Biseksualci: Postoji li najugroženija seksualna manjina?

Depresija

    • Biseksualni muškarci češće kriju svoju seksualnu orijentaciju, odnosno ređe je otkrivaju ljudima iz svoje okoline nego gej muškarci.
    • Skrivanje seksualne orijentacije u korelaciji je sa iskustvom simptoma depresije, anskioznosti i negativnih emocionalnih stanja.
    • Coming out, sam po sebi, ne mora imati povoljno dejstvo po mentalno zdravlje pripadnika seksualnih manjina.

Ovo bi u najkraćem bili nalazi upravo publikovane studije koju su izveli istraživači sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, predvođeni profesorom socijane medicine Erikom Šrimšoom (Eric Schrimshaw).

Reč je o prvoj studiji mentalnog zdravlja prigušenih biseksualaca muškog pola (down-low bisexual men) – subpopulacije biseksualaca koji praktično žive heteroseksualnim životom i gotovo nikome ne otkrivaju povremene „izlete“ u homoseksualnost.

Prema rezultatima, stepen tajnovitosti je u pozitivnoj korelaciji s nekoliko faktora: brak ili veza s osobom suprotnog pola; retko stupanje u seksualne odnose s osobama istog pola; česti seksualni odnosi s osobama suprotnog pola; heteroseksualna samoidentifikacija – biseksualac o sebi razmišlja kao o heteroseksualnoj osobi. Zanimljivo, među faktorima koji pozitivno koreliraju s većim stepenom tajnosti našao se i godišnji prihod: verovatnoća za coming out opada ukoliko biseksualac živi u domaćinstvu s prihodima većim od 30.000 dolara godišnje.

Njujorški istraživači izveli su studiju na uzorku od 203 muškarca koji se ne identifikuju kao homoseksualci, stupaju u seksualne odnose s muškarcima i informaciju o svom seksualnom ponašanju nastoje da drže u tajnosti. Za nešto ispod trećine subjekata (31 odsto) karakteristično je da nikome nisu otkrili svoju „pravu“ seksualnu orijentaciju, dok se 41 odsto njih poverilo samo jednom, najboljem prijatelju ili roditelju.

Jedan od najzanimljivijih nalaza studije glasi: Veći stepen tajnosti povezan je s većim prisustvom simptoma depresije i anksioznosti, ali dobrovoljno razotkrivanje, samo po sebi, ne mora imati pozitivne efekte po mentalno zdravlje. Naime, iako deljenje informacije o seksualnoj orijentaciji generalno deluje pozitivno i umanjuje psihološki pritisak, ponekad može da naiđe na neprijateljsku reakciju bliske osobe, što ima ili barem može imati suprotan efekat.

Veza između coming outa i mentalnog zdravlja pripadnika seksualnih manjina odavno je poznata, ali ne i dobro istražena. Opisana studija nudi neke uvide na tu temu. Biseksualci koji se posebno trude da sakriju svoje biseksualno ponašanje ujedno pokazuju i najveći stepen internalizovane homofobije, tj. imaju negativan stav prema sopstvenom seksualnom ponašanju.

Bifobija i nevidljivi homoseksualci

Iako istraživanja seksualne orijentacije i veze između manjinskog seksualnog identiteta i mentalnog zdravlja nisu malobrojna, Šrimšoova studija je prva čiji je fokus usmeren isključivo na biseksualne muškarce. Naime, u ranijim studijama (Kelleher, 2009; Meyer, 1995, 2003; Zamboni & Crawford, 2007), biseksualci nisu tretirani kao distinktivna populacija. Istraživači su ih uglavnom uključivali u krovnu kategoriju homoseksualnih ili ne-heteroseksualnih osoba, iako je očigledno da se lična i društvena iskustva biseksualaca moraju razlikovati u odnosu na homoseksualce.

Rezultati nekoliko pređašnjih studija, usmerenih na poređenje indikatora mentalnog zdravlja heteroseksualnih, homoseksualnih i biseksualnih osoba (Jorm, 2002; Paul, 2002; Robin, 2002; Udry, 2002), jesu ukazali na posebnu ranjivost biseksualaca. Reč je, međutim, o kvantitativnim studijama koje se nisu bavile specifičnim uzrocima njihove izloženosti.

Jedan od najbolje istraženih aspekata jedinstvene pozicije muških biseksualaca u ukupnoj populaciji seksualnih manjina jeste bifobija, kojom istraživači označavaju stigmu i diskriminaciju kojoj su biseksualci izloženi kako od strane heteroseksualne većine, tako i od pripadnika homoseksualne manjine. Štaviše, rezultati nekih studija sugerišu da opšta populacija, kada se u obzir uzmu sve vrste manjinskih grupa, jedino prema intravenskim narkomanima ima negativniji stav nego prema biseksualnim muškarcima (Herek, 2002). U tom smislu, ne čudi Šrimšoov nalaz da je u pitanju manjina čiji se pripadnici najteže odlučuju da obelodane svoju heteroseksualnu orijentaciju. Usled bifobije, biseksualci se često suočavaju s jačom stigmom i nameću sebi strožu socijalnu izolaciju, što su faktori koji se inače navode kao korelati/uzročnici narušenog mentalnog zdravlja (Pescosolido, Martin, Lang, & Olafsdottir, 2008).

Prvo ozbiljno kvalitativno istraživanje specifičnosti subpopulacije biseksualnih muškaraca, publikovano prošle godine (pdf), donelo je sledeće zaključke:

    • S obzirom na binarno definisane polne uloge i očekivanja u pogledu monogamije, biseksualci često i sami imaju problem s prihvatanjem svoje atipičnosti.
    • Pritisak okruženja da se „konačno opredele“ i deklarišu ili kao homoseksualci ili kao heteroseksualci, biseksualci često doživljavaju kao odbačenost, čime se može objasniti podatak da imaju niži stepen samopouzdanja u odnosu na gej muškarce.
    • Po prirodi svoje seksualnosti, biseksualci teže mogu da ostvare dugotrajnije veze. Usled neprihvatanja, često i ne razmišljaju o toj opciji, tako da su skloniji rizičnom seksualnom ponašanju koje proističe iz čestih promena partnera.

„Biseksualni most“

Mada je Šrimšoova studija prva te vrste – prva ekskluzivno usmerena na prigušene biseksualce muškog pola i njihovo mentalno zdravlje – ova seksualno manjinska supbopulacija zaokuplja pažnju istraživača, pa i laičke javnosti (prevashodno američke), već punu deceniju.

Sintagma prigušeni biseksualci isprva se vezivala za Amerikance afričkog porekla – etničku grupu koja snažno drži do kulture mačizma. Tim „detaljem“ objašnjavana je poslovična podzastupljenost muškaraca afroameričkog porekla u uzorcima i studijama seksualnih manjina. Interesovanje za njih, a potom i za fenomen down-low, poraslo je nakon što su „iskrsli“ u epidemiološkim studijama HIV/AIDS transmisije/oboljevanja.

Afroamerikanci čine 13 odsto američke populacije. Ipak, 2006. godine, činili su čak 49 odsto od ukupno 56.300 novoinficiranih virusom HIV na teritoriji SAD (Hall, Song, Rhodes & Prejean, 2008). Sem toga, u populaciji crnih Amerikanaca, HIV infekcija disproporcionalno pogađa heteroseksualne žene i „muškarce koji stupaju u seksualne odnose s muškarcima“ (MSM obuhvata homoseksualce i biseksualce muškog pola) u odnosu na druge „rizične kategorije“. Afroamerikanci biseksualne orijentacije pojavili su se kao most koji spaja ove dve subpopulacije (heteroseksualne žene i MSM). Prema teoriji biseksualnog mosta, Afroamerikanke izložene su posebno visokom riziku od HIV infekcije usled toga što njihovi partneri, bez njihovog znanja, upražnjavaju seks s muškarcima (pdf; pdf).

Kako teorija biseksualnog mosta nije mogla biti potkrepljena empirijskim podacima o seksualnom ponašanju muškaraca afroameričkog porekla, istraživači su down-low fenomen ubrzo počeli da posmatraju kroz teoriju odlučivanja poznatu kao Transteorijski model ili Šema faznih promena (pdf). Prema ovom teorijskom okviru, ponašanja relevantna za zdravstveni status rezultat su procene pluseva i minuseva upuštanja u određeno ponašanje. Analogno, biseksualni muškarac meri „za“ i „protiv“ obznanjivanja svog homoseksualnog ponašanja partnerki, odnosno svog heteroseksualnog ponašanja partneru.

Manja kvalitativna studija (pdf), publikovana početkom 2010. godine, u kojoj su se istraživači fokusirali na MSM (men who have sex with men) afroameričkog porekla, otkrila je sledeće matrice coming outa:

    • Potpuno obelodanjivanje. Podrazumeva da biseksualac o svom seksualnom ponašanju obavesti partnere oba pola. Neki ispitanici su kao motiv za apsolutni coming out navodili potrebu da budu iskreni ili moralne razloge. Za njih je karakteristično da praktično nemaju istovremene veze s muškarcima i ženama, već se naizmenično ponašaju hetero- i homoseksualno, ali aktuelnog partnera neizostavno obaveštavaju o svojoj seksualnoj istoriji. Hoće li o tome govoriti i drugima zavisi od stepena bliskosti, kao i od procene kako će ta druga osoba (prijatelj, roditelj, poznanik) prihvatiti informaciju.
    • Svesno prećutkivanje. Istraživači su u ovu kategoriju uvrstili ispitanike koji izjavljuju da bi svoje seksualno ponašanje obelodanili partneru tek ukoliko ih ona/on direktno pita o tome. Svoje prećutkivanje tako važne informacije najčešće objašnjavaju time da smatraju da je u pitanju duboko lična stvar ili pak činjenicom da ni oni nisu upoznati sa istorijom seksualnog ponašanja svoje partnerke ili partnera.
    • Totalno skrivanje. Prema istraživanju, totalno skrivanje rezervisano je za kolege i saradnike i, često, ženskog partnera, pogotovo ukoliko je reč o venčanoj ženi ili dužoj vanbračnoj vezi. Neupoznavanje partnerke s povremenim homoseksualnim ponašanjem ova grupa ispitanika najčešće racionalizuje redovnom upotrebom kondoma u seksualnim odnosima izvan veze. Kada su u pitanju ne-partneri, subjekti skrivanje svoje biseksualnosti objašnjavaju strahom od stigme, gubitka posla, narušavanja ili kidanja porodičnih veza, odbacivanja od osoba koje im znače…

I ova, kao i Šrimšoova studija s početka teksta praktično predstavljaju empirijsku potvrdu Transteorijskog modela odlučivanja. Naime, intervjui s ispitanicima iz obe studije pokazuju da odluci o obznanjivanju, odnosno skrivanju seksualnog ponašanja, prethodi merenje pluseva i minuseva koji bi proistekli iz obznanjivanja. Što je snažnija pretnja, realna ili percipirana, od stigmatizacije, to je verovatnoća coming outa manja. Štaviše, autori oba istraživanja upozoravaju na opasnosti koje proističu iz simplifikovanog stava da coming out umanjuje psihološku tenziju i stresni potencijal. Naime, ukoliko obelodanjivanje informacije o seksualnom ponašanju dovede do kidanja primarnih veza i gubitka socijalne podrške, njegovi efekti mogu biti suprotni od željenih.

05sex.1.583

Potoje li biseksualci?

Prefiks „bi“ u terminu bifobija ima dvostruku ulogu. Osim što označava socijalnu distancu prema biseksualcima, ukazuje na to da ona dolazi iz dva izvora: od hetero većine, koja na biseksualce često gleda kao na naprosto promiskuitetne ljude; od homoseksualne manjine, koja ih neretko diskvalifikuje kao „izdajnike“ koji nemaju hrabrosti da se suoče sa svojom „pravom“ (homo)seksulanošću. U nauci, interesantno, realitet biseksualne orijentacije takođe je pod znakom pitanja.

Dok su Frojd (Sigmund Freud) i njegovi naslednici, psihoanalitičari, biseksualnost smatrali univerzalnom ljudskom karakteristikom, a Kinsi (Alfred Kinsey) u svojim izveštajima, 50ih godina prošlog veka, insistirao na podatku da je čak više od trećine odrasle populacije SAD barem jednom u životu imalo seksualno iskustvo sa osobom istog pola, savremena nauka nema jasnu sliku o tome šta tačno znači biti biseksualan.

Predominantno, istraživanja seksualnosti zasnovana su na nekoj od metoda samoizveštavanja (anketa ili intervju) i, neretko, u njima je sam pojam biseksualnosti različito definisan: kao privlačnost u odnosu na osobe oba pola; kao seksualno ponašanje, odnosno upražnjavanje seksualnih odnosa sa osobama istog pola; kao doživljaj sebe, tj. kao biseksualni identitet.

Rezultati jednog od prvih nastojanja istraživača da se odmaknu od introspekcije i biseksualnost podvrgnu metodološki rigoroznijem testu odjeknuli su u akademskoj i široj javnosti poput bombe. Troje psihologa sa Univerziteta Nortvestern i kanadskog Centra za bolesti zavisnosti i seksualno zdravlje – Riger (Gerulf Rieger) Bejli (J. Michael Bailey) i Čivers (Meredith L. Chivers) – publikovali su 2005. godine rezultate studije koji bi se mogli sažeti u tvrdnju da biseksualni muškarci ne postoje (pdf). Preciznije, zaključak studije bio je da su muškarci koji se izjašnjavaju kao biseksualci najčešće homoseksualci, ali pogrešno identifikuju i shvataju svoju seksualnost.

Riger, Bejli i Čivers definisali su seksualnu orijentaciju kao funkciju seksualne privlačnosti, tj. uzbuđenja. Biseksualca bi, prema takvoj definiciji, trebalo jednako da privlače i seksualno uzbuđuju osobe oba pola.

Da bi testirali svoju hipotezu, regrutovali su 30 heteroseksualnih muškaraca, 33 biseksualca i 38 muškaraca homoseksualne orijentacije. Svim subjektima sukcesivno su prikazali jedanaestominutni video ne-seksualne sadržine, za kojim je sledilo nekoliko dvominutnih seksualno eksplicitnih videa, da bi prezentacija bila završena još jednim neutralnim filmom.

Eksplicitni video zapisi sadržali su snimke seksa između dva muškarca, muškarca i žene, dve žene. Pomeranjem poluge-indikatora ispitanici su sugerisali stepen uzbuđenja koji osećaju gledajući različite video zapise. Paralelno, metodom penilne pletizmografije, istraživači su pratili erekciju učesnika u eksperimentu.

Na ovaj način operacionalizovana, hipoteza s kojom su istraživači ušli u eksperiment praktično predviđa da će biseksualci biti više uzbuđeni seksualno eksplicitnim snimcima oba pola, nego što će to biti slučaj sa heteroseksalcima kada posmatraju muški homoseksualni sadržaj ili homoseksualcima kada posmatraju heteroseksualni ili lezbejski video.

Pomenuto predviđanje potvrđeno je u slučaju heteroseksualaca i homoseksualaca, kod kojih su istraživači dokumentovali i podudarnost između samoizveštaja o stepenu uzbuđenosti i onoga što je pokazao pletizmograf. S biseksualcima stvari stoje drugačije. Većina njih izjavljuje da ih jednako uzbuđuju oba pola, ali pletizmograf pokazuje da ogromnu većinu (u uzorku) praktično uzbuđuju samo muškarci.

Rezultati studije poklopili su se sa nalazima do kojih su Čivers i Bejli došli godinu dana ranije (pdf), kada su produkovali jednako bombastične nalaze – da je ženska matrica seksualnog uzbuđenja manje specifična od muške i da se žene, generalno, mogu posmatrati kao biseksualna bića.

Studija u čijem je središtu pažnje bila muška biseksualnost pretrpela je, odmah po publikovanju, sznažne kritike s teorijsko-metodološkog aspekta, ali je prošlo punih šest godina dok njeni rezultati nisu i empirijski dovedeni u pitanje. Psiholog sa Univerziteta Nortvestern Alen Rosental (Allen M. Rosenthal) predvodio je, 2011, tim (interesantno, u njemu je bio i Bejli) čije je istraživanje rezultiralo nečim što je biseksualcima odavno poznato iz ličnog iskustva: Biseksualci imaju distinktivnu matricu seksualne privlačnosti prema oba pola, koja se ne može izjednačiti ni s homoseksualnom ni s heteroseksualnom šemom psihoseksualnog ponašanja (pdf).

Dok su Riger i saradnici subjekte za svoju studiju regrutovali putem oglasa objavljenih u gej magazinima, Rosental i saradnici nastojali su da formiraju bolji uzorak. Učesnike u eksperimentu odabrali su putem sajta za uspoznavanje namenjenog isključivo biseksualnim muškarcima. Sem toga, u studiji iz 2005, subjekti su putem odgovora na upitnik samoizveštavali o svojoj seksualnoj orijentaciji; učesnici u istraživanju iz 2011. ispunjavali su i sledeći uslov: u periodu od tri meseca unazad imali su po barem jedan seksualni odnos s osobama oba pola.

Stotinu subjekata muškog pola – po jedna trećina homoseksualaca, biseksualaca i heteroseksualaca – učestvovali su u eksperimentu nalik Rigersovom. Prema rezultatima objavljenim u časopisu Biological Psychology, biseksualci jesu pokazivali uzbuđenje izazvano seksualno eksplicitnim snimcima oba pola, što sa homoseksualcima i heteroseksualcima nije bio slučaj.

Iste godine, dvojica psihologa sa Univerziteta Indijane i Instituta Kinsi, Džerom Kernaj (Jerome Cerny) i Erik Jansen (Erick Janssen), publikovali su u časopisu Archives of Sexual Behavior izveštaj o svom eksperimentu, koji potvrđuje Rozentalove i opovrgava Rigerove nalaze (pdf).

Kao i u Rozentalovoj studiji, Kernaj i Jansen prikazali su ispitanicima video snimke erotskog sadržaja. Osim heteroseksualne, muške homoseksualne i lezbejske erotike, u njihovom eksperimentu prikazani su i snimci scena seksa u troje (dva muškarca i žena, pri čemu oba muškarca imaju seks i međusobno i sa ženom). Logika istraživača bila je da bi taj snimak trebalo više da uzbudi biseksualce nego homo- i heteroseksualce. I samoizveštavanje i pletizmografija potvrdili su njihovu hipotezu.

Povezani članci:
Misterija gej gena razrešena!?
Nepodnošljiva lakoća anti-gej argumenata
Mrziš homoseksualce? Možda si peder!
Da li se rađamo strejt, gej…?
Koliko ima homoseksualaca?

Advertisements

10 comments

  1. Katarina

    Pre svega jako zanimljiv tekst o jednoj kompleksnoj temi. Biseksualnost je pojava koju je jako teško posmatrati i straživati obzirom na svu ambivalentnost koju ona nosi. Bi-ljudi su nevidljivi, naterani da žive po tuđim pravilima, ostavljajući po strani sopstvene želje potrebe.
    Ja uopšte ne sumnjm u postojanje biseksualnosti, za mene je ona stvarna koliko i postojanje homo i heteroseksulnosti.
    Po svemu sudeći, najidealija veza za jednu biseksualnu osobu bi bila dvostruka, parapelna veza sa oba pola istovremeno, zašta sumnjam da je realno ostvarljivo, bar za većinu biseksualaca. Jedan od najvećih preoblema u takvoj dvostrukoj vezi bila bi ljubomora, a drugi, ali ne i manji, izloženost riziku od polno prenosivih bolesti, pa i HIV-a.
    Uopšte je rašireno verovanje da su biseksualci promiskuitetni, nepouzdani i neverni što dosta govori o tome sa kakvim se problemima susreću. Nimalo im nije lako. 😦

    I da ne dužim…You know what I mean 🙂

    Sviđa mi se

    • Hvala, Kaća.
      Razmišljala sam o istoj stvari. Pitala sam se da li bi i u slučaju bi-osoba mogla da funkcioniše neka vrsta serijalne monogamije, koja kod nas heteroseksualaca manje-više „radi“. Dakle, dok si sa jednom osobom, onda si samo sa njom. Čini mi se da je kod biseksualaca to nemoguće, osim ako ne prihvate stalnu jurnjavu iz veze u vezu. Očigledno da je bi bilo idealno – stalni partner jednog pola i povremena švrljanja izvan te stalne veze. Opet, mislim da je emocionalni ringišpil, osim ukoliko ne govorimo o isključivo seksualnoj vezi, mada nisam sigurna da to baš postoji u tako „čistom“ vidu. O izolaciji i stigmi da i ne govorim. :/

      Sviđa mi se

  2. Veljko

    Da li postoje aseksualci i sta je sa njihovim „statusom“?

    Liked by 1 person

  3. black_shadow

    „Čini mi se da je kod biseksualaca to nemoguće, osim ako ne prihvate stalnu jurnjavu iz veze u vezu. Očigledno da je bi bilo idealno – stalni partner jednog pola i povremena švrljanja izvan te stalne veze“.
    Ne znam da li sam pravilo skapirao, ili ovo znaci da biseksualci ne mogu da ostvare jake emocionalne veze i da budu verni svojim partnerima? Znam za one price o tome da su neverni itd, ali ne znam da li to ima naucnu potporu.

    Liked by 1 person

    • Naravno da mogu. Ne bih rekla da se u tom pogledu bitno razlikuju od hetero- ili homosesksualaca, gde su monogamija i vernost u velikoj meri stvar odluke i svesnog napora. Biseksualne osobe „štrče“ jedino zbog toga što ih seksualno privlače osobe oba pola. Zbog toga možda moraju da ulažu veći napor ako hoće da ostanu u okvirima tradicionalno shvaćene partnerske vrednosti.

      Sviđa mi se

  4. insanity

    Zanima me sta mislis o homoseksualnosti kod drevnih Grka? Jesu li oni bili mahom biseksualci ili sta?
    U vezi sa time, kako je moguce da homoseksualnost u tolikoj meri bude prisutna u nekoj kulturi? Zar to ne vodi ka zakljucku da, osim genetike, i sredina (odrastanje, obrazovanje) ima veliki, ako ne i presudan uticaj na seksualnu orijentaciju?

    Liked by 1 person

    • Po kojim podacima je „u tolikoj meri bila prisutna“ pa dakle sada nije? Ne, ne vodi ka takvom zaključku, kao što veća prisutnost invalida u razvijenim društvima ne znači da ih tamo ima više, samo su „prisutniji“ jer im je društvo to omogućilo, da budu ravnopravni članovi zajednice.

      Sviđa mi se

    • Mislim da je ipak stvar u genetici,a sredina ( odrastanje,obrazovanje ) kakvo je bilo u anticko doba je omogucilo da se ta genetika takva kakva je ispolji u svom punom obliku. Iz kojih i kakvih porodica su homoseksualne osobe pa heteroseksualne,nisu ih oni vaspitavali da budu gay a to ipak jesu…kao sto ni sva deca iz gay brakova nece proizaci kao gay osobe.

      Sviđa mi se

  5. Pre pola godine raskinula sam vezu sa osobom koja je imala cudno ponasanje i cudne ispade.Najpre sam mislila da ja negde gresim i trudila se da udovoljim toj osobi.Ta osoba je jedno govorila,drugo mislila,a trece radila.Zapravo bi cesto menjala stavove.Bila je veza na daljinu,i naravno kad neko nekog ne voli nađe izgovore.Posle raskida i dugih razgovora sa drugaricom ,dosle smo do zaključka da je osoba peder.Drugo opravdanje nije bilo i uklapalo se.Da ja bude paravan,a on da se viđa sa drugarima.Ljubav prema drugovima u je bila isuvise jaka za jednog 37-godisnjaka.Elem,bio je i romantičan,i darežljiv,i slatkorečiv,i i priređivao iznenadjenja,putovanja,ali sve sa jednim razlogom,da zapusi usta familiji i ostalo svetu.U krevetu su skripale cesto stvari i uopste nije u svim situacijama reagovao kao muskarac,a u nekima je preterivao vise nego obicni muskarci.Izvukla sa lekciju,zivotnu,i ostala su mi i lepa secanja,ali je slomio moje srce.Da me je varao sa zenom oprostila bih i krenuli bi dalje.Ali nije uzivao u sexu sa mnom,ucinio je to iz obaveze,nikad nije bio uzbudjen kao pravi muskarac.Sada znam da je sigurno biseksualac.Da je peder bio bi finiji a on je isuvise grub nekim trenucima,kao da cas me mrzi cas me voli.Nedefinisan je.Neki postupci su mi govorilli da me voli,a neki da mu nije stalo.Takav spoj ne postoji u pravoj hetero-vezi.oj savet: Otvorite oci kome poveravate vase srce,sta god da cini za vas.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: