Uplašeni mozak: Amigdala nema tapiju na strah i paniku

Okidač straha

Kentaki, SAD, 2010. Žena, poznata samo pod incijalima S. M, obilazi Vejverli Hils. Vlasnici imanja i zgrade, nekadašnjeg sanatorijuma za obolele od tuberkuloze, iskoristili su urbani mit o Vejverli Hilsu kao mestu koje progone duhovi i pretvorili ga u turističku atrakciju. „Ukletom kućom“ – nekadašnjim spavaonama, kupatilima, trpezarijom, mrtvačnicom, hodnicima i tunelima kojima su odvoženi pacijenti koji podlegnu tada neizlečivoj zaraznoj bolesti – odzvanjaju zastrašujući tonovi, perfektno uklopljeni s igrom senski pod prigušenim svetlima i prizorima strave kojima su oslikani zidovi i pokretni paravani. Da bi efekat bio potpun, posetioci bukvalno gaze po lažnim leševima, nailaze na kosturnice, sudaraju se s kostimiranim glumcima.

S. M. ništa od ovoga ne dotiče. Naivnost koju vidi u celoj postavci je zasmejava. Neustrašivo predvodi isprepadane pratioce: neuronaučnike Džastina Fajnstajna (Justin Feinstein) i Antoniua Damaziua (António Damásio). Prethodno, u prodavnici egzotičnih kućnih ljubimaca, igrala se sa zmijama i paucima, iako kaže da ih ne voli. Isečke iz horor filmova komentariše mirnim tonom; povremeno je zasmeju reakcije drugih na čudovišta, mrtve koji ustaju iz grobova, psihopate koje vrebaju svoje žrtve.

Ukratko, S. M. ne oseća strah.

Ajova, SAD, 2012. Pod budnim okom Fajnstajna i njegovih saradnika, S. M. udiše gas koji sadrži 35 odsto ugljendioksida (CO2). Posle samo par sekundi, razrogačenih očiju, grozničavo pokušava da s lica ukloni masku preko koje dobija vazduh, vrišteći „upomoć“. Nakon što joj eksperimentatori uklone masku, telo joj je ukočeno, obliveno znojem, nožni prsti zgrčeni uvis. Tek nekih tridesetak sekundi nakon što je opasnost prošla, počinje da se opušta.

Ukratko, S. M. je doživela napad panike.

Tajna „neustrašive“ S. M.

Četrdesetčetvorogodišnja S. M, majka troje dece, pati od Urbah-Viteove bolesti, izuzetno retke recesivne genetske anomalije, usled koje dolazi do nepovratnog oštećenja amigdale – parne strukture bademastog oblika, smeštene duboko u mozgu, za koju se veruje da igra ključnu ulogu u generisanju emocije straha.

Mada važna za emocionalno reagovanje uopšte, amigdala nije bez osnova poznata kao „centar straha“: laboratorijski pacovi sa lezijama u predelu amigdale nisu u stanju da povežu spoljni ugrožavajući ili preteći stimulus sa emocijom straha; rezus majmuni sa istim tipom lezija ne boje se zmija i nisu u stanju da prepoznaju da li neki eksterni stimulus signalizira opasnost.

Pretpostavku istraživača da amigdala sličnu ili istu ulogu igra i kod ljudi, odnosno da bi njena oštećenja i disfunkcije morala rezultirati abnormalnim doživljajem straha, nije bilo jednostavno ispitati i dokazati. Pod jedan, istraživačima nije na raspolaganju metod koji koriste na laboratorijskim životinjama: namerne eksperimentalne lezije čovekovog mozga nisu moguće bez trajnih posledica. Drugo, povrede mozga su retko precizno lokalizovane, tako da se na osnovu studija s neurološkim pacijentima hipoteza o ulozi amigdale u emocionalnom reagovanju ljudi mogla tek delimično potvrditi. Osim toga, kada su u pitanju parne moždane strukture (identični neuralni sklopovi u levoj i desnoj hemisfer mozga), bilateralna oštećenja veoma su retka.

Nove tehnike neurooslikvanja, prevashodno magnetna rezonanca (MRI), pomogle su da se rasvetli odgovor na pitanje kako mozak proizvodi strah i paniku. Naučnici su, na primer, tako otkrili da pojačan rad amigdale olakšava prepoznavanje facijalne ekspresije straha i generiše pristrasnost u interpretaciji nejasnih podražaja (kada se subjektima hormonskim injekcijama podigne aktivnost amigdale, nejasne izraze lica pretežno tumače kao strah i bes i teže prepoznaju ekspresiju prijatnih emocija na licu). Ipak, pacijenti poput S. M. pokazali su se neprocenjivim izvorom saznanja o ulozi amigdale u generisanju emocije straha kod čoveka.

Poseta „kući strave“, prodavnici egzotičnih životinja i gledanje horor filmova samo su tri u dugačkom nizu eksperimentalnih situacija u kojima se S. M. našla u prehodnih desetak godina, otkad su istraživači zainteresovani za neuralne osnove emocija počeli da rade s njom. U radu „Amigdala i indukcija doživljaja straha„, Fajnstajn i Damaziu zaključuju da nijedna od realnih situacija u koju su je stavili nije prouzrokovala vidljive pokazatelje straha.

Prva studija slučaja S. M. objavljena je u časopisu Jorunal of Neuroscience pre nepunih deset godina. Ralf Adolfs (Ralph Adolphs), profesor psihologije i neuronauke na Tehnološkom institutu Kalifornije (CIT), izvestio je tom prlikom da S. M. nije u stanju da prepozna facijalnu ekspresiju straha, ali ni da na svom licu simulira uplašenost. Osim toga, uprkos umetničkim sklonostima i profesiji, nije uspela da odgovori na zadatak u kojem se od nje tražilo da nacrta portret uplašenog lica.

Strah mimo amigdale

S. M. nije emocionalno slepa. Ekstenzivna istraživanja kroz koja je prošla u protekloj dekadi pokazala su da normalno prepoznaje i ispoljava sve druge emocije osim straha; čulni i motorički kapaciteti su joj normalni; njen IQ, kognitivne i verbalne sposobnosti su u nivou proseka za opštu populaciju. U najkraćem, deficiti koje ispoljava usled bilateralnog oštećenja amigdale ograničeni su na prepoznavanje averzivnih stimulusa i emociju straha.

Istraživanja u kojima je S. M. učestvovala rađena su s ciljem da se testira hipoteza o centralnoj ulozi amigdale za ispoljavanje i doživljaj emocije straha. U laboratorijskim eksperimentima i terenskim studijama čiji je bila deo, utvrđeno je da nije u stanju da ispravno interpretira sredinske signale koji ukazuju na potencijalnu opasnost. Drugim rečima, bilateralno oštećenje amigdale učinilo je S. M. slepom za eksterne averzivne, potencijalno ugrožavajuće stimuluse.

Pretnja preživljavanju organizma, međutim, može da dođe i iznutra. Prisustvo otrovnog gasa kao što je CO2, spada u takve – endogene pretnje životu.

Vazduh koji dišemo u proseku sadrži jedan odsto ugljendioksida. Kada u organzam dospe veća koncentracija ovog gasa, specijalni proteini detektuju porast nivoa kiselosti u krvi i manjak kiseonika. Mozak dobija informaciju da je neophodno regulisati snabdevanje kiseonikom i alarmira odgovarajuće strukture centralnog i perifernog nervnog sistema. Svesna interpretacija čitave kaskade fizioloških promena u organizmu svodi se na „gušim se“, usled čega se javlja snažna reakcija straha, a kod predisponiranih ka paničnom reagovanju – jak napad panike.

Polazeći od rezultata studija s laboratorijskim pacovima i manjim brojem pacijenata s različitim oštećenjima amigdale, koji sugerišu da ona igra ključnu ulogu u iniciranju paničnog napada, ali i da direktno detektuje prisustvo CO2 u organizmu, grupa istraživača predvođena Fajnstajnom rešila je da testira hipotezu da će pacijentkinja S. M, budući da je njena amigdala neaktivna, biti imuna na ovu vrstu ugrožavajućeg stimulusa. Prema rezultatima koje su publikovali u radu „Strah i panika kod ljudi s bilateralnim oštećenjem amigdale„, objavljenom pre nekoliko dana u časopisu Nature Neuroscience, S. M. ne samo što je pokazala fiziološke parametre straha od trenutka kada je počela da udiše CO2, nego je nakon nekoliko sekundi doživela i panični napad.

Rezultat je u toj meri iznenadio eksperimentatore da su u studiju naknadno uključili još dve pacijentkinje koje pate od istog genetskog poremećaja – jednojajčane bliznakinje A. M. i B. G. Kod obe, inicijalna inhalacija CO2 bila je praćena fiziološkim pokazateljima straha, da bi nakon nekoliko sekundi doživele napad panike.

Identičnu proceduru, Fajnstajn i kolege ponovili su sa 12 zdravih kontrolnih subjekata. Panični napad zabeležen je samo u tri slučaja. Interesantno, kontrolni subjekti procenili su subjektivni doživljaj straha manje snažnim u odnosu na tri pacijentkinje s disfunkcionalnom amigdalom.

Zašto „neustrašivi“ mozak paniči?

Ishod Fajnstajnovog najnovijeg eksperimenta je u najmanju ruku neočekivan. Tri od tri pacijentkinje s disfunkcionalnom amigdalom, koje čitavog života nisu osetile strah, na inhalaciju CO2 reaguju napadom panike, dok se ista reakcija javlja tek kod troje od 12 kontrolnih subjekata bez oštećenja „centra za strah“. Kako to objasniti?

Fajnstajn i saradnici smatraju da je stvar u prirodi stimulusa. U svim prethodnim eksperimentima, S. M. je izlagana eksteroceptivnim podražajima (podražajima koje detektuju čulni organi). Njih obrađuju senzorni neuroni hipotalamusa i korteksa (vizuelnog, auditornog i somatosenzornog), od kojih amigdala direktno dobija input. Amigdala je, međutim, s ovim moždanim reagijama povezana po sistemu povratne sprege; njeni neuroni svoj autput šalju hipotalamičkim oblastima i delovima moždanog stabla koji su zaduženi za aktivaciju parasimpatičke sekcije autonomnog nervnog sistema, bez čije pobuđenosti izostaje bori se ili beži reakcija.

Za razliku od horor filmova, zmija i paukova, CO2 je interoceptivan stimulus. Njegove molekule detektuju hemoreceptori osetljivi na kiselost. Kada utvrde povećano prisustvo ugljendioksida, aktiviraju niz fizioloških promena, pobuđujući senzorne puteve koje direktno vode do moždanog stabla, međumozga (talamus i hipotalamus su dve od četiri strukture koje ga čine) i insularnog korteksa. Drugim rečima, interoceptivni podražaji bivaju obrađeni na način koji „zaobilazi“ amigdalu.

Fajnstajnovo objašnjenje u najkraćem se svodi na sledeće: Amigdala igra veoma važnu ulogu u generisanju odgovora na pretnje koje dolaze spolja, ali mozak raspolaže i drugim mehanizmima putem kojih proizvodi adekvatnu reakciju na ugrožavajuće podražaje koji dolaze iznutra. U svakom slučaju, zdrava i aktivna amigdala nije nužna da bi interni stimulus bio detektovan kao pretnja i interpretiran kao strah i panika.

Recimo da je prethodno objašnjenje zadovoljavajuće. I dalje ostaje pitanje: Zašto subjekti s oštećenjima amigdale manifestuju i doživljavaju jači strah i paniku u odnosu na zdrave subjekte? Autori opisanog eksperimenta izlaze s veoma smelim objašnjenjem: „Normalna amigdala“ zapravo inhibira paniku.

Iako deluje protivrečno u odnosu na opšteprihvaćenu sliku o ulozi amigdale, ideja i nije tako revolucionarna. Grupa istraživača objavila je, još pre deset godina, studiju u kojoj su izneti dokazi da je atrofija amigdale mogući uzročnik paničnog poremećaja. Istovremeno, rezultati Fajnstajnove studije ukazuju na mogućnost da funkcionalna amigdala ne generiše svesni doživljaj straha.

Advertisements

One comment

  1. delboy

    Odlican text..zanimljivo isto bix ja pristao da mi se iskljuci amigdala ako je moguce :))))

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: