Tomas Kun: Revolucionar

Struktura

Pre pedeset godina, Tomas Kun (Thomas Kuhn), tada profesor na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, objavio je knjižicu pod naslovom „Struktura naučnih revolucija„, formulišući revolucionarno novo shvatanje nauke.

Tradicionalno, nauka je definisana kao akumulacija objektivnih činjenica, koja napreduje ka sve istinitijem razumevanju prirode. Umesto toga, Kun je izašao s viđenjem prema kojem naučna otkrića u velikoj meri zavise od vrste pitanja koja naučnici postavljaju, a ova pak delimično zavise od filozofske pozicije konkretnog naučnika.

Ponekad, dominantan naučni pogled na svet postaje pretrpan problemima na koje ne može adekvatno da odgovori. Time se stiču uslovi za nepovratne naučne revolucije, koje je Kun nazvao „promene paradigme“, uvodeći u filozofiju nauka i naučni diskurs sintagmu koja je postala jedan od najkorišćenijih, ali i često zloupotrebljavanih pojmova u naučnom žargonu.

Kada dođe do promene paradigme, naučnici menjaju dotadašnji pogled na svet, pitanja koja o njemu postavljaju, oruđa koja koriste da bi ga razumeli. Rečju, prekida se pravac kojim se nauka do tog trenutka kretala i napredovala. Kroz ove revolucije, glasio je Kunov revolucionarni zaključak, put nauke nije nužno put ka istini, već udaljavanje od pređašnje pogrešne vizije.

Zapaljiva teza

Istoričari i filozofi nauke započeli su žustru debatu o Kunovoj tezi odmah nakon što je ugledala svetlost dana. Knjiga i njene različite interpretacije doveli su do usijanja već postojeće nesuglasice o prirodi nauke, mogućnosti napretka i dostupnosti istine.

Za neke, Kun je bio relativista, prorok postmodernizma koji je istinu smatrao socijalnim konstruktom, izgrađenim u skladu s društvenom arhitekturom u specifičnom trenutku u istoriji. Za druge, Kun je bio diktator čiji je rad legalizovao nauku kao strukturu moći elite. Opet, neki ga nisu smatrali ni relativistom ni diktatorom, već jednostavno neshvaćenim.

Tomas Kun

Tomas Semjuel Kun (Thomas Samuel Kuhn) rođen je u Sinsinatiju, 1922. godine. 1943, diplomirao je fiziku na Harvardu, gde je, 1949. godine, stekao doktorat iz fizike i počeo da predaje istoriju nauke. Kako je Univerzitet odbio da mu da mesto stalnog predavača, Kun 1956. godine napušta Harvard i prelazi na Berkli, gde dobija mesto redovnog profesora istorije nauke. Fizici se nikada nije vratio profesionalno. Karijeru je kasnije nastavio na Prinstonu, potom kao profesor filozofije na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT), odakle je 1991. otišao u penziju.

Mada je Strukturu, rad koji će obeležiti njegovu karijeru, objavio za vreme profesure na Berkliju, 1962. godine, put ka njoj grubo je trasiran još tokom njegovih doktorskih studija na Harvardu. 1947, tadašnji predsednik Harvarda Džejms Konant (James B. Conant) zadužio je Kuna da održi seriju predavanja na temu teorije mehanike 17. veka. Za vreme pripreme ovih predavanja, Kun je prvi put počeo da razvija ideje koje će se, razrađene, naći u Strukturi. Nastojao je da shvati zašto je baš Njutn otkrio zakone kretanja i zašto je čovečanstvu trebalo toliko dugo da to učini, imajući u vidu da su Aristotelove teorije kretanja bile očigledno pogrešne.

Štaviše, Kuna je zbunjivala i činjenica da je Aristotel toliko pogrešio, kada se uzme u obzir u kojoj meri je bio u pravu po pitanju biologije i društvenih nauka. Sinulo mu je da bi stvar mogla biti u tome što je Aristotel raspolagao potpuno drugačijom teorijom fizike od današnje.

Za Aristotela, proces transformacije deteta u odraslu osobu bio je nalik padu kamena na zemlju: svaki ide svom prirodnom kraju, mestu i stanju gde pripada. Nasuprot njutnovskoj, u Aristotelovoj fizici, položaj je sam po sebi bio kvalitet. U takvom okviru, mada menja poziciju, telo ostaje isto. Drugim rečima, dete kao telo ostaje isto, iako se trasformiše u odraslu individuu. Kretanje je, dakle, više promena stanja nego stanje. To je bazična ideja iz koje će Kun razviti Strukturu naučnih revolucija.

Argument Strukture nije posebno komplikovan. Kun je smatrao da je istorijski proces nauke podeljen u tri stadijuma: „normalni“ stadijum, koga prati „kriza“, nakon koje sledi „revolucija“.

Normalni stadijum. Karakteriše ga čvrsto slaganje među naučnicima o tome šta jeste, a šta nije naučna praksa. U tom stadijumu, naučnici se uveliko slažu oko toga šta su pitanja na koja treba odgovoriti. I zaista, naučnim se smatraju jedino problemi koji su prepoznati kao potencijalno rešivi. Suštinski, u normalnoj fazi, naučni progres ne ide ka boljim pitanjima, već prema boljim odgovorima. Početak ovog perioda je obično obeležen rešenjem koje služi za primer, paradigmom za buduća istraživanja.

Kriza. Ona nastupa kada se postojeća teorija suoči s puno nerešenih zagonetki ili „anomalija“, tako da njena eksplanatorna moć opada. Naučnici tada počinju da razmatraju potpuno nov način gledanja na iste skupove podataka i nema konsenzusa o tome koja su pitanja naučno relevantna. Problemi koji su prethodno ostavljeni drugima, ne-naučna polja, sada se mogu pojaviti kao potencijalno naučna.

Revolucija. Pojavljuje se novo uzorno rešenje. Ono je „nesamerljivo“ sa prethodnom paradigmom, što znači da ne samo da su dve paradigme međusobno konfliktne, već i postavljaju različita pitanja i u neku ruku govore različitim naučnim jezicima. Takvom revolucijom, počinje nov period normalne nauke. Dakle, normalna nauka može da se shvati i kao period „rešavanja zagonetki“ ili „čišćenje“ nakon otkrića ili novih uvida koje je donela promena paradigme. Nova teorija počinje da se primenjuje u različitim kontekstima, koristeći različite varijable, kako bi sve njene implikacije došle do punog izražaja. Ali, kako svaka paradigma ima svoje mane, normalna nauka uvek napreduje ka novoj krizi.

Promena paradigme

Kun stalno ima u vidu jedan od najpoznatijih primera promene paradigme: debatu iz šesnaestog i sedamnaestog veka o tome da li se Sunce okreće oko Zemlje ili Zemlja oko Sunca (ovo je predmet Kunove prethodne knjige, „The Copernican Revolution„).

Pre Kopernika, više od hiljadu godina dominirala je Ptolomejeva koncepcija univerzuma, po kojoj se Zemlja nalazi u njegovom centru. Takav model je funkcionisao dobro, jer je mogao da odgovori na većinu pitanja koja su se u to vreme postavljala o prirodi univerzuma. To bi bio primer normalnog stadijuma nauke, koji odlikuje doterivanje podataka u cilju preciznijih predviđanja. Ali, uvek će postojati činjenice koje ni jedna postojeća teorija neće moći da objasni.

Početkom šesnaestog veka, sve veći broj evropskih astronoma počeo je da uviđa da ptolomejska paradigma više nije u stanju da se nosi sa svojim tradicionalnim problemima. Usled nagomilavanja pitanja na koja nije imala odgovore, vladajuća astronomska paradigma zapala je u period krize, koja je razrešena Kopernikovom revolucijom – novim teorijskim okvirom koji je inkorporirao kontradiktorne podatke u koherentnu strukturu, tako što je Sunce smestio u centar kosmosa.

Prema Kunovom viđenju, Kopernik nije namerno odbacivao postojeći model. Naprosto, način na koji je tumačio podatke bio je nekonzistentan sa univerzumom čiji je Zemlja centar.

Nakon što je uspostavljena, nova teorija privlači pristalice, obično mlađe naučnike i studente naučnika koji su je formulisali. Oni koji nisu voljni ili nisu sposobni da usklade svoj rad sa novom teorijom, objašnjava Kun u Strukturi, najčešće ostaju u filozofiji, iz koje su se razvile mnoge specijalne nauke. Stariji naučnici imaju problema da se prilagode novoj paradigmi, delimično i zato što ona dovodi u sumnju njihov rad. Vremenom, oni bivaju ignorisani.

Postepeno, ponovo se uspostavlja gotovo potpun konsenzus u pogledu validnosti dominantne teorije, čime ona stiče status paradigme. Naučnici prećutno usvajaju značenje tehničkih pojmova i razvijaju zajednički specijalizovani rečnik da bi olakšali akumulaciju podataka i organizaciju. Osnivaju časopise posvećene svom naučnom polju, razmenjuju reference, kritički sagledavaju rad jedni drugih, procenjujući da li se njime potvrđuje teorija. Paralelno, njihovi učenici uče kako da pristupe problemu na isti način kao i oni. Normalna nauka je nastavila i ciklus kreće iznova.

Kritika Kunove teze

Kun je insistirao na tome da njegovo shvatanje istorije i naučnog procesa nije isto što i naučni progres. Smatrao je da je tok nauke nalik procesu biološke evolucije – ne nužno ka nečemu, koliko od prethodne greške.

Ovakvim shvatanjem naučnog procesa Kun se postavlja kao skeptik u pogledu progresa uopšte. To i jeste najkontroverzniji aspekt njegove teze – onaj zbog kojeg je Struktura najžešće kritikovana, a njen autor napadan ili slavljen kao šampion relativizma. Naime, idejom da se nauka kreće tako što se udaljava od prethodne greške, Kun praktično udara na zamisao nauke kao poduhvata koji teži istini o univerzumu. Šire posmatrano, sukobljava se sa zapadnom tradicijom u koju je utkana ideja o jednoj, potpunoj istini, kao i s jevrejskom, hrišćanskom i muslimanskom kosmologijom koje, takođe, počivaju na principu jedne, kompletne istine.

Za Kuna, promena paradigme nije fundamentalno naučna, već filozofska promena. Nesamerljivost paradigmi znači da ne postoji eksterna pozicija iz koje je moguće utvrditi da li je superiornija jedna ili druga. Ljudi koji su za Kopernika govorili da je lud, objašnjava Kun, nisu u potpunosti pogrešili. Njihova zamisao Zemlje podrazumevala je njenu fiksnu poziciju. „Njihova“ Zemlja nije mogla biti pomerena. Stoga, reći da je heliocentrični sistem tačan, a geocentrični netačan, značilo je ignorisati činjenicu da dva modela podrazumevaju potpuno drugačiju koncepciju Zemlje.

Kunova Struktura prihvaćena je od mnogih kao poricanje postojanja apsolutne istine. Međutim, ako su dve suprotstavljene paradigme jednako smislene, mogu li obe biti istinite? I, ako su obe istinite, ko je konačni arbitar? U tom smislu, Kuna su često kritikovali da nauku svodi na odmeravanje snaga između dva kompetitivna viđenja sveta. Fizičar Friman Dajson (Freeman Dyson) priseća se u svojoj knjizi „The Scientist as Rebel“ da je prisustvovao skupu na kojem su Kunove pristalice aplaudirale upravo ovakvoj interpretaciji njegove teze. Sam Kun javio se za reč i kratko rekao: „Imajte na umu da ja nisam Kunovac.“

Kun je kritikovan i za podizanje zida između fundamentalne nauke (metanaučna istraživanja) i primenjene nauke (nauka čiji je cilj dostizanje specifičnih, često društveno važnih ciljeva). Njegov stav je, naime, bio da naučnici u normalnom stadijumu nauke treba da ignorišu „društveno važne probleme“ i da se fokusiraju na rešavanje zagonetki unutar paradigme. Drugim rečima, problemi koji se moraju rešiti da bi se unapredio ljudski život, a koji ne mogu da se reše metodama date paradigme, u normalnoj fazi nauke nisu ništa drugo do distrakcija od bitnijih problema. Kun, na neki način, sugeriše naučnicima da se u određenoj meri „zatvore“ i posvete progresu unutar granica svoje paradigme. Stiv Fuler (Steve Fuller), profesor sociologije na Univerzitetu u Varviku, interpretira ovaj deo Kunove teze ( „Thomas Kuhn: A Philosophical History for Our Times„) kao ideju da paradigma, u svojim ranim razvojnim fazama treba da bude zaštićena od nemilosrdne kritike.

U godinama nakon objavljivanja Strukture, Kun je nastojao da se osvrne na neke od kritika. Na primer, u predavanju iz 1973. godine (zabeleženom u zborniku „The Essential Tension„), suprotstavio se optužbi da je relativista. Govori o pet kriterijuma na osnovu kojih se može ustanoviti koja je od alternativnih teorija i paradigmi bolja: preciznost, konzistentnost, domet, jednostavnost, plodnost. Isto tako, kasnije je pojašnjavao da kontinuitet neke paradigme nije nužno loša stvar. On omogućava naučnicima da organizuju sve veće količine znanja, prikupljenih kroz kumulativan proces naučnog istraživanja.

Kun – plagijator?

Na stranu sa kritikama; pitanje da li je Kun zaslužan za ideje iznete u Strukturi s pravom je pretresano. Sredinom 1940ih, mađarsko-britanski  naučnik-filozof Majkl Polanji (Michael Polanyi) objavio je vrlo slične ideje o značaju lične filozofije naučnika i učenja na osnovu primera kroz koje prolazi u procesu obrazovanja. Sam Kun je kasnije priznao da je iz više izvora bio upoznat s Polanjijevim radom.

Svoj najobuhvatniji rad na temu, „Personal Knowledge„, Polanji je objavio 1958. Početkom 60ih, Kun je eksplicitno opisao svoja razmišljanja kao bliska Polanjijevim, ali je njegovo ime pomenuo samo u fusnoti prvog izdanja Strukture (i još jednom, u drugom izdanju, publikovanom 1970. godine). Kada je Polanji glasno zatražio priznanje za svoje ideje, Kun je u privatnoj prepisci priznao da možda ima „veliki dug“ prema starijem naučniku. Ali, nešto pre sopstvene i dugo nakon Polanjijeve smrti, revidirao je ta priznanja, tvrdeći da Polanji zapravo i nije imao veliki uticaj na njega, te da je namerno odložio čitanje Ličnog znanja sve dok nije završio Strukturu, i to iz straha „da se ne bih vratio na prethodne principe i počeo od početka.“

Fizičke i društvene nauke

Čitaocu Kunovog dela mora upasti u oči fokus na fizičke nauke i „ignorisanje“ biologije i društvenih nauka. U izvesnoj meri, tako nešto je i očekivano s obzirom da je Kun teorijski fizičar. Ali, takođe je istina da je prominentnost fizičkih nauka u prvoj polovini dvadesetog veka i početnim periodima hladnog rata omogućavala prozor u naučnu zajednicu i šablone po kojima se naučna teorija razvija.

Kun je primetio da paradigme koje se takmiče za dominaciju nikada ne koegzistiraju dugo i da do progresa u normalnoj nauci dolazi onda kada naučnici rade unutar samo jedne paradigme. Društvene nauke su, međutim drugačije. U njihovom slučaju, nemoguće je tako lako ostaviti po strani fundamentalne filozofske zamisli. Štaviše, njih definišu višestruke, ponekad međusobno kontradiktorne paradigme. Baš iz tog razloga, smatrao je Kun, neke društvene nauke nikada neće dospeti u stadijum normalne nauke.

Za razliku od fizičkih nauka, društveni naučnici generalno ne mogu zbog neslaganja da preokrenu dogovoreno rešenje problema. Društvene nauke su bazirane na suprotstavljenim pogledima o tome šta je svet i kakav bi trebalo da bude: osnovni pojmovi, kao što su „država“, „institucije“ ili „identitet“, ne mogu se definisati konsenzusom. Suprotstavljene paradigme marksističkihkejnizijanskih i hajekianskih ekonomista nastaviće da koegzistiraju. Nužno će, dakle, postojati granice za dostignuća društvenih nauka, s obzirom da nedostatak konsenzusa nedvosmisleno znači da se argumenti pre odnose na pitanja teorije, nego na pitanja primene teorije. Uz to, s obzirom da je u društvenim naukama teže izvoditi eksperimente i testirati kontrateze, one ne mogu da prate model fizičkih nauka. I protok vremena je relevantan faktor; kako objašnjava Volfgang Štrek (Wolfgang Streeck): „Ono što se istorijski desilo ne može biti povučeno – što takođe znači da nikada ne može postojati potpun povratak na prethodno stanje, jer će sećanje na dešavanja u međuvremenu uvek biti prisutno. Vojna diktatura koja je uspostavljena nakon obaranja demokratije nije ista kao vojna diktatura koja prati, recimo, stranu okupaciju.“

Uprkos ovim kritikama, mnogi društveni naučnici su prihvatili – ili možda prilagodili – Kunovu tezu. To im je omogućilo da podignu nivo svog rada.

Društvene nauke nikada neće moći da ispune visoke standarde eksperimentisanja i proverljivosti koje nameće pozitivizam. Definišući nauku kao posvećenost naučnika paradigmi, unutar koje onda rade na oplemenjivanju svojih teorija, Kun im obezbeđuje standard kojem mogu da teže. Mada im, zbog nemogućnosti konsenzusa o dominantnoj paradigmi, osporava status paradigmatske nauke, u društvenim naukama njegova teza tumači se kao preporuka, primenjiva na svaku od suprotstavljenih paradigmi zasebno. Takvo tumačenje omogućuje društvenim naukama da se smatraju jednako naučnim kao i fundamentalne nauke.

Kun vs. Poper

Karl PoperNeslaganja oko toga šta se može smatrati naukom i kako i da li društvo naučnike može smatrati zaslužnim za standard istine na određenom polju, posebno su se izoštrila u periodu nakon debate koju je Kun vodio sa daleko iskusnijim kolegom Karlom Poperom (Karl Popper), 13. juna 1965, u Londonu. Iako među njima nije bilo neke značajne razmene pre i posle ovog susreta, njihovo neslaganje često se ističe kao glavni događaj u razvoju filozofije nauke u dvadesetom veku.

Popularan pogled na konflikt, najčešće od strane Kunovih pristalica, navodnog pobednika debate, kaže da je Kun bio revolucionaran u svom polju, te da je njegovo stanovište – slobodno propitivanje –  trijumfovalo nad striktnim empirijskim i logičkim standardima pozitivista. Poper je, sa druge strane, često smatran kvazi-pozitivističkim braniocem autoriteta nauke. Ali, kako Stiv Fuler diskutuje u svojoj knjizi „Kuhn vs. Popper: The Struggle for the Soul of Science„, ova popularna koncepcija nije samo karikatura, već i inverzija istine o dvojici filozofa.

Suštinski, Poper je nauci postavio rigoroznije standarde. Po njemu, da bi naizgled naučna tvrdnja odista i bila naučna, ona mora biti opovrgljiva; to praktično znači da je zamisliv eksperiment kojim bi se data tvrdnja mogla pokazati neistinitom. Klasičan primer opovrgljivosti nauke bila bi, na primer, ajnštajnovska fizika; ona pravi specifične, dobro definisane predikcije koje se mogu testirati opservacijom. Nasuprot njoj bila bi frojdovska psihologija; psihoanaliza nije generisala dobro definisane predikcije i pokazala se vičnom u reformulisanju svojih objašnjenja kako bi ih uskladila sa opservacijama, menjajući detalje u cilju spasavanja teorije.

Definišući nauku na ovaj način – u terminima racionalnog kriterijuma empirijske opservacije – Poper je naučni alat učinio jednako dostupnim filozofima nauke, skepticima, običnim ljudima, tj. svima koji hoće da testiraju same naučnike, sklone da svoje tvrdnje podupiru pozivajući se na sopstveni autoritet naučnika. Sem toga, po njemu, nove naučne teorije treba u startu dočekati sa skepsom. Nasuprot Poperu, osim što se zalagao za inicijalnu poštedu novih teorija, Kun je jednom od ključnih karakteristika zdravog funkcionisanja naučne zajednice smatrao njenu praksu da u izolaciji, unutar zajednice, razdvaja dobre teorije od manje uspešnih konkurenata.

Na neki način, i Poper i Kun videli su sebe kao branitelje slobodnog ispitivanja, ali njihovi koncepti jesu bili fundamentalno suprotni. Kunova teza je rezervisala slobodno ispitivanje isključivo za naučnike. Ono bi se ticalo legitimne paradigme, a paradigma je legitimna ukoliko se u vezi s njom slože sami naučnici. Poper, poznat po brizi za sudbinu otvorenog društva, mislio je da ova ideja marginalizuje ulogu skepticizma, smatrajući ga bitnim jedino u trenucima krize, i na taj način podriva slobodno ispitivanje kao metodološku posvećenost istini.

Popera je posebno brinulo nastojanje pojedinih društvenih naučnika da proguraju političke i društvene teorije, bez otkrivanja njihovih filozofskih temelja. Neke od velikih katastrofa 20. veka, smatrao je, rezultat su široke, nekritičke prihvaćenosti teorija koje su društvo svele na nivo mašine kojom upravljaju kompetentni autoriteti.

Motivacija za princip opovrgljivosti delimično potiče i od Poperovog nastojanja da umanji autoritet društvene nauke; ukoliko se dopusti da on bude toliki da mu se priznaje mogućnost predviđanja i uređivanja društva, onda može da vodi pasivnoj javnosti i tehnokratiji, u najboljem, a modernom kmetstvu ili totalitarizmu, u najgorem slučaju. Kun nije imao ambicija u pogledu društvenih nauka, ali njegova teza implicira da teoriji, ma koliko bilo netačna, treba omogućiti da dominira naučnim i javnim mišljenjem sve dok se ne uruši pod teretom svojih nedostataka.

Kun i sledbenici smatrali su princip opovrgljivosti nemogućim i nerealističnim standardom. Po njima, svaka paradigma ima neke anomalije i upravo su one od kritične važnosti za određivanje pitanja koje će normalna nauka težiti da reši. Poperov standard, s druge strane, čini se da zahteva od naučnika konstantnu preokupiranost metafizičkim, pre-paradigmatskim pitanjima. Na izvestan način, to i jeste bio Poperov cilj. Želeo je da natera društvene naučnike da se stalno fokusiraju na pitanje prvog principa i tako izbegnu uzdizanje novih opasnih filozofija koje lažno nose zastavu nauke.

Mehanizam vs. organizam

Ranih šezdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Kun pisao Strukturu, najprominentnije su bile fizičke nauke. Danas je vreme uspona biologije. Zapanjujuće, ali Kun se uopšte nije bavio pitanjem koliko se Darvinova (Charles Darwin) revolucija uklapa u njegovu tezu. Štaviše, pitanje je u kojoj meri je njegova teza kompatibilna s teorijom ćelije, molekularnom genetikom i drugim probojima u istoriji biologije.

Razlike između fizike i biologije – njihove različite metode i metafore – nemerljivo su bitne za način na koji razumemo sebe i naš svet.

Negde sredinom devetnaestog veka, pretpostavke moderne nauke počele su da igraju izrazito važnu ulogu u političkoj filozofiji. Naučni način mišljenja prožima pisanje Konta (Auguste Comte) i Marksa (Karl Marx), a do kraja veka, s radom Vebera (Max Weber) i Dirkema (Emile Durkheim), započinje era društvene nauke.

U početku, brojni društveni naučnici posmatrali su društvo u pojmovima savremene fizike; usvojili su prosvetiteljsko verovanje u nauku kao izvor progresa i smatrali su fiziku arhetipskom naukom. Shvatajući društvo kao mehanizam koji se mogao konstruisati i podesiti, počeli su da odbacuju filozofska pitanja kao nevažna, baveći se time kako mehanizmi društva rade i mogu li se popraviti. Generacije društvenih naučnika radile su verujući u nadmoćnost fizike i mehanističkog razmišljanja, smatrajući kvalitativni pristup daleko manje vrednim i naučnim u odnosu na kvantitativna istraživanja. Glavne teorije društvenih nauka, od bihejviorizma, preko funkcionalizma, do konstruktivizma i dalje, prećutno misle o čoveku i društvu kao mašinama i sistemima.

S obzirom na dominaciju mehanističkog mišljenja u društvenim naukama, činjenica da je Kun svoju tezu gotovo isključivo rezervisao za fiziku davala je društvenim naučnicima osnov da svoje filozofske pretpostavke smatraju legitimnim. Oni su Strukturu videli kao potvrdu sopstvenom pristupu.

Pola veka od objavljivanja Kunove teze, svetom nauke dominira biologija, a koncept društva kao mašine više nije u modi; nju je smenio „organizam“, nova omiljena metafora teorije društva. Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) na primeru ekonomije objašnjava zašto je smisleno da se društveni naučnici okreću biologiji i ekologiji u potrazi za analogijama koje će ugraditi u svoje teorije. Jedan od najvećih izazova svake ekonomske teorije jeste pitanje ekonomske dinamike. Ekonomije se, naime menjaju. Može se reći da evoluiraju; ne ostaju fiksirane poput njutnovske mašine sa jedva pokretnim delovima. U tom smislu, sasvim je logično udaljavanje ekonomske nauke od metafore sistema i njeno približavanje metafori organizma.

Pomeranje sa mehanističkog ka evolucionom modelu izgleda kao korak u pravom smeru. Manje teži predviđanju budućnosti i unapred računa na česte promene stabilnosti modernih ekonomija. Uz to, biološki model može ispravno da prepozna ljude kao svrsishodna i kreativna bića, dok mehanistički modeli smatraju ljude kao objekte koji jedva da reaguju na spoljašnje podražaje.

S druge strane, i biološki pristup u društvenim naukama predstavlja redukcionizam. I on ima ograničenu eksplanatornu moć. Biološke nauke, kao i fizičke, lišene su filozofskih briga, pitanja koja se tiču duše ili suštine života; ona su prepuštena različitim granama filozofije i teologiji. Veći deo moderne biologije teži da imitira fiziku, shvatajući ljudski organizam kao kompleksnu mašinu: mišljenje postaje hemijski potencijal i električno pražnjenje, interesi i motivacije postaju nagoni da se ovekoveči genom, a ljubav postaje tek nešto malo više od iluzije. I takvi stavovi mogu postati problematični ako ih držimo za jedini način na koji se može razumeti ljudska priroda, a ne kao poslednji. Naime, naši odgovori na ova ne-naučna pitanja uslovljavaju naše viđenje sveta i tumačenje naučnih otkrića.

Nužnost filozofije

Svaki model koji društveni naučnici koriste, bilo da je izveden iz fizike, biologije ili ekologije, sadrži određene filozofske pretpostavke o ljudskoj prirodi i o optimalnom funkcionisanju društva. Posmatranje društenih odnosa kao pomeranje sata implicira skup drugačijih uverenja u odnosu na ona koja prihvatamo kada na te iste odnose gledamo kao na funkcije ćelije. Kako je rad društvenih naučnika tesno povezan sa filozofskim zapitanostima oko kojh težimo da se ne slažemo, u društvenim naukama uočavamo veći broj modela koji se simultano takmiče da budu prihvaćeni. Kako ova trka izvire iz razlika u prećutanim metafizičkim pretpostavkama naučnika, ona na neki način predstavlja ponavljanje nekadašnjih borbi različitih filozofskih pogleda na svet, samo što više nije uočljivo da je reč o filozofiji.

Koliko god bila velika eksplanatorna moć određene društvene teorije, možda najveće ograničenje društvenih nauka uvek će se pojavljivati otuda što teorija ne može mnogo da kaže o tome da li određenu akciju treba izvesti kako bi se desila društvena promena. Ako se ima u vidu da su predmet društvenih nauka društveni odnosi, onda su pitanja o tome da li neku društvenu promenu treba izvesti, ko bi trebalo da je izvede i kako bi bilo najbolje izvesti je – etička pitanja. Može se reći da bi smanjenje stope alkoholizma bilo poželjno, ali se ne može reći da su svi društveni akteri – vlada, zdravstveni sistem, stručnjaci za mentalno zdravlje, crkva – jednako odgovorni za ispunjenje tog zadatka. Odgovor na to pitanje uvek zavisi od našeg pogleda na ispravno funkcionisanje institucija i zamisli o dobrobiti društva.

Bez obzira da li društvo vidimo sličnim fizičkoj mašini, ili kao biosferu, ili kao organizam, kao najvažnije prethodno pitanje ostaje sposobnost prepoznavanja ograničenja svakog modela. Prema onome što učimo od Kuna, nauka koja sebe odvaja od svoje filozofske osnove samu sebe čini nesposobnom da odgovori na taj izazov.

Kunova teza često je shvatana kao sugestija da je izbor između suprotstavljenih teorija ili paradigmi arbitraran – bezmalo stvar ličnog ukusa. U pomenutom predavanju iz 1973, Kun navodi pet kriterijuma (preciznost, konzistentnost, domet, jednostavnost, plodnost) po kojima je moguće utvrditi superiornost jedne alternative u odnosu na drugu. Šta ovi kriterijumi tačno znače, kako se primenjuju na datu teoriju, kojim priroritetnim redosledom – to su pitanja za onog ko procenjuje suprotstavljene teorije. Istovremeno, postojanje standarda, čak i kada su oni otvoreni za debatu, omogućava da nešto bude dostupno za javnu diskusiju.

Trajna vrednost Kunovih teza ogleda se u tome što nas podseća da bilo koja nauka, ma koliko naizgled pročišćena od mrlja filozofskih spekulacija, nije ništa drugo do ugrađena u filozofski okvir. Ogroman uspeh fizike i biologije nije rezultat potpune samostalnosti ovih nauka od filozofije, već proizilazi iz toga što je fizičari i biolozi naprosto zanemaruju. Oni koji su skloni da ovo zanemarivanje protumače u smislu da je filozofija mrtva sveukupno, ili da je zamenjena naukom, zanemaruju Kunovu tezu: Istorija nam je više puta pokazala da periodi progresa u normalnoj nauci – kada je filozofija izgledala sporna – mogu biti dugi i stabilni, ali vode do vremena kada ne-naučna, filozofska pitanja opet postaju glavna.

Jedna trajna nevolja sa Kunovim klasičnim delom posledica je njegovog suženog fokusa. Usled toga, Struktura ne daje odgovor na mnoga pitanja, uključujući pitanje šta je nauka i šta nauka treba da bude. Mnogi filozofi nauka, uključujući Popera, nudili su ne samo deskripcije na temu šta je nauka već i moćne recepte za nju. Kunov rad ne dotiče se ni pitanja vrednosti nauke i dobrobiti društva, ostajući nem povodom opasnosti od slepog prihvatanja naučnog autoriteta.

Iako je Kun, koji je umro 1996, ponekad bivao pogođen kritikama koje su mu upućivane, shvatao je važnost svog tog bockanja i gurkanja. U svom predavanju iz 1973, ističe: „Naučnike je uvek moguće pitati da objasne svoje izbore, da izlože osnovu svojih sudova. Takvi sudovi su sami po sebi diskutabilni i čovek koji odbija da diskutuje svoje zaključke ne može očekivati da bude shvaćen ozbiljno.“ Ako ni zbog čega drugog, Kun zaslužuje poštovanje zbog rigoroznih kritika kojima je bio izložen. Konačno, njegove teze iz Strukture, i pet decenija po objavljivanju, uspevaju da podstiču, poduče i uznemire.

Advertisements

2 comments

  1. Povratni ping: Karl Poper: Indukcija vs. opovrgljivost « Mind Readings

  2. Povratni ping: Tomas Kun: Revolucionar | veljahudin

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: