Nadlanu.com nastavlja spin: I žene ubijaju, zar ne?

Da li ste čuli za onu „Ponovljena hiljadu puta, laž postaje istina“?

Ovo je tačno. Reč je o psihološkom mehanizmu (efekat prepoznatljivosti) na koji računa svaka dobro osmišljena kampanja ili propaganda, pozitivna ili negativna. Baš kao u primeru koji sledi.

Dan nakon objavljivanja teksta-hvalospeva Aleksandru Šundiću, osumnjičenom za ubistvo svoje devojke Stele Gundelj, portal Nadlanu.com nastavlja spin, ovoga puta predstavljajući sebe žrtvom stereotipovima okovane javnosti. Iz ugla samog urednika portala – žrtvom pretnji „određenih feminističkih grupa.“

Iz vizure urednika Nadlanu.com, objavljujući sporni tekst, učinili su sledeće:

Portal Nadlanu.com je u seriji tekstova o tom zločinu, između ostalih objavio i razgovor sa Aleksandrovim drugovima, koji je izazvao vrlo burne reakcije u javnosti, jer oni iako su jasno naglasili da su svesni da je ubio Stelu, te da za to ne postoji opravdanje, nisu podržavali stereotip da je Aleksandar masovni ubica kojeg treba, kastrirati i spaliti nabijenog na kolac, a mi smo se drznuli i to objavili.

Najpre, ako mislimo na isti tekst, a rekla bih da mislimo, u njemu nije objavljen razgovor. Tekst je gotovo neprekinuti niz patetičnih izjava, floskula, prijatelja mladića osumnjičenog da je zadavio svoju devojku.

Drugo, u „seriji tekstova o tom zločinu“, objavljenih na portalu Nadlanu.com, ni u jednom, a mislim da sam ih pročitala sve, ne postoji kvalifikacija „masovni ubica“ na račun Šundića, niti iko predlaže da ga treba „kastrirati“ ili „spaliti nabijenog na kolac“.

Činjenice, doživljaji, interpretacije

Možda su Šundićevim prijateljima reakcije javnosti na davljenje mlade devojke (uzgred, i te reakcije su pune floskula) zvučale kao predlog tako drastičnih načina kažnjavanja ili poziv na linč, ali oni, barem prema tekstu koji se protura kao „razgovor“, tako nešto ne izjavljuju. Stoga, moguće je da je u pitanju doživljaj urednika portala Nadlanu.com, ili njegova interpretacija „reakcije javnosti“.

Kao što Šundićevi prijatelji imaju pravo da o svom prijatelju misle kao o osobi „za primer“, „koja vodi računa o svom ugledu“, uredništvo Nadlanu.com ima pravo da reakcije javnosti o „gnusnom zločinu“ interpretira kao poziv na linč. Kvaka je u sledećem: Onda se to isto pravo ne može negirati onima koji bi da tumače „razgovor s drugovima“ i uređivačke procene i odluke tima Nadlanu.com.

Evo šta editorial team Nadlanu.com misli da je objavio:

Svestan sam da je ta tema osetljiva i da je mnogima teška, ali sam iskreno bio zaprepašćen nespremnošću javnosti da čuje nešto o Aleksandru, ako ništa drugo, ono bar informacije radi. (…) Međutim, sa profesionalne strane stojim na stanovištu da ne možemo gurati stvari pod tepih, farbati ih u crno i belo, samo zato što nam je tako lakše. Ne zato što želim da nekog opravdam ili osudim, nego zato što verujem da samo ako znamo punu istinu i prihvatimo je, možemo realno i zdravorazumski da rešavamo problem nasilja koje je u drastičnom porastu u našem društvu. Navijački, ostrašćeni pristup koji ide od posledice, a ne uzroka nas sve dublje vodi u kolektivnu šizofreniju i sve više nasilja. A poređenje ovakvih slučajeva sa masovnim zločinima, nasiljem nad životinjama i decom je ružna i opasna stranputica, čak i pravosuđe svuda u svetu tretira to vrlo različito.

Informacije radi? Pojam infromacija ima tehnički veoma preciznu definiciju. Van nje, a u medijskom kontekstu, termin informacija je sinonim za činjenicu – dakle, ne nužno istinit, ali barem proverljiv podatak.

Koje smo to informacije o Aleksandru dobili u spornom tekstu? Da je „za primer“; „vodi računa o svom ugledu“; „svako od nas zna [prijatelji to kažu u svoje ime] da je bio depresivan“; „zaljubio se“…

Na koji bi se način mogle proveriti ove informacije? Nema načina. Štaviše, u navodnom razgovoru, sami Šundićevi prijatelji navode da njihovog prijatelja „satanizuju“ i ljudi koji ga znaju. Dakle, da su se igrom slučaja oni javili portalu Nadlanu.com, dobili bismo „informacije“ da je mladić bio monstrum.

Ako je u tom „razgovoru“ bilo informacija, tačnih ili netačnih, one su se odnosile na žrtvu. Šundićevi prijatelji o zadavljenoj Steli iznose relativno proverljive podatke: da je u vreme kada je započela vezu sa Šundićem bila poznata po avanturama sa dva, tri mladića; da je sam Šundić u tu vezu ušao znajući da je jedan od; da ga je varala; da je uhvaćena u preljubi…

Prećutkivanje je zlato

Dakle, scenario je sledeći. Grupa Šundićevih prijatelja javlja se portalu Nadlanu.com, u želji da javnosti predstavi pravog Šundića. Nadlanu.com to objavljuje, predstavljajući njihove iskaze kao informacije. U tekstu, jedine informacije, mada klimave, odnose se na Stelu. O Aleksandru su izneti samo emocionalno obojeni stavovi njegovih prijatelja (posve logična stvar, s obzirom da je reč o prijateljima).

Šundićevi prijatelji imaju prava da ga vole i misle o njemu sve najbolje. Štaviše, oni imaju prava da misle da je – zadavivši svoju devojku – uradio odličnu, ispravnu stvar. I još više od toga: Oni moraju imati pravo (slobodu) da to kažu, a da ne budu izloženi linču. Na kraju, medij, bilo koji, ima prava da to „pusti“.

Postoji nešto na šta svi zajedno, ipak, nemaju prava: Da nas prave budalama i traže od nas da verujemo u floskule, tipa:

Ovom prilikom ne opravdavam to što je uradio, ali me pagađa nepravda. Od njega je komentarima u medijima i na društvenim mrežama sad napravljen monstrum. (…) Mi ne pokušavamo da ga opravdamo, opravdanja nema, ali je poražavajuće da i ljudi koji ga poznaju sad ćute.

Kakva nepravda boli Šundićeve prijatelje i zašto intervjuera (setite se, tekst je „razgovor“) nijednog momenta ne zanima šta je to što ih muči? Prijatelji, razume se, ne idu toliko daleko da iskreno kažu ono što zaista misle – da će, barem iz njihovog ugla, divan mladić verovatno završiti na dugogodišnjoj robiji. Zbog koga? Zbog devojke koja je, opet iz njihovog ugla, promiskuitetna preljubnica.

Intervjueru ne pada na pamet da ih išta pita na ovu temu, jer zna da odgovor ili neće dobiti, ili će on biti providno lažan. Na taj način, jednim udarcem ubija dve muve. Stvari ostavlja nedorečenim i, formalno, objavljenim tekstom niko izričito ne brani ubistvo. Istovremeno, sve koji se usude da kažu da znaju šta znači tekst – u kojem je osoba osumnjičena za ubistvo predstavljena kao sportista, dobar drug i ugledan mladić, a žrtva tog čina kao promiskuitetna preljubnica koja ga je gurnula u depresiju i pokušaj samoubistva – autori s portala Nadlanu.com mogu da okarakterišu kao tendenciozne, zakopčane u stereotipove, ostrašćene, ekstremiste. Ništa čudno; mi živimo u društvu u kojem je Biljana Srbljanović ostrašćeni ekstremista, a Legija proizvod teškog detinjstva i straha od zavere koju su mu spremali „osvedočeni izdajnici srpskog naroda.“

Pobrkani lončići

Scenario sada počinje da se graniči s fantazijom. Samo 24 sata nakon što je portal Nadlanu.com objavio egzemplar, template narativa o finom mladiću u kandžama fatalne preljubnice, urednik portala piše sledeće:

U slučajevima poput ovog u javnosti postoje dva stereotipa koje plasiraju dve jednako agresivne društvene grupe. Prvi stereotip je, da je ona kurva i zaslužila je sve to što joj desilo. Drugi stereotip je da je on je ubica, rodio se kao ubica, da je isti kao Legija, Mladić i nema razloga da razgovaramo o okolnostima koje prethodile tom ubistvu, nabijmo ga na kolac i sačekajmo novu zabavu.

Primer prvog stereotipa je Nadlanu.com objavio dan ranije. Hvalospev Šundiću kao kontrapunkt portretu manipulativne Stele, savršen je primer stereotipa koji urednik objavljuje i protiv kojeg dan kasnije ustaje.

Interesantno, u urednikovom tekstu nema linka ka objavljenom materijalu koji bi potkrepio postojanje onog drugog stereotipa. Razlog za to je jednostavan. Izuzmu li se anonimni komentatori po društvenim mrežama, nigde u mainstream medijima nije objavljeno ništa nalik onome što nam se predstavlja kao stereotip, karakterističan za neku agresivnu grupu.

Istine radi, lično se slažem s urednikom da takav stereotip postoji. On je prećutan, nije javan, iz istog razloga iz kojeg niko od onih koji Šundićev zločin (pretpostavimo da je tačno da ga je počinio) smatra ispravnom, isprovociranom, iznuđenom reakcijom na preljubničko ponašanje svoje devojke, ovih dana to javno ne kaže.

Tako podeljeni, emocionalno, a ne na razumu fundirani stavovi, nužni su u društvu u kojem je prodaja magle jedini unosan posao, a pamfletska oda osumnjičenom za težak zločin – „druga strana“. Jedino u takvom kontekstu moguć je sledeći pasus u urednikovom tekstu:

Smatram da spadam u treću grupu [u odnosu na dve pomenute u prethodnom citiranom pasusu], koja kaže, ništa nije crno i belo, ako želimo nekako sprečimo sve učestalije nasilje između muškaraca i žena, moramo ozbiljno i duboko da se pozabavimo okolnostima pod kojim se tako nešto događa.

Najpre, postoje stvari koje jesu crno-bele. Na primer, nema nijansi u „zadaviti“ i „biti zadavljen“; nema nijansi u „ubiti“ i „biti ubijen“. Ipak, tačno je da nisu sva ubistva ista.

Na koji nas način Nadlanu.com obrazuje u pogledu nijansi? Šta je druga strana u spornom tekstu? Ako jedna strana kaže da se dogodilo ubistvo, da je stradala devojka koju je zadavio mladić s kojim je bila u vezi i ako prijatelji tog mladića to ne osporavaju, u čemu je kvaka? Izgleda u tome što je ubistvo faktualna stvar, a tragovi koji ostanu iza njega objektivno merljivi. Tu se malo toga može uraditi. Zato preostaje kontekst; u njemu se može intervenisati. Javnosti se može „objasniti“ da je reč o mladiću „za primer“ i devojci sumnjivog morala, a sudiji kome će Šundićev slučaj pasti u nadležnost valja preko medija na vreme poslati poruku da ima u vidu da javnost zna pozadinu. Znam, sudstvo je nezavisno, a sudije žive u vakuumu: oni nisu deo društvenog konteksta, oni ne čitaju novine, oni ne rade za platu, na njih običaji, društvene i kulturne prakse, dominantni narativi i sistemi vrednosti nemaju uticaja. Gde to? U zemlji u kojoj zadavljena devojka predstavlja „stranu“ u odnosu na koju postoji druga strana – prijatelji njenog ubice – a bez čije verzije događaja nema realnog sagledavanja zločina.

Spinovanje za početnike

U uredničkom osvrtu na reakcije javnosti povodom „razgovora“ sa Šundićevim prijateljima, Stelino ubistvo je samo povod za dublju sociokulturnu intervenciju:

U poslednje vreme različite interesne grupacije insistiraju u javnosti da se sve u ovakvim tragedijama svodi na nasilje nad ženama, što je netačno, pa, pre nego što se vratimo Aleksandru i Steli, hoću da vas provedem kroz nekoliko vesti u proteklih šest meseci, koje takođe izazivaju stereotipne reakcije javnosti, ali njima niko nije pridao nikakvu važnost.

Urednik portala Nadlanu.com nas vodi kroz niz od nekoliko ubistava, u kojima je počinilac osoba ženskog pola, a žrtva muškarac. O jednom od tih zločina, Nadlanu.com izveštava pod naslovom: „Ljubomora: Afrikanka ubila muža dok je spavao„.

Šta je poruka? Da zločin nema pol, ali ima rasu ili boju kože? Pod pretpostavkom da je Šundić Srbin, zašto na portalu Nadlanu.com nema naslova „Srbin zadavio devojku golim rukama“? Zato što to ne odgovara stereotipu o besprekornim, miroljubivim Srbima, na koji komercijalna news platforma ne sme da udari.

Imajući u vidu da Nadlanu.com ima misiju da se izbori za objektivnost i istinit pogled na društvena pitanja, pretpostavljam da će na portalu sutra osvanuti statistika koja odgovara na neka od sledećih pitanja:

1. Koliko se godišnje ubistava dogodi u Srbiji?
2. Koliki je procenat ubistava koji počine muškarci?
3. U ubistvima u kojima su počinilac i žrtva različitog pola, kakav je odnos jedne i druge „strane“ po polu?
4. Koja količina vatrenog oružja je registrovana na ime žena?

Prema podacima iz 2011. godine, svaka druga žena u Srbiji trpi psihičko, a svaka treća neki oblik fizičkog nasilja. Godinu dana kasnije, objavljen je podatak da u Srbiji, na svakih 10 dana jednu ženu ubije muž ili partner. Mada se statistički trendovi bihejvioralnih manifestacija u populaciji menjaju veoma sporo, ne sumnjam da Nadlanu.com raspolaže nekim podatkom kojim može da potkrepi tezu svog urednika – da muško-ženska ubistva ne treba smeštati u kontekst nasilja nad ženama.

Da ne bih i ja prodavala maglu, usudiću se da nagađam da Nadlanu.com nema takve podatke. Ne može ih imati jer bespolno nasilje postoji samo u glavama ljudi zaslepljenih mizoginijom. Kako inače drugačije objasniti relativizaciju pola u slučaju nasilja, ako je reč o kategorizaciji koja nas, uz mali broj izuzetaka transrodnih i transeksualnih osoba, prati do kraja života? Zašto je pol irelevantna varijabla u ovom kontekstu, pogotovo ako je jasno da nas čak i biologija polno diferencira po sposobnosti za nasilje?

Hrabro priklanjanje većini

Na kraju, najfantastičniji detalj iz citiranog teksta. Nadlanu.com objašnjava da su se „drznuli“ da objave „razgovor“ sa Šundićevim prijateljima. Zaista, koliko je drskosti i smelosti potrebno da biste uradili jednu od društveno najprihvatljivijih stvari u savremenom srpskom društvu? Naime, urednik je u jednoj stvari u pravu. Na tekst od prethodnog dana reagovala je manjina, koju dominantno čine žene, među kojima opet, verovatno, dominiraju „ozloglašene“, „agresivne“ feministkinje. Dakle, Nadlanu.com bi i aplauz za hrabrost, koja se sastoji u podilaženju većini i perpetuiranju stereotipova koje ta ista većina neupitno prihvata?! U zemlji u kojoj je Narodna biblioteka ukinula nagradu za najčitaniju knjigu, jer se našla u situaciji da je ravnopravno trebalo da je dele Legijina i knjiga Radovana Karadžića, Nadlanu.com smatra hrabrim objavljivanje ode momku osumničenom da je počinio „samo“ jedno ubistvo!

Gospodo u Nadlanu.com, ako vam je zaista stalo do objektivnosti, možete da uradite par stvari, kojima ćete ujedno zapušiti usta agresivnim interesnim grupama, feministkinjama:

1. Pozovite Šundićeve prijatelje i pitajte ih šta su preduzeli dok su gledali kako tone u depresiju ili se puni gnevom? Koga su alarmirali? Jesu li ga „naterali“ da zatraži stručnu pomoć? Kako su se ponašali prema njegovoj devojci? Da li je iz njihovog držanja Šundić mogao da shvati da je preziru, smatraju nedostojnom mladića „za primer“ (usput, za primer kome?)?
2. Probajte da zamislite tinejdžere i adolescente koji čitaju tekstove koje objavljujete juče i danas? Jedan od sinonima za informaciju je i poruka. Kakvu ste im poruku poslali svojim tekstovima? Prvim, da se iza ubice žene, devojke, partnerke često krije divan mladić, do ludila doveden njenom „prodornošću“, „snalažljivošću“, „avanturama“, „kombinacijama“. Drugim, da su žrtve laži interesnih grupa koje govore o nasilju nad ženama. Nasilje teče u oba pravca (što je nesporno), pa prema tome kontekst nije nasilje nad ženama (što je laž, imajući u vidu rodnu strukturu polno mešovitih zločina). A onda, budite ljubazni pa to objavite.

P.S. Uredniče, ja verujem da si dobio poneku preteću poruku „određenih feminističkih grupa“. Ali, to je normalno, zar ne? Čak i da si dobio šamar, fizički, realan, to bi bilo zasluženo. Pitaj njihove prijatelje ako mi ne veruješ. Pusti da čujemo i drugu stranu. 😀

Oznake: nadlanu, nasilje, nasilje nad ženama, novinarstvo, ubistvo, žena