Psihologija seksulanosti: Žene i muškarci su sa iste planete

Psihologija seksualnosti

Da li biste prihvatili poziv na seks bez obaveza od osobe koju tek što ste upoznali? Odgovor bi, ako je verovati rasprostranjenom kulturnom stereotipu, ali i vladajućoj teoriji ljudske seksualnosti, trebalo da zavisi od pola osobe kojoj je pitanje postavljeno. Prema standardnom narativu, naime, muškarac je uvek „za“; žena je ta koja postavlja limit seksualnoj aktivnosti.

Mada je reč o opservaciji staroj verovatno koliko i ljudski rod, na prve eksperimentalne dokaze čekalo se do sedamdesetih godina prošlog veka. U kultnom terenskom eksperimentu koji su osmislili socijalni psiholozi Rasel Klark (Russell D. Clark) i Ilejn Hetfild (Elaine Hatfield), pet studentkinja i petorica studenata psihologije na Univerzitetu Floride u Talahasiju dobili su interesantan zadatak – da na različitim lokacijama univerzitetskog kampusa zaustavljaju neznance suprotnog pola (uz uslov da im deluju dovoljno privlačno da bi s njima mogli stupiti u seksualni odnos) i sa njima otpočnu konverzaciju rečenicom: „Srećem te u prolazu; veoma me privlačiš.“

Nakon što uspostave prvi kontakt, saradnici eksperimentatora postavljali su „zamorcima“ jedno od tri pitanja:

    1. Da li bi izašao/la sa mnom večeras?
    2. Da li bi navratio/la do mene večeras?
    3. Da li bi hteo/la da večeras imamo seks?

Klark i Hetfild izveli su studiju u dva navrata: 1978. i 1982. Oba puta dobili su gotovo identične rezultate, koji idu na ruku tezi da muškarci žele seks, a žene vezu i ljubav. Naime, sudenti oba pola rado prihvataju da izađu s osobom koju prvi put vide. Međutim, dok više od dve trećine muškaraca prihvata i da odmah stupi u seksualni odnos sa nepoznatom osobom, devojke listom odbijaju direktan poziv na seks s neznancem. Interesantno, u istraživanju iz ’82, nijedna anketirana studentkinja nije prihvatila ni poziv da ode u stan neznanca (četiri godine ranije, šest odsto ispitanica dalo je pozitivan odgovor na ovo pitanje). S druge strane, u oba istraživanja, muškarci radije prihvataju seks bez obaveza nego izlazak ili posetu.

Otkud ove razlike?

„Prirodne“ muške/ženske seksualne strategije

U vreme kada su Klark i Hetfild izveli prvobitnu terensku studiju, Donald Sajmons (Donald Symons), profesor psihološke antropologije na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari, privodio je kraju rad na knjizi „Evolucija ljudske seksualnosti“ – tekstu koji predstavlja prvi ozbiljan pokušaj da se obezbedi teorijski okvir za tumačenje razlika u seksualnom ponašanju žena i muškaraca.

Nadovezujući se na četiri godine ranije objavljenu „Sociobiologiju„, u kojoj harvardski biolog Edvard Vilson (Edward O. Wilson) izlaže teorijski okvir za evolucionističko tumačenje društvenog ponašanja životinja (tek u naznakama govori o ljudskoj vrsti), Sajmons u svojoj Evoluciji seksulanog ponašanja iznosi argumentaciju u prilog tezi da se seksualno ponašanje ljudi i bihejvioralne razlike među pripadnicima dva pola mogu objasniti različitim pritiscima selekcije kojima su žene i muškarci bili izloženi tokom istorije evolucije ljudskog roda:

    • Prema teoriji biološke evolucije, životinje nasleđuju karakteristike koje im omogućuju da što više svojih gena prenesu u narednu generaciju.
    • I žene i muškarci imaju isti biološki interes: da proizvedu što veći broj potomaka i obezbede njihovo preživljavanje.
    • Ipak, između žena i muškaraca postoji kritična razlika: muškarac u stvaranje potomstva ulaže neznatnu energiju, tako da je (teorijski) u stanju da oplodi neograničen broj žena i bude biološki otac neograničenog broja dece; nasuprot njemu, za života, žena može da rodi ograničen broj potomaka.

Poslednja stavka sa Sajmonove liste proističe iz teorije parentalnog investiranja koju je početkom sedamdesetih godina prošlog veka formulisao američki biolog Robert Triverz (Robert Trivers) i koja do danas ostaje kamen-temeljac evolucione psihologije. Naime, „kritična razlika“ između žena i muškaraca, o kojoj govori Sajmons, odnosi se na Triverzov koncept minimalna nužna parentalna investicija (minimum nužnog ulaganja u roditeljstvo): set osobina i ponašanja roditelja, koja doprinose preživljavanju i reprodukciji potomaka, a za koje cenu snose roditelji. Pošto roditelji za uzvrat dobijaju potomke – svoje gene u narednoj generaciji – ne može se govoriti o pukom trošku; otud termin „investicija“.

Izbirljive žene – razmetljivi muškarci

Iz Triverzove teorije, proizilazi sledeće predviđanje: Kada među polovima postoji asimetrija u minimalnim troškovima roditeljstva – rizik po preživljavanje i umanjenje šansi za otpočinjanje novog ciklusa reprodukcije – pol koji investira više biće obazriviji u izboru seksualnog partnera, dok će pol koji snosi manji trošak reprodukcije i roditeljstva biti sklon promiskuitetnom ponašanju.

Na prvi pogled, ljudsku vrstu odlikuje enormna polna asimetrija u pogledu ulaganja u roditeljstvo. Osim što za života može da proizvede ograničen broj jajnih ćelija, porođaj ženu izlaže zdravstvenim rizicima koji mogu i životno da je ugroze. Dalje, za vreme gestacije i laktacije, ona je fiziološki onemogućena da zatrudni, čime (teorijski) propušta šansu da dobije potomke s nosiocem boljih gena u odnosu na svog partnera. Za razliku od nje, muškarac je daleko manje limitiran. Uslovno govoreći, u stanju je da ide iz kopulacije u kopulaciju, menjajući partnerke.

Uprkos opisanoj disproporciji, muškarac stupa u monogamnu zajednicu sa ženom, a Homo sapiens spada u retke vrste kod kojih roditelji oba pola znatno investiraju u potomstvo. Zašto?

Reproduktivni uspeh ne podrazumeva samo prokreaciju, odnosno stvaranje potomstva. Zahteva, naime, preživljavanje potomaka barem do tačke u kojoj i sami počinju da ostavljaju potomke, jer se jedino tako nasleđeni geni prebacuju u narednu generaciju. Tu na scenu stupa očeva parentalna investicija.

Imajući u vidu da je ancestralna žena za vreme trudnoće i nakon porođaja u priličnoj meri bila okupirana brigom o prinovi, te da ljudska beba po dolasku na svet zahteva produženu negu, verovatnoća da u podizanju potomstva uspe sama i obezbedi sve što je neophodno za njegovo preživljavanje, nije bila velika. Šanse za reproduktivni uspeh znatno se uvećavaju ako odgoju deteta doprinosi i njen partner. Ancestralni otac, kaže evoluciona teorija, tu uskače s obezbeđivanjem hrane, skloništa, zaštite. Opet se otvara pitanje zašto on to radi.

Za razliku od ostalih primata, u ljudskoj vrsti, ovulacija je skrivena. Mužjak šimpanze, na primer, ima vidljive pokazatelje da je ženka u plodnom delu ciklusa. Ukoliko u tom periodu obezbedi monopol na kopulaciju s njom, može biti siguran da će je oploditi. Muški pripadnik ljudske vrste nema takvih markera. Uslovno rečeno, da bi bio siguran da će oploditi ženu, neophodno je da s njom redovno kopulira u periodu od mesec dana (do prvih znakova da je žena zatrudnela potrebno je da prođe i više od jednog meseca).

Jednomesečni period nije malo vremena. U okruženju naših predaka, muškarac je za to vreme morao da napušta stanište radi lova, ispitivanja lokacija u pogledu mogućnosti za prikupljanje plodova… Šta za to vreme radi žena? Jedna od mogućnosti: stupa u seksualne odnose s drugim muškarcima. Drugim rečima, muškarca pogađa problem nesigurnog očinstva – jedan od ograničavajućih faktora „prirodnog“ muškog promiskuiteta. Naime, veliki broj seksualnih veza zahtevao bi i pre- i postnatalno investiranje oca, pri čemu bi se rizik da ulaže u tuđe potomstvo uvećavao.

„Prirodne“ muške/ženske seksualne preferencije

Ako i žena i muškarac znatno ulažu u roditeljstvo, iz Triverzove teorije parentalnog investiranja sledilo bi predviđanje da su oba pola izbirljiva. Evolucioni psiholozi ne poriču da to jeste slučaj, ali dodaju da su razlike između ženskog i muškog tipa ulaganja u roditeljstvo uslovile i evoluciju različitih strategija izbora partnera, a samim tim i razičitih psihologija seksualnosti.

Do identičnog cilja – propagacije gena u narednu generaciju – muškarci i žene dolaze različitim strategijama. Dok je muškarcu bitno da obezbedi partnerku koja je u stanju da mu rodi potomke, ženski izbor dominantno određuju dva parametra: (i) partner treba da bude nosilac dobrih gena; (ii) mora biti u stanju da brine o potomstvu. Kako je, međutim, reč o karakteristikama koje pretežno nisu vidljive golim okom – muškarac nema na osnovu čega da zaključi da je žena sposobna da rodi, niti žena može da vidi genom potencijalnog partnera – evolucija je pripadnicima ljudske vrste obezbedila nesvesne mehanizme „pametnog“ izbora partnera. Drugim rečima, kod žena je evoluirala sklonost ka zgodnim i socioekonomski dobro pozicioniranim muškracima, dok je kod muškaraca programirala sklonost ka mladim partnerkama.

Mada je u prethodnih tridesetak godina prikupljeno dosta dokaza da ženska seksualna strategija nije isključivo pasivno-receptivna, savremena evoluciona psihologija u svom pogledu na muško-ženske razlike u seksualnom ponašanju nije mnogo odmakla od Sajmonsovog utemeljivačkog teksta. Suštinski, disciplinom i dalje vlada teorija o „prirodno“ izbirljivim ženama i „prirodno“ promiskuitetnim muškarcima:

    • Muškarci su promiskuitetni; žene teže monogamiji.
    • Muškarce seksualno privlače mlade žene; ženama su privlačni socioekonomski etablirani muškarci.
    • Muškarci imaju sve razloge da aktivno nastoje da stupe u seksualni odnos i oplode što veći broj žena; žene imaju sve razloge da budu krajnje obazrive prilikom odabira seksualnog partnera.

Izazov dominantnoj teoriji

Mogu li se rezultati Klark-Hetfild eksperimenta uzeti zdravo za gotovo? Mada dizajnirana kao eksperiment, njihova studija je suštinski anketa. U njoj, više od dve trećine muških ispitanika, studenata, izjavljuje da bi rado imali seks sa devojkom koju su tek upoznali. Drugim rečima, ne možemo biti sigurni da bi zaista tako i postupili.

Argumenta radi, recimo da su ispitanici davali istinite odgovore i da su razlike u seksualnom ponašanju žena i muškaraca neoborivo dokazana činjenica. Da li je objašnjenje koje nude sociobiolozi i, kasnije, evolucioni psiholozi jedino moguće objašnjenje ove diskrepancije?

Istraživači koji rade u kulturalističkoj paradigmi isti set empirijskih činjenica objašnjavaju sasvim drugačije. Prema konstruktivistima, seksualno ponašanje je naučeno, oblikovano kulturom kojoj pojedinac pripada.

Svaka kultura ima manje ili više distinktivan sistem vrednosti i na njemu zasnovan set društvenih normi (pisanih i nepisanih pravila), koji se formalnim i neformalnim kanalima prenose s generacije na generaciju. Istovremeno, društvo raspolaže nizom formalnih i neformalnih mehanizama pomoću kojih nagrađuje/stimuliše i kažnjava/defavorizuje određene oblike ponašanja. Stoga, ukoliko se muškarci ponašaju promiskuitetno, a žene teže monogamiji, to može biti posledica kulture koja neguje dvostruke standarde.

Na momente plauzibilan, konstruktivizam ima svoj set problema. Između ostalog, bez obzira na razlike u kulturnim obrascima, matrice seksualnog ponašanja čine se prilično konstantnim tokom ljudske istorije. Osim toga, mnogi od mehanizama kojima evolucioni psiholozi objašnjavaju polne/rodne razlike u seksualnom ponašanju preuzeti su iz teorije biološke evolucije i dokazano „rade“ u životinjskom svetu, gde je nemoguće govoriti o modelovanju ponašanja u skladu s dominantnim kulturnim vrednostima i normama.

Poslednjih godina, međutim, vladajuća biopsihološka teorija seksualnosti, teorija seksualnih strategija, doživljava napade koji ne iskaču iz evolucione, darvinističke paradigme.

Postoje li muške i ženske strategije?

1993, psiholozi Dejvid Bas (David M. Buss) i Dejvid Šmit (David P. Schmitt) testirali su niz predviđanja koja proističu iz njihove teorije seksualnih strategija. Kao deo studije, anketirali su studentsku populaciju o preferencijama u pogledu kratkotrajnih i dugoročnih veza, idealnog broja partnera, o tome koliko smatraju da je potrebno da poznaju osobu pre nego s njom stupe u seksualni odnos, standardima koje je potrebno da neko ispunjava da bi ga odabrali za one-night-stand… Rezultati koje su dobili bili su potpuno u skladu s paradigmom probirljivih žena i promiskuitetnih muškaraca.

2010, grupa istraživača sa Univerziteta Južne Kalifornije, predvođena psihologom Lin Miler (Lynn Carol Miller), ponovila je Bas-Šmitovu studiju, ali u nešto rigoroznijem okviru. Da bi utvrdili stvarni značaj koji studenti pridaju kratkoročnim i dugoročnim vezama, Miler i saradnici merili su napor koji studenti muškog i ženskog pola ulažu u pronalaženje partnera za seks ili vezu (napor je operacionalizovan kao količina vremena i novca potrošena na ovu aktivnost tokom jedne sedmice). Prema rezultatima koje su objavili u studiji „Evolucija polnih razlika u pogledu broja partnera„, studenti i studentkinje pokazuju jednako interesovanje za one-night-stand, pri čemu i jedini i drugi znatno spuštaju standarde za partnere za seks u odnosu na partnere za vezu.

Da li ovakvi nalazi treba da čude? Ne, iako se sukobljavaju s dobro utemeljenim stereotipom. Naime, ako parentalno investiranje podiže fitnes (izglede za preživljavanje i reprodukciju) potomaka i ako oba pola približno jednako ulažu u roditeljstvo, onda je logično da su i njihove strategije izbora partnera za reprodukciju slične.

Pod ozbiljnim udarima našao se još jedan od teorijskih temelja evolucione psihologije:  teorija o seksualnoj ljubomori. Po njoj, s obzirom da su fokusirani na seks i suočeni s problemom nesigurnosti u očinstvo, muškarce više brine seksualna nego emotivna preljuba. Nasuprot njima, budući da žele vezu, stabilnost i pomoć u odgoju potomstva, žene su osetljivije na emotivnu nego na seksualnu preljubu.

Obilje empirijskih istraživanja, rađenih u protekle dve decenije u nizu industrijski razvijenih zemalja, potvrđuje hipotezirane polne razlike u ljubomori. Poslednjih godina, međutim, formulisano je veoma ubedljivo alternativno tumačenje istih empirijskih činjenica. Ono ne dovodi u pitanje tezu da muškarce i žene karakterišu različiti tipovi ljubomore, ali njihove uzroke vide u različitim sposobnostima za formiranje sigurne veze. Ove sposobnosti pak, kaže nova teorija, nisu proizvod evolucije, već posledica različitih tipova vaspitanja koji se primenjuju na devojčice i dečake.

Za potrebe studije „Polne razlike u ljubomori iz ugla teorije emocionalnog vezivanja„, Kenet Livaj (Kenneth Levy) i Kristen Keli (Kristen Kelly), psiholozi sa Univerziteta u Pensilvaniji, anketirali su više od 400 studenata, s ciljem da ispitaju koji ih tip ljubomore više muči. Istovremeno, međutim, evaluirali su njihove stilove emocionalnog vezivanja.

Ukoliko je partnerski odnos zasnovan na emocionalnoj povezanosti, i muškarce i žene više brine emocionalna nego seksualna preljuba. Za dismisivno-izbegavajući emocionalni stil, koji karakteriše suzbijanje i negiranje emocija, opet nezavisno od pola, karakteristična je matrica seksualne ljubomore (test sposobnosti emocionalnog vezivanja).

Stil emocionalnog vezivanja u najvećoj meri zavisi od emocionalnih iskustava u ranom detinjstvu, oblikovanih pre svega kroz odnos s roditeljima (starateljima). Činjenica da muškarci u većem procentu nego žene neguju dismisivno-izbegavajući emocionalni stil, objašnjavaju Livaj i Keli, može se objasniti različitim tehnikama odgoja muške i ženske dece.

Nova paradigma

  • Da li se muškarci i žene razlikuju po kvalitetima koje traže kod potencijalnih partnera?

Da, ukoliko im u anketi postavite pitanje kakvog partnera žele ili zamišljaju. Pomeranjem od idealnog ka aktuelnom, polne razlike u preferencijama se tope: I muškarci i žene kod svojih stvarnih partnera jednako cene privlačnost, status, intelekt…

  • Da li žene žele i imaju manje partnera nego muškarci?

Razlika u broju željenih partnera – do kojeg istraživači uglavnom dolaze preko pitanja: Koji je za vas idealan broj partnera? – uvećava se ili nestaje u zavisnosti od izbora statističke mere centralne tendencije prilikom analize prikupljenih podataka. Kada je reč o stvarnom broju partnera, ukoliko ispitanike dok odgovaraju na pitanja „prikačite“ na lažni poligraf, razlike nema.

  • Da li muškarci češće od žena pomišljaju na seks?

Da. Isto tako, muškarci češće pomišljaju na hranu i spavanje. Drugim rečima, muškarci češće misle o zadovoljenu bazičnih potreba nego žene. Razlika se ne odnosi samo na seks i ne može se tumačiti razlikama u seksualnom apetitu.

  • Da li žene ređe doživljavaju orgazam nego muškarci?

Da, ali stvar ne mora imati veze s evolucijom. Razlika se topi ukoliko se u obzir uzmu samo trajnije veze. Razlog je prilično jednostavan: Stalni partneri, muškarci, više se trude u seksualnom odnosu sa stalnom partnerkom, nego s partnerkom koju više neće sresti.

  • Da li muškarci radije stupaju u neobavezan seks od žena?

Da, ali je drugačiji odgovor na ovo pitanje povezan s prethodnom stavkom. Žene jednako rado prihvataju ponudu za neobavezan seks od poznanika ili površnih prijatelja, pogotovo ukoliko potencijalnog seksualnog partnera percipiraju kao muškarca koji će se potruditi da im obezbedi pozitivno seksualno iskustvo.

  • Da li su žene izbirljivije nego muškarci?

Da, ukoliko poput evolucionih psihologa pogrešno interpretirate empirijske podatke i rezultate posmatranja. Žene jesu pol koji bira, ali to proizilazi iz puke činjenice da je, u skladu s kulturnim stereotipom, muškarac u ulozi inicijatora. Eksperimenti u prirodnom okruženju, u kojima žene imaju zadatak da priđu muškarcu i „zavedu“ ga, muškarci pokazuju jednak stepen probirljivosti i jednako često kao i žene odbijaju poziv za izlazak ili seks.

U studiji „Žene, muškarci i spavaća soba„, grupa psihologa sa Univerziteta u Mičigenu stavku po stavku, potkrepljujući svoje teze istraživanjima urađenim u poslednjih desetak godina, obara centralne premise i hipoteze evolucione psihologije. Paralelno, niz teoretičara i istraživača napada same teorijske temelje discipline, sugerišući da evoluciona psihologija nije ništa drugo do skup stereotipova, zamaskiranih naučnim žargonom i empirijskim podacima prikupljenim sumnjivom metodologijom.

Kada govore o ljudskoj seksulanosti, evolucioni psiholozi polaze od premise da je ona vođena nesvesnim nastojanjem jedinke da svoje gene prenese u narednu generaciju. Međutim, isti set empirijskih podataka, kojima evolucioni psiholozi potkrepljuju svoje teorijsko stanovište, potvrđuje i sasvim suprotan ugao gledanja – teoriju zadovoljstva, koja sugeriše da je čovekovo seksualno ponašanje rukovođeno težnjom ka nagrađujućem doživljaju (zadovoljstvu), pri čemu je potomstvo tek usputni proizvod seksualne aktivnosti kojom se ta težnja zadovoljava.

Postoje li muška i ženska psihologija?

Standardni narativ o monogamnim ženama i promiskuitetnim muškarcima čini se tačnim između ostalog i zato što naizgled u potpunosi odgovara realnosti – svemu što vidimo u stvarnom životu, na filmu, televiziji, u reklamama, popularnoj literaturi…

Od 1992. kada je prvi put štampana, Džon Grejova (John Grey) knjiga „Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere“ prevedena je na 40 jezika i prodata u više od 30 miliona primeraka. „Jednostavno, ne razumeš“ Debore Tanen (Deborah Tannen), objavljena godinu dana ranije, doživela je sličan uspeh. Dok prva insistira na enormnim psihološkim razlikama između žena i muškaraca, druga tvrdi da su psihologija i stilovi komunikacije pripadnika dva pola u toj meri različiti – da je pravo čudo da se uopšte međusobno razumemo.

Nalik popularnoj literaturi, dominantan naučni diskurs o psihološkom sklopu i seksualnom ponašanju počiva na premisi da su žene i muškarci fundamentalno različiti. Reč je o hipotezi koja sve teže podnosi teret empirijskih i eksperimentalnih nalaza koji joj ne idu u prilog. Od 2005, kada je Dženet Hajd (Janet Shibley Hide), psiholog sa Univerziteta u Viskonsinu, formulisala hipotezu o rodnoj sličnosti, sve veći broj radova koji je podupiru uspeva da se probije do akademskih časopisa najvećeg impacta.

U formulisanju hipoteze o sličnosti među polovima/rodovima, Hajd se rukovodila rezultatima metaanalize kojoj je podvrgla više desetina psiholoških studija koje kroz prizmu pola mere kognitivne sposobnosti, kapacitete verbalne i neverbalne komunikacije, crte ličnosti…  U najkraćem, ukoliko se izuzme nekolicina motoričkih sposobnosti (ne i spacijalna orijentacija), psihološke razlike po polu ne prelaze marginu statističke greške.

Analiza kojom je obuhvaćeno više od 13.000 ljudi, kod kojih je evaluirano više od 100 pretežno psiholoških karakteristika, objavljena pre nekoliko dana u časopisu Journal of Personality and Social Psychology, pokazuje da se žene i muškarci mogu svrstati u dve različite kategorije jedino po fizičkim karakteristikama i sposobnostima, kao što su visina, širina ramena, skok u dalj. Iz ugla psiholoških i bihejvioralnih karakteristika, kao što su crte ličnosti, asertivnost, liderstvo, empatija, učestalost seksualnih odnosa, učestalost masturbacije itd, razlike između žena i muškaraca su manje nego unutarkategorijske razlike. Zaključak studije čiji su autori psiholozi Bobi Karoters (Bobbi J. Carothers) i Hari Rajs (Harry T. Reis) u nakraćem bi mogao da glasi: Ne postoje muška i ženska psihologija.

Advertisements

2 comments

  1. Investicije su čudo. Važi znači i za seks.

    Sviđa mi se

  2. Natasa

    Mislim da ovakva vrsta ispitivanja nije realna, jer uslovi nisu prirodni. Gotovo 90% devojaka bi odgovorilo negativno na prva dva pitanja, medjutim ukoliko bi uslovi bili prirodni i devojka izasla sa mladicem, super se provela, shvatila da je mladic jako interesantan, inteligentan, itd. pored toga sto je samo privlacan, verujem da bi vecina devojaka otisla sa njim u stan i mozda imala i seks.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: