulturnih grupa Njujorčana. U proteklih više od pola veka, neverbalno ponašanje, govor tela, facijalna ekspresija postali su jedno od najvibrantnijih istraživačkih programa u psihologiji. Metod kojim se izučavaju daleko je rigorozniji, ali nalazi koje produkuju daleko su od pouzdanosti koja im se pripisuje u popularnoj kulturi. Štaviše, neki od tako nastalih mitova, poput onog o lakom prepoznavanju laži,  su ili oboreni ili barem poljuljani.

93% komunikacije odvija se neverbalno

Ideju da se većina komunikacije odvija neverbalnim kanalima srećete svakodnevno – kroz advertajzing, novinske članke, popularnu psihologiju. Verovali ili ne, ne postoji ni jedno istraživanje kojim bi takva tvrdnja mogla da se potkrepi. Reč je o olakoj generalizaciji rezultata eksperimenata koji su sugerisali da „neverbalnost“ važi za stavove i osećanja, pri čemu su u međuvremenu oni i u tom delu dovedeni u pitanje.

Neke od najuticajnijih studija o značaju neverbalne komponente komunikacije izveo je, sedamdesetih godina prošlog veka, profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA) Albert Mehrabian (Albert Mehrabian). U jednoj od najcitiranijih studija (pdf), od ispitanika je tražio da procene pozitivan, negativan ili neutralan sadržaj različitih reči.

Da bi izbegao konfuziju, Mehrabian je subjektima prezentovao po tri termina koja „prirodno“ spadaju u pozitivne („dragi“, „hvala“ i „dušo“), negativne („brutalno“, „nemoj“ i „užasno“) ili neutralne („oh“, „možda“ i „zaista“). Trik se, međutim sastojao u tome što su svi termini naizmenično čitani pozitivnim, negativnim i neutralnim tonom. U drugoj fazi eksperimenta, subjekti su sadržaj neutralne reči procenjivali gledajući u fotografiju – portret osobe čiji je izraz lica bio pozitivan, negativan ili neutralan.

Na osnovu opisanog i sličnih eksperimenata, Mehrabian je došao do zaključka da izraz lica prenosi 55 odsto, glas 38 odsto, a sama reč tek sedam odsto informacije.

Problem s njegovim i sličnim eksperimentima ogleda se u njihovoj artificijelnosti. Ako se izuzmu psovke ili kletve, teško da u realnosti postoje primeri komunikacije koja se sastoji iz samo jedne reči.

Ovaj nedostatak pokušao je da ispravi oksfordski socijalni psiholog Majkl Argajl (Michael Argyle). Metodologija kojom je izvodio eksperimente jeste nešto složenija – podrazumevala je čitanje delova teksta pozitivnim, negativnim ili neutralnim tonom – ali joj se može uputiti isti prigovor kao i Mehrabianovoj. Naime, čitanje paragrafa nekog teksta ne može se smatrati čak ni simulacijom realnog govora i komunikacije.

Detaljne analize eksperimentalnog dizajna primenjivanog na istraživanje neverbalne komunikacije i njenog značaja u komunikaciji kao takvog, otkrile su i druge nedostatke; između ostalog, setting je bio da su subjekti u istraživanjima lako mogli da zaključe šta je predmet eksperimenta i šta bi bilo ponašanje/odgovor koji bi zadovolji eksperimentatora. Istraživanja rađena nakon prvog talasa, 70ih i 80ih godina prošlog veka, nisu ponovila pređašnje rezultate.

Iskreni i lažni osmeh

Osmeh verovatno predstavlja najistraživaniji segment neverbalne komunikacije. Psihološka literatura na ovu temu, sudeći po popularnim prikazima, može se sumirati u jednoj rečenici: Ljudi lako uočavaju razliku između lažnog i iskrenog osmeha.

Iskreni ili Dišenov osmeh, nazvan po danskom lekaru de Bolonju (Duchenne de Boulogne), osim mišića koji razvlače i podižu usne u osmeh, navodno podrazumeva i aktivaciju mišića orbicularis oculi, koji stvaraju nabore oko očiju. Kako je njihovim kontrakcijama nemoguće svesno upravljati, kaže dogma, oni se prilikom nameštenog osmeha ne aktiviraju.

Mada sumnje istraživača u ovu dogmu postoje odavno, prvi dokazi da je po svemu sudeći u pitanju zabluda pojavili su se tek 2009. godine. Grupa istraživača, predvođena nemačkim psihologom Evom Krumhuber (Eva G. Krumhuber), objavila je studiju u kojoj su izneti eksperimentalni dokazi da osmeh, nezavisno od toga da li je iskren ili nameran, podjednako sadrži elemente Dišenovog osmeha (pdf).

Još zanimljivije, nizom eksperimenata, Krumhuber i saradnici pokazali su da na percepciju osmeha utiče niz pomalo neočekivanih faktora:

Osmeh koji traje duže, češće smatramo iskrenim; obrnuto, kratkotrajan osmeh, iako iskren, procenjujemo kao namešten.

Češće ćemo osmeh percipirati kao „pravi“ ukoliko osobu koja se osmehuje posmatramo iz desnog profila.

Ženski osmeh češće percipiramo kao neautentičan. Istraživači spekulišu da je ovo posledica činjenice da se žene osmehuju češće nego muškarci, tako da ženski osmeh doživljavamo kao nešto uobičajeno i manje „informativno“. Za muškarce bi važilo obrnuto: kako se osmehuju ređe, smatramo da njihov osmeh nešto govori.

Da sa uvreženom slikom o razlikama između autentičnog i nameštenog osmeha i navodno nemogućem vernom podražavanju iskrenog osmeha nešto nije u redu, definitivno je postalo jasno nakon studije Sare Ganeri (Sarah Gunnery) i saradnika. U nekoliko različitih eksperimentalnih situacija, oni su, naime, pokazali da više od 70 odsto ispitanika može svojevoljno da nabaci Dišenov osmeh (pdf).

Ova studija interesantna je, međutim, sa još jednog aspekta. Ganeri i njene kolege intervjuisali su učesnike u svojim eksperimentima. Ispostavilo se da ispitanici koji su bolji u nameštanju Dišenovog osmeha veoma dobro znaju da to mogu i umeju i izveštavaju da se tom sposobnošću služe u svakodnevnom životu. Isti tim istraživača trenutno radi na ispitivanju zanimljivijeg problema: Da li je moguće namestiti „iskren“ osmeh i u kontekstu negativnog emocionalnog doživljaja?

Žene bolje čitaju neverbalni govor

Već pomenuta studija Sare Ganeri i saradnika pokazala je da žene bolje od muškaraca mogu da procene da li je neki osmeh autentičan ili smišljen. Takav nalaz uklapa se u mit o ženama kao boljim „čitačima“ neverbalnih signala. Kada se, međutim, zagrebe ispod površine ovakvih rezultata psiholoških eksperimenata, dolazi se do nešto drugačije slike.

Intervjui koje su Ganeri i njene kolege obavili sa subjektima u eksperimentima pokazuju da muškarci jednako dobro prave razliku između autentičnog i odglumljenog osmeha, ali ovom drugom pripisuju drugačiju ulogu; smatraju ga pokazateljem flertovanja. Nalaz se uklapa u ideju koja je već postojala – da razumevanje neverbalnih signala u komunikaciji ne zavisi od talenta, koji bi mogao biti razvijeniji kod žena u odnosu na muškarce, već od interpersonalnih ciljeva. Zanimljiv test za ovu hipotezu, 2006, osmislili su Horgan  (Terrence G. Horgan) i Smit (Jessi L. Smith).

Subjektima u studiji, Horgan i Smit emitovali su video snimke (bez tona) ljudi u prirodnom okruženju, u različitim socijalnim situacijama koje podrazumevaju ponašanja karakteristična za srodničke odnose, nadmetanje, varanje, intimnost… Od ispitanika je traženo da na osnovu vidljivog ponašanja „pogode“ neki aspekt društvene situacije; na primer, u snimku s varanjem, zadatak je bio da odrede ko od aktera laže.

Da bi testirali uticaj interpersonalnih ciljeva na percepciju neverbalnog ponašanja, ispitanici su podeljeni u tri grupe. Subjektima u prvoj grupi rečeno je da su na snimcima kandidati koji konkurišu za posao socijanog radnika. Ideja istraživača bila je da će ispitanici, usled stereotipa da su žene pogodnije za ovaj posao, prednost dati ženskim „kandidatima“. Nasuprot njima, učesnici u eksperimentu u drugoj grupi verovali su da gledaju snimke kandidata za poziciju „detektiva“, što je profesija koja stereotipno „pripada“ muškarcima. Kontrolnoj grupi subjekata nisu pružane nikakve informacije o akterima.

Rezultati su pokazali da na uspeh subjekata u tumačenju neverbalnog ponašanja utiče poklapanje, odnosno razmimoilaženje između njihovog pola i stereotipa aktiviranog eksperimentalnim uslovom. Ženski subjekti iz kontrolne grupe pokazale su se, naime, kao bolji tumači neverbalnih signala od žena iz grupe „detektiv“. Slično, muškarci iz kontrolne grupe bolje su čitali neverbalne poruke nego muškarci iz grupe „socijalni radnik“. Istovremeno, ispitanici oba pola nadmašivali su kontrolnu grupu u percepciji neverbalnog ponašanja kada se eksperimentalni uslov poklapao s njihovim polom.

U najkraćem, nalazi studije Horgan-Smit pobijaju uvreženo mišljenje o ženama kao boljim tumačima neverbalne komunikacije, ukazujući na kontekst kao bitan faktor koji utiče na performanse u zadacima dekodiranja neverbalnih poruka. Dva od nekoliko videa koje su dvoje istraživača koristili u svojim eksperimentima dostupni za online samotestiranje.

Neverbalna pravila privlačnosti

Možete li na osnovu govora tela otkriti da li se nekome dopadate? Ako čitate glossy magazine – možete, i to veoma lako. Dva pokazatelja potvrdiće vam da je neko zainteresovan za vas: imitacija stava i eho pokreta. Drugim rečima, kada ste u direktnoj komunikaciji s nekim koga privlačite, primetićete da ta osoba nesvesno zauzima isti položaj tela kao i vi, odnosno da vremenom počinje da gestikulira na način sličan gestikulaciji karakterističnoj za vas.

Istina se obično krije u detaljima i obično nije jednostavna. Da se u konkretnom slučaju radi o neutemeljenim mitovima poznato je već petnaestak godina.

Troje istraživača, Gramer (Karl Grammer), Kruck (Kristen B. Kruck) i Magnuson (Magnus S. Magnusson), napravili su video zapise ponašanja ljudi koji se sreću prvi put. Odmah nakon „sastanka“, anketirali su „parove“, pitajući svakog pojedinačno da li želi ponovo da se sretne s osobom koju je upoznao i koliko mu se ona dopala.

Ukrštanje rezultata ankete s matricama neverbalnog ponašanja, dobijenim kompjuterskom analizom video snimaka, pokazalo je da imitacija govora tela ne može da se smatra pouzdanim pokazateljem privlačnosti (pdf). No, nije sve izgubljeno; da između dvoje ljudi koji direktno komuniciraju postoji privlačnost, svedočiće složena matrica dobro sinhronizovanih pokreta.

Ključna reč je sinhronizacija, a ključna uloga u ovoj igri pripada ženama. Ukoliko joj se muškarac dopadne, žena će inicirati seriju veoma složenih pokreta (matricu kompleksnog govora tela) koju muškarac treba preuzme i nastavi. Interesantno, što je žena zainteresovanija za muškarca kojeg je srela, to će njen govor tela biti složeniji.

Ko najbolje krije emocije?

Rusi. Dogma kaže da oni najviše (najbolje?) kontrolišu facijalnu ekspresiju emocija. Nasuprot njima navodno stoje (ko bi drugi?) Amerikanci, sa čijih se lica lako može pročitati trenutni emocionalni status.

Ovo su dva najnovija podatka iz inače veoma popularnih istraživanja kulturnih razlika u neverbalnom ponašanju. Najveći broj njih nekada se ticao prostora koji razdvaja sagovornike. Tako je utvrđeno da muškarci iz arapskih kultura sede bliže jedni drugima nego Amerikanci i Evropljani. Indonežani, na primer, kada stoje, stoje znatno bliže svom sagovorniku nego Australijanci, a Italijani, iz ugla Nemaca ili Engleza, razgovaraju slepljenih lica.

Znatno dužu tradiciju, međutim, imaju istraživanja koja pokazuju da neverbalno ponašanje, uprkos kulturnim razlikama, odlikuju neke opštevažeće karakteristike. Od Ekmanovih (Paul Ekman) studija do danas, niz istraživanja replikovao je, recimo, sledeći rezultat: Bez obzira na kulturne razlike, ljudi umeju ispravno da protumače izraze lica kojima se iskazuju bazične emocije poput sreće, tuge, gađenja, straha…

Upravo Ekman i nekolicina psihologa koji su s njim radili na rasvetljavanju univerzalnosti facijalne ekspresije emocija naveli su istraživače da postave pitanje eventualnih kulturno oblikovanih razlika u iskazivanju emocija na licu. Psiholozi ih nazivaju kulturalnim pravilima ispoljavanja emocija i definišu kao drušvene norme koje usvajamo od najranijeg detinjstva, a koje nas upućuju u to šta je primereno/neprimereno, dopušteno/nedopušteno.

Na najopštijem nivou, istraživači kulture dele na „kolektivističke“, poput japanske, i „individualističke“, poput američke. Dok prve nagrađuju uklapanje, homogenost i harmonične interpersonalne odnose, „individualističke“ kulture naglasak stavljaju na pojedinca, njegovu autonomiju i moć. Istraživanja facijalne ekspresije redovno su potvrđivala da je u „kolektivističkim“ uobičajenije maskiranje negativnih emocija osmehom – doduše, samo u prisustvu trećih lica.

Istraživanja kulturnih varijacija u facijalnoj ekspresiji neko vreme su izašla iz mode. Na scenu ih je nedavno vratio američki psiholog japanskog porekla Macumoto (David Matsumoto), dovodeći u pitanje mnoge od pređašnjih nalaza koji su se smatrali neupitnim. Interesantno, ni sam nije izbegao da bude simplifikovan.

Ideja da Rusi najbolje maskiraju emocije, a da se sa lica Amerikanaca može iščitati najviše pripisuje se upravo Macumotu, odnosno navodi se kao rezultat njegove studije, publikovane 2006. godine u zborniku radova The SAGE Handbook of Nonverbal Communication.

Macumoto jeste našao da Rusi, Japanci i pripadnici južnokorejske kulture najmanje rado ispoljavaju emocije na licu, dok Amerikanci najmanje kontrolišu svoju facijalnu ekspresiju. Našao je, međutim, i da je pol faktor od kojeg značajno (više nego od pripadnosti određenoj kulturi) zavisi koje će emocije biti sakrivene ili ispoljene. Muškarci, navodi se u studiji, češće prikrivaju iznenađenje i strah, dok žene češće maskiraju gađenje, prezir i bes.

Ono po čemu je Macumotovo istraživanje originalno i značajno – a što ostaje poznato samo u akademskim krugovima – jeste sledeći nalaz: Razlike u nivou ispoljavanja emocija na licu po svemu sudeći potiču od kulturno uslovljenih razlika u tumačenju facijalne ekspresije. Pripadnici azijskih kultura, glasi jedan od nalaza, emociju ispoljenu na licu tumače kao daleko intenzivniju nego pripadnici američke i evropske kulture. Drugim rečima, širok osmeh ili širom otvorena usta od iznenađenja na licu Japanke bili bi od njenih sunarodnika tumačeni kao preterani.

Ako je tačno da facijalnu ekspresiju emocija modelujemo prema očekivanjima svoje kulture, onda bi bilo logično da bolje „čitamo“ emocije s lica aktera koji pripadaju našoj kulturi; obrnuto, trebalo bi da više grešimo kada čitamo emocije s lica stranaca. To je hipoteza koju Macumoto trenutno testira.

Advertisements

One comment

  1. nataša

    navedi razlike u ispoljavanju emocije između kultura?

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: