Zavisnost od seksa – mentalni poremećaj ili izgovor za preljubu?

Zavisnost od seksa

    • Kompulzivna masturbacija, sa ili bez upotrebe pornografskog materijala.
    • Konstantno konzumiranje soft i/ili hard pornografije.
    • Veliki broj kratkrotrajnih veza, uključujući one night stands.
    • Korišćenje usluga prostitutki ili odavanje prostituciji.
    • Česte posete strip-barovima, salonima za „senzualnu masažu“, prostorima fokusiranim na seksualno.
    • Kompulzivno upražnjavanje sajberseksa.
    • Česti seksualni odnosi s nepoznatim osobama, tj. često onlajn ili lično upoznavanje s osobama istog i/ili suprotnog pola, isključivo radi seksualnog odnosa.
    • Nezaštićen seks, uprkos promiskuitetnom ponašanju.
    • Nastojanje da se stiču nova seksualna iskustva, bez refleksije o neposrednim i dugoročnim posledicama.
    • Egzibicionizam ili voajerizam.

Navedena ponašanja uzimaju se kao bihejvioralni pokazatelji, odnosno simptomi zavisnosti od seksa. S druge strane, svako od pobrojanih ponašanja sreće se u manjoj ili većoj meri i kod „normalnih“ ljudi. Šta čini razliku? Kada promiskuitet ili povremeni „izleti u nepoznato“ prerastaju u poremećaj?

Generalno, da bi neko ponašanje bilo prepoznato kao poremećaj, tj. adikcija, neophodno je da ga odlikuju sledeće karakteristike:

    • Preokupiranost (aktivnost dominira mišljenjem i ponašanjem).
    • Uticaj na emotivni ton i raspoloženje (upražnjavanje aktivnosti pozitivno deluje na emocije i raspoloženje).
    • Tolerancija (neophodan je povećan obim aktivnost da bi se postigli prvobitni efekti).
    • Apstinencija (suspenzija aktivnosti praćena je neprijatnim osećanjima i raspoloženjem).
    • Konflikt (aktivnost negativno utiče na lične veze, posao, društvene obaveze).
    • Upornost (nakon uspostavljanja kontrole nad obimom aktivnosti ili totalnog prekida aktivnosti, sledi postepen povratak na staru matricu ponašanja).

Seksualna zavisnost nije izuzetak. Ukratko, karakterišu je:

    • Gubitak kontrole nad mišljenjem i ponašanjem, u smislu da njima dominiraju seks i seksualno obojeni sadržaji.
    • Eskalacija učestalosti i intenziteta seksualne aktivnosti.
    • Negativne posledice matrice seksualnog ponašanja  po porodični život, karijeru i druge aspekte života.
    • Nedostatak vremena i interesovanja za druge aktivnosti, koji se javljaju kao posledica konstantnog nastojanja da se stvore uslovi za stupanje u seksualnu aktivnost.
    • Razdražljivost i bes usled pokušaja da se prekine tipična matrica seksualnog ponašanja.

Osim liste simptoma i dijagnostičkih kriterijuma, u kliničkoj praksi razvijeni su i testovi zavisnosti od seksa, tj. skale adiktivnih tendencija u seksualnom ponašanju. Po ugledu na Anonimne alkoholičare i njihov program oslobađanja od zavisnosti u 12 koraka, počev od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, nikli su Anonimni zavisnici od ljubavi i seksa, Anonimni seksualni zavisnici, Anonimni seksoholičari, Anonimni seksualni kompulzivci… Samo u poslednjoj deceniji, broj sertifikovanih seks-terapeuta se udesetostručio, klinike specijalizovane za lečenje seksualne zavisnosti prijavljuju milionske obrte, dok je u medijima već proglašena epidemija zavisnosti od seksa. Pa šta?

sex-addictionKvaka je u sledećem: Zavisnost od seksa formalno ne postoji. Na listi mentalnih poremećaja Američke asocijacije psihijatara (APA) debitovaće tek u maju ove godine, kada bude objavljena peta revizija Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5), ali pod nazivom hiperseksualni poremećaj.

Hiperseksualnost će praktično smeniti postojeći i nedovoljno precizno određen drugačije nespecifikovani seksualni poremećaj, koji se u trenutno važećem DSM-IV-TR nalazi u u poglavlju Poremećaji seksualnog i rodnog identiteta (dakle, ne među bolestima zavisnosti) i definisan je kao „nezadovoljstvo matricom seksulanog ponašanja, koja podrazumeva seriju seksualnih veza sa osobama koje pojedinac doživljava kao stvari“.

Osim APA-e, i Svetska zdravstvena organizacija izdaje globalno prihvaćenu klasifikaciju bolesti, koja doduše nije ograničena na mentalne poremećaje. U poglavlju Mentalni i bihejvioralni poremećaji Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-10), pod oznakom F52.7 stoji ekscesivna potreba za seksom.

Po dijagnostičkim kriterijumima, ekscesivna potreba za seksom poklapa se sa hiperseksualnošću, s tim što nije kategorizovana kao bolest zavisnosti, već kao seksualna disfunkcija. Jedan od simptoma hiperseksualnog poremećaja, kompulzivna masturbacija, u ICD-10, pod imenom ekscesivna masturbacija i oznakom F98.8, izlistan je kao zaseban poremećaj. Ni on ne spada u bolesti zavisnosti; zajedno sa poremećajem deficita pažnje bez hiperaktivnosti (ADD), grickanjem noktiju, čačkanjem nosa i sisanjem palca, smešten je u kategoriju Bihejvioralni i mentalni poremećaji koji se obično javljaju u detinjstvu i adolescenciji.

Hiperseksualnost, takođe, nije bolest zavisnosti. U DSM-5, nalaziće se u kategoriji Poremećaji seksualnog i rodnog identiteta.

Prema predlogu Martija Kafke (Marty Kafka), vođe panela stručnjaka koji je zadužen za reviziju poglavlja DSM koje se odnosi na polne i rodne poremećaje, hiperseksualni poremećaj može se kao dijagnoza postaviti osobi starijoj od 18 godina, koja u periodu od najmanje šest meseci ima seksualne fantazije, nagon i ponašanje sa sledećim karakteristikama:

    1. Vreme posvećeno seksualnim fantazijama i nagonu, kao i planiranju i upražnjavanju seksa, postaje sve obimnije.
    2. Seksualne fantazije i ponašanje javljaju se kao odgovor na depresiju, anksioznost, razdražljivost, dosadu i druga disforična raspoloženja.
    3. Seksualne fantazije i ponašanje javljaju se kao odgovor na stresne životne događaje.
    4. Pokušaji da se uspostavi kontrola nad seksualnim fantazijama i ponašanjem nisu urodili plodom.
    5. Upuštanje u seksualnu aktivnost uz zanemarivanje fizičke i emocionalne štete koju time akter nanosi sebi ili drugima.
    6. Seksualno ponašanje, najčešće učestalost upražnjavanja seksa, proizvodi negativne posledice u profesionalnoj i drugim važnim oblastima života.
    7. Karakter seksualnih fantazija, nagona i ponašanja nije fiziološka posledica egzogenih supstanci (droga, lekova i sl.), niti je reč o nusproizvodu manične epizode.

Poremećaj, kako se navodi u opisu, može se ispoljiti u formi fizičkog-, telefonskog-, sajberseksa, u obliku prostitucije…

Klinička slika hiperseksualnog poremećaja identična je dijagnostičkoj slici „popularne“ seksualne zavisnosti. Upravo iz tog razloga, struci je trebalo par decenija da postigne konsenzus o njegovom uključivanju na listu mentalnih poremećaja.

Naime, u simptomima – masturbacija, sklonost čestim promenama partnera, upražnjavanje telefonskog ili sajberseksa – može se prepoznati dobar deo populacije oba pola. Imajući u vidu da dijagnoza mentalnog poremećaja nosioca veoma često izlaže riziku od stigmatizacije, mogućnost da u kliničkoj praksi hiperseksualni poremećaj bude dijagnostifikovan nekome ko je naprosto promiskuitetan ili sklon eksperimentisanju trebalo je svesti na minimum.

Definicija i dijagnostički kriterijumi koje je produkovala Kafkina grupa motivisani su upravo time – nastojanjem da se precizira kome se može postaviti dijagnoza hiperseksualnosti. Od 2010. do pre mesec dana, panel stručnjaka zaduženih za petu reviziju DSM-a razmatrao je dokaze za sledeće:

    • Da postoje ljudi čiji su problemi obuhvaćeni predloženom definicijom i omeđeni navedenim kriterijumima.
    • Da definicija obuhvata osobe koje se klinikama javljaju za pomoć zbog gubitka kontrole nad seksualnim ponašanjem.
    • Da se strogom primenom definicije i dijagnostičkih kriterijuma jasno mogu razgraničiti patološki i nepatološki oblici seksualnog ponašanja.
    • Da se predložena klinička slika hiperseksualnog poremećaja ne preklapa s kliničkom slikom nekog drugog mentalnog poremećaja u meri da je moguća zabuna.

Odluka da se hiperseksualni poremećaj uključi u DSM-5 doneta je nakon izveštaja koji je panelu zaduženom za reviziju priručnika podnela grupa stručnjaka, predvođena psihologom sa Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA) Rorijem Rejdom (Rory Reid). Rejd i kolege sproveli su opsežna psihološka testiranja i intervjue sa grupom od 207 pacijenata koji su se psihijatrijskim klinikama javljali za pomoć zbog nekontrolisanog seksualnog ponašanja, klasičnih oblika zavisnosti i nekih od standardnih mentalnih poremećaja, kao što su depresija ili anksioznost; najbrojniju grupu, njih 150, činile su osobe sa simptomima zavisnosti od seksa.

Prema izveštaju, objavljenom krajem prošle godine u časopisu Journal of Sexual Medicine, Kafkina definicija i kriterijumi precizno obuhvataju 88 odsto ljudi koji se samoidentifikuju kao zavisnici od seksa i isključuju 93 odsto pacijenata koji pate od drugih oblika zavisnosti i mentalnih poremećaja.

seks-kao-drogaDobra definicija i precizni dijagnostički kriterijumi ne čine poremećaj. Da li je opravdano tretirati hiperseksualnost kao distinktivnu mentalnu disfunkciju? Sudeći po Rejdovom izveštaju, odgovor je nedvosmisleno potvrdan.

Što veći stepen hiperseksualnosti pacijent prijavljuje, to su veći broj i ozbiljnost problema s kojima se suočava zbog svog seksualnog ponašanja. Na primer, 28 odsto obuhvaćenih uzorkom na bazi kojeg je sačinjen pomenuti izveštaj APA-i u sebi vide krivce za to što su barem jednom u životu bolovali od seksualno prenosive infekcije. Nekih 40 odsto ljudi koji traže pomoć zbog toga što ne mogu da kontrolišu svoje seksualno ponašanje okončali su vezu ili brak zbog svoje hiperseksualnosti. Još veći procenat njih smatra da su emocionalno povređivali svoje partnere, a čak 68 odsto samoproklamovanih zavisnika od seksa smatra da su to učinili više puta. Više od polovine seksoholičara tvrdi da je njihovo seksualno ponašanje uzrok finansijskim brigama i problemima, dok 17 odsto njih izveštava da su barem jednom izgubili posao zbog nekontrolisanog seksualnog impulsa. Najveći broj onih koji traže pomoć zbog seks-adikcije (78 odsto) smatra da usled hiperseksualnosti nemaju zdrav i zadovoljavajući seksualni život.

Hiperseksualni poremećaj, kao što se vidi, pretežno je koncipiran iz ugla stresa i lične patnje koju donosi osobi koja je njime pogođena. U tom smislu, ne stoje prigovori da se među simptomima i kriterijumima redovno pojavljuju termini „često“ i „učestalo“, a da u DSM-u neće biti navedeno koji broj partnera ili seksualnih odnosa, te u kom vremenskom periodu, ukazuje na hiperseksualni poremećaj ponašanja. Broj ili učestalost sami po sebi nisu kriterijum.

Neki subjekti u Rejdovoj studiji navodili su da u proseku imaju po 15 partnera mesečno. Međutim, promiskuitet, ukoliko osobi ne otežava život i ne čini je nezadovoljnom sobom, sam po sebi nije poremećaj. S druge strane, deo uzorka nema neuobičajeno veliki broj partnera. Kod njih se hiperseksualnost manifestuje kroz svakodnevnu kompulzivnu masturbaciju ili „proždiranje“ pornografskih sadržaja. Opet, ni jedno ni drugo samo po sebi nije poremećaj: prosečan adolescent masturbira svakodnevno, a za dobar deo odrasle mlađe muške populacije to je default.

Ukratko, biti promiskuitetan, ljubitelj i konzument pornografije, imati jak libido, neobičan fetiš…, ne znači da postoji poremećaj seksualnog ponašanja. Svaka od ovih karakteristika dolazi u nijansama i deo je varijabilnosti seksualnog ponašanja ljudi. Alarm se pali tek kada osoba sama oseti i proceni da joj seksualno ponašanje stvara probleme, uključujući stres i nezadovoljstvo.

Kontroverze koje okružuju hiperseksualnost neće nestati uprkos konsenzusu da se radi o poremećaju i da mu je mesto na listi mentalnih poremećaja.

Za početak, struka je većinski podržala odluku da se hiperseksualni poremećaj ne svrsta među bolesti zavisnosti. Ako se izuzmu poremećaji ishrane, kao što je anoreksija, kod kojih postoje snažno izražene fizičke, objektivno merljive negativne posledice i ne može se govoriti o pristrasnosti u postavljanju dijagnoze, ponašanja važna za biološki opstanak nerado se klasifikuju kao mentalni poremećaj. Osim toga, kojim god terapijskim pristupom lečene, klasične zavisnosti smatraju se pobeđenim tek ukoliko se pacijent u dužem vremenskom periodu u potpunosti kloni supstance ili ponašanja oko kojeg se bolest zavisnosti okretala. Primena tog bazičnog kriterijuma na seksualnu aktivnost bila bi u najmanju ruku čudna.

No, ako ostavimo formalnosti po strani, uključivanje hiperseksualnog poremećaja u DSM-5, jeste ulazak zavisnosti od seksa među mentalne poremećaje, samo na mala vrata. Praksa do sada rezervisana za slavne ličnosti velikog formata, od sredine ove godine mogla bi postati dostupna i običnim smrtnicima. Šta bi, osim nedostatka novca, moglo da spreči preljubnika uhvaćenog u „šaranju“ da u privatnoj praksi počne da se „leči“ od hiperseksualnog poremećaja? Drugim rečima, nije li hiperseksualnost izgovor za preljubu?

Postoji i druga strana ove medalje. Polje seksualnosti, na žalost, nikada nije očišćeno od morala, tj. moralisanja. Nije, na primer, tajna da monogamija određenom procentu ljudi izuzetno teško pada. Istovremeno, monogamna zajednica je norma u svim savremenim društvima. Hoće li to osobe koji se ne pronalaze u monogamnom načinu života, a pod pritiskom pristaju da održe takve veze, dovesti u situaciju da se naknadno nađu i pod pritiskom da se, usled neuspeha da ostanu „verni“, obrate za stručnu pomoć?

Društvena norma, odnosno „zdrav razum“, provejava i iz same definicije hiperseksualnog poremećaja, u kojoj se ponašanje hiperseksualne osobe opisuje u terminima seksualnih kontakata sa osobama koje se doživljavaju kao stvari. Svi terapijski protokoli primenjivani do sada u radu s ljudima čiji se problem ogleda u seksualnom ponašanju koje se otrglo kontroli počivaju na „planu za zdravo seksualno ponašanje“. Standardni ciljevi koji se postavljaju kao deo tog plana otkrivaju, međutim, dva značenja termina „zdravo“. Ciljevi poput izbegavanja nezaštićenog seksa s neznancem i smanjenja broja partnera u periodu od mesec dana, uklapaju se u nesporno tumačenje „poželjnog sa aspekta čovekovog zdravlja“. S druge strane, ciljevi poput izbegavanja seksa sa osobom prema kojoj se ne oseća emocionalna bliskost više spadaju u preporuke zasnovane na dominantnom shvatanju moralnog ponašanja i etikecije monogamije.

Uprkos prostoru za kritiku, benefit od konačnog definisanja poremećaja koji pokriva probleme nekada svrstavane u zavisnost od seksa mogao bi nadmašiti eventualne negativne posledice. Ukoliko su dijagnostički kriterijumi za hiperseksualni poremećaj validni, veliki broj ljudi konačno će moći da zatraži savet i pomoć za ponašanje koje im remeti svakodnevno funkcionisanje i donosi niz problema. Bojazan da će im sada pretiti i stigma koja često prati mentalne poremećaje verovatno ne stoji. Upravo činjenica da njihovo seksualno ponašanje struka do sada nije prepoznavala kao problem, činilo ih je izloženim etiketiranju: „perverznjak“, „drolja“, „seksualni manijak“…

Advertisements

3 comments

  1. Na drugom kongresu psihoterapeuta Srbije održanom 2012. Peter Topić iz Ljubljane održao je vrlo zanimljivo predavanje na ovu temu. Za sve one koji nisu bili u prilici da prisustvuju, a zanima ih ova tema, Vaš tekst je više nego informativan. Sve pohvale 🙂

    Sviđa mi se

  2. Povratni ping: DSM-5: Kratka istorija klasifikacije “ludila” | Mind Readings

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: