Telo – organ mišljenja i govora

l.php1

Telesna kognicija (embodied cognition), ideja da um nije samo povezan s telom, već i da ono značajno utiče, pa u izvesnoj meri i determiniše procese mišljenja, jedna je od najkontraintuitivnijih paradigmi u kognitivnoj psihologiji. U oštrom je sukobu sa zdravorazumskom teorijom uma, idejom na kojoj je Rene Dekart (René Descartes), u 17. veku, izgradio filozofiju dualizma između duha/duše/psihe/uma i tela. Po njoj, čovek je sklopljen iz dve različite supstance: (i) materije, od koje je sačinjeno njegovo telo i koja zauzima prostor, deljiva je, opažljiva i merljiva; (ii) duha, odnosno „nematerijalne supstance“, koja čini njegovu dušu/um, nije prostorna, nedeljiva je i ne može se ni posmatrati ni meriti.

Verovatno zahvaljujući poklapanju između Dekartovog shvatanja ljudskog uma i zdravorazumske ili folk psihologije – seta urođenih psiholoških „znanja“ na bazi kojih pretpostavljamo da drugi, baš kao i mi sami, imaju emocije, misle, osećaju bol itd. – kartezijanska filozofija cvetala je i nakon Dekarta u meri da je njen uticaj na savremeno mišljenje i nauku teško predimenzionirati. Iz nje su proistekla dva „aksioma“, koja će postati dva kamena spoticanja naučno zasnovanoj psihologiji i bihejvioralnim naukama: (i) bestelesni um implicira bestelesni razum; (ii) razum je transcendentan i univerzalan.

Kognitivna nauka okreće ovakav filozofski pogled na prirodu čoveka naglavačke. Po njoj, ljudski um i kapaciteti mišljenja predstavljaju nusproizvod prirode čovekovog mozga, tela i telesnih iskustava. Ne radi se o trivijalnoj tvrdnji očiglednog – da nema mišljenja bez tela. Reč je o daleko ozbiljnijoj propoziciji – da struktura razuma ili način mišljenja direktno zavisi od detalja telesnog sklopa. Stoga, da bismo razumeli kako mislimo i zaključujemo, neophodno je da razumemo detalje našeg vizuelnog, motoričkog i neuralnog sistema.

Šta ovo tačno znači? Znači da čovekov razum ne počinje i ne završava se u mozgu. Drugim rečima, na kognitivine procese utiču, čak ih u dobroj meri strukturišu i određuju, iskustva našeg tela u interakciji s fizičkim svetom. Nije slučajno što, na primer, govorimo da nam se neko popeo na glavu, da je nekome ušla voda u uši, da je neko proključao ili što o afektivnoj (emocionalnoj) bliskosti govorimo kao o nečem toplom: „Zagrejan je za nju.“

Telesna kognicija je relativno mlada paradigma. Njeni intelektualni koreni sežu najdalje do Hajdegera (Martin Heidegger), Merlo-Pontija (Maurice Merleau Ponty) i Djuija (John Dewey). Empirijsko testiranje hipoteza o otelovljenom mišljenju počelo je pak tek pre dvadesetak godina, prevashodno zahvaljujući profesoru kognitivne lingvistike na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju Džordžu Lejkofu (George Lakoff).

448px-ChomskyŠezdesetih godina prošlog veka, Lejkof je na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT) pohađao kurs lingvistike kod Noama Čomskog (Noam Chomsky), čoveka koji je odigrao nemerljivo važnu ulogu u tzv. prvoj kognitivnoj revoluciji. Njegova recenzija Skinerovog (Burrhus Frederic Skinner) „Verbalnog ponašanja“ („Verbal Behavior„) simbolički je označila kraj bihejviorizma i dala legitimitet povratku pojmova „svest“ i „mentalno“ u psihologiju.

Prevrati u nauci se, naravno, ne događaju preko noći i retko su proizvod delovanja usamljenog pojedinca. Naime, nezadovoljstvo bihejviorizmom, koji je iz psihologije proterao sve što se ne može meriti i smestiti u okvir stimulus-reakcija, već je postojalo. Čomskijeva kritika „Verbalnog ponašanja“ samo je na primeru tako važnog fenomena kao što je jezik pokazala da dominantni psihološki pravac tog vremena, bihejviorizam, nije u stanju da ga objasni.

Ukazati na nedostatke bihejviorizma nije samo po sebi bilo dovoljno. Psihologiji je bio neophodan alat pomoću kojeg će se uhvatiti u koštac s mentalnim fenomenima, prvenstveno s onim što danas nazivamo višim kognitivnim funkcijama, kao što su mišljenje, pamćenje, zaključivanje, odlučivanje, a da se pri tom ne vrati na instrospekciju kao jedini metod, za koji se uveliko znalo da ima suviše nedostataka.

Ključni pomak dogodio se izvan psihologije. Izum digitalnog kompjutera obezbedio je psiholozima i kognitivnim naučnicima, koji su još od Turingove mašine uveliko razmišljali o mogućnostima veštačke inteligencije, moćnu paradigmatsku analogiju: Um je softver, implementiran ili realizovan pomoću mozga, kojem pripada uloga hardvera.

Mada analogija nije mogla biti do kraja tačna, imajući u vidu da kompjuter inputom u vidu simbola manipuliše na bazi algoritama nesvesnih značenja samih simbola, tzv. mašinski funkcionalizam jeste omogućio pomeranje psihologije ka rigoroznije utemljenoj naučnoj disciplini. Mišljenje, shvaćeno kao manipulacija mentalnim predstavama, ako ništa više, omogućilo je psiholozima da se kognitivnim procesima bave kao materijalnim procesima. Ukratko, ako mašina može da misli i zaključuje, onda mišljenje i ostali kognitivni procesi mogu da se odvijaju bez postuliranja duše ili bilo kakvog ne-fizičkog entiteta.

Čomskijeva lingvistika savršeno se uklapala u paradigmu. U teorijskom okviru njegove generativne gramatike (generative grammar), barem kada je o sintaksičkom nivou reč, svaki jezik može se svesti na manipulaciju simbolima po određenim pravilima – algoritmima – koja rezultira gramatički ispravnim rečenicama. Očišćena od semantike i upotrebne prakse, Čomskijeva teorija pokazala se nenadmašnom u proučavanju jezičke strukture i mehanizama usvajanja jezika, tj. načina njegovim ovladavanjem.

Visok nivo apstrakcije ujedno je, međutim, i mana jezičke teorije Noama Čomskog. Naime, upotreba jezika, njegovo razumevanje i interpersonalna komunikacija neminovno podrazumevaju semantiku – tj. značenje reči. Na tom istom nivou prepoznaju se i slabosti analogije um-kompjuter. Softver jeste u stanju da prepozna reči, čak i njihovo značenje, ali nije u stanju da prepozna metaforu, ironiju, sarkazam – emocionalni ton koji predstavlja izuzetno važnu komponentu međuljudske komunikacije.

Negde od 1963. godine, oko Lejkofa je, pre svega na Berkliju, počela da se okuplja grupa lingvista i psihologa, koji su smatrali da je okvir koji nudi klasična kognitivna paradigma neadekvatan da do kraja objasni mentalne fenomene, kao što su upotreba jezika i mišljenje. Štaviše, smatrali su da je gramatika svakog jezika u izvesnoj meri zavisna od semantike, a da je u jednačinu na kojoj počiva kognicija, pored mozga, neophodno uključiti i telo.

Mada je Lejkofov istraživački program već sredinom 60ih godina prošlog veka bio poznat pod imenom kognitivna lingvistika, termin telesna kognicija pojaviće se tek 1980, kada Lejkof i njegov kolega, filozof Mark Džonson (Mark Johnson), objavljuju knjigu „Metaphors We Live By“ (pdf).

U knjizi, njih dvojica se ekstenzivno bave pitanjem kada, kako i zašto koristimo metafore, da bi zaključili dve stvari: (i) čovek misli u metaforama; (ii) semantika „izvire“ iz tela.

    • Pojam kontrole shvatamo kao nešto što se nalazi gore, iznad, dok predmet kontrole doživljavamo kao da se nalazi dole, ispod: „Imam kontrolu nad njim,“ „Ona je na visini zadatka,“ „Izdigao se iznad situacije,“ „Nalazi se pod njegovom kontrolom.“
    • Ljubav često opisujemo kao fizičku silu: „Među njima je postojala hemija,“ „Izgarao je od ljubavi za njom,“ „Videlo se da među njima ima varnica,“ „Među nama vlada magnetska privlačnost.“
    • Sreća/tuga su samo dva primera osećanja o kojima najčešće govorimo u terminima telesnih iskustava, u smislu da ih opisujemo rečima kojima opisujemo interakciju s fizičkom sredinom: „Poletela bih od sreće,“ „Osećam se kao da lebdim,“ „U daunu sam,“ „Noge su mi teške koliko se loše osećam.“ Naš govor o osećanjima i raspoloženjima praktično je prepun metafora zasnovanim na fiziologiji emocija.

Nizom ovakvih primera, Lejkof i Džonson nastojali su da pokažu u kojoj meri je metafora prisutna u svakodnevnom jeziku, tačnije, u kojoj meri je pojmovni aparat kojim se služimo kada mislimo i delujemo po svojoj prirodi metaforičan, a metafore ukorenjene u telu i telesnom.

Tokom devedesetih, s razvojem neuronauke, telesna kognicija dobija na popularnosti u akademskim krugovima. Iz disertacija trojice istraživača, Kristofera Džonsona (Christopher Johnson), Džozefa Grejdija (Joseph Grady) i Šrinija Narajanana (Srini Narayanan), nastaće Neuralna teorija primarnih metafora (pdf), prema kojoj dobar deo jezika kojim se služimo praktično vuče značenje iz naše telesne interakcije. Tako, na primer, o besu govorimo kao o ključanju, uzavrelosti i gubitku kontrole, nesvesni da emociju besa podvlače upravo takve fiziološke reakcije: rast telesne temperature, ubrzanje srčanog ritma, slabljenje kontrole impulsa.

Na izmaku devedesetih, Lejkof i Džonson ponovo su se udružili da bi napisali „Philosophy in the Flesh„, knjigu koja na više od šest stotina strana do u najsitnije detalje secira metaforičku strukturu mišljenja i jezika, okrećući naglavačke filozofske premise na kojima počiva zapadno mišljenje o duši/umu:

    • Um je telesne prirode.
    • Mišljenje je dominantno nesvesno.
    • Čak i apstraktni pojmovi su metaforički.
    • Procesi mišljenja ne mogu počivati na apstraktnoj manipulaciji simbolima, budući da su kognitivni procesi telesni procesi.

U prethodne dve decenije, socijalni i kognitivni psiholozi izveli su na desetine eksperimenata koji idu u prilog tezi poznatoj kao telesna kognicija i koja bi se, po analogiji s Dekartovom maksimom – „Mislim, dakle, postojim“ – mogla formulisati kao: „Imam telo, dakle, mislim.“ Mada je još uvek reč o veoma generalnom teorijskom konceptu, on može da obuhvati niz psihosocijalnih empirijskih fenomena – od toga da o osobama koje volimo govorimo kao o bliskim (blizu je fizička kategorija), preko toga da o pozitivnim emocijama govorimo kao o toplini (toplota je fizički fenomen koji čulno opažamo), do toga da o moralnom govorimo kao o nečemu bez mrlje (taloženje prljavštine i njeno uklanjanje su fizički procesi):

    • Starenje je usporavanje. Profesor psihologije na Univerzitetu Jejl Džon Barg (John Bargh) izveo je, 1996. godine, interesantan eksperiment (pdf). Učesnicima u studiji, dat je zadatak da od ispremetanih reči sastave rečenice. Jedna grupa studenata zapravo je sklapala rečenice koje asociraju na starost i starije ljude. Pokazalo se da su oni sporijim hodom napuštali laboratoriju u odnosu na ispitanike koji nisu primovani na ovaj način.
    • Toplo je blisko. Nedavno, zajedno sa kolegom Lorensom Vilijamsom (Lawrence E. Williams), Barg je osmislio eksperiment, kojim je pokazano da puko držanje tople šolje s kafom u ruci (telesno iskustvo toplote) može da pojača percepciju ostvarene bliskosti u interakciji između dve osobe koje se prvi put sreću. (Povežite to s rečenicom „Ni kafu ne bih popio/la sa tom osobom.“)
    • Budućnost je napred. Istraživači sa dva britanska univerziteta izveli su studiju (pdf) u kojoj su od ispitanika tražili da misle o događajima iz prošlosti ili kontempliraju budućnost. U prvom slučaju, ispitanici su težili da zauzmu pozu u kojoj je telo blago nagnuto unazad; u drugom, suprotno, naginjali su se napred (položaj tela praćen je specijalnim senzorima, tako da rezultat nije mogao biti modifikovan pod uticajem očekivanja istraživača).
    • Ženstveno je mekano. Istraživači socijalne kognicije odavno su utvrdili stereotip o muškarcu kao čvrstom i ženi kao mekanoj, tj. o jačem i slabijem polu. Baveći se percepcijom pola/roda grupa američkih i kanadskih istraživača predstavila je subjektima nejasne fotografije lica, na osnovu kojih nije bilo moguće utvrditi pol/rod portretisane osobe. Ispitanici koji su instruirani da tokom zadatka u ruci drže mekanu lopticu, češće su osobe s fotografija kategorizovali kao osobe ženskog pola/roda (pdf).
    • Važno je teško. Kada hoćemo da kažemo da je nešto važno ili značajno, često govorimo da to nešto ima težinu. Tim psihologa sa Univerziteta u Amsterdamu tražio je od učesnika u svom eksperimentu da procene vrednost manje poznatih stranih valuta, kao i politički značaj političkih lidera, gradonačelnika Amsterdama itd. Kako su ispitanici odgovore davali u pisanoj formi, papir na kojem su ispunjavali upitnik dat im je s podmetačem na čijem vrhu se nalazio metalni držač. Subjekti čiji je držač bio teži, u proseku su i valute i lidere procenjivali vrednijim (pdf).
    • Emocionalno je toplo. O ljudima koji se ne ustežu da pokažu emocije, predusretljivi su u interpersonalnim odnosima i empatični u socijanoj interakciji obično kažemo da smo topli. Društvene odnose često tumačimo u terminima fizičkog iskustva toplote: „Toplo su me prihvatili,“ „toplina doma“ itd. Istraživači sa Univerziteta u Torontu osmislili su zanimljiv eksperiment, u kojem su od subjekata tražili da se prisete situacija u kojima su iskusili prihvatanje, ili onih u kojima su osetili socijalnu ekskluziju (pdf). Ispitanici iz prve grupe, prema rezultatima studije, procenjivali su temperaturu u prostoriji u kojoj se odigravao eksperiment, u proseku, pet stepeni višom u odnosu na subjekte iz druge grupe.
    • Moralno je čisto. Postoji čitav niz studija u kojima su istraživači u oblasti socijalne kognicije pokazali da je metaforičko mišljenje o moralno ispravnom kao o čistom često i bukvalno fizički utemeljeno. Tako, na primer, studenti koji rade test u prostoriji aromatizovanoj antiseptikom ređe pokušavaju da varaju nego kada borave u neurednom prostoru; subjekti u jednom od čuvenih eksperimenata, misleći da učestvuju u degustaciji nove vrste peciva, pokazali su svojim ponašanjem da ljudi, kada jedu u prostoriji namirisanoj osveživačem, manje mrve i nastoje da počiste za sobom nakon obeda. U jednoj od novijih studija, istraživači sa Univerziteta u Torontu instruirali su ispitanike da se prisećaju situacija u kojima su lično počinili preljubu ili varali na testu, dok je od druge grupe ispitanika traženo da se sete prilika u kojima smatraju da su postupali u skladu s opšteprihvaćenim moralnim normama. Na izlazu iz laboratorije, bili su u mogućnosti da biraju između dva poklona iste vrednosti (navodno u znak zahvalnosti za učešće u eksperimentu). Ispitanici iz „nemoralne“ grupe češće su birali antiseptički gel za ruke nego penkalo, koje su preferirali ispitanici iz „moralne“ i „moralno neutralne grupe“ (kontrolna grupa).
Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: