Karl Poper: Indukcija vs. opovrgljivost

Philosopher Sir Karl Popper (1902-1994)Da li je i zašto bitno šta je austrijski filozof mislio o prirodi naučnog istraživanja? S jedne strane, dobar deo Poperovog (Karl Popper) doprinosa filozofiji nauke postao je deo mainstreama – nejasne ontologije zvane zdrav razum. S druge, njegov rad je suviše svež da bi se mogao sagledati na način na koji je to moguće učiniti s Hjumom (David Hume), na primer.

Rođen 1902, u Beču, Poper je od tinejdžerskih dana pokazivao širok spektar interesovanja (muzika mu je bila glavna strast) i radoznalost uma. Uronio je u intelektualno jezgro austrijske kulture, prisustvujući Ajnštajnovim predavanjima, istražujući psihoanalitičke teorije Frojda i Adlera, postajući marksist. Već sa 17, došao je, međutim, do zaključka da je marksistička ideologija neodrživa, čemu je u velikoj meri doprineo incident koji se odigrao za vreme njegovog kratkog članstva u Komunističkoj partiji Austrije. U nemirima koje je partija organizovala 1919, osmoricu njegovih prijatelja ubila je policija. Na pitanje koje je tim povodom postavio partijskim vođama, Poper je dobio odgovor da revolucija neminovno odnosi ljudske živote. Nezadovoljan, napušta Komunističku partiju i do kraja života ostaje posvećen idejama političke umerenosti, tolerancije i liberalizma.

Suština nauke, smatra Poper, ogleda se u potrazi za istinom. Odatle proizilazi i ključno pitanje njegove filozofije nauke: Na koji način se može ustanoviti istinitost tvrdnji koje dolaze od nauke, religije, politike?

Istim pitanjem, u isto vreme kada ga je postavio Poper, bavio se i Bečki krug – grupa intelektualaca koja je, inspirisana Vitgenštajnovim (Ludwig Wittgenstein) kapitalnim delom Tractatus Logico-Philosophicus, ciljala ka ujedinjenju nauka i odbacivanju metafizike. Antipatija prema Vitgenštajnu ostavila je Popera izvan Kruga, a uloga formalne opozicije koju je time zadobio, po svemu sudeći značajno je uticala na njegova razmišljanja o logičkom pozitivizmu – dominantnoj struji intelektualne klime njegovog doba.

Oslanjajući se na Hjuma i njegovu podozrivost prema indukciji, Poper odbacuje empirističko viđenje nauke, a sa njim i verifikacionizam, temeljni princip Bečkog kruga, koji zamenjuje principom opovrgljivosti – idejom da jedan kontradiktoran nalaz obara teoriju ili hipotezu, ma kako bio obiman korpus dokaza koji joj idu u prilog. Kao paradigmatične primere teorija koje padaju na testu opovrgljivosti, Poper ističe marskizam, adlerovsku psihologiju i astrologiju; kurioziteta radi, Poper je 1928. stekao doktorat iz oblasti psihologije.

Pomalo pojednostavljeno, Poperov rad guraju tri pokretača: (i) razočaranost marksizmom; (ii) narastajući austrijski fašizam, zbog kojeg 1937. odlazi na Novi Zeland, a od 1946. se trajno nastanjuje u Londonu; (iii) nezadovoljstvo tadašnjim psihološkim modelima.

Nezadovoljstvo marksizmom, ali i Platonovom društvenom teorijom, zauzeće važno mesto u Poperovom političkom manifestu The Open Society and Its Enemies, gde su se na udaru kritike našle analize istoričara, prema kojima se društvo razvija po fiksnim i predvidivim političkim zakonima. U ovakvom pogledu na društvene procese Poper vidi osnovu i za antički i za moderni totalitarizam.  Nezadovoljstvo psihologijom, koju uzima za primer nauke koja ne prolazi njegov test opovrgljivosti, naći će svoje mesto u Poperovom ključnom filozofskom delu The Logic of Scientific Discovery, objavljenom 1930.

Kritika pozitivizma

Suštinski, Poperova kritika pozitivizma  je kritika indukcije.

Utemeljen u radovima pripadnika Bečkog kruga –  Nojrata (Otto Neurath), Karnapa (Rudolf Carnap), Rajhenbaha (Hans Reichenbach) i drugih – pozitivizam ističe princip verifikacije kao metod utvrđivanja istinitosti (istinitosne vrednosti) naučnih tvrdnji. Empirijska verifikacija pak počiva na indukciji, izvoru Poperovog nezadovoljstva naučnim metodom.

Šta nam, na primer, daje za pravo da verujemo da će sunce izaći narednog jutra? Prema Poperu, to što je do sada izlazilo svakog dana, ne znači da će se ista stvar dogoditi i sutra ili bilo kog pojedinačnog dana u budućnosti. Jedan izuzetak bio bi dovoljan da obori teoriju koja predviđa izalazak sunca.

Razume se, Poper ovim ne sugeriše da sunce sutradan neće izaći. Suština argumenta je u sledećem: Teorija koja predviđa izalazak sunca na horizontu je načelno opovrgljiva. Drugim rečima, moguće je zamisliti eksperiment (misaoni ili laboratorijski), čiji bi rezultati oborili teoriju. To je test opovrgljivosti koji teorija, prema Poperu, mora da prođe da bi zavredela epitet naučne.

Psihološke teorije, objašnjava Poper, ne mogu da polože ovaj test. Suočene s izuzecima, empirijskim instancama koje ih opovrgavaju, one ne bivaju odbačene. Psiholozi brže-bolje formulišu dopunske hipoteze, kojima se teorija veštački prilagođava empirijskim nalazima koji joj ne idu u prilog.

Mada na prvi pogled deluje kao da teorija time postaje snažnija – jer sada može da obuhvati čitavu klasu novih empirijskih instanci – ona, poperovski posmatrano, praktično gubi naučni status. Postaje u toj meri elastična da instanci/dokaza koji je potvrđuju ima gde god da se pogleda. Stoga princip konfirmacije ili verifikacije nije dovoljno snažan da bi se na osnovu njega mogla procenjivati istinitost naučnih tvrdnji.

Zašto politika nije nauka?

Pokušaji da se politički sistemi predstave kao naučni postali su stvar prošlosti. Zdrav razum smatra da politika nije naučna i da se ne može redukovati na skup prinicpa koji bi važili za sva društva i kulture. U ovoj tački, zdrav razum posmatra stvari na način blizak Poperu.

Poperova kritika politike, tačnije, marksizma, proizilazi iz njegovog prehodnog odbacivanja verifikacionizma i vezivanja za princip opovrgljivosti. Kao i Adlerova psihologija ili pseudo-nauka astrologija, marksizam se sastoji od tvrdnji koje su principijelno neopovrgljive. Osim toga, Poper mu je prigovarao i istoricizam – dodatni razlog da mu se uskrati naučni status.

Marksistička teorija predviđa revoluciju koju će izvesti nezadovoljna radnička klasa. Suočen s činjenicom da se evropska društva ipak nisu suočila s revolucionarnim gnevom proleterijata, marksizam ne biva odbačen. Dopunjena konceptom klasne svesti, marksistička teorija mogla je da tvrdi da do revolucija nije došlo jer proleterijat još nije osvestio svoj klasni položaj.

„Shvatio sam da su moji prijatelji, poštovaoci Marksa, Frojda i Adlera, impresionirani nekim zajedničkim odlikama ovih teorija, posebno njihovom naizgled velikom eksplanatornom moći. Ove teorije izgledaju kao sposobne da objasne praktično sve što se događa unutar polja na koja se odnose… Nije moguće zamisliti ljudsko ponašanje koje bi moglo da im protivreči.“

Jedna ograda je nužna: Kada govori o marskizmu i psihoanalizi, Poper im uskraćuje naučni status, ali ne sugeriše njihovo kompletno odbacivanje. Na više mesta, u svojim radovima objašnjava da ne isključuje mogućnost da u budućnosti one budu „upodobljene“.

Oštra kritika kojoj je izložio marksizam, otvoriće Popera za kritiku na sopstvenom terenu. Tako mu Verikukis (Hristos Verikukis) zamera dvostruke standarde; optužuje Popera da marksizmu propisuje daleko strože kriterijume nego sopstvenom pokušaju da osmisli društvenu naku. Odbaci li se princip opovrgljivosti, sugeriše Verikukis, kritika makrsizma ruši se kao kula od karata. To su učinili Kun (Thomas Kuhn) , Fajerabend (Paul Feyerabend) i Lakatoš (Imre Lakatos), na primer, pri čemu niko od njih nije marksist.

Kritika kritičara

Filozofiju nauke 20. veka obeležile su sporadične reakcije na Karla Popera. Njegovi najvažniji kritičari – Lakatoš, Kun i Fajerabend – međusobno su veoma različiti, ali su odgovorima na teoriju opovrgljivosti pomerali granice filozofije nauke napred.

Ključna teškoća principa opovrgljivosti, doduše, više je bihejvioralna nego teorijska. Naime, opovrgljivost i odbacivanje su ideali. U praksi, naučnici ne odbacuju kompletne teorije zbog pojedinačnog primera koji joj prkosi.

Pa, šta onda rade? Falsifikuju stvarnost, „šteluju“ empirijske nalaze…?

Najprostije rečeno, nastoje da spasu teoriju tako što je podupiru pomoćnim hipotezama. Poper to i sam priznaje; u radu Conjectures and refutations, govori o ovom aspektu naučnog poduhvata kao o conventionalist stratagem.

Problem s dopunskim hipotezama ogleda se u tome što one praktično urušavaju testabilnost teorije. Ukoliko se tim putem ide u nedogled, kao što to čini astrologija, teorija preživljava, ali oslabljena u meri da je za ozbiljno uzimaju samo sledbenici.

Trojica povremenih Poperovih kritičara fokusirani su upravo na to pitanje: Kako naučnici podupiru svoje teorije?

Thomas KuhnKun je verovatno najdalje otišao u objašnjenju ovog aspekta nauke. Po njemu, teorija opstaje sve do trenutka kada počinje da posrće pod teretom narastajućeg korpusa empirijskih činjenica koje nije u stanju da objasni. Tada dolazi do promene paradigme.

Naučni metod, po Kunovom shvatanju, karakteriše istovremeno postojanje konkurentskih paradigmi, od kojih je jedna dominatna u datom periodu. Paradigmu pak čine osnovna teorija i niz pomoćnih hipoteza. Dok centralna teorija opstaje, pomoćne hipoteze se vremenom modifikuju i preformulišu u svetlu novih ili konfliktnih dokaza. Sama teorija se napušta u momentu kada više ne može da se podupre modifikacijom bočnih hipoteza. To je trenutak promene paradigme.

Promene paradigme, međutim, nisu česta pojava. Periodi „normalne nauke“ umeju da budu veoma dugi. Unutar njih, naučnici nastoje da održe svoje teorije, suprotstavljajući se konkurentskim dokazima. U tom svetlu, Poperov pogled na nauku i njen metod, kako to Kun formuliše, suviše je idealistički.

Lakatoševa filozofija nauke pak predstavlja pokušaj pomirenja poperovskog i kunovskog pogleda na naučni metod. Po njemu, nauka napreduje kroz primenu progresivnog naučnog programa (Lakatoš ovde pravi ustupak Poperu, namerno izbegavajući termin „paradigma“ i posežući za sinonimnom sintagmom „progresivni naučni program“). Umesto bavljenja istinitosnom vrednošću, predlaže fokus na pitanje da li istraživački program – centralne hipoteze koje čine teoriju – vodi u progres ili je degenerativan. Ako teorija predviđa nove činjenice i raste, može se reći da je progresivna.

Poslednji iz ovog trija, Fajerabend, neguje doslovce anarhistički pogled na nauku i njen metod. Po njemu, apsolutno je nemoguće razviti set metodoloških pravila koja naučnici poštuju u svom radu. Konstanta u nauci, smatra on, jesu ad hoc postulati koji krše važeća pravila.

Iz Fajerabendovog pogleda na nauku, čini se, neizostavno sledi epistemološki relativizam. On to i ne negira. Za razliku od Kuna, koji je nastojao da se odbrani od kritike za relativizam u pogledu istine, Fajerabend jasno sugeriše da nema osnova da se nauci da epistemološki privilegovan status. Drugim rečima, metode naučnog saznanja ničim ne garantuju istinu.

Poperova ostavština

Ukoliko, kako Fajerabend tvrdi, nauci ne pripada povlašćen epistemološki status, onda je ona negde jednaka s religijom, politikom, astrologijom. Poper, formalno, nije imao tako rigidan stav. Njegova kritika marksizma i psihoanalize ne sugeriše sama po sebi njihovo odbacivanje. Suštinski, upozorava na njihovu epistemološku nesigurnost, iz čega proizilazi ne-naučni status, što ne znači da nema prostora da u budućnosti dostignu nivo testabilnosti, pa i prođu ultimativni test opovrgljivosti.

Mada je umro 1994. godine, što ne ostavlja dovoljnu distancu za objektivno vrednovanje, pitanje statusa njegovog vrhovnog principa, opovrgljivosti, može da se postavi. Dakle, da li je on uspeo da se nametne kao naučna metodologija?

Physics professor Alan SokalVrlo kratko: Ne. Probabilistička indukcija ostaje metod izbora naučnika, ali i dominantnog broja filozofa nauka. Štaviše, Poperov princip opovrgljivosti pod žestokim je udarom naučnika koji dolaze iz oblasti čije teorije zadovoljavaju visok nivo testabilnosti. Tako fizičari Alan Sokal (Alan Sokal) i Žan Brikmon (Jean Bricmont) objašnjavaju u svojim radovima da će naučnik, sasvim prirodno, teoriju koja odoleva pokušajima opovrgavanja smatrati barem delimično potvrđenom i prihvatiti je s većom subjektivnom verovatnoćom. Konfirmacija i verovatnoća su pojmovi koje je Poper uporno odbijao da prihvati kao relevantne, uprkos tome što je i sam znao da prihvaćenost naučnih teorija sledi iz njihovog eksplanatornog uspeha.

Po Sokalu i Brikmonu, Poperov princip opovrgljivosti ne pravi razliku između astrologije i astronomije, na primer, budući da obe prave netačna predviđanja. David Miler (David Miller) pak spada u one koji se ne slažu s ovakvom evaluacijom Popera, zamerajući Sokalu i Brikmonu da gube iz vida činjenicu da astronomija sadrži parametre za sopstvenu opovrgljivost, dok ih astrologija nema. S druge strane, isti se prigovor može uputiti baš Poperu, koji sam ne pominje takvu demarakcionu liniju.

Advertisements

One comment

  1. Povratni ping: Karl Poper: Indukcija vs. opovrgljivost | veljahudin

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: