Psihologija posmatrača: Šta povezuje Kiti Đenoveze i dvostruko ubistvo u Kruševcu?

Shared_ResponsibilityKako biste reagovali da iz hodnika zgrade ili pred kućom u kojoj stanujete začujete pucnje, a potom i zapomaganje? Ako ništa drugo, odmah biste pozvali Hitnu pomoć i policiju, zar ne?

Prošlog utorka, većina stanara zgrade u Ulici Gavrila Prinicpa 14, u kruševačkom naselju Prnjavor, da im je neko postavio ovo pitanje, dala bi isti ili sličan odgovor. Već u sredu uveče i narednog jutra, oni su proglašeni nacionalnom sramotom, bezdušnicima, saučesnicima u zločinu.

Naime, protekle srede, oko 18:30, u prizemlju ove zgrade, hicima iz pištolja ubijene su četrdesetdvogodišnja Danijela Milićević i njena šestogodišnja ćerka M.M. Prvi poziv Hitnoj pomoći neko od stanara uputio je tek 15 minuta kasnije, otprilike u vreme kada je Radoslav Marinković (67) iz obližnjeg kafića pozvao policiju i prijavio da je počinio dvostruko ubistvo.

Zašto je Danijelinim komšijama bilo potrebno tako puno vremena da makar i pasivno reaguju? Zašto im je, kako su tabloidi pisali narednih dana, bilo svejedno? Kako su mogli da dopuste da nedužna žena i njena šestogodišnja ćerka zapomažući iskrvare u hodniku višespratnice?

Đenoveze sindrom

Na sličan način, 13. marta 1964, stradala je dvadesetosmogodišnja Njujorčanka Kiti Đenoveze (Kitty Genovese). Tri sata posle ponoći, na stepeništu ulaza u zgradu u kojoj je stanovala, nju je napao nepoznati muškarac, nanevši joj smrtonosne ubode nožem.

Njujork šezdesetih godina prošlog veka bio je sve sem bezbednog mesta za život. Da dve nedelje kasnije New York Times nije otkrio okolnosti pod kojima se dogodilo, ubistvo Kiti Đenoveze ostalo bi neprimećeno u moru sličnih.

Kiti Đenoveze, naime, nije odmah umrla. Ubodima je prethodilo fizičko maltretiranje, tokom kojeg je glasno dozivala pomoć. Prvi poziv policiji upućen je, međutim, tek 35 minuta od početka napada, u trenutku kada je već bila mrtva. Za to vreme, prema podacima koje je policija prikupila u istrazi, čak 38 ljudi čulo je njeno zapomaganje, pri čemu su neki od svedoka napad i videli, nemo posmatrali, s prozora svojih stanova.

Nemi svedoci

Detalji ubistva Kiti Đenoveze, izneti na naslovnoj strani uticajnog New York Timesa, šokirali su javnost i inicirali na desetine komentatora, analitičara, istraživača i stručnjaka različitih profila da se uključe u debatu o tome zašto niko od svedoka nije na bilo koji način pritekao u pomoć. Potegnut je standardni arsenal: anomija, otuđenost u urbanim sredinama, naviknutost na nasilje i kriminal, nedostatak empatije, kolektivno moralno posrnuće, opšta dehumanizacija…

Inspirisani eksperimentima Stenlija Milgrama (Stanley Milgram) o poslušnosti autoritetu i konformizmu, dvojica socijalnih psihologa, Džon Darli (John M. Darley) i Bib Latane (Bibb Latané), došli su na ideju da se ponašanje svedoka u ubistvu Đenoveze može i drugačije objasniti. Njihova krajnje kontraintuitivna hipoteza glasila je otprilike ovako:

Reakcija očevidaca izostaje ne uprkos tome što ih je veliki broj, već zbog toga što ih ima tako puno.

Bez patetike, serijom eksperimenata čije su rezultate Darli i Latane počeli da publikuju 1968, Kiti Đenoveze postala je besmrtna. Njeno ime ušlo je u sve ozbiljnije udžbenike socijalne psihologije, napisane od 1970. do danas, a njeno ubistvo i zapanjujuće odsustvo reakcije očevidaca postali su jedan od najistraživanijih psiholoških fenomena.

Kad očevici utihnu

U nastojanju da objasne zašto su komšije Kiti Đenoveze mirno posmatrale brutalni fizički napad kojem je bila izložena i slušale njeno zapomaganje, Darli i Latane formulisali su hipotezu poznatu kao efekat posmatrača ili difuzija odgovornosti:

Što veći broj ljudi direktno prisustvuje situaciji u kojoj je trećem licu neophodno hitno pružiti pomoć, to je šansa da neko odista i pomogne manja.

Da bi testirali hipotezu o efektu posmatrača, dvojica psihologa sproveli su čitavu seriju vešto dizajniranih eksperimenata. Prvi rad u kojem su izvestili da imaju eksperimentalnu potvrdu efekta apatičnog očevica objavili su 1968. godine (pdf).

  • Subjekti u jednom od eksperimenata mislili su da učestvuju u istraživanju na bazi ankete. Dok popunjavaju navodni anketni listić, eksperimentatori bi u prostoriju u kojoj se odvija lažno anketiranje kroz ventilacione otvore počeli postepeno da puštaju dim.
  • U nešto izmenjenom eksperimentalnom dizajnu, subjekt biva zamoljen da sačeka eksperimentatora koji navodno mora da napusti prostoriju. Eksperimentator odlazi u susednu prostoriju, odvojenu od „čekaonice“ laganom zavesom. Kada zamakne iza zavese, sa magnetofona se emituje audio snimak osobe koja navodno pada, dozivajući u pomoć jer je povredila nogu.
  • Jedna od interesantnijih eksperimentalnih situacija podrazumevala je učešće naivnog (pravog) subjekta i lažnog subjekta. Smešteni svako u svoju kabinu, nalik telefonskoj govornici, zadatak im je bio da povedu diskusiju na zadatu temu. Posle izvesnog vremena, aktivira se audio snimak koji naivnog subjekta dovodi u zabludu da njegov sagovornik (lažni subjekt) upravo doživljava epileptični napad.

U svakoj od opisanih eksperimentalnih situacija, variran je broj subjekata, odnosno ljudi koji potencijalno mogu da pomognu ili pozovu pomoć: ponekad je subjekt bio sasvim sam; u nekim varijantama eksperimenta u zadatku bi učestvovalo troje do petoro ispitanika; nekada je među subjektima bio jedan ili više saradnika eksperimentatora koji su se pretvarali da ne primećuju hitnost situacije – na primer, da ne osećaju i ne vide da se prostorija puni dimom.

Iz studije u studiju, Latane i Darli dobijali su konzistentan rezultat: Ljudi su spremniji da pomognu ukoliko su jedini od kojih pomoć može da stigne. Što je veći broj raspoloživih pomagača, to je verovatnoća da će se iko od njih pokrenuti manja.

Osipanje odgovornosti i krivice

Zašto radije pomažemo ukoliko smo jedini od kojih onaj ko je u nevolji može da očekuje pomoć?

Mada odgovor deluje posve očigledan, složeniji je nego što izgleda. Nekoliko faktora je u igri:

  • Sama priroda urgentne situacije, u kojoj se od nas očekuje da priteknemo u pomoć, ambivalentna je, pa i konfliktna. S jedne strane, postoji društvena norma koja nalaže da pomognemo. S druge, pomažući, i sami se izlažemo opasnosti. Ovo drugo može igrati veoma bitnu ulogu ukoliko je reč o kontekstu koji podrazumeva životnu ugroženost, kao što je oružani napad.
  • Po prirodi stvari, urgentne situacije su incidentne, iznenadne i dočekuju nas nespremne. Drugim rečima, ne postoji prethodno iskustvo na koje možemo da se oslonimo. Istovremeno, pomoć treba pružiti odmah. Ovakva kombinacija situacionih činilaca potencijalnog pomagača dovodi u stanje visokog psihološkog stresa i može biti okidač fiziološki indukovane blokade.
  • Izuzev kada se radi o očigledno hitnim situacijama poput fizičkog ili oružanog napada, neiskustvo u pogledu urgentnosti može biti izvor zabune. Naime, u nekim od eksperimenata koje su socijalni psiholozi izvodili nakon Darlija i Latanea, istraživači su došli do zaključka da subjekti ponekad situaciju i ne prepoznaju kao urgentnu. Kada im je kontekst nejasan, ljudi se uglavnom povode za reakcijom drugih. Ukoliko niko ne reaguje, subjekt zaključuje da je u zabludi i zanemaruje prvobitni impuls da bi trebalo nešto da preduzme.

Ako se vratimo na slučaj dvostrukog ubistva u Kruševcu ili slučaj Kiti Đenoveze, navedena ograničenja važe samo povodom direktnog priskakanja u pomoć. Svedoci u oba slučaja, međutim, nisu pomogli ni indirektno – pozivom Hitnoj pomoći ili policiji. No, pogledajmo stvari iz njihovog ugla.

Kruševačko ubistvo desilo se u stambenoj zgradi, nešto pre 19 sati, radnog dana. Svako od stanara ko je čuo pucnje i pozive u pomoć mogao je biti siguran da nije sam i jedini budan, odnosno da i drugi stanari čuju to isto. U slučaju Đenoveze, bilo koji očevidac mogao je po svetlima u susednim stanovima, pomeranju zavese i sličnim pokazateljima da zaključi da nije jedini koji svedoči fizičkom napadu. Ipak, ni u jednom ni u drugom slučaju, niko od svedoka nije mogao znati ili biti siguran kako će reagovati neko drugi.

Latane i Darli rezonovali su da će u gore opisanoj situaciji doći do difuzije ili disperzije odgovornosti. Prostije rečeno, ljudi će očekivati da reaguje neko drugi; štaviše, biće sigurni da je neko već reagovao. Paralelno s odgovornošću, osipaće se i teret krivice. Drugim rečima, kada naknadno shvate da je trebalo da reaguju, a nisu, ljudi su skloni da nečinjenje opravdaju nečinjenjem drugih.

Dokazi za efekat posmatrača

Mada se slučaj Đenoveze, koji je inspirisao Darlija i Latanea, a potom i niz drugih socijalnih psihologa, kako stvari stoje, nije odigrao baš onako kako je o njemu svojevremeno izvestio New York Times (nije bilo 38 svedoka i, prema sudskim izveštajima, niko od stanara nije video ubode; pdf), efekat posmatrača ili apatičnog očevica ima više nego solidnu eksperimentalnu potporu.

Prvi talas eksperimenata koji su se bavili ponašanjem pomagača trećem licu u nevolji, započet odmah nakon Darli-Latane studija, fokusirao se na urgentne, ali nenasilne stiuacije. Kasnije, više pažnje poklonjeno je eksperimentalnom dizajnu koji uključuje nasilni akt. Osnovna matrica ponašanja je ista: veći broj svedoka – manja verovatnoća da će neko reagovati. Ipak, ukoliko posmatrači procene da je žrtva zaista ugrožena, spremnost na barem indirektnu pomoć raste (pdf).

Slabljenje efekta posmatrača delimično se može pripisati promeni kulturne klime. Neke forme nasilja, poput porodičnog ili nad ženama generalno, postale su u razvijenim zemljama društveno neprihvatljive. Kada su svedoci takvom nečem, očevici su spremniji da se umešaju, između ostalog i zbog toga što su sigurni da će njihov potez biti vrednovan, a reakcija od okoline ocenjena kao poželjna. Zapravo, jedan drastičan slučaj doprineo je da dobar deo razvijenog sveta počne da prihvata švedski model, prema kojem porodično nasilje nije stvar porodice u kojoj se događa, već nešto u šta se treba umešati.

1990, dvogodišnjeg Džejmsa Baldžera (James Bulger) otela su, silovala i potom ubila dva desetogodišnja dečaka. Zločin se dogodio u Liverpulu. Dečak je otet s parkinga hipermarketa koji se nalazi na obodu grada. Desetogodišnji otmičari su ga pešice, kilometrima, idući i autoputem, vodili do grada, tukući ga usput. Slučaj je, naravno, videlo na stotine svedoka koji su se naknadno javljali policiji. Kroz razgovor s njima ispostavilo se da su očevici pretpostavili da je reč o dvojici starije braće koja se malo grublje šale s mlađim. Dakle, interpretacija nekog događaja u velikoj meri diktira reakciju.

Glavni ograničavajući faktor eksperimentalnog dizajna studija efekta posmatrača ogleda se u činjenici da je reč o veštačkim, laboratorijskim kontekstima. Manji broj terenskih studija pruža realnije okruženje za eksperiment, ali se ipak svodi na inscenaciju. Koliko će subjekti realno doživeti situaciju koja se odigrava pred njihovim očima u velikoj meri zavisi od uverljivosti glumaca. Osim toga, rezultati terenskih studija su zapravo opservacije istraživača; pristrasnost u korist hipoteze s kojom ulaze u posmatranje ne može se u potpunosti isključiti.

Studija (rezultati) koju su pre nedelju dana objavili stručnjaci Univerziteta u Liverpulu i Univerziteta u Lankasteru otvara novi pravac u istraživanjima koje nudi okvir teorije difuzije odgovornosti. Koristeći 3D tehnologiju, istraživači su sada u stanju da kreiraju vernu simulaciju realnosti, što će teoriju i nalaze Darlija i Latanea staviti na do sada najozbiljniji ispit. Pomenuta studija britanskih istraživača, ponovo, potvrđuje osnovne nalaze, ali donosi i novine: ukoliko žrtva direktno usmeri pogled ka nekome ko može da pruži pomoć, verovatnoća da će joj i priteći u pomoć je veća; ukoliko očevidac proceni da žrtva pripada njegovom socijalnom krugu, biće spremniji da pomogne. Najbitnije, da bi odlučili da rizikuju i pomognu, svedoci moraju verovati da će njihov gest naići na odobravanje okoline.

Kako onda gledati na ponašanje stanara zgrade u Gavrila Principa, u čijem su prizemlju, majka i ćerka iskrvarile do smrti? Verovatno je najlakše proglasiti ih bezosećajnima. Postoji i druga opcija – da su ispravno procenili da u njihovoj sredini umešati se i pomoći nije ponašanje koje donosi socijalno priznanje.

Advertisements

7 comments

  1. Djordje Vaskovic

    Zato sto znaju da smo “picke“ , zato i moze svako da nas jase.

    Sviđa mi se

  2. Komišija

    Pre desetak godina i ja sam „prisustvovala“ jednom takvom ubistu. U Ohridskoj ulici u Zemunu, na parkingu, izmedju brojeva 3 i 5 ubijena je žena. Žena je imala 50-tak godina i ubiou ju je čovek koji je je bio na spisku u Lazi Lazarevići… Jedino što se čulo tog jutra je njegovo psovanje što se ona ponovo kasno vraća kući… Zvučalo je kao kućna svađa… a zapravo je bilo ubistvo jednog poremećenog uma, žene koju nije ni poznavao, a koja je pritom u ranim jutarnjim časovima pošla da okopava baštu…. Da li su svi ljudi iz višespratnica u Ohridskoj ulici saučesnici, „pičke“, ili možda nešto treće. Ja sa svojom savešću nikad neći izaći na kraj.

    Sviđa mi se

    • To je situacija koja nas nakndno stavlja u nezgodan položaj da nas peče savest, a zapravo je šire pitanje. Mi smo društvo u kojem je normalno da se na porodičnu svađu ne reaguje i da se ona ne prijavljuje. To se smatra privatnom stvari. Ako bismo reagovali i pozvali policiju, bili bismo denuncijanti. U nekim evropskim državama je nezamislivo da komšija ili prolaznik ne pozovu pomoć u takvoj situaciji, ali zato što je porodično nasilje tamo podignuto na nivo društvenog pitanja.

      Sviđa mi se

  3. Meni je najstrašnije što je socijalno priznanje veoma bitan faktor. Kada smo to toliko zastranili da je nagrada postala vrednija od ljudskosti.

    Sviđa mi se

  4. priča o Kiti Đenoveze je mit, kreiran u sprezi medija i policije, stvarnost je ipak dosta drugačija, a naravno da je ubica pronađen i osuđen http://nypost.com/2014/02/16/book-reveals-real-story-behind-the-kitty-genovese-murder/

    Sviđa mi se

    • Ne znam da li ste čitali ovaj post, ali i u njemu se na jednom mestu navodi kako odavno postoje indicije da priča o ubistvu Kiti Đenoveze nije onakva kakvom je prvobitno ispričana u medijima. Bez pokušaja da umanjim značaj činjenica, „novootkriveni“ detalji ne menjaju suštinu, odnosno ne anuliraju „efekat nemog posmatrača“. Novinski izveštaj o ubistvu Kiti Đenoveze, takav kakav je, netačan, samo je inicirao prvobitno istraživanje kojim je takav efekat postuliran. Od tada je pokazan i u nizu bolje osmišljenih i sprovedenih studija.

      Hvala na apdejtu. Ključni problem, međutim, ostaje: znatno veći procenat ljudi nego što bismo voleli u stanju je da ne reaguje kada je anonimni pojedinac u opasnosti, čak i kada ih reakcija ni na koji način ne dovodi u opasnost.

      Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: