Oksitocin: Hormon poverenja, ljubavi, morala…?

Oksitocin - molekul ljubavi

Vreme: 2003. godina. Mesto: Laboratorija za neuroekonomiju Univerziteta Kalifornije u Klermontu. Eksperiment: Igra poverenja.

Igra poverenja odvija se između dva partnera, DM-1 i DM-2, posredstvom kompjutera, dakle, bez mogućnosti direktne komunikacije. Pravila su jednostavna. Oba igrača dobijaju inicijalnu sumu od po 10 dolara. Prvi učesnik, DM-1, treba da odluči da li će i koliki deo dobijenog novca prebaciti na račun svog saigrača, DM-2. Igrači su upoznati s tim da će iznos koji dospe na konto DM-2 biti utrostručen, nakon čega on odlučuje da li će i koliko novca vratiti na konto DM-1. Potom se suma koju DM-1 dobije kao povraćaj, takođe, utrostručuje. Igra je time okončana, ili može ući u naredni krug.

Opisani scenario predstavlja donekle modifikovanu verziju standardne eksperimentalne procedure (igra ultimatuma) koju psiholozi i bihejvioralni naučnici koriste u istraživanjima društvenog ponašanja ljudi, od spremnosti na rizik, preko kooperativnosti, do ličnog doživljaja fer ponašanja. Polu Zaku (Paul Zak), ekonomisti i matematičaru s jednom nogom u neuronauci, poslužila je kao okvir za istraživanje odnosa poverenja među neznancima.

Igra poverenja

Učesnik koji povlači prvi potez, DM-1, ne može sa sigurnošću da predvidi kasniju odluku svog saigrača. Ne isplati mu se, međutim, da u startu odbije da deli novac, jer se, prema pravilima, igra u tom slučaju prekida, a oba učesnika ostaju praznih džepova. Isto važi i ukoliko DM-2 proceni da mu je saigrač ponudio uvredljivo nisku sumu i zbog toga odbije da nastavi igru.

Drugi učesnik, DM-2, prvobitno zavisi od svog saigrača. Stvar se menja onog trenutka kada mu DM-1 transferiše deo svog novca. Prebačeni iznos biva utrostručen, nakon čega DM-2 samostalno odlučuje koliko će novca zadržati za sebe. Ipak, ni on nije posve slobodan. Ukoliko odbije da deo novca vrati svom saigraču, igra se prekida. Isto važi i u slučaju da DM-1 proceni da mu je vraćen uvredljivo mali iznos i usled toga odbije da nastavi igru.

Zak i saradnici definisali su situaciju na otprilike sledeći način. DM-1 je igrač koji iskazuje poverenje; stoga, suma koju prebaci na račun DM-2 može se uzeti kao mera poverenja. Iz ugla DM-2, odluka njegovog saigrača da deli novac predstavlja signal poverenja. DM-2 je igrač kojem se ukazuje poverenje i koji odgovara na njega; stoga, suma koju odluči da vrati može se uzeti kao mera pouzdanosti. Iz ugla DM-1, odluka njegovog saigrača da vrati deo uvećane sume predstavlja signal reciprociteta.

Za sada, ništa neobično. Eksperimentatore, međutim, nije toliko zanimalo samo ponašanje subjekata, koliko eventualni biohemijski korelati njihovog ponašanja. Zbog toga su od učesnika u eksperimentu u više navrata uzeti uzorci krvi: pre samog eksperimenta i nakon svakog odigranog poteza u igri poverenja. Glavna meta kasnije laboratorijske analize bio je hormon hipofize oksitocin. Zašto baš on?

Rađanje mita o hormonu poverenja

Krajem devedesetih godina prošlog veka, pomalo slučajno, Pol Zak došao je u dodir sa studijama koje su tokom čitave te dekade objavljivali zoolozi sa Univerziteta u Merilendu, a čiji je glavni predmet bila uloga oksitocina u seksualnom ponašanju. Nivo ovog hormona, ukazivali su rezultati, direktno je uticao na čvrstinu i trajnost reproduktivnih veza među glodarima, monogamno ponašanje mužjaka poljskih miševa (i nasuprot njima, promiskuitetno ponašanje planinskih glodara), njihovu uključenost u roditeljstvo, bliskost među životinjama koje žive u grupi.

Animalne studije nametnule su Zaku sledeće pitanje: Ako oksitocin na tako robustan način utiče na odnose među pojedinim životinjama, da li tu istu ulogu ima i kod ljudi? Igra poverenja imala je za cilj da proveri postoji li veza između odnosa poverenja među ljudima i nivoa oksitocina u krvi. Preciznije, hipoteza istraživača bila je da će nivo oksitocina u krvi igrača DM-2 biti u pozitivnoj korelaciji sa stepenom poverenja koje mu ukazuje DM-1, merenog iznosom novca koji dobija od njega.

Poređenje uzoraka krvi, uzetih od DM-2 pre početka eksperimenta i tokom njegovog izvođenja, potvrdilo je početno predviđanje: Nivo oksitocina u krvi DM-2 rastao je u skladu sa sumom koju na poverenje dobija od DM-1.

Naravno, istraživače je interesovalo da li je uzrok naleta hormona novčani iznos ili ukazano poverenje. Da bi razrešili ovu dilemu, modifikovali su eksperiment: DM-1 više nije svojevoljno odlučivao o tome koliko će novca prebaciti na račun DM-2.

Kada je DM-2 upoznat s time da je iznos koji dobija od svog saigrača proizvod slučajnosti (DM-1 izvlači iz posude lopticu u kojoj se nalazi papirić na kojem je zapisana suma koju će transferovati na konto DM-2), rast nivoa oksitocina izostaje. Zaključak: Udar oksitocina je odgovor na signal poverenja, a ne na novčani iznos.

Ustoličenje mita o hormonu poverenja

U radu „Neurobiologija poverenja„, u kojem su Zak i saradnici objavili rezultate opisanog eksperimenta, oksitocin se već predlaže kao hormon poverenja. Histerija u vezi s njim i fama o njegovim svojstvima uslediće, međutim, godinu dana kasnije, 2005, nakon što grupa istraživača, među kojima i Zak, bude objavila studiju „Oksitocin povećava poverenje među ljudima„.

U studiji su objavljeni rezultati eksperimenta koji se po dizajnu praktično nije razlikovao u odnosu na prvobitno Zakovo istraživanje. Dakle, igra poverenja. Ovoga puta, međutim, istraživači su eksperimentalno manipulisali nivoom oksitocina u krvi subjekata. Naime, 50 minuta pre početka eksperimenta, polovina ispitanika inhalirala je dozu ovog neurohormona u vidu nazalnog spreja, dok je druga polovina inhalirala lažni oksitocin (placebo).

Dok je prvobitni eksperiment ukazivao na to da nivo oksitocina raste kao odgovor na ukazano poverenje, rezultati nove studije pokazali su da povišen nivo oksitocina rezultira većim poverenjem u neznance. U proseku, subjekti koji su inhalirali oksitocin slali su saigračima 17 odsto veće sume od subjekta iz kontrolne, placebo-grupe, dok je broj eksperimentalnih subjekata koji su „investitoru“ prebacivali maksimalan iznos (sav novac kojim raspolažu) bio za 45 odsto veći od broja kontrolnih subjekata koji su postupili na isti način. Elem, ustoličen je mit o hormonu poverenja.

Propagacija mita o „čudesnom molekulu“

Po objavljivanju citirane studije, pa u narednih nekoliko godina, publikovano je više od stotinu radova o oksitocinu. Držeći se proverenog eksperimentalnog dizajna, neke od verzija igre ultimatuma, istraživači su manje-više replikovali iste rezultate, s tim što je njihova interpretacija vremenom postajala sve pompeznija. Oksitocin je tako postao „horomon velikodušnosti„, „biohemijska osnova miroljubivosti„, „hemijska baza emocionalnih veza„, „hormon ljubavi„, „najčudesniji molekul na svetu„…

Na putu od svoje laboratorije do TED pozornice, Pol Zak je postao Dr Love, a oksitocin, „Moralni molekul„, „hemikalija koja nas čini dobrim ili zlim„, „izvor ljubavi i prosperiteta„.

Do kraja prošle decenije, osim niza radova kojima je potvrđivana pozitivna uloga oksitocina u društvenom ponašanju čoveka, pojavili su se i istraživači koje je zanimala uloga oksitocina u socijalnoj kogniciji. Neka istraživanja sugerisala su da postoji veza između oksitocina i mentalnih poremećaja koje odlikuje slaba socijalna kognicija, kao što su autizam i šizofrenija. Na njih su se nadovezivala druga, u kojima je sugerisano da oksitocin može biti lek za mentalne poremećaje koje prati osiromašena socijalna interakcija, dodatak standardnoj terapiji psihopatoloških stanja („Oksitocin, vazopresin i socijalno ponašanje čoveka„), terapija za mentalne poremećaje koji dovode do disfunkcija na socijalnom planu („Oksitocin i vazopresin u ljudskom mozgu„).

Kada se sve sabere i oduzme, krajem prošle decenije, slika o oksitocinu imala je dve jednako pozitivne strane: (i) oksitocin je osnova čovekove društvenosti; (ii) oksitocin je lek za izostanak socijabilnosti. Istovremeno, međutim, sve veći broj istraživača počeo je da preispituje metodologiju istraživanja uloge oksitocina kod ljudi, ali i način interpretacije dobijenih rezultata. Drugim rečima, istraživači su počeli da postavljaju pitanje: Da li je ovako ružičasta slika o oksitocinu realna?

Demistifikacija oksitocina

Ordželov treći zakon:

Biologija je komplikovanija nego što misliš, čak i nakon što uzmeš u obzir Ordželov treći zakon.

Ništa tačnije u vezi s oksitocinom. Dok je njegova biološka uloga u porođajnim kontrakcijama, dojenju, seksualnom uzbuđenju i orgazmu nesporna, podsticajni efekti oksitocina u pogledu prosocijalnih ponašanja nisu tako neupitni. U najmanju ruku, oni zavise od šireg konteksta u kojem se odvija međuljudska interakcija, ali i od karakteristika ličnosti osoba uključenih u tu interakciju.

Nakon sveobuhvatne revizije radova zasnovanih na merenju nivoa oksitocina ili njegovoj manipulaciji tokom interpersonalne komunikacije, tim psihologa predvođen Dženifer Barc (Jennifer A. Bartz) zaključio je da su efekti oksitocina na socijalno ponašanje slabi i nekonzistentni.

Barc i saradnici i sami su izvodili eksperimente u kojima su veštački menjali nivo oksitocina u krvi ispitanika. U jednom od njih, pokazalo se da dejstvo oksitocina zavisi od psihološkog sklopa pojedinca.

Svoje ispitanike, odrasle muškarce, istraživači su testirali na prisustvo simptoma anksioznosti separacije – poremećaja koji se ogleda u strahu i strepnji od odvajanja od porodice ili ljudi s kojima pojedinac ima bliske emocionalne odnose. S obzirom da se korenom ovog poremećaja smatra hladan i otuđen odnos roditelja (staratelja) u ranom detinjstvu, eksperimentatori su krenuli od pretpostavke da će inhalacija oksitocina ispitanicima pojačati pozitivna sećanja na detinjstvo i emocionalni odnos s majkom. Rezultati su, međutim, pokazali da povećanje nivoa oksitocina pojačava postojeću reprezentaciju odnosa s majkom u detinjstvu. Naime, ispitanici kod kojih je zabeležen jači intenzitet simptoma anksioznosti sećali su se emocionalnih odnosa u detinjstvu u znatno negativnijem svetlu u odnosu na ispitanike istog stepena anksioznosti, koji su umesto oksitocina inhalirali placebo.

U interesantno osmišljenom eksperimentu, grupa izraelskih psihologa dobila je nalaz da oksitocin pojačava zavist i likovanje.

Ispitanici u njihovom eksperimentu igrali su jednu vrstu igre na sreću. Igra je bila nameštena tako da partner ispitanika (zapravo saradnik eksperimentatora) ili konstantno dobija veće sume novca (test zavisti), ili kontinuirano gubi novac (test likovanja). Ispitanici koji su pre eksperimenta inhalirali oksitocin ispoljavali su daleko jače pokazatelje ljubomore i likovanja, nego kontrolna (placebo) grupa ispitanika.

Čitava serija eksperimenata koju su poslednjih godina izveli istraživači Univerziteta u Amsterdamu, pokazala je da – u zavisnosti od konteksta i toga da li se ispitanici u eksperimentima s oksitocinom poznaju ili ne – oksitocin pojačava saradnju unutar grupe i kompeticiju među pripadnicima različitih grupa, ali i favoritizam „svojih“/etnocentrizam. U najkraćem, oksitocin može da deluje i antisocijalno.

Istina o oksitocinu

Šta je, dakle, istina o oksitocinu? Kako ovaj neuropeptid deluje na čovekovo ponašanje, imajući u vidu kontradiktorne rezultate eksperimenata?

Najpre, kontradiktornost je samo površinska. I prosocijalni i kontra-socijalni efekti oksitocina deo su iste, kompleksne priče o čovekovom socijalnom ponašanju. Suprotnost između dva talasa istraživanja njegovog uticaja na ljudsko ponašanje donekle je proizvod organizacije istraživačke prakse. Slučaj je, naime, hteo da prosocijalno dejstvo ovog hormona bude otkriveno prvo i, ništa neobično, usledio je niz eksperimenata kojima su replikovani prvobitno dobijeni rezultati. Novija istraživanja fokusiraju se na detalje, varirajući kontekst i psihološke karakteristike aktera, tj. subjekata u eksperimentima.

Sju Karter (Sue Carter), neurobiolog sa Univerziteta u Čikagu i autorka prvih studija o uticaju oksitocina na ponašanje životinja, možda najbolje sumira naizgled kontradiktorne rezultate. Po njoj, oksitocin je deo šireg adaptivnog sistema, koji nam omogućuje da svoje ponašanje koordinišemo sa determinantama koje proističu iz socijalnog konteksta.

Iz psihološkog ugla, Dženifer Barc i njeni saradnici, sugerišu da je oksitocin motivator socijabilnosti. Drugim rečima, motiviše nas da stupamo u socijalne interakcije, ali ne determiniše njihov karakter; na taj način bi se moglo objasniti kako jedan te isti hormon u nekim socijalnim kontekstima budi poverenje i kooperativnost među akterima, a u nekim drugim je odgovoran za favoritizam i psihologiju klike. Alternativna teorija kaže da oksitocin deluje kao usmerivač naše pažnje ka socijalno relevantnim sadržajima; ako je reč o anksioznom pojedincu, njemu će usmeriti pažnju na elemente socijalnog konteksta koji ga inače čine anksioznim, jer oni de facto jesu relevantni za njega.

Konačno, istraživači se slažu da je i krajnje vreme da se otvori tzv. prethodno pitanje, odnosno razreše nedoumice o neurobiologiji oksitocina. Naime, dok je ogroman broj istraživanja fokusiran na to šta oksitocin radi, jako mali broj njih se bavi pitanjem kako on to radi. Ni posle dvestotinak eksperimenata u kojima su ispitanici inhalirali oksitocin, a eksperimentatori uredno beležili efekte, ne znamo, na primer, da li nazalno uzet oksitocin uopšte dospeva u mozak, a ako dospeva, da li se vezuje na receptore za koje se pretpostavlja da su mu meta. Stvar je, bez dileme, daleko komplikovanija od priče o „moralnom molekulu“.

Advertisements

One comment

  1. Slažem se da je, kako kažete, „Stvar bez dileme, daleko komplikovanija od priče o “moralnom molekulu”. Ponekad su mi simpatično smešni pokušaji savremenih naučnika da na racionalnoj osnovi objasne sve što ih okružuje. Čak i kada bi sve bilo objašnjeno na naučnoj osnovi, ostalo bi otvoreno pitanje odakle sve to što je uslovno rečeno objašnjeno zaista dolazi.

    Sviđa mi se

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: