Zašto je mozak „lud“ za ljudskim licem ili otkud Isus na tortilji?

tekst

Iz razloga koji su posve očigledni, ova fotografija nosi naziv „Lobanjski cvet„. Nesumnjiva sličnost između napola uvele ruže i ljudske lobanje je, razume se, sasvim slučajna. Uprkos tome, ne možemo a da je ne prepoznamo kao deo ljudske anatomije. Zašto?

Iz istog razloga iz kojeg na NASA-inoj fotografiji površine Marsa, takođe, vidimo ljudsko lice:

tekst1

Vidimo ga i na snimku jednog od islandskih vulkana, načinjenom iz vazduha:

tekst2

Iako smo svesni da je reč o umivaoniku ili kadi, sledeća fotografija neizostavno priziva asocijaciju na ljudski lik:

tekst3

O čemu se radi?

Najkraći odgovor je „paraidolija“ – sklonost ljudskog uma da neprepoznatljive ili slabo prepoznatljive podražaje oblikuje u smisleni, poznati percept.

Zahvaljujući ovom fenomenu, Doni Li, domaćici iz Ohaja, Isus se „ukazao“ na piroškama koje je spremala za jedan nedeljni doručak. Nešto slično, s tim što je ovog puta u pitanju bila tortilja, 1977. godine, desilo se Meksikanki iz Lejk Artura. Dajana Dajser, iz Majamija, zaradila je svojevremeno na eBay-u 28.000 dolara; tom prilikom, prodala je sendvič, star deset godina, na kojem se „vidi“ Isusov lik.

Navedene primere religijski obojenih paraidolija nadmašuje Torinski pokrov ili Sveti Pokrov – parče tkanine sa otiskom muškog tela, koje se kao nadaleko poznata hrišćanska relikvija čuva u Katedrali sv. Jovana Krstitelja u Torinu. Milioni hrišćana veruju da je Hristovo telo nakon raspeća bilo umotano baš u taj komad platna i na njemu „jasno prepoznaju“ Isusov odraz:

tekst4

Paraidolija nije ograničena isključivo na ljudska lica. Na fotografiji koja sledi, još jednom NASA-inom snimku površine Marsa, većina ljudi vidi glavu slona.

elephantmars

Ipak, kada je o paraidoliji reč, dominacija ljudskog lica je nesumnjiva: „vidimo“ ga na površini Meseca; u pesku; na površini vode; raspored kamenčića na plaži ume da podseti na čovekov lik. Reč je o toliko rasprostranjenom fenomenu da kognitivni psiholozi govore o pristrasnosti ljudskog uma u korist facijalnog, a neuronaučnici o tome da mozak „voli“ lica.

Zašto baš ljudsko lice?

Evo šta o tome, u svojoj knjizi „Svet progonjen demonima„, kaže Karl Sagan (Carl Sagan):

Čim je u stanju da vidi, novorođenče prepoznaje lica i nema sumnje da je ta sposobnost utisnuta u mozgu. Pre milion godina, bebama koje nisu imale sposobnost da prepoznaju lica upućivano je manje osmeha, one su teže zadobijale srca svojih roditelja, a njihovi izgledi da uspešno opstanu bili su manji. Danas, gotovo svaka beba lako identifikuje ljudsko lice, reagujući na njega osmehom i gugutanjem.

U ovom kratkom paragrafu, Sagan praktično sumira vodeće naučno objašnjenje pozadine naše sklonosti da ne-humane objekte i oblike porepoznajemo kao ljudsko lice: Ono što na površini izgleda kao zamka uma, kojoj ne možemo da se odupremo usled prirodne manjkavosti naše percepcije, zapravo je posledica sposobnosti brzog prepoznavanja ljudskog lica. Ta sposobnost, tokom duge evolucione istorije čoveka, značajno je doprinosila opstanku i reprodukciji ljudske vrste.

Hipoteza je više nego smislena. Sposobnost da brzo i lako prepoznamo lice, odlučimo da li je poznato ili ne, nasmejano ili namršteno, da li pokazuje razdraganost, gađenje ili bes mogla je i može odlučivati o životu i smrti, pridobijanju saveznika, sklapanju prijateljstava, obezbeđivanju partnera za reprodukciju. Ako je paraidolija cena brzog i tačnog prepoznavanja tako važnog stimulusa, ko mari?

Prepoznavanje lica

Baveći se vizuelnom percepcijom i prepoznavanjem oblika, psiholozi su davno uvideli da je opažanje i prepoznavanje lica poseban, kognitivno zahtevniji „slučaj“ percepcije.

Uprošćeno rečeno, prepoznavanje predmeta svodi se na poređenje onoga što vidimo sa odgovarajućom mentalnom predstavom, pohranjenom u dugoročnoj memoriji. Kada nam se pogled zaustavi na predmetu koji se zove „stolica“, prepoznaćemo ga kao takav jer po svojim karakteristikama odgovara memorisanoj mentalnoj slici stolice. Mada nisu sve stolice iste, a pojedinačni primerci ovog predmeta mogu u manjoj ili većoj meri da odstupaju od mentalnog prototipa koji nam služi kao etalon za poređenje, svaka stolica zadržava neke od ključnih karakteristika, što nam olakšava prepoznavanje. Praktično, predmet je ispravno prepoznat onog momenta kada je adekvatno klasifikovan, tj. kada je „smešten“ u odgovarajuću kategoriju.

Klasifikacija percepta, kojom se proces prepoznavanja oblika generalno završava, u slučaju lica često je tek početak. Naime, u susretu s nekom osobom nije dovoljno da njeno lice prepoznamo kao oblik koji pripada kategoriji „ljudsko lice“. Gotovo istog trenutka, prepoznajemo njen pol, eventualno rasnu pripadnost, starosnu dob, „odlučujemo“ da li nam se to lice dopada ili ne… Neretko, neohodno je da odmah spoznamo da li nam je to lice poznato ili ne. Ako jeste, iz memorije povlačimo čitav niz semantičkih informacija o njoj: odakle je poznajemo, kako se zove, čime se bavi…

Mozak i (ne)prepoznavanje lica

Već prvi pokušaji da se standardni modeli prepoznavanja oblika primene na lice ukazali su na to da ona zaista spadaju u poseban perceptivni zadatak. No, konačna potvrda stigla je indirektno, na način koji laicima može izgledati bizarno, ali u kognitivnoj psihologiji i neuronauci nije nimalo čudan.

Glavna rola u ovoj priči pripada pacijentima koji pate od retkog i neobičnog poremećaja poznatog kao prozopagnozija, koji se manifestuje kao otežano prepoznavanje ljudskih lica. U posebno izraženim slučajevima – na sreću, ekstremno retkim – ljudi koji pate od prozopagnozije nisu u stanju da prepoznaju ni svoje najbliže. Kako im je vid potpuno normalan, a vizuelna percepcija izvan kategorije ljudskih lica tipična, u prepoznavanju i individuaciji osoba služe se pokazateljima kao što su telesna građa, boja glasa, frizura.

Mada fantastično kompleksan organ, oko je ipak samo prijemnik vizuelnih signala ili senzor. Sve primljene informacije, putem optičkog nerva, prosleđuje mozgu na dalju obradu. Drugim rečima, za formiranje i kompletiranje percepta zadužen je mozak.

Ako ljudi koji pate od prozopagnozije imaju normalan vid i vizuelnu percepciju, a ipak ne prepoznaju lica, onda u mozgu mora postojati „centar“, nadležan za formiranje facijalnih percepata.

fusiform_gyrus_animationKroz rad sa „normalnim“ subjektima, prozopagnozičarima i pacijentima s drugim tipovima oštećenja vizuelne percepcije, a pomoću novih tehnika neurooslikavanja, kao što su funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI) i pozitronska emisiona tomografija (PET), neuronaučnicima je pošlo za rukom da percepciju i prepoznavanje lica precizno lociraju. Na slici desno, crvenom bojom označena je fuziformna vijuga – deo mozga koji igra važnu ulogu u vizuelnoj percepciji. Unutar nje, nalazi se fuziformna facijalna oblast – grupa neurona levog i desnog temporalnog (slepoočnog) režnja, na čijoj aktivaciji počiva percepcija i prepoznavanje lica.

Iako par skorašnjih studija sugeriše da fuziformna facijalna oblast nije zadužena isključivo za prepoznavanje lica, već da određenu ulogu igra i u prepoznavanju objekata uopšte, preciznije, predmeta koji su nam već poznati, nema dileme da bez aktivacije njenih neurona sposobnost klasifikacije i identifikacije lica iščezava. Slepilo za lica ili prozopagnozija, pouzdano se zna, nastaje usled oštećenja upravo ove oblasti:

2010, neuronaučnici Spektor (Kalanit Grill-Spector) i Vejner (Kevin Weiner) identifikovali su dva klastera nerava – oba su deo fuziformne vijuge – koja znatno izraženije reaguju na lica, nego na nežive objekte i druge delove ljudskog tela. Uz pomoć kolege Parvizija (Jozef Parvizi), u oktobru prošle godine, pokazali su da električna stimulacija ovih nerava može da izazove distorziju percepcije ljudskog lica:

Misterija paraidolije – razrešena

Dok nas hvata u zamku usled koje lica „vidimo“ na površini Meseca ili Marsa, mozak pri tom radi još jednu fascinantnu stvar – ne dopušta nam da kompletno omanemo. Ma koliko nam se nešto činilo nalik ljudskom liku, najčešće smo potpuno svesni da je reč o „facolikom“ obliku/objektu. Nikada do kraja ne poverujemo da to što vidimo jeste ljudsko lice. Kako mozak uspeva u tome i da li fuziformna facijalna regija, budući zadužena za prepoznavanje lica, ima neku ulogu u paraidoliji?

Grupa stručnjaka Tehnološkog instituta u Masačusetsu, pod rukovodstvom neuropsihologa Pavan Sinhe (Pawan Sinha), odgovorila je na ovo pitanje, u studiji (pdf) koju su prošle godine objavili u časopisu Proceedings of the Royal Society B: (i) fuziformna vijuga leve strane mozga pažljivo i precizno proračunava u kojoj meri je objekat koji opažamo sličan licu; (ii) na bazi te informacije, desna fuziformna vijuga „odlučuje“ da li je zaista reč o licu.

mediumU pripremnoj fazi studije, Sinha i njegovi saradnici formirali su kontinuum vizuelnih podražaja, koji se proteže od „nimalo ne liči na ljudsko lice“, preko „slično ljudskom licu“, do „ljudsko lice“ (slika desno). Da bi osigurali validnost srednjeg dela niza, u stimulus su uključili fotografije koje softver koji simulira čovekov vizuelni sistem pogrešno prepoznaje kao ljudska lica. Potom su u proces uključeni ispitanici, čiji je zadatak bio da fotografije rangiraju po stepenu sličnosti s licem čoveka.

U samom eksperimentu, od ispitanika se očekivalo da prezentovane stimuluse kategorizuju kao „lice“ ili „ne-lice“. Dok rade na zadatku, istraživači su pomoću fMRI pravili snimke njihovog mozga.

Analizom skenova, Sinha i saradnici otkrili su različite matrice aktivacije leve i desne moždane hemisfere: Desna fuziformna vijuga pokazuje ujednačenu aktivnost prilikom prezentacije stvarnih lica. Onog trenutka kada se subjekt fokusira na stimulus koji nije lice – nezavisno od toga koliko je prezentovani oblik sličan istinskom ljudskom licu – dolazi do dramatične promene aktivnosti. Na bazi toga, istraživači su zaključili da se uloga desne fuziformne vijuge sastoji u tome da „presudi“ je li neki objekat lice ili ne.

Za to vreme, stepen aktivacije fuziformne vijuge leve hemisfere prati smenjivanje podražaja; kako se povećava sličnost prezentovanog stimulusa sa pravim licem, ona postaje jača. Kako je reč o finim, gradualnim promenama aktivnosti, eksperimentatori su mogli da zaključe da leva fuziformna vijuga rangira podražaje po sličnosti istinskom ljudskom licu, ali ne obavlja konačnu kategorizaciju.

U studiji je izneto i zapažanje da do aktivacije leve fuziformne vijuge dolazi nekoliko sekundi ranije u odnosu na aktivaciju iste grupe neurona u desnoj hemisferi. Otud zaključak da leva hemisfera prva obrađuje stumulus, a potom tu informaciju prosleđuje desnoj na dalju, dublju obradu.

Advertisements

6 comments

  1. uuuups … briši ono gore, pls 🙂 htedoh da se našalim. dakle: ja kad vidim nindžu, odmah prepoznam da je to Sonja 🙂

    Sviđa mi se

  2. Povratni ping: Свест о мозгу « Био-блог

  3. Povratni ping: Ne verujte svojim očima | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: