Iluzija o kompletiranom „Ja“

puzzlebrain

Zašto donosimo odluke zbog kojih kasnije žalimo? Od tetovaže koja u 18. izgleda sjajno, da bi nam u 28. bila grozna, preko profesije u koju uđemo uz puno odricanja i uloženog truda, a koja posle nekoliko godina prestane da nas ispunjava, do osobe koju u svojim kasnim dvadesetim doživimo kao savršenu za zajednički život, a već deceniju kasnije nismo u stanju da se setimo šta nas je navelo da pomislimo tako nešto…, čitav niz odluka koje donesemo i obaveza koje prihvatimo vremenom počnu da izgledaju kao neadekvatne. Zašto?

Jedan od najlakših, verovatno i najočiglednijih odgovora glasio bi: Zato što se menjamo.

Nemamo problem da razumemo da se s godinama menjamo ne samo u smislu dobijenih bora, proređene kose, kojeg kilograma viška, već da se menjaju i naše intelektualne sposobnosti: sporije učimo, teže pamtimo, lakše zaboravljamo. Kada pogledamo unazad, uočavamo da se menjamo i kao ličnost: ljudi mogu postati otvoreniji ili introvertniji nego što su bili, menjaju lične prioritete, interesovanja, preferencije. Zašto smo onda tako sigurni u ispravnost svojih odluka koje nas unapred obavezuju i otkud nam uverenje da bismo isto postupili i deset godina kasnije?

Kratko i jasno: Zbog lažnog uverenja u stabilnost ličnosti.

Uprkos svesti o tome koliko su se promenili u, recimo, prethodnih deset godina, odrasli ljudi, nezavisno od životnog doba, smatraju da se u narednih deset godina neće znatnije menjati. Drugim rečima, u bilo kom sadašnjem trenutku, uvereni smo da smo kao ličnosti kompletno formirani i da ćemo do kraja života ostati manje-više isti.

Paradoks koji se ogleda u tome što priznajemo da smo se kao ličnost u prošlosti menjali i istovremeno odbijamo da prihvatimo da će takvih promena biti i u budućnosti psiholozi su odavno uočili. Za njega čak postoji i stručni termin: iluzija kraja istorije. Dokazati iluziju je, međutim, priličan epistemološki problem.

Jedan od načina da se on premosti bio bi da se relevantan uzorak podvrgne testiranju ličnosti i anketi koja bi utvrdila trenutne stavove i preferencije subjekata. Ako bi se, deset godina kasnije, isti uzorak podvrgao istim ispitivanjima, istraživači bi raspolagali s dovoljno informacija u prilog ili protiv hipoteze o iluziji kraja istorije.

Osim što bi se na rezultate čekalo dosta dugo, ovakav dizajn učinio bi studiju metodološki veoma komplikovanom i skupom. Stoga su trojica psihologa – Žordi Kuadbaš (Jordi Quoidbach), Danijel Gilbert (Daniel T. Gilbert) i Timoti Vilson (Timothy D. Wilson) – osmislili su drugačiji pristup. U periodu od četiri meseca, regrutovali su dovoljno veliki uzorak – 20.000 subjekata – koji im je omogućio da hipotezu o iluziji stabilne ličnosti testiraju u jednom cugu.

Subjekti u studiji, starosti između 18 i 68 godina, odgovarali su na pitanja o svojim preferencijama u pogledu hrane, muzike, destinacija na koje putuju i koje bi voleli da obiđu; vrednostima i stavovima; tipu ličnosti u koji bi svrstali svoje prijatelje; hobijima kojima se bave i kojima bi voleli da se bave… Zatim su na isti set pitanja odgovarali pokušavajući da zamisle da su se vratili deset godina u prošlost. Konačno, odgovore na ista pitanja davali su nastojeći da zamisle sebe kroz deset godina.

Rezultate studije (sažetak) autori su juče publikovali u časopisu Science i mogu se sažeti u nekoliko tačaka:

1. Generalno, subjekti predviđaju da će se u budućnosti menjati manje nego što su se menjali u prošlosti. Na primer, devetnaestogodišnjaci predviđaju da će se promeniti daleko manje nego što dvadesetdevetogodišnjaci procenjuju da su se promenili u poslednjih deset godina. Oni koji pak imaju 29 godina očekuju daleko manji obim promena od onog koji, za period od deset godina unazad, kod sebe uočavaju tridesetdevetogodišnjaci.

2.  Što su stariji, ljudi više veruju da se ubuduće neće menjati.

3. Ono što važi za preferencije i stavove, važi i za ličnost. Kuadbaš, Gilbert i Vilson došli su do ovog zaključka na poduzorku od 3.808 odraslih ispitanika. Osim opširnih anketa i intervjua kroz koje su prošli svi učesnici u njihovom istraživanju, ova podgrupa radila je autoprocenu crta ličnosti. Kako su prethodno bili deo uzorka u projektu MIDUS (Midlife Development in the United States), svi su u dva navrata (sredinom 90ih godina prošlog veka i sredinom prve decenije ovog veka) radili standardni test ličnosti. Kuadbaš, Gilbert i Vilson tražili su od njih da procene koliko su se njihove karakterne osobine promenile u proteklih deset godina i kakve promene očekuju narednih deset godina. Ispostavilo se da subjekti prilično dobro procenjuju promene unazad, što su pokazala poređenja s testovima ličnosti koje su radili pre desetak i pre dvadesetak godina. Nivo promena koje očekuju ubuduće daleko je manji od nivoa promena koje su im se dogodile u prošlosti.

Dodatnih 170 ispitanika anketirani su online. Njih su istraživači pitali da li bi bili spremni da danas plate 129 dolara za koncert koji će njihov trenutno omiljeni bend održati kroz deset godina. Bi. Interesantno, za koncert koji bi danas održao bend koji im je bio omiljen pre deset godina niko od ispitanika nije bio spreman da izdvoji više od 80 dolara.

Recimo da opisana studija potvrđuje iluziju kraja istorije. Šta bi mogli biti njeni uzroci?

Sami autori naginju tezi o dozi samozaljubljenosti koju svi posedujemo. Naime, u psihologiji ličnosti je poznato da su ljudi, u proseku, zadovoljni svojim karakterom i da retko vide razlog ili potrebu da menjaju neku od bazičnih crta ličnosti. Isto tako, uklapaju se u teorijski okvir psihologije narativa Dena MekAdamsa (Dan P. McAdams), profesora psihologije ličnosti na Univerzitetu Nortvestern. Istražujući narative koje konstruišemo da bismo opisali svoju prošlost i one koje koristimo u projekcijama budućnosti, on je, na primer, zaključio da je ovaj drugi daleko manje detaljan, štaviše, često prozaičan. To se opet naslanja na rezultate psiholoških istraživanja koja nisu direktno povezana s ličnošću. Harvardska laboratorija za istraživanje pamćenja, kojom rukovodi psiholog Danijel Šakter (Daniel Schacter), publikovala je poslednjih godina niz studija koje ukazuju na to da se daleko bolje sećamo svoje prošlosti nego što smo u stanju da detaljno opišemo kako se vidimo u budućnosti. Ovakvi rezultati bili su zbunjujući jer je, usled nedovoljno sofisticirane tehnologije, u psihologiji vladalo uverenje da identične neuralne putanje kodiraju retrospekciju i prospekciju. Zahaljujući Šakterovim istraživanjima poznato je da postoje i znatne razlike, ali nema odgovora na pitanje zašto nam retrospekcija, u proseku, bolje „leži“ od prospekcije.

Nalazi ove studije ne moraju se tumačiti kao sklonost ka potcenjivanju obima promena koje će naše „Ja“ pretrpeti u budućnosti. Moguće je, na primer, da ljudi dobro anticipiraju promene. Kako, međutim, ne mogu pouzdano da znaju na koji će se način menjati, odlučuju se za status quo. Istraživač psihologije donošenja odluka na Univerzitetu Jejl Šejn Frederik (Shane Frederik) na taj način je obrazložio nalaze, gotovo identične nalazima upravo publikovanim u časopisu Science, daleko manje studije koju je, 2003. godine, izveo kao deo svoje doktorske disertacije (pdf). Po njegovom mišljenju, subjekti veoma racionalno procenjuju da imaju posla s nečim što ne mogu pouzdano znati i stoga se ne izjašnjavaju o tome.

Na kraju, kako to obično biva s istraživanjima u psihologiji, rađa se novo pitanje. Ako je tačno da se menjamo, a jeste, i ako je tačno da prilično teško prihvatamo činjenicu da ćemo se i dalje menjati, a po svemu sudeći je i to tačno, da li je ovo drugo mana i treba li to menjati?

Advertisements

5 comments

  1. Ako ne prihvatamo promenu sigurno nije mana te se nema šta menjati 🙂
    Ipak, mislim da je postojanje „odbojnosti“ prema promeni „zdravo“ upravo kako bi promenu sa koliko – toliko jasnom predstavom o njoj i prihvatili ili ne.

    Sviđa mi se

    • Meni bi u konkretnom slučaju bilo interesantno da vidim studiju koja bi se bavila prirodom tih promena – odnosno time šta je i koliko od tih promena „nužnost“ i događa se mimo našeg svesnog uticaja, a kada je reč o promeni koju je moguće uočiti i reći, „ok, ovo mi ne treba“, na primer.

      Sviđa mi se

  2. Starim i menam se.

    Sviđa mi se

  3. Gordana

    Verovanje u nepromenjivost odnosa prema sebi i svetu oko sebe tokom života ,poništavali bismo promenu sebe samih u vremenu i prostoru kao neminovnog,prirodnog poretka stvari.Negirali bismo tako logiku sazrevanja i dinamike promena ličnosti uzrokovanih biološkim,obrazovnim,sociološkim i iskustvenim faktorima,.Promene dakle moraju po prirodnim zakonitostima da postoje priznavali i percipirali mi to ili ne.Prihvatanje promena je već nešto drugo.Svest i prepoznavanje sebe promenjenog,sa svim manama i vrlinama,popravlja kvalitet života do kraja..

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: